Ako su 90-te bile crne, decenija za nama se može nazvati "žuta decenija". Ne mnogo slavna, mnogi su gladovali, čak i više nego u crnim godinama. Pamtiće se kao decenija dominacije jedne političke stranke čije pripadnike u narodu zovu "žuti", pa odatle i naziv za čitavu deceniju. Na samom početku su obećavali kule i gradove, pričali kako je ovo vreme promena, uspeha. "Biće para" govorili su, za sve su krivili Miloševićev režim. "Mora da poskupi hleb, mleko, ulje...jer je Miloševićeva politika bila pogrešna i sad plaćamo cenu", narod je tu priču naravno gutao i ćutao, mislili su ljudi da ne može biti gore nego što nam je bilo...Otišla jedna firma u stečaj, dve prodali za evro i tako svakog meseca iznova, dok je narod ostajao bez posla, žutima su cvetale ruže. Kad su ljudi shvatili da nema od njih 'leba i nisu više verovali priči o Miloševiću, opa, sad im je kriv Ratko Mladić. "Ajde da sačekamo još koju godinu dok ga ne uhapse, posle će evropa da nam daje i šakom i kapom", zavaravao se narod... Otišao i Mladić u Hag. I odjenom se pojavi priča da nas neće primiti u evropu dok ne priznamo Kosovo. To naravno niko od žutaća nije javno izneo, ali ipak ta se priča proteže kroz narod, a kako naši ljudi kažu: "gde ima dima, ima i vatre". A i ako priznaju Kosovo, smisliće opet neki izgovor da nam zamažu oči i da se pravdaju zašto nema para. I danas, na početku druge decenije 20-og veka, imamo iste ljude u foteljama koji tu sede već 11 godina i koji su za tih 11 godina samo šuljeve uspeli da dobiju i neki kilogram da nabace, ali jbg, nije to lako, treba sedeti toliko dugo... A nama ostaje samo da prvo milom pokušamo da stvarno promenimo nešto, a ako to ne uspe, srbi smo, nije nam nepoznato ni silom da dodjemo do cilja.
Dobro je dok vera i cilj još uvek postoji u narodu, to nisu mogli da nam prodaju.

2030. je godina. Serija neobjašnjivih požara je zahvatila sve moguće poljane duvana na svetu. Kompanije cigareta propadaju i zatvaraju se.

Pušači širom sveta počeli da strahuju, čime će sad da ublaže želju za nikotinom. Neki počinju da ze prežderavaju, javlja se problem globalne gojaznosti, tako da Ameri više nisu predmet podsmeha. Neki pokušavaju da prođu u narkomaniju, ali ne ide, nelegalno jebiga. Pokušavaju da se nađu različite alternative, ali bela rada i maslačak nisu baš adekvatne zamene i dobija se osećaj kao da si krljnuo jezik žabi.

Ljudi šeću ulicom i sikću jedni na druge od nervoze koju ne mogu da zamaskiraju nedostatkom nikotina. Javljaju se sukobi koji prelaze u demonstracije i razbijanje gradova širom sveta. Vlada opšti haos.

Ljudi na sve načine, ukrštanjem različitih biljaka i genetskim inžinjeringom pookušavaju da renoviraju istrebljenu vrstu biljke - duvan. Ali sa katastrofalnim rezultatima i opštim trovanjem.

Ljudi, ipak, počinju da se pomiruju sa sudbinom. Pušači, za promenu, prihvataju naučna otkrića da je pušenje štetno za zdravlje što im pomaže da prebole cigare. Počinju da žive zdrav život i da udišu svež vazduh, koji je još uvek tu i tamo zagađen fosilnim gorivima koja polako nestaju, pa se motori sa unutrašnjim sagorevanjem menjaju elektro-motorima, ali većim intenzitetom nego danas.

Tinejdžeri primećuju da im štek novca, koji su odvajali za cigare, postaje nagomilan. U čudu prebrojavaju pare i vide da sad imaju za novu gitaru, motor, patike, odeću. Njihovi roditelji primećuju da lakše isplaćuju dugove nego ranije. Komunalni radnici više ne sakupljaju opuške po autobuskim stanicama, a ovi što čekaju autobus, ne moraju da strahuju da će im stići autobus čim pripale cigaru.

Komšinice dolaze da tračare jedna kod druge, ali sad mogu da se vide, jer nema izmaglice od dima od cigara koji će im magliti vid dok uspostavljaju kontakt očima. Više se ne okrivljuje cigara za impotenciju i rak pluća. Dolazi do saznanja da jutarnja kafa, za divno čudo, može da se popije bez jutarnje cigare. Više nema progorelih rupa po nameštaju koji su nastali kao rezultat nespretnog rukovanja cigarom. Momci i devojke više ne moraju da brinu da li će njihovim partnerima da smrdi iz usta na duvan kad se ljube. Opšta idila.

Pouka koju, dobro razmislivši, uglavnom moramo sami izvuć iz neke poučne priče.

Isto što i usrati motku,zajebati šefa i stanicu,u svakom slučaju posle ovoga slede batine.

Izraz kojim se opravdava neočekivani ili nepotrebni trošak.

- Upoznali su se pre tačno četiri godine, ako ne brojimo poslednje tri. Ona je kisla na ćošku, on joj je ponudio kišobran. Ponudio ju je i da uđe u njegov trabant, svetlo krem boje koji je sijao pored pločnika. Zanesena tom lepotom bez razmišljanja je krenula sa njime. Dok su se vozili ulicom Trajka Gavrilovića, izneo joj je ceo svoj program i ponudio posao, zvučalo je primamljivo, te ga je prihvatila. Vremenom je postala jedna od njegovih najboljih radnica. Zid u njegovoj kancelariji je bio olepljen njenim slikama ispod kojih je pisalo "The worker of the month". Ne sluteći da će kola ubrzo krenuti nizbrdo(što se i desilo kada mu je suparnički makro gurnuo kola niz "čičino sokače").

Elem, na jednom od svojih, već rutinskih poslova, upoznala je markantnog, bogatog, prefinjenog muškarca koji je kao i svi drugi samo hteo da je kara, ništa neobično za nju jer joj to stoji u opisu posla. Ali ni jedno ni drugo nisu mogli da ne primete varnice koje su izbijale iz njih, što od trenja, njegove nabrekle, izgužvane kože, što od njenog straha jer joj se činilo kao da će gospodin umreti na njoj. U trenutku pomračenja svesti rekla mu je da ga voli, a on se u tom trenutku osetio onako kako nikada u zivotu nije, bio je najzad voljen. Rešila je da se uda za njega, ali nekako je morala da se otarasi čoveka koji joj je pružio pomoć onda kada joj je najviše trebala.

U sobi punoj dima, objašnjavala mu je razloge zašto mora da ga napusti, on je gledao ne trepćući, uzimao je višah daha s vremena na vreme kada god je spomenula reči poput: "napuštam", "odlazim", "otrov u mleku", "novi uslovi za ulazak u eu". Slušao je njena objašnjenja, lila je gorke suze, da bi na kraju ustao i prišao joj. Zagrlio je i ona je njega, grlio je jako, nije želeo da je pusti, a onda, onda je prebio kao mačku. Lomio je kurvine kosti jednu po jednu. Vezao joj noge za svoj trabant, vukao je kroz svoju mahalu, a onda je skinuo golu i pustio da ode.

Ona je bila u braku sa starijim gospodinom svega nedelju dana, nakon čega je on iznenada preminuo pod veoma sumnjivim okolnostima.
Ona je nasledila njegovo bogatstvo.

Bilo je to oko devet uveče. Sedim ja u svom malom stanu preplavljen talasima duvanskog dima i tuge. Počinje opet da se budi ta melahonija u meni koja me je uvek pratila dok se nije pojavila ona. Promenila me je iz korena. Batalio sam tribinu, upisao faks, bivao sve zreliji i ozbiljniji, procvetao sam. Dani i godine su prolazile kao sekunde, pregršt lepih momenata, ali mic po mic, vraćao sam se starim navikama, starom putu i istim greškama. Poslednja kap koja je prelila čašu je bila ta što sam uleteo u kombinaciju sa dve plave bliznakinje i njihovom kevom. Dobre bile sve četiri ali ipak nisu vredele nje. Rekla mi je da odlazi dok nešto ne uradim jer neće da trpi više moja sranja i baronisanja.

Elem, gasim tako poslednji klasik blu a duša traži Zaječarca. Gledam sat prošlo devet imam vremena da kupim pivo jer govna ne daju posle deset. Obuvam ribok klasik uzimam šuškavac gledam kroz prozor da vidim kakvo je vreme kad u zgradi pored izbio požar.

Požurim ja tako do te zgrade kad ispred mene pada žena i moli za pomoć jer je u njenom stanu ostala mačka. Vatrogasaca nigde, situacija opuštena kao kod zubara, vremena nema, ovo je moja šansa da učinim nešto sa svojim životom i opet je osvojim. Ulazim u zgradu i pičkaram što nisam pitao za broj stana ali nešto me je vodilo ka istom. Penjem se na treći sprat, dim sve gušći skrećem levo u hodnik koji se završava sa velikim prozorom. Idem duž hodnika dok nisam video stan iz kojeg bukti plamen. Ulazim unutra i šmekerski lagano se krećem kroz stan. Oko mene vatra, pucaju kablovi, padaju daske ja smireno posmatram situaciju i tražim mačku. Prošlo tako nekih desetak minuta kontam mačka otišla Bogu na ispovest kad u ćošku čujem krik tog malog stvora. Sklanjam neke daske, kauče i kredence koji su mi se isprečili dok kablovi udaraju po meni. Uzimam mačku izlazimo iz stana krećem ka izlazu kad plafon otpada i pada tačno ispred nas. Mačka kreće da plače i kuka kako još hoće da živi i ja šta ću nema nam druge nego kroz prozor. Zaletim se i mavaši gerijem, razbijem prozor kad napolju stigli vatrogasci i skupila se masa. Čujem da vatrogasci govore da se smirim i da postavljaju dušek ali vremena nema vatra ide ka nama, moram odmah da skočim. Jednom rukom se držim za prozor drugom držim mačku, spreman sam na skok kao Feliks Baumgartner. Prolaze mi kroz glavu zajedničke slike, lepi momenti koje sam imao sa njom, uzdišem poslednji put dok me neke pičke gledaju i ja za njih uradim koji zgib pre nego što se pustim. Skočili mi, meni na kraju ništa ali je mačka polomila nogu. Vlasnica me je ipak kroz suze zagrlila dok sam dobio aplauz od prisutnih i Zaječarac sa sve ordenom od Nikolića.

Vratio sam se kući srećan i odmah sam je pozvao. Ispričao sam šta mi se desilo ali je prekinula vezu. To mi je došao kao hladan tuš mada posle svega i dalje imam kombinaciju sa one dve crnke i njihovom kevom.

Posebna vrsta iz reda Primata. Za razliku od Homo Sapiensa kome je za normalno funkcionisanje potreban redovan obrok, kvalitetan san i sveža pijaća voda, gejmer ceo dan može da provede bez navedenih potrepština, živeći samo od zračenja monitora. To zračenje gejmer koristi kao hranljivu supstancu, na sličan način kao što biljke koriste sunčevu svetlost za stvaranje hrane u procesu fotosinteze.

Do danas su otkrivene tri podvrste gejmera:

1) Gejmer iz igraonice

Ovo je najdruštveniji tip gejmera. To je socijalno biće koje živi u čoporu, u društvu drugih pripadnika svoje podvrste. U takvom kolektivu gejmeri zajedno harvestuju dragoceno zračenje monitora. Svaki čopor ima svog alfa-gejmera kom ostali gejmeri moraju da plaćaju unapred određeni harač za svaki sat proveden ispred monitora. Ova podvrsta je najaktivnija noću kada je harač nekoliko puta manji nego preko dana, pa je tad najisplativije hraniti se. Osnovna karakteristika staništa Gejmera iz igraonice je veliki procenat duvanskog dima u vazduhu. Nepušaci iz ove podvrste su evolutivnim putem stekli resistance na duvanski dim. Svaki čopor ima svoju teritoriju na kojoj obitava, igraonicu. Više čopora, odnosno igraonica na jednom mestu zejedno čine hordu. Najpoznatija horda je u zemlji zvanoj "Ispod Vuka", gde se veliki broj čopora odvajkada u krvavom piru bori za prevlast nad celom Hordom.

2) Gejmer samotnjak/Kućni gejmer

U pitanju je asocijalna jedinka. U svojoj sobi, koja je njegovo stanište, ceo dan provodi ispred monitora, hraneći se. Prednost njegovog načina života je mogućnost neograničenog i besplatnog harvestovanja zračenja, pošto živi sam i ne mora nikom da plaća harač. Sam je sebi gospodar, ima svoj tron, u kom udobno zavaljen uživa u blagodetima svog carstva. Ima veoma visok resistance na ustajali vazduh, koji je posledica neluftiranja sobe

3) Gejmer nomad

. . .je malobrojna podvrsta koja nema svoju teritoriju pa samim tim ni stalni izvor zračenja. Ovog nesrećnika život nije mazio, pa je osuđen na stalno lutanje od jednog kompjutera do drugog, u potrazi za hranom. Sudbina ga je primorala da živi kao parazit, obično kod gejmera samotnjaka. Oni snalažljiviji od ove podvrste umeju da se infiltriraju u zajednicu Homo Sapiensa. U pitanju je Rogue klasa Gejmera nomada. Na kućnim žurkama strpljivo čeka da se svi onesveste od alkohola a zatim dobija zasluženu nagradu celonoćnog sedenja pred monitorom, čije radioaktivne čestice halapljivo proždire.

Napomena

Svaki od ova tri tipa gejmera je shapeshifter, može da se pretvori u bilo koju od druge dve podvrste. Jedino Gejmer nomad ne može da postane Gejmer samotnjak sve dok ne nabavi preko potrebni item, kompjuter.

Jedno isprepadano čeljade, drhtavih ruku, ištipane guzice, ispranih očiju, tamnih podočnjaka a čista, čista, bela krpa skore predaje oko tankog pojasa. Svaki zevzek, krdžalija, badavadžija i džambas baš namerno kroz tu krčmu prođe, a i nema drugde, da se naloče, najede, ispoždriguje svoje pijano postojanje, i isprazni svoje masne upadice na nju, zabode u njeno jastuče duše iskorišćene s obe strane čačkalice ko iskusni akupunkturičar-automehaničar one iglice nehajno, da je izvalja po blatu svojih ubogih rečenica natopljenih žudnjom kad već ne može da je izmasira dlakavom trbušinom negde u mračnom kutku u kratkim trzajima.
A ona, kakva je? Pa, ni neka lepota ni neka ružnoća, prosečno devojče koje ne zna šta ju je snašlo – ona bi naime samo da je puste na miru, neki život, miran, običan - al od tih pogleda tolikih, čežnjivih, od tog masnog duvanskog dima, od muškog znoja koji joj se u međunožje zavlači i štipa to zadremalo slatko oko i šašolji stidljivu međicu, morala je i ona da se raskrupnja da pusti guzove da klapću ko usta šarana na suvom, da mlati sisama (ah devojka je svoje sise klela zar su morale tolike da budu) u hodu nezadržanim, da dobije mučenički izgled ala Mirjana Joković na koji se cede bale muške po pocrnelim stolovima i mešaju sa baricama ostalim od prosipanih pića – psihološki – simbol istečenja u ovom snu.
Eto, premijerno, zarad vernog prikazanja, na trenutak insert iz filma: ona zauzdava izmašnjenu kosu, pramen njen, mrk, jasan, sklanja sa čela dok uzima popijene čaše i nehajno se okreće da čuje drugu porudžbinu – džiber koristi trenutak i povlači joj tkaninu preko grudi još malo na dole, nevešto se brani, ne mož mozak na tri strane; ta njena zbunjenost, rastrzanost, nesreća i onaj pokret ruke koji neuspešno kroti pramen kose za uvo a on se opet vraća i pada nad lice ljuljajući se od pokreta njenog tela, samo još više uspaljuje kočijaše, šegrte, majstore, kovače, rabadžije, terzije, zanatlije; pa i travnički konzul, koji svrati samo tu da uzme kiselu vodu i ratluk za gospođu što napolju pada u nesvest od prizora magareće kurčine, i on, kezi se već zlo i kiselo, jebeš engleske manire, čita se u vazduhu: rastrgnite je, pocepajte je, unizite je, jebite je, cerekajte je – isto kao kad je svetina nekad vikala: raspni je raspni je. Ali ona nije ništa kirva – Pilat umorni reče. Kriva je, žensko je, pičku ima kriva je, kurva je!

Često mesto za dešavanje nekih vanzemaljskih radnji, valjda ih privalči to što je sve zeleno kao i njihovo znanje o Zemlji i njihova boja. Ljudi koji poseduju takvo imanje su već navikli na sve i svašta, pa im ni jačanje dinara u odnosu na evro nije čudno. Oni su nakon višegodišnjeg posedvanja takvog polja postali operativci nadljudske klase.

Tvoj skeptični ortak. Ako ćeš ti da kuješ tvoju novu ribu koja ti je dala posle toliko vremena u zvezde, on će da otvoreno izrazi sumnju u njenu ljubav prema tebi, u tvoju zacopanost ne sumnja, naravno. Ako ćeš da pojasniš tvoju novu molderovsku teoriju za obogaćivanje kojoj samo vanzemaljci i CIA fale da se upotpuni, on će izraziti svoj skepticizam, i opet te dosadno vratiti na zemlju. Ali zato kaci bolestan ili kad ti nešto treba, dosadni Skali lik se nekako pojavi kao podrška, bar da pijete zajedno, tako da valja i ovakve prijatelje imati.

Dvosmislena recenica, u pusackom drustvu, pogubna za osobe sa kratkim fitiljom. Mesto desavanja su uglavnom kafane, ucesnici imaju obicno preko tri banke i trenutno raspolozenje im je na nivou rezervne gume, pa u nedostatku boljih stvari za reci, omakne se nekom lokalnom filozofu da podeli sa drugarima koliko je vezan za njih, recenicom koja ce kod kratkofitiljasa odjeknuti kao petarda u buretu baruta.

Jako interesantna pojava gde se Vi upoznajete sa dotičnom osobom govoreći joj svoje ime i slušajući njeno/njegovo . Bez obzira što ste pre nepunih 5 sekundi čuli to ime, vaša šansa da zapamtite ime je ravna nepucanju 2 reaktora u Japanu iliti ulaska Srbije u EU.
Znači sile nema da se upamti, ali ljude vele da se trud isplati , pa vi probajte...

Posledica prekomernog konzumiranja najpoznatijeg akumulatora otrovnih gasova na ovim prostorima. Pasulja!

Za razliku od Nezgodan sagovornik , ovo je mnogo češći primer.
Za njega su pojmovi metafore, ironije i sarkazma nepoznanica. Njegova sposobnost je u tome da vreba priliku da na neku vašu reč, baci "foru" koja se rimuje sa krajem te reči. Ustvari ne mora ni da se rimuje, bitno mu je samo da kaže nešto glupo što smatra smešnim.

Kada "nasednete" na "foru", vaš sagovornik proživljava neverovatan osećaj katarze i satisfakcije, propraćen mongoloidnim kezom i kikotanjem poput hijene. I dalje ostaje nepoznato iz kojih pobuda ovi ljudi koriste "fazone" koji nisu smešni bilo kojoj zdravorazumskoj osobi.

Pored ovih primeraka treba izbegavati reči poput: osam, i po, betmen, audi, pežo i razne druge. Ali koliko god da si oprezan, maloumnik će iskoristiti svoju "veštinu" i na bilo koju reč uzvratiće aforizmom.

SINONIMI:
A.) Milokliz
B.) Pimpek

Ultimativni test ljubavi, vernosti, poštovanja i spremnosti na zajednički život i brak dok smrt ne obavi svoje.

Krvoproliće u susedstvu. Sankcije. Industrija utihnula. Obezvređena valuta. Plate zamenjene bonovima za hleb, džakom brašna i šećera, kartonom kokošjih jaja, kojom flašom zejtina i možda povremenim litrom mleka, ako se posreći. Kvarcovano tržište cveta. Snalažljivost, podmitljivost, dovitljivost, prepredenost, lukavstvo, vrline koje prerastaju u moral. Hvatanje odraslih za glavu je sve učestalije. Neko jednostavno nije prilagodljiv. Davno zapuštena seoska imanja predaka počinju da liče na spas. Put u nadi da je nešto ostalo. Ali Srbija... Tvoje prazne krošnje, tvoje puste njive, rumen obraz prvoga komšije. Tu se ne prolivaju suze, samo RTS1 i proklinjanje dojke ustaške. Stomak gradske pridošlice cvrči. Nedelom se uzima natrag oduzeto. Sa plodonosnih zaplanjskih padina ubiraju se, ko zna čijim znojem zalivene voćke i povrćke. Glad je zaobišla stid..
Roditelji se vraćaju. Dan je bio vreo. Ljube nas i govore - „Bili smo u kupovini!“ Prašnjavi su, dugo su hodali tragajući. Naivnost bi pomislila da nije ni čudo, samoposluge su prave pustinje. Baba im izlazi u susret. Uzima tri bele kese u svoje trošne ruke. Nešto je crveno u njima. Otac preko poda vuče dva praznjikava džaka u ostavu. Izgleda visok, možda zato što sam ja tako mali. Moje dve seste opominju da su gladne. Mati vadi brašno, uzima nekoliko jaja, lomi ih kao da su zlatna. Vruća pogača na stolu se puši. Gnezdo... Vrapčići razapinju kljunove, čekaju da im mati spusti crva u grlo.
Te godine došla je zima. Dnevnik objavljuje dinar = marka. Neki lakoverni slave. Meni su ruke promrzle od grudvanja. Pogodio sam sestru u glavu. Psovala me je. Utrčao sam unutra. Miris obgorelog drveta i toplina. Baba prvi put te zime vadi teglu slatkog od višanja. Otvara je drhtavim rukama i stavlja ispred mene. Tako sam zbunjen. Dugo nisam jeo čokoladu, a ovo je bolje. Baba mi daje kašičicu - "Kusni, pa zatvori teglicu, da ima za Sanju i Anu." – kako samo komično zvuči. Zahvatam kašičicom koliko god mogu. Radost! Višnje se tope u ustima, slatko je. Baba ostavlja teglu u zastakljenu vitrinu. Gledam u teglicu. Ne mogu da trepnem. U njoj ušećerene, ukradene višnje. Tako bih ih rado ukrao! Voda mi teče na ustima, suze mi teku iz očiju. Ne znam da li je to plač. Možda su mi oči osetljive od dima koji curi iz peći. Legao sam da spavam.
Kako sam samo bio mali. Poznavao sam samo snove. Sećanje me sada upoznaje sa prošlošću i njenom javom. Seljaci su se verovatno pitali ko im je ukrao višnje. Ja se pitam gde je nestalo moje detinjstvo? Ko ga je ukrao od mene?

Pitanje kockarskog porekla. Upućuje na kvantitet finansijskih dobara koji je nedavno ulepšao vaš budžet i celokupnu ličnost.

produkt duvanske industrije uz koji treba da se dostavlja i uputstvo za upotrebu.