Često vrhunski domet poetičnosti prosečnog Balkanca. Tamo šaljemo svoje nepoželjne goste i sva svoja nerviranja. "Zadnja pošta" na adresnom kodu paketa frustracija i nezadovoljstva bez povratne adrese. Postoje i varijacije zamenom predloga (umestu "u" stavlja se "do" uz odgovarajuću promenu imenice po padežima).

To je ono što ti se čini da će doći ako primetiš da ti ili tvoji roditelji spremaju ogromne količine zimnice poslednjih dana leta! Količina pomenutog se ne meri u kilogramima, već u stotinama tegli, a ne daj Bože u tonama! Jer, kako provesti zimu bez kiselog kupusa, krastavčića, mlevenog paradajza, paprika u pavlaci... Zdravo je to, ima dosta vitamina C. Sledeće godine, ako se apokalipsa kojim čudom ne dogodi, tegle, flaše i burići se oslobadjaju od kakosetodesilo neiskorišćenih papazjanija za novu seriju zimnice!!!

10.11.2012. godine... Zanimljivo 10,11,12, ali to je datum kada se zavrsava majanski kalendar i ne zna se sta ce biti posle toga... neki kazu da ce biti smak sveta, apokalipsa i slicno... A neki kazu da ce, ipak, sve poseti ispocetka posle toga i da ce sve tako za vek i vekova ici u krug... Ja cisto ne znam da li da verujem tome i ne znam sta ce se desiti... Znam samo jedno...

Apokalipsa naše viševekovne kulture, totalna eklipsa uma, koja se Srbijom raširila u pandemijskim razmerama. Pojedini stručnjaci optimisti, iako sa slabom finansijskom potporom, još uvek tragaju za lekom, uglavnom u sferi alternative, dok pesimisti smatraju da je "ružičasti mrak" akutna bolest i da bi svi napori bili uzaludni, jer bi u najboljem slučaju ovoj bolesti mogli samo da promene frekvenciju ili boju, ali da se mrak ne može iskoreniti. Veliki problem predstavlja lako širenje ove bolesti, jer koristi svaki način da dopre do potencijalne žrtve, preciznije, širenje ružičastog mraka je multimedijalnog karaktera.

Učenici koji su umislili da njihovi drugovi iz školskih klupa postoje samo u školi.
Za vreme časova, malih odmora i velikih vlada opšta radost, poveravanje, čuvanje najdubljih tajni, beskrajno razumevanje, ali sve to prerasta u udaljenost sekund posle proglašenja početka raspusta.
Sekund posle proglašenja raspusta Matrix učenici postaju jedina bića koja postoje u celoj školi koja se polako prazni, a drugovi postaju virtualna varka, produkt mozga bez osećanja.
Poslednji dan u školi provode grleći drugove kao da se bliži apokalipsa, ponavljajući im koliko ih vole i koliko će im nedostajati, a do prvog školskog zvona par nedelja kasnije se ne sete ni da cimnu iste te drugove.
Raspust je jedan bag u sistemu koji zapravo ne postoji.

Сигуран знак постапокалипсе и пропасти друштва у било ком смислу - када зомбији устану из мртвих и униште цео свет или када огромна каменчина улети у атмосферу Земље и српжи сваки облик живота, прва ствар коју ће преживели да ураде јесте да заседну у круг и направе једни другима дредове као знак да је све отишло у пичку материну и 'оће сад да буду страшни ратници који ће својим уврнутим ратничким косама да усаде страх у педерчиће који су побегли од катастрофе у неке бункере испод мора где су пили чај и млеко док су они са дредовима јели сирове пацове.

Nešto najgore za dječije uši. Sa njima odlaziš i ti. Znači, kraj. To je to. Kijamet. Apokalipsa. Raspad sistema. Nema ti više spasa. Što si igr'o basket, igr'o si. Što si krao trešnje, krao si. Nema više gledanja sisate komšinice. Tvoje je otkucalo.
Ali ipak, trošiš zadnje atome na zadržavanje gostiju. Igraš domina sa deda Gocijem, predeš vunu sa babom Minđom. Samo da ostanu. Al onda shvataš, moraće i oni da odu. Suze, jedna za drugom liju k'o znoj na čelu kosača semberijskih polja.
Povlačiš se u sobu i očekuješ sile tame da se pojave na vrata. Kiša vani, grmljavina strašna. Gavrani udaraju u prozor. Tristo konjanika juri prema kući, dok te stariji brat veže za stolicu u čošku sobe. Što si mu krao erotike?

Fu! Gosti odlaze! Čuješ kevine teške korake kako lome parket. Dolazi prema sobi.
Krstiš se.
Vrata se otvaraju...........

Krajnji stadijum zagorelosti. Ne može više. Kraj. Apokalipsa. Ende.

Burzum je to lepo objasnio, ali nije opisao šta bude kada se pređe finalni stadijum. Kada dođeš do toga da ti se toliko skupilo i imaš osećaj da bi i nekoj suvoj veverici poput Kandić Nataše mogao da napraviš naslednika tu je kraj, da ne kažem svršetak.

Čuju se potresi i samo čekaš kad će kataklizma kao u Pompeji. Totalna anihilacija posle koje se pepeo sleže satima a posledice se osećaju godinama.

I veoma važna činjenica, do ovoga se ne dolazi bilo kakvom rendom tenzijom. Ne ide to tek tako, daj šta daš. Tek kada se fokusiraš na specifičnu baklavicu, onu koja je moguća pobednica možeš da se dovedeš do ovog moda tetrebstva i zaluđenosti.

Pošto dotični imaju običaj da udave čoveka koji im otvori, najbolje ih se možemo rešiti kratkim, ali jebitačnim odgovorima.

Ona je patriota. Ona "domovinu brani lepotom".
Mahovina u civilizacijskoj šumi džumbusa, koja služi kao orjentir u životu.
Morava joj u očima, Šumadija u grudima? Ma jok bre, nije to ta priroda! Ova je nešto drugo.
Osvežavajuća poput oaze u pustinji, toplijih očiju od 2 Sunčeve korone koje šalju štetno UV zračenje. Tera te da pomisliš da samo za tebe trepavicama, koje su duže od australijskih eukaliptusa, pravi ozonski omotač i privlači te svojom gravitacijskom lepotom, dok za sve ostale deluje kancerogeno.
Najfinije i preciznije podešenih crta lica, kao pesak nakon talasa. Glatkih površina poput planinskih goleti.
Antički lepe figure izvajane od sedimentnih stena dejstvom eolske erozije. Čini ti se da je zbog tebe vlažna poput Sumatre nakon cunamija, dok je za druge hladna poput Artika, suva poput pustinje Atakame, daleka i neostvarljiva poput Mont Everesta.
Privučen si njenom gravitacijom lepote i stalno orbitiraš oko nje u konstantnom radijusu. Približio bi se, ali ti se čini da ćeš narušiti jedan mikrokosmos, proizvešćeš efekat leptira, nastaće apokalipsa.

Još milion stvari mi pada na pamet i stvarno bih još pisao, ali me najiskrenije boli ruka... od pisanja.

Najlepši period studentske godine. U mačijem svetu ekvivalent mu je februar. Naime, mnogi studenti nisu imali para za skupe provode, za tropske turističke destinacije, te su raspust proveli u rodnim krajevima, okruženi nekolicinom dobro poznatih im prijatelja. Taj period neretko vansocijalnog bivstvovanja rezultira tromesečnom apstinencijom, što je u tim karakterističnim godinama teško podnošljivo. I tada se dešava Oktobar, drugi dolazak Hrista na fakultete, apokalipsa apstinencije, zdrava seksualna žeđ putuje u raj, masturbacija u pakao. Kako su to samo divni dani za studirati. Ne uči se, samo flert, flert, flert... Značajni pogledi se upućuju na sve strane. Kriterijumi su sniženi do minimuma, tako da i "zrikavci" dobijaju šansu da se pare. Sveže brucoškinje,neiscrpljene od debelih... knjiga, na meti su pohotnih apsolvenata. Pojedine počinju da kapiraju pojam seksualne revolucije. Starijim kolegnicama pojam je odavno poznat, ne ustručavaju se da same izaberu svoje partnere. Svi uživaju u razmeni telesnih fluida. pravo proleće mikroflore... hlamidija, kondiloma, tripera, parpata, fikusa, sekvoja... Jednom rečju oktobar je međ studentskim življem "orgijarnik". Kasnije opširno gradivo savlada i najgladnije seksualne apetite, usled čega se dešava period stagnacije. Kada dođe Jun i period za hvatanje uslova, fakultet je bleda senka iz oktobra. Tada postaje stecište aseksualnih zombija koji se, grickajuci nokte, sudaraju na hodnicima.

Čin kojim se iskazuje vlastito protivljenje nečemu u formi koja nema apsolutno nikakvog uticaja. Daje privremenu olakšicu duši i javno upozorava na pogrešnu odluku, ali efektivno nema nekog posebnog značaja.

Dok život ide svojim redovnim tokom, dok te svakidašnja kolotečina vrti u krug, pravi raznorazne akrobatske figure od tvog života, dok se menja dan za danom, da li se ikada zapitamo šta bi bilo kad bi bilo i koliko smo daleko od kraja. Kraja svega, ne ličnog kraja jedinke, već totalnog, bezpoštednog kraja. Ende, nema više, konjec filjma... Na takve misli te možda dovedu i najnovija šatro megablok-baster ostvarenja Holivuda, kao što je Armagedon ili Apokalipsa 2012 npr. Ali, bajke su za decu, bajke su za one koji veruju da smo najjači, da nam niko ne može ništa. Čak ni ogromni asteroid ili cunami od 2km, jednostavno ništa ne može da stane na naš put napred. Mi smo svemoguća vrsta, nepobediva od strane bilo čega što priroda može da stvori. I dok verujemo u svoju nadmoć i nepobedivost, ni ne osvrćemo se oko nas šta bi možda eventualno moglo da se desi, nešto mnogo verovatnije od tamo nekog asteroida koji je malo manji od Meseca ili ogromnog talasa koji ruši sve pred sobom. Čvrsto verujemo da je lanac koji nas vuče iz današnjice u budućnost nemoguce prekinuti, a ni ne pomislimo nikad u sebi da je svaki lanac onoliko jak kolko je jaka najslabija karika. A najslabija karika uvek postoji. I što je najgore od svega, ne znaš koliko je jaka dok ne popusti, i pukne. A onda...

Vrlo maštovita osoba koja, prilikom krizne situacije, u momentu smisli najgori mogući scenario i ima nagon da ga podeli sa ostalima. Moguće je da se radi o psihičkom poremečaju, uvrnutom smislu za humor ili takozvanom "spavaču" čije naređenje je da širi paniku kako bi negativno uticao na moral neprijatelja.

Isečci od par rečenica pažljivo izabrani od strane izdavačke kuće i odštampani na koricima novih izdanja ne bi li bustovali popularnost, pa samim tim i prodaju dotične knjige. E sad, problem je što te rečenice ostavljaju utisak da su autor i kritičar toliko bliski da su kao klinci jedno drugom piškili u gaće, a da nije nemoguće da se razmena telesnih tečnosti nastavila i u zrelijem dobu, sve do dana današnjeg. Jebiga, šta drugo zaključiti kada pročitaš kritiku koja te natera da pomisliš da u rukama držiš u najmanju ruku novu Ilijadu? Pisac i delo se obasipaju takvim epitetima kakve ne bi upotrebila ni rođena mu keva, a ti si, dragi čitaoče, ako ništa drugo barem dobio efikasan lek protiv zatvora.

Ide ta Novogodišnja euforija. To kolektivno ludilo koje uhvati ovaj narod kao da stiže apokalipsa. Nisam joj baš sklon, ne volim ta opštenarodna " ludila". Nikad nisam pripadao takvom čoporu. Valjda to ide sa godinama. Sve se broji i računa i tačno znaš šta voliš, a šta ne. To se kanda zove zrelost, mada ni tu reč ne volim. Ali, tačno znaš kakav ti provod prija, kakva muzika, kakvi ljudi.Isto je postalo moderno sveopšte kukanje na vladu, besparicu, nemaštinu. Moram da priznam da je sve tačno i da sam počinjem da spadam u takve. Valjda od te ogromne količine negativne energije počneš da ličiš na svoje okruženje. Bes, nemaština, ogorčenost....stav nemamo čemu da se radujemo. Kad i sam postanem takav, onda se upali alarm da nešto nije u redu...to nisam ja!!! Ma šta nemamo? Kažu da u Novoj godini treba uneti promene. Promeni ono što možeš, a to je stav. Radujte se ljudi!!!!! Dočekajte je sa prijateljima, decom ili sami uz čašu kuvanog vina....pa šta?Izaberite sebi muziku koju volite, čitajte knjigu, gledajte film i ako nemate kome da je čestitate, čestitajte je sebi!!!! U to ime ja ću kao nekad sa drugarima u provod, bez ikakvog opterećenja toaletom...muzika i djuska do zore. Sutradan ću izljubiti svoju decu i poželeti da ostanu zdrava i prava. Treba li više za sreću? A na trpezi...šta se nadje...
Zaboravite na loše stvari, kredite koji su tu pa tu i ko ih šiša, besparicu i ostalo. Udjite u Novu veseli što ste dočekali još jednu i očišćeni od svakog zla! Dobra vam naredna godina prijatelji i budite veseli, zdravi i čekali ih još mnogo!!!
U to ime živeli!

Deseti krug pakla koji naseljavaju jadnici, demoni, Fejse i slične Goge Sekulić. Notorni smarači koji stalno imaju pitanja i podpitanja, na nekom nerazumljivom jeziku. Uzvišeni, njegovo visočanstvo, radnik službe na to može samo složiti facu "Koji endoplazmatični kurac?!". Ili jednostavno pozvati domara da mu drmne par šamara maljem u čelo.

Staklo koje razdvaja mučenike i svevišnjeg službenika, ustvari razdvaja dva sveta. Dve dimenzije. Tamo negde svet je ružno, odvratno i dosadno mesto za život. Pun bolida i isfrsutriranih manijaka, a posao normalnih sa ove strane stakla je da ih svaki dan gleda i sluša njihovo nabadanje neparnih slova azbuke.

Pojava svojstvena siromašnim ljudima i škrticama. Javlja se prilikom svakog obaveštenja o poskupljenju cene hleba, mleka i drugih proizvoda za nekoliko dinara.
Kada to čuju, čini im se kao da im neko zdrave sedmice iz desni čupa.

"I videh kad otvori Jagnje jedan od sedam pečata, i čuh jednu od četiri životinje gde govori kao glas gromovni: Dođi i vidi."

"I videh, i gle, konj beo, i onaj što seđaše na njemu imaše strelu; i njemu se dade venac, i iziđe pobeđujući, i da pobedi."

"I kad otvori drugi pečat, čuh drugu životinju gde govori: Dođi i vidi."

"I iziđe drugi konj riđ, i onome što seđaše na njemu dade se da uzme mir sa zemlje, i da ubija jedan drugog, i dade mu se mač veliki."

"I kad otvori treći pečat, čuh treću životinju gde govori: Dođi i vidi. I videh, i gle, konj vran, i onaj što seđaše na njemu imaše merila u ruci svojoj."

"I čuh glas između četiri životinje gde govori: Oka pšenice za groš, i tri oke ječma za groš; a ulja i vina neće biti."

"I kad otvori četvrti pečat, čuh glas četvrte životinje gde govori: Dođi i vidi."

"I videh, i gle, konj bled, i onome što seđaše na njemu beše ime smrt, i pakao iđaše za njim; i njemu se dade oblast na četvrtom delu zemlje da ubije mačem i glađu i smrću i zverinjem zemaljskim."

Otkrovenje Jovanovo, Apokalipsa.

Kada čuješ svoju dragu kako izgovara rečenicu iz naslova, manje a pre će biti više, to je ono što će da ti se dogodi.
Kada žena uvrti sebi fiks ideju da se utovila neće te spasiti ni kompliment, ni cveće, ni jebeni beli Porše Kajen da joj kupiš nema ti pomoći. Bićeš jeban u mozak straponom rađenim po uzoru na Mandinga preko kojeg je obmotana bodljikava žica.

Ne vredi da joj pričaš kako voliš što konačno kad je uhvatiš za guz ne osećaš kosku kako ti bode dlan, da su joj sise veće, da se ionako nikad nisi pržio na njen ravan stomak jer te podseća previše na Marka sa fudbala na male goliće. Ona se ugojila i dok ti ne ispere mozak tehnikom koju ni KGB u saradnji sa Štazijem nije uspeo da provali nema ti života. Sedi i ćuti dok te kljuca u mozak kao mlad kikirez matoru kvočku i pazi da se ne upecaš na foru iskrenosti.

Žene su pokvarena i zla bića, navući će te lepim rečima i obećanjima da neće da se ljuti priznanje da se ugojila. E onda se lepo prekrstiš, jednom očenaš i zapališ sam sebi sveću. Mrtviji si od pokušaja erekcije na Natašu Kandić.

Recept koji pali u zavisnosti koju vrstu muzike/klipa slusate/gledate,sastoji se najcesce od proklinjanja tinejdzera (metalaca) zasto se nisu rodili jedno 24 godine ranije,reperskim izlivima patriotizma na ''komsijski'' projekat,folkersko setno secanje na poselo '78 i pozdrav generaciji,navijackih pozdrava protivnickim grupama bilo u zemlji bilo u inostranstvu.Postoje cak i ekstremi koji na snimke tipa Digitalni andjeo i tako nesto igraju ulogu proroka i gurua recima ''nikad nije kasno''