Unija podsvesnog Začina C i psihološke Vegete pri izražavanju nekog zvaničnog stava povodom pojedinih važnih i manje važnih događaja. Najčešće samo pisanim putem.

Dešava se isključivo povodom slava, preslava, ispraćaja, svadbi, sahrana, rođendana, Novih Godina, Božića, Bajrama, suneta, krštenja i slično. Ima 5 stadijuma. Prelaz između njih zavisi isključivo od količine uništenog alkohola i toka razgovora.

1. Dolazak i raspoređivanje
-svi su kulturni, uglađeni, jedu isključivo uz pomoć escajga i trude se da nikoga ne uvrede. Ukoliko je sahrana, kao jedini tužan povod, u pitanju, svakih par minuta pominju preminulu osobu po dobru.

2.Dnevni i skorašnji događaji

-Počinje kada je alkohol već malo proradio. Prepričavaju se dnevni događaji kao i anegdote i događaji iz bliže prošlosti, gde svi istovremeno pokušavaju da budu najintresantniji govornik. Ukoliko je sahrana u pitanju, pokojnika više niko ne spominje.

3. Politička polemika

-Počinje kada je alkohol već uzeo maha. Diskutuje se isključivo o politici. Kad će Rusi da skenjaju Amere, a njih sve zajedno Kinezi. Ko je oteo Kosovo, koji političar je dobar, a koji gad, lopov i đubre itd. Traje sve dok neko ne pomene Boga u bilo kom kontekstu kada počinje

4. Religijsko-filozofski stadijum

-Koja je religija prava, ko je stvarno bio Isus, a ko Muhamed, ima li vanzemaljaca, šta kriju Amerikanci po bazama itd. Niko više ne vodi računa o bontonu, a domaćin gubi svako poštovanje prisutnih i sete ga se samo ako treba da donese još pića. Na kraju rasprave sledi neprijatna pauza od 5-10 minuta, a onda počinje i poslednji

5. Kretensko-idiotski stadijum

-traje najkraće i tokom njega gosti se već polako razilaze jer samo što nije svanulo, pa valja na spavanje. Povraćanje i padanje u nesvest su očekivana pojava. Krase ga izjave tipa:

"Zamisli kume da imaš cigaru koju koliko god da pušiš, ne mož' da izgori!"
"Nije mi jasno koji moj ne pakuju pavlaku u tubu k'o majonez, baš bi bila do jaja fora..."
"El' znaš brate da Rusi imaju neko sranje kao disk i staneš na to pa letiš. Nji'ova vojska koristi. Gled'o sam na televizor, majke mi."

Bilo kakav paravan koji služi da se njime prikrije neka stvarna delatnost za koju bi najbolje bilo da ostane skrivena, pa makar se išlo i na manje zlo varijantu.

Verovatno će ostati noćna mora svakog stranca, a i Srbina koji je ikad bio prinudjen da prodje tom zemljom. Odprilike kroz brda i doline prolazi nešto što domoroci zovu auto put. Na "auto-putu" nema nikoga. Retko prodje po neko motorno vozilo koje podseća na automobil ali nije. Znači vi ste skoro jedini. Šta ako vam stane auto? Koga da zovete? Kako da zovete? Da li ima telefona u Albaniji? Kako da se sporazumete sa domorocima? Da li su domoroci ljudi? Da li će vas pojesti? Idete polu-putem u nadi da ćete sto pre ući u Crnu Goru, Makedoniju ili Grčku, izbegavajući Kosovo. Ponestaje vam gorivo, ogladneli ste, o neeeeee!!
Valjda ima negde u blizini pumpa? Vidite natpis za neki grad, ulazite u njega, osim sivih zgrada iz komunizma i blatnjavih kuća nema ničega, tu i tamo nekakva šupa, ogradjena resetkama, koja treba da liči na trafiku (mogu se videti i danas u Bugarskoj, verovatno i u Rumuniji). Na policama "trafike" su rasporedjeni retki albanski slatkisi, albanske cigare uz poneku paklicu Pall Malla ili možda Camela. Uzimate nešto na čemu piše "Qumësht çokollatë" i za divno čudo nalazite limenku Coca-Cole.
FUCK!!! Kako ćete da platite? Ko jos zna koja je valuta u Albaniji? Gde da promenite novac? Koji je kurs? Zajebi to! Uzimate jos nešto, i dajete nadrkanoj prodavačici 5 eura, ona vas gleda kao Boga. Da ste pitali da je jebete odmah bi pristala. Uzima novac i vi odlazite. Nadjete i pumpu i dopunite gorivo, uz istu pricu kao i na trafici, dajete 10 eura, i odlazite. U gradu prodje po neko musavo šiptarsko dete, po neki čovek na biciklu, i eventualno neki penzioner. Grad kao da je mrtav. Ponekad dobijete oštar pogled domorodaca. Odlazite iz grada i dajete gas da što pre izadjete iz ove proklete države ničega i bunkera iz vremena komunizma.

Rečenica koju izgovaraju novinari kada žele da prekinu sagovornika koji je počeo da raspreda priču od Kulina bana.

To su uglavnom klinci,koji se furaju na neki samo-njima-znan nacionalizam, bez ikakve produbljene ideologije..Zasnovan na generalizovanju (Svaki Hrvat je loš, svaki Šiptar je smeće), ovo uglavnom prate malo tuplji ljudi, al fizički jaki...

Latinski izraz. Usamljeni brat od "de facto."

Prestavlja stanje kakvo je po zakonu. Valjda zato se i manje pominje od "de facto." Još jedan dokaz da zakoni postoje samo da bi se kršili.

Međutim, de iure se najčešće pominje kada je u kontrastu sa de facto (stanjem na terenu).

Grupe na spejsbuku (ili fejspejsu) su inače fenomen sam po sebi. Mada bi se reklo da većina kreatora i ne zna da uključi fen. Sami za sebe govore inteligentni nazivi tipa: ako se ne učlani 5.000.000 članova fejsbuk će se zatvoriti, pomozite Nemanji da osvoji srce jedne slatkice, bleja, bleja i opet pleja, ako se sakupi 100.000 članova Đoka ulazi u grupu ... i tome slično (itsl.)
Političke grupe su pamet dignuta na kvadrat. Uzgred, valja se podsetiti da su ih i neki VIP bogeri zdušno preporučivali, ne znam samo da li to i dalje rade... Kao to je novi vid angažmana. Pa da vidimo.
Nazivi su i dalje rečiti (primeri govore za sebe). Kako se učlanjuju uglavnom istomišljenici, i poneki provokator, dijaloga nema. Inače su tehničke mogućnosti otvaranja tema i diskutovanja poprilično ograničene. Šta se onda radi na tim grupama? Uglavnom je tema hejtovanje drugih grupa, i po mogućnosti njihovo udaljavanje sa fejsbuka - prijavljivanjem, ili na srpskom drukanjem vlastima fejsbuka. Zapravo svaka uspešnija grupa ima bar jednu grupu stvorenu samo za njeno ukidanje, i još nekoliko grupa koje zagovaraju nešto suprotno.
Pa ipak ko ima neko opredeljenje je obično član neke takve grupe. Zašto? Videsmo da se ne razmenjuju mišljenja tamo, a ni planiraju neke akcije... Zato što je to deo njegovog identiteta, da mu je to u profilu. Kao broj mobilnog telefona, što rekoše u jednoj reklami...

Bermudski trougao za spomenike.

Ima još da se igra. Ništa nije gotovo. Borba još uvek traje.

Izraz koji označava specifično vanredno stanje, koje nastaje u bilo kojoj balkanskoj državi tokom posete nekog svetskog lidera. Srbija, Hrvatska, Bosna - scenario je svugde gotovo identičan, mada ipak je u Srbiji situacija, kao i obično, nešto drastičnija...

Najpre, polovina centralnih ulica u glavnom gradu zatvara se za saobraćaj na pola dana. Grad se puni hiljadama policajaca u uniformama i još boga pitaj koliko njih u civilu. Mediji su pet dana pre posete puni kojekakvih velikih analitičara, koji gataju o čemu li će to veliki lider pričati sa našim pastirom i koje će nam to poruke (čitaj zahteve) doneti odatle odakle već dolazi, i da li će nam ta njegova poseta doneti neverovatni napredak ili totalnu propast (pošto kod nas treća mogućnost obično ne postoji).

Nakon posete, koja se obično odvija "iza zatvorenih vrata", isti ti analitičari sada pet dana razglabaju o tome šta li su u stvari bile prave teme razgovora. A narod k'o narod - ako lider dolazi sa zapada, (bilo iz nama "tradicionalno prijateljske Nemačke" ili iz zemlje naših novijih "prijatelja" s'one strane Atlantika), polovina gunđa zato što kasni na posao zbog izmena u saobraćaju, a polovina deset dana vidi pred očima samo žute zvezde na plavoj pozadini i mašta o svetloj budućnosti, kojoj je ta poseta sasvim sigurno približava. A ako dotični gospodin stiže sa istočne strane, situacija je obrnuta. Sad ovi drugi besne, a oni prvi maštaju o rušenju novog svetskog poretka i vozdizanju presvetle Ruske imperije, koje će neminovno i našem narodu doneti progres i blagostanje. Kao što je i vazda bilo. Jedino su naši lideri u svemu tome dosledni - oni se jednako obraduju i jednima i drugima, i daju i jednima i drugima sve što im ovi zatraže. Šta ćete vi, NIS? Može. Vi, Kosovo? Nema frke. Dođite nam opet!

Definicija je napisana za Mizantrofi 2

Klasično lečenje kompleksa i frustracija crtanjem po koži. Pokušaj izdvajanja iz mase usled nedostatka kvaliteta druge vrste. I znanja. Rezervisano za malo priproste mićovane, iz raznoraznih zabiti koji u velikom gradu na studijama moraju da se pokažu, ako ni po čemu onda po lošem normalno. Po ugledu na pretke koji su se užarenim iglama i otrovnim mastilom boli u slučaju da ih metak pogodi pa kad ih dopreme kući da ih staramajka može prepoznati mrtve u kanatama. Ali samo po ugledu pošto to vojske, rata i metka videlo nije. I da treba da ga vidi verovatno bi bili uskraćeni za tu čast zbog mentalne nestabilnosti a sve zarad cirkusa na koži. Ova pojava inače preti da ozbiljno poljulja sistem vrednosti. Uopšte nije naivna stvar.
Studirajući malo dublje, i detaljnije novopečene tarzane možemo svrstati u par grupa:

Kineska slova
- Idiotizam level expert kad je tetoviranje u pitanju. Dati tatu majstoru i nož i pogaču u ruke, čoveku koga prvi put vidiš da te unakazi za ceo život crticama koje nikad nećeš saznati šta znače. Legenda kaže da mnoge devojke koje su htele imena dece i voljenih jebača na Kineskom nose natpis ja volim kurac. I treba.

Tribali
- Pubertetlije većinom koji su se vodili onom starom ''Videla žaba da se konji kuju, digla noge i crkla''. Jednom rečju propast u nedostatku inspiracije.

Leptiri i Delfini na krstima
- Pečat kurvi koji datira iz vremena pornića na VHS-u. Tetovirano u mestima gde nije imao Plavi Most radi lakšeg poslovanja. Reklama je pola posla.

Ratnici i vitezovi
- One najgore paljevine koje život žive da ih prime na konkurs u žandarmeriju. Do tada žive život žabe zimi. Preciznije žabe koja zimuje, šara se po koži i čeka leto da ode na Kosovo da pogine. Velika većina ima dva metra u leđima, nema vrat i obim ruke ima kao deblja neka manekenka struk. Debili ne znaju da su pola junaka kojih imaju nacrtano pobili više Srba nego što danas postoji. Oni koji nisu uspeli da ubijaju, to su bar želeli.

Ikone i Sveci
- Za ovu sortu ljudi ne treba trošiti reči, jednostavno.

Najbolji način za zavođenje reda na sajtu i motivisanje autora za pisanje definicija.

Ekvivalent lovačkim i pecaroškim pričama,s razlikom što im se bezrezervno veruje,nemogu se proveriti,razvijale su se u sladu sa vremenom iz kog potiču.
A kako vreme prolazi ulaze u legendu,jer nema ko da ih prenosi.

Jedini preostali način da navikloj, uljuljkanoj govedini prodaš automobil, tehniku, putovanje, prehrambeni proizvod, kurvu koja glumi, kurvu koja peva, uslugu, vest koja te ne zanima i na koju ne utičeš. Ova dobro proučena i proračunata grana socio - psihologije ima jasno odredjen i ne najjasnije prikazan zadatak da putem plasiranja epiteta i izraza, privoli potrošača ili duhovno nahrani ciljnu grupu koja se održava teško - svarljivim, ali ipak lako dostupnim i brzo - sagorivim materijama. Dominira u svim vrstama medija, od televizije i interneta, preko novina, bilborda, flajera i plakata, pa sve do poziva na telefon i samog dolaska pred kućna vrata potencijalnog korisnika. Ključne reči su JEFTINIJE, KVALITETNIJE, SNIŽENJE, POUZDANIJE, SIGURNIJE, OSAM KILOGRAMA ZA MESEC DANA, MANJE TROŠI, CECA, SKANDAL, SISA, NOVO, AFERA..

Prešao je preko trnja I stigao do zvezda. Rodio se na Kosovu u mnogobrojnoj porodici ilirskog porekla. Veoma rano je ostao bez oca, pa je bio primoran da sam izdržava porodicu. Suočen sa bedom I nemaštinom lako se odlučio da krene putem kriminala I okuša sreću. Ceo život na kocku, pa ili si hadžija ili bos. Zbog sukoba sa organima reda je preplivao Jadran I u toploj Italiji izgradio finu karijeru. Počeo je od dna. Prvo je džepario, pa je bio babojebac, malo se bavio šanom, šverc... Brzo je napredovao ali nije mogao da razvije svoj potencijal na zasićenom italijanskom tržištu. Napustio je Apenine I preselio se u odabranu zemlju, Holandiju. Upravo je Šefket Ramadani u Holandiji izgradio svoje ime I postao šef podzemlja. Droga I trgovina belim robljem su od siročeta sa Kosova stvorile milijardera I cenjenog građanina EU. Kupio je nekoliko kafića, dva-tri restorana, desatak butika I jednu fabriku kako bi imao gde da pere svoj krvavi novac. Marke su se gomilale dok je droga pristajala u roterdamsku luku I dok su se devojke iz istočne Evrope sedele u amsterdamskim izlozima. Ramadani je dosegao zenit za vreme rata na Kosovu, a kao svaki patriota nije ostao imun na patnje svoga naroda. Podržavao je OVK I uz pomoć svojih evropskih prijatelja radio je na stvaranju Republjik Kosova. Posle rata se trudio da oživi kosovsku privredu, a najviše je ulagao u trgovinu. Kosovo zahvaljujući njemu u samom vrhu svetske trgovine ljudima, drogom I organima. Gubi mu se svaki trag posle kraće političke karijere na Kosovu. Prvi kažu da je preminuo od rane koju je dobio u mafijaškom sukobu u Palermu, drugi kažu da se penzionisao I da krcka svoju ušteđevinu na Maldivima, dok treći tvrde da se još nije smirio već da je samo promenio ime i pokrenuo novi posao kao fudbalski menadžer. A ja? Ja ne verujem nikome.

Instrumenti skrivenog kontrolisanja.

...ali prati Slagalicu, gotivi Bosiljčića ili ima treću bradavicu. Msm, ovako je ok i to ali loži se na japanizam, ima ribu koja se zove Eržebet i nije čuo za Rada Lackovića. Ono, debilčina, jebiga...ili barem to tako JA vidim.

Klasičan odjeb klincu koji je utripovao moć i želi da se pokaže pred ortacima, iako još ni sa noše nije sišao. Nakon toga usledi jedna vaspitna, ako ne ukapira verbalnu poruku, jelte mora da se zna ko vozi traktor, a ko otvara kapiju. Naravno, vrati se kući sa šarom na obrazu ali i naukom za sledeći put...

Cenkanje kakvog nema ni na teheranskoj pijaci.