Isto kao i izraz kreveljiti.
Ovo pravljenje raznih grimasa je prisutno uglavnom kod dece, ali može se ponekad desiti da i stariji i malo neozbiljniji ljudi prave svakakve uvrnute face, plaze jezik, rugaju se i usput izgovaraju reči kao "nja, nja, nja, nja" i slično.

Jako poučni snimci ovog neustrašivog mladića za neke tamo kampere, koji njegove epizode, verovano gledaju na način ''a da ne trepnu'' i maštaju o tome da će nekad biti kao on, Ber Grils. Međutim nama običnim smrtnicima padaju na pamet neke sulude ideje, pa se ponekad javi i sumnja. Jer kao što bi Molder rek'o: ''Istina je negde tamo''.

Izraz koji se relativno retko koristi a označava kao što u naslovu kaze mešanje guzicom....
Vrlo efektivn u smislu podizanja morala šljakera (fizikalaca) koji su premoreni nakon teškog i dugotrajnog rada na plus 40 .. takodje sluzi i za pokušaj omalovazavanja iste osobe (uglavnom neuspelog)

Ili Segateka kako se još nazivala. Preteča današnjih modernih igraonica,vrlo popularna u periodu novog Avramovićevog dinara,sa kojim je i blisko povezana. Obavezno je bila prisutna kamara klinaca posmatrača i navijaca. Izbor - Šta igrati? - je bio vrlo težak pošto su mogla da se biraju čak četiri kertridža.

Bicin muž. Pejdžerov otac, ali ne biološki mada on to još uvek ne zna.
Rođen je u naselju Marinkova Bara i još kao mali bio je često tučen od strane oca, teškog alkoholičara pa je vrlo brzo pobegao od kuće i krenuo da se snalazi po velegradu.
Ubrzo je upao u loše društvo i krenuo je da krade i džepari po ulicama grada. Policija ga posle nekoliko meseci hapsi i odlazi u popravni dom. Tamo ostaje nekoliko godina i tu prvi put počinje da pokazuje svoju preku narav.
Po izlasku iz doma beži u Italiju gde organizuje decu da prose i džepare za njega, i tako zarađuje pare da otvori svoj luna park.
U Italiji postaje dobar sa Đoganijem i zajedno sa njim se vraća u Srbiju gde za četiri gajbe piva i dve flaše vinjaka kupuje svoju buduću ženu Bicu, ali Đango nije znao da je ona potajno zaljubljena u Envera i ostavlja je u Srbiji, dok je on išao da sređuje poslove u Italiji.
Međutim jedne noći Enver i Bica obnavljaju staru ljubav i začinju Pejdžera. za koga Đango misli da je njegovo dete.

Ovo piće nastalo je skrnavljenjem alkohola. Omiljeno mladim naraštajima kad žele da se ubiju ko Nemci, prepariraju,diskonektuju se . Uglavnom počinje da se primenjuje u prvom razredu srednje škole. Što se prestanka konzumiranja ovog pića tiče, ono je promenljivo.
U prvom slučaju, kada konzumenti ne žele da ispadnu pizde zato što piju sokiće, a ipak ne žele da se ubiju, konzumacija đus-vodke ume da dosegne do kasnih dana treće godine, kada na osamnaestim rođendanima saznaju za postojanje drugih oskrnavljenih oblika alkohola, sač es borovnica-vodka, džin-tonik et cetera. Vrhunac se dostiže kada ovakvi konzumenti saznaju za keglevič. Oni preziru konzumente iz drugog slučaja, smatraju ih klošarima i alkosima. Kada takvi ponedeljkom u školi prepričavaju ludosti&gadosti koje su radili prethodnog vikenda, ovi kolutaju očima, napuštaju krug i odlaze u ćošak da uče (eventualno sa istomišljenicima ogovaraju klošare).
U drugom slučaju, konzumenti imaju samo jednu želju-da sjebu centralni nervni sistem, izgube se i po mogućstvu okrive alkohol za sva bludničenja koja su počinjena prethodne noći (ne kažu ljudi zalud Upropastiću te k'o djus-vodka maloletnicu). Takvima često vrlo brzo postane nedovoljno ispijanje razblaženog alkohola, zato postepeno prelaze na jače varijante đus-vodke, da bi na kraju počeli da piju čistu vodku (duple doze, na eks, jer samo pizde piju kratko piće u više cugova). Takvi podjebavaju konzumente iz prvog slučaja, smatraju ih pičkama i pozerima. Obzirom da ovi konzumenti ne umeju da odrede jasnu granicu između odvaljivanja i bacanja pegle, vrlo brzo (uglavnom negde u drugoj godini), dođe trenutak kada konzument usled velike količine vodke sadržajem svog želuca počasti vece lokalnog kafića, kafane, ortakov ili u najgorem slučaju, vece svojih roditelja. U poslednjem slučaju, neka mu je Bog u pomoći. To je trenutak kada se konzumentu vodka ogadi za sva vremena, zakune se da neće u životu da je okusi (konzument iz prvog slučaja će sa zlim osmehom prokomentarisati:"Ko ga jebe kad ne zna za granicu.") Druga strana medalje ove zakletve je da se konzument ni u jednom trenutku nije zakleo da neće okusiti i druga alkoholna pića. E, za njega tada tek kreće zabava.

Lično-iskustvena definicija. Linija koja se ne čita sa dlanova, niti pišti na aparatima u bolnici. To je način uživanja i konzumiranja piva. Predmet definicje je prosječan pivopija.

Prosječan pivopija čari piva upozna sa 14 godina (probao ga je i ranije). Tada doživi prvo preforsiranje. Nije u mogućnosti da pije šta valja nego je primoran da pije najjeftinije splačine i posle par litara nastaje beton fikus filadendron stanje. Tada saznaje šta sve ima u njegovom stomaku, u kom stepenu prerade su gljive što mu je mater spremila za večeru, a i kako izgleda i kog je okusa želučana kiselina. Logičana posljedica je poricanje i odbijanje svoje sudbine. Posle par glavobolnih eksperimenata sa vinom, rakijom, obojenim žestama, likerima, vraća se korijenima - pivu.
Sada ima već 16, dobrano srednjoškolac, svi su se propili, a on prednjači na pijankama, eksira krš pivo, guli dvoguze ko da su mu zadnje u životu. Misli da može najviše popiti u društvu. Rigoleta i prekidi filma su standadna pojava, al ko mari!
Došla je i 18. Možda je i položio vozački, možda mu je ćale dao kola. Par izlazaka je ganjo trebe, al kad je skonto da se današnje ribe ne lože na golfa dvojku opet se okreće pivu. Sad je već stasao mladić. Ujak, čiča, baba, đed, rodžer iz švabije mu gurnu u džep neki dinar, pa ima dovoljno da se uradi isred diskonta, i ode posle u neki šatro (šator) klub, popije jedno dva tri komada od po 0.33 jer papci nemaju 0.5 klipače.
19. Ajd na fakultet. Prvi iz familije. Para ko blata za njegov pojam. Tu se pije sve i svašta. Pivo u XXXL količinama, al neizostavno mora da se leši sa jabukovačom od dede cimera iz doma. Kad nema toga izručuje neku brlju od šljive. Ode sa fakulteta i vraća se kući.
Već ima 26. Oni njegovi iz srednje već imaju djecu. Tada do kraja spozanje činjenicu da pivo ima i u povratnoj staklenoj ambalaži. Shvata da pet ambalaža nije za njega, i nabavlja prvu gajbu. Tada nastaje najkonstantniji period u životu pivopije. U zavisnosti od para povremeno izručuje gajbu i tako do penzije.
Došla je penzija. Nekom je to i sa 40 godina. Ona gajba što je nekad nabavio je već skršena. Preživjela je temelj od kuće i prljava je sva od maltera, ima i kokošijeg izmeta zbog svađe sa ženom u vezi pića. Malo je i istopljena sa strane jer je ostala kraj peći na svinjokolji - jasan znak da nabavi prvu kištru za šest pivi.
65. Ide u diskont. Nabudžio je korpu na biciklo u kojoj drži kištru. Uzima svaki drugi dan po kištru jer ne smije više pošto ima bajpas.
Pivska linija našeg primjera se završava kad lokalni alkos ispije posljednje pivo ispod šatora na sahrani našeg pivopije.

Nemate vi pojma sta je baksuz.To sto vas profesor prozove prvog a niko nije ucio ili ako pobegnes sa casa a oni uce nesto novo,to nije baksuz to je neznanje i neinformisanost.
Recimo,meni smeta sto kad god odigram iole solidno-pristojan realan tiket,uvek padnem ( posle velikog nerviranja, cupanja kose, i bacanja stvari po kuci) na ako ne na zadnju,onda predzadnju utakmicu,i to je uvek predvece oko 10,pred izlazak u grad...
Nervira me dalje to sto se dopisujem sa devojkom jedno 4,5 meseci, pritom smo izasli 3 puta, i ona mi na kraju citira Boru Corbu - Ostacu slobodna,necu se vezati...Vec sutra se smuvala sa nekim drugim :)
Ubijem se od ucenje predmeta,dobijem 79,5 poena ( 80,1 naravno, devetka) i naravno to je osmica, bez pogovora i ja moram da budem srecan i sa tim.Ok,ajde jedan,drugi,ali 7 takvih ocena? i posle mi moji kazu kako imam slab prosek...
To je kad neko nesto uradi kako valja ( ili bar misli da je dobro ), odmah potom mu se desi nesto mnogo gore.Suprotno od sreca u nesreci.

Nebitno da li je u pitanju stariji, mlađi, rođeni, od tetke, od strica, dobar, loš... Uvek zna, planirano ili neplanirano, da te totalno izbaci iz takta. Aj što mi traži pare kad zna da ih nemam, aj što zna da me smara za kafu kad imam preča posla, što kad dođem kod njega bulji u komp i ne obraća pažnju na mene, ali ovo je previše!

Basket je u Srbiji poprilično popularan, tako da su i tereni za basket uglavnom puni i tu se mora napraviti određena selekcija ekipe koja dođe na basket.

*kao ideja poslužila definicija DonKurci-a

To je verovatno jedna od najdosadnijih i najčešćih rečenica koja neminovno vodi u dug,dug razgovor o dijetama,debljini,uporedjivanju sa ostalim debelim osobama itd.Dolazi od strane skoro svih ženskih osoba,od drugarica,mame,komšinica do poznanica i osoba koje smo tek upoznali.To je razgovor koji se vodi na svakom velikom odmoru,pre svakog obroka uopšte i u prisustvu hrane.Što je najgore,dešava se i u kolektivu,gde se daju glupavi saveti i podrška i razumevanje.čudno je što se nijedna devojka nikad nije požalila na ovu svakodnevnu pojavu i čini se da to nikoga ne smara osim muškaraca i muškarača.

Nećeš jebati, samo u drugom smeru. Jasna opomena i upozorenje mladim djevojkama diskutabilnih stavova i ponašanja, da će se možda jednog dana kada budu imale šezdeset i kusur godina gorko pokajati što nisu davale dok su ih hteli.

Nezvanična sportska disciplina, čiji je cilj da peške prodješ sve prepreke i "neoštećen" stigneš tamo gde si naumio. Nešto kao spot od RHCP za pesmu Californication, samo što si ti u ulozi momka koji je čist i lepo obučn krenuo na ciljnu tačku kako bi se našao sa devojkom, stigao do mesta na koje izlaziš, razgovora za posao..
Marfi je naravno rešio da ti se nakači na kičmu i ovaj put, i pokuša da ti zagorč život po svaku cenu..

Kupio si ga za 350e, iako su tražili 500. Znao si da je krš ali su ti kubici ulivali nadu. Znao si da mnogo troši, al’ si očekivao da ti se brzo isplati.
Rmbačio si po gradilištima dok su ostali su blejali po plažama. Lako je kad tata može da ti pokloni auto ili kad ti matorci ne zakeraju oko ključeva. Ti nisi od te fele. Nagutao si se diklofena jer si osetljiv na cimanje, promaju i ’ladan beton u garaži.

Nisi žalio na eksteriju i interijeru: metalik boja, sajtne, komplet ksenona, maske, spojleri, hromirane brave, nasloni, subwooferi, presvlake, mirisi...

Mukotrpan trud se isplatio.
Tvoje mezimče se prvo čuje, onda vidi i naravno: sve što ima manje od 200g odeće na sebi samo od sebe će padati na prednje sedište.
Zadnjim atomima snage si ga voskirao do ultravisokog sjaja. Udaljene galaksije će videti njegov bljesak tek za 263 svetlosne godine i shvatiće čemu su stremili homo sapiensi : uzalud su budale su zidale piramide i vinule se soliterima do neslućenih visina. Nemaš ti vremena za bacanje, ioanko će crne rupe sve da nas prožderu : daj gas, nek se sad vidi kakav si ti baja! Sad’ se živi.

Voziš prema potrebi. Prvo dan-dva jurcaš po kraju. Sutradan miliš, kao tražiš nešto....predviđeno je da se ribe grabe oko tebe.
Voziš i agresivno. Nemaš ti vremena da blejiš na semaforu. Obiđeš starce, nesposobnjakoviće i ljude bez stila. Povremeno im pokažeš srednji prst. Napsuješ sve pešake koji ne nose miniće. Na otvorenom putu stisneš gas do daske i u glavi ti tutnji od siline tvog ega.

Parkiraš sa stilom. Prilaziš lagano, bacaš oko na retrovizor i kontrolišeš odjek svog auta. Ostaviš ga nonšalantno. Upadljivo. Bezobzirno. Nek’ se vidi iz svakog kafića...

Cica ti je ušla u život bez po muke. Imao si taktiku i za nju. Bespotrebno. Trebala ti je samo lova. Sreća tvoja što si u poslednjem trenutku odustao alarma. Imao si za blejanje po kafićima i taman si mislio da si je ubedio da je muzika u tvom autu veći doživljaj od klubova....
Cica se odjednom ne javlja na mobilni. Živ se jedeš što si joj pre tri dana kupio poslednji Samsung galax...

Kolo sreće se okreće, al’ ne na tvoju stranu. Obrćeš iste telefone, zivkaš iste face, radovi na građevini još traju....
Ležeš rano jer će te ujutru u 5h čekati rasklimatani kombi pored obližnje kafane. Ako stigneš prvi, nećeš morati da se truckaš i smrzavaš u prikolici.

Tvoj auto nije navikao da bleji u garaži.

Univerzalan odgovor na sva pitanja.
Prečest, i odveć izlizan odgovor uglavnom onih kojima je ili mrsko odgovoriti na pitanje ili ne znaju (bolji) odgovor na isto. Sve više uzima maha u konverzaciji, čak i onda kada zaista nema potrebe za istim, i kada je bolje reći: „Ne znam ba, popusti me!“.
Češće ga koriste starije osobe od kojih većina smatra da im je država kriva što im je lisica obezglavila piliće ili što im boranija te godine i nije baš rodila, ili uopšte ne razmišljaju o tome pa koriste taj izraz tek tako jer ga svi drugi koriste i jer je postalo sasvim normalno misliti da se u državi stvarno sve može; sve više ovaj izraz koriste i mladi ljudi koji time vjerno prate svoje prethodnike, i koji postaju sve više ogorčeni na to da im nema svijetle budućnosti u državi u kojoj su. Valjda misle da će se ako dovoljno budu ponavljali tu, sada već narodnu izreku, popraviti stanje.

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Iako smo u prethodnim delovima već bili duboko zagazili u područje običaja koje imamo zadovoljstvo da delimo i sa ostalim stanovnicima ove naše blagodarne planete, ipak ću vas zamoliti da se najmanje još jednom sastanemo unutar granica ove naše blagodarne države i proučimo jedan od najlepših, najduhovnijih i definitivno najređe praktikovanih rituala u čitavom folkloru naroda serbskog.

Elem, iako oficijelno “neobeležen” u crkvenom kalendaru i nezaveden čak ni pod tačkom “Razno” u pomalo izgriženoj ali svejedno dostatnoj dokumentaciji Etnografskog Muzeja u Beogradu, pomenuti ritual se ipak kako-tako dâ proglasiti postojećim, za šta postoje minimalni ali dovoljni dokazi. Oni se, naime, nalaze u svakom od nas, duboko pohranjeni u predelima podsvesti za koje nismo ni znali da postoje, sakriveni od okružujuće nas javnosti kao najveća tajna ikada čuvana. Treba samo malo džarnuti tu i tamo da bi izbledela sećanja ponovo dobila boju i sjaj vremêna u kojima su i nastala...

Sećate li se?

Ukoliko i ne uspevate u tome, trud je ono što se ceni. Uostalom, iako su reči iz naslova terminologija poznata svakom iole obaveštenom homo-sapiensu ( pa, čak i onom koji ne želi da upiše Filozofski Fakultet u Nišu; prim. prev. ), ko može da vas krivi što niste u poziciji da se setite jedne od ukupno tri ili manje večeri u 16-ogodišnjem državnom obrazovnom planu, u kojima ste sa jebenom školom otišli na neki od pomenutih hepeninga i na pljeskavicu/picu posle? Pre ćete se setiti te pljeske u Makedonskoj ( jebiga, zatvorili ih posle zbog opšteg trovanja mesa/mesom ) nego što ćete ponovo proživeti “akciju oplemenjivanja duha” kojoj ste isključivo telesno prisustvovali par minuta ranije. Ko ima obraza da vam uopšte zameri na tome što u državi koja je donedavno bila u kandžama Komunizma ( a, čini se, i dalje je ) nemate ili imate skoro NIKAKVU mogućnost da ukoliko imate pare za bacanje ( a trebalo bi da ih imate ) iste potrošite na vrhunska dela umetnosti, stvorena od strane vrhunskih umetnika radi vrhunskih dometa, a potom sve to namah zaboravite?I ko sme da se usudi da vam kaže da TA devojka nije bila vredna vaše žrtve i odlaska na “Labudovo Jezero” ili “Rigoleto” ( Đuzepe Verdija, ne “želudca” ), iako vam posle nije dala željeni organ?

Mislio sam na “srce”, baj d vej...

Bilo kako bilo, situacija nije alarmantna. Postoje i drugi vidovi prokletog zabavljanja duha, običaji koje možete izvoditi u sopstvenoj kući, pred sopstvenim ekranom sa određenim priključkom, bez i najmanje opasnosti da vam se pridrema ili da vas neko opomene ( da ne kažem, "prikenja" ) što blebećete telefonom usred jebenog Trećeg Stava Treće Simfonije nekog mrtvog Ješe. A i balerine nemaju sise, reala...

Posle desetak godina konacno prisustvujete skupu na kome najmanje ucestvujete vi. Potrosili ste citavo bogatstvo na ovo, ali vredelo je. Dobro, morali ste da se odreknete nekih sitnica- recimo, prilepili ste polomljenu cetku za WC solju, jer je vec bilo nemoguce potrositi jos 150 dinara, ali- ko jos gleda cetku za WC solju kad vam udje u kucu? Ljudi ce znati da cene tri praseta na astalu i muziku do zore. Ok, krevet vam se rasklapa tako sto ga podignete dva puta, sutnete levom nogom, napravite salto unazad i otpevate mu "Druze Tito, mi ti se kunemo", al' imate jos 4 meseca da razmisljate o tome, dok se dete ne rodi.
Elem, sad idete u crkvu sa mnogobrojnom pratnjom, gde cete reci sudbonosno "Da." Turaju vam krune, pevaju neke pesme i izgovarate dati tekst. Zena se mukom muci da vas nagazi, stegla zube i smo ceka priliku da vam probusi novu cipelu, zaboravila da se to radi tek u opstini. Veruje se da ce tim cinom da te gazi do kraja tvog zivota. Glupost, al' za svaki slucaj, pokusavas i ti isto. Od silnog pokusavanja, oboje ste do pola prasnjavi. Stajete ispred crkve da vas kuma "ocuka". Posle ce do kraja zivota da ti gundja kako te vacarila kuma na svadbi.
Idete u opstinu. Njen rodjak je 'vata za kosu, jer se veruje, ako je neko pocupa malo, da ce dete da lici na nji'ovu familiju. Veo i perika mu ostaju u rukama, trudis se svim silama da prikrijes svoju celavu mladu, ali bezuspesno, vec ima fotka.
Do opstine ona razmislja da li da zadrzi svoje prezime, a ti da li da begas glavom bez obzira. Ili da sacekas prvu bracnu noc i zamolis je da te ugusi jastukom. Gusice te svejedno, mozda bolje da sve odma' zavrsi.
Bacanje bidermajera. Sve su, jedva, prezivele. Broj povredjenih: nemerljiv; al' nijedna, ustvari, nece da se udaje, nego eto...
Konacno u kafani. Njene sestre kicenjem zaradjuju 'lebac, zaradile, brale, duplo vise nego ti od poklona, jer ko zna ko ti je koji poklon doneo, 'oce ljudi da ih vec na vratima vide kako su sirokogrudi.
Prvi ples i opet si izgazen. I ona je izgazena. Pokusavas da se setis sahrane svoje pra-prababe na kojoj su se odvaljivale tako dobre fore i da se nasmejes, pa da vide ljudi kako si ti srecan. S njom ne progovaras, ne usudjujes se, cuo si da su razvodi mnogo skupi. Bar prvo da kupis novu cetku za WC solju.
Ukrali mladi cipelu. Kum treba da plati. Kum popizdeo, sta koji kurac, malo li je televizor. Da ga obrnes naopacke, pre ce oci mu iskoce, nego neki dinar. Ostra borba. Cipela vracena.
Pobratim, gastarbajter, okupirao muziku, slusate divne patriotske pesme: "Moje selo lepse od Pariza", "Prokleta je Amerika" itd.; jedino je onu "Ej, Danka, Danka, Danka..." posvetio tebi, jer ti se tako zove bivsa devojka, naravno- morao je da naglasi. Vise te i boli kurac, nek ona snosi troskove razvoda!
Neki rodjak, jebem li ga ko je i ciji je, baca case kroz prozor, jer mu rekli da je zabranjeno da ih lomi u kafani.
Neki Ciga bije zenu- jebem li ga odakle on na vasoj svadbi? Prilazi kum da joj pomogne, a ona ce "Mrs bre ti, dok moj muz mene bije!" Ciga uzvraca udarac sa "Njoj da pomagas? Meni treba da pomognes!"
Da bi nasao tracak nade, gledas u svoju zenu, ona naduta od ljubljenja sa strinama i tetkama, a ko zna, mozda je i plakala. Prvi i poslednji put u zivotu- ne krivis je.
Slikanje. Uvezbavas kez i stojis kao kip dok cekas da se pored tebe izmenjaju mnogobrojni prijatelji i neprijatelji. Shvatas sad kako kurva ima tezak posao.
Na kraju, kafana kaze koliko treba da platis za slomljene case, otvoris gomilu praznih koverata i shvatas da ces jos dugo prilepljivati onu cetku za WC solju. Dete se vec sutira, tek ce da se sutira kad vidi gde je doslo- fudbaler tatin! Ali su svi videli kako si se ti isprsio za svadbu i pricace celo selo! To kako zivis, ionako, bas nikako ne zanima. Cak i ti pocinjes da gledas svoj zivot kao dosadan film...

Slika table sa natpisom mog mjesta, okačene na cijev od tenka izazvala je u svima nama ubjeđenje da se tamo nikad nećemo vratiti, i žal za narodom i vojnicima koji su ostali samo odbačena karta između dijeljenja u partiji pokera političara i ratnih profitera. Bilo je vrijeme da se putuje dalje, u maticu Srbiju.

Nakon kraćeg boravka u Pančevu i vijećanja šta i kako, uputili smo se prema Novom Sadu. Lada je izdahnula pred ujakovom kućom i tako nam označila mjesto boravka u izbjeglištvu.

Novi Sad, oaza mira, ljubavi i tolerancije. Bilo je vrijeme da se opet utvrdi brojno stanje i lokacija ostalih članova porodice. Mogu slobodno reći da smo sestra i ja već tad bili ratni veterani.

Čim smo prišli kući sestra je izustila: „Ima ji ovo pjoču!“ Navika. Dok dođeš negdje pregledaj stabilnost i izdržljivost građevine, ima li sklonište, sporedni izlaz i tako te stvari. Bio sam vjerovatno jedini klinac u Vojvodini koji je umjesto igranja SEGA igrica pravio bunkere i kopao zemunice. Sjećam se, jedan dan dok sam trazio nekog da se igra rata sa mnom, čuo sam zvuk aviona, bio je to onaj avion što pršće komarice,a ja to nisam znao, već sam natrgo kući k'o nebesko vrijeme, preskočio ogradu tako da bih i Dragutina Topića postidio i zabio se u podrum. Trebalo im je pola dana i kantica eurokrema da me izvuku napolje. Imao sam dosta rodbine tamo, i mnogo iskustava.

Sjećam se jednom kako me stariji burazer zajebav'o za sklopac koji mi je did poklonio:
-Bosanac, dobra ti brica haha...
-Nije to brica to je čakija.
-Brica bre!
-Čakija bolan!
-Brica!
-Čakija!
-Brica!
-(Posjekotina, plač, malo krvi , puno plača, valjda kad je vidio krv, jebem li ga) Vidiš da je čakija!

Ujna kad me nije odrobijala. Mnogo je galamila, a ujak je samo rekao: „Dijete je poplašeno, dva puta je bio na samo nekoliko kilometara od prve linije, iz tog straha kad bi mu dao osamdesčetvorku smakazio bi pola Novog Sada do zore, fino sam mu rekao da ga ne zajebava“.

Bilo je vrijeme da me upišu u školu. To me je pogodilo, ne zato što sam kasnio sa gradivom već zato što je trebalo izaći iz tampon zone koju sam ogradio čvrstim bunkerom, i susresti se sa stvarnošću.
Djeca nisu zla. Ali zato roditelji znaju zajebati na veliko. „Ti se ne možeš igrati sa nama ti si izbjeglica!“- bile su to riječi odjeljenskog siledžije koje on nikako sam nije mogao smisliti („Od ovih torbara i njihovog blata sa opanaka se ne može više normalno prošetati Dunavskom“ ili nešto slično, bile su riječi Đoleta Balaševića, pa apelujem na one što kače njegove stihove na fb da i ovo okače, jebo li ih on sa sve Panonskom Mornaricom. U guz'cu) . Prvi put vidi izbjeglicu. Suze sam zadržao do posljednjeg časa...

„Nemoj plakati, ti si sad velika momčina, sramota je. Pokaži im da si bolji od njih.“ –tješio me ujak.
Sutradan sam se pobio. I dobio batine. I pobio sam se svaki put poslije toga i mnogo sam batina dobio, nekad i dao, dok me odjeljenski siledžija nije uzeo pod svoj zaštitu. Doduše , postao sam najbolji đak u razredu pa je vjerovatno i to bio jedan od razloga zašto me gotivio. Dugo mi je trebalo da zavolim Novi Sad.

Prošlo je neko vrijeme, Dejton je odavno potpisan, čekalo se na vraćanje teritorija. Malo ranije sam otišao na zimski raspust u Laktaše, da se rodbina vidi i odluči za dalje. Bilo je lijepo da se malo skupimo, makar i u ovoj teškoj situaciji. Na povratku, u autobusu, sve je bilo dobro dok sestra potpuno odsutna nije zapjevala tadašnji hit Dragane Mirković: „Tuzan je zivot moj, kazi mu da zna, pjaci zemjo što sam ja , hej, nesjećnaaa“. Na zvuke ovog hita mnogi u busu su plakali, što od smijeha, što od tuge.

5. februar. Zemo je donio kovertu naslovljenu na majčino ime. U koverti slika naše kuće u magli sa polupanim prozorima. Tabla sa nazivom ulice se držala na jednom šrafu- „Ulica 13. Krajiške brigade“. Ne poleđini: „Mi smo se vratili, sačekajte još mjesec- dva dok malo pokrpimo što se pokrpiti može. Volim vas puno!“

Ono, ide nekako. Gura. Nije loše. Kao i ovo vreme. Kad vidim kako drugi ja još i dobro. Biće bolje. Mož' da prodje, kotrlja, taljiga. Životinjarim, jedem ova svoja govna i tako.

Svaki od nebrojenih izraza slične prirode, koje susretnemo gotovo svakodnevno, vapaj su, ako ne za pomoć, a ono bar za trunku zdravog, ljudskog razumevanja, jer ne ide, i nije uvek dobro. Zapravo nekada je loše, i to vrlo loše. Ne očekujem da me čupaš, ne očekujem ni da me zagrliš, ali ljudi smo na kraju krajeva, od iste krvi i sličnih iskušenja i nedoumica, izrasli iz istog blata i govana.

Čovek ne zna kuda bi pobegao od sebe i od svoje kože, promašenog života i zlurade sudbine, džandrljive žene i propale dece, od bede, nesreće, čamotinje...Izadje na ulicu da razbistri glavu i skloni se ma gde, da vidi ma koga - lepu ženu koja miriše na život i mladost, olistalu krošnju, osunčan zid, psa ili mačku...No mesto toga slučajno nabasa na poznanika (ponekad čak prijatelja) za kog ga vežu neki prethodni dani, neko bivše dobro i loše, koji su medjutim deo nekog predjašnjeg, minulog života. Ili se poznaju tek odnekud, preko zajedničkog prijatelja, ili su bivše (ili sadašnje) kolege i to je sve. Velika je nedoummica zbog čega u tim slučajnim i sasvim nepotrebnim susretima poznanici, sa neshvatljivom lakoćom, daju sebi za pravo da upute jedno automatsko "štaimakakosištaradiš" očekujući najbolje...Zapravo ne očekujući bilo šta, to se pita, i to je to, vidim te sad i ko zna kad, reci da si dobro i da je sve u redu, jer ionako te pitam iz pristojnosti, na kraju krajeva, ne dugujemo jedan drugom ništa.

Nevolja je medjutim dvojaka, jer ovakvo pitanje stavlja čoveka u situaciju da se, navlačeći kakav - takav osmeh i gledajući negde ukoso, oseća kao pravo pravcato govno jer gle, eto stojiš tu i prosto sijaš, zdrav, prav i srećan dok sam ja nepopravljivo omanuo na svim poljima.Ili da saspe sav teret zabluda i poraza i ne poštedi sagovornika ni jedne svoje muke, pri čemu bi se i jedan i drugi osećali kao govno, jer - niti je prvom lakše, niti njegova iskrenost može doneti bilo šta dobro ma kom od njih, niti ovaj drugi nudi bilo kakvu utehu i pomoć. Zato prvi to nikada ne čini, jer ostala bi nekakva gorka senka, neprijatnost, i sećanje na susret koji ćemo se ubuduće truditi da po svaku cenu izbegnemo. Naprosto, ne prija nam da pokazujemo osećanja i nerado se upuštamo u nepromišljenu iskrenost. I to je na kraju krajeva nekulturno, ne? Život je samo jedan i moramo uspeti, moramo se izboriti, dati sve od sebe, a ko da sve od sebe neminovno će isplivati, iskoristimo svoje potencijale, mislimo pozitivno, hranimo se zdravo. Ako ništa - ostavi makar utisak da stvari kod tebe stoje vrlo dobro, jer sve drugo je neprihvatljivo...

Znam to. I nemam nameru da ti kvarim dan bilo kakvim neprijatnostima, jer i tebi je, ne znam, možda svega preko glave. Ali znam i da sam čovek, i ne mogu do te mere da lažem i glumatam, ni ta dva minuta. Ostalo mi je još nešto malo ljudskosti i dostojanstva, a ko zna - možda čak i ponosa.