Prisralo ti se na javnom mestu:

- u ovom slučaju, problem predstavlja jedino higijena. Bila to škola ili visoko - renomirani restoran, uvek je frka da sedneš na dasku preko koje je pregazilo ko zna koliko ko zna kakvih ljudi. Ali kada stisne, nazad nema. Ako kojim slučajem nema papira (što ume da se desi), a nemaš maramice kod sebe, možeš da se jebeš. Gledaj da do toga ne dodje. Ako ima papira, prvo obriši dasku što je temeljnije moguće, a potom papir stavi na istu i seri do mile volje.

Prisralo ti se u tudjij kući:

- ako si kod drugara i djene - djene. Neprijatno ti, ali drugar ti je pa će te svakako razumeti. Ukoliko si kod taze devojke, poznanika ili si u kući kojim slučajem po prvi put, frka je mnogo veća - ne zato što papira nema, kupatilo je svinjac ili ko zna šta treće. Prvo te je blam da pitaš, imaš osećaj da se vc nikada neće izluftirati, a kada izadješ imaš utisak da te svi gledaju sa nekom dozom podozrenj, podsmeha i pomalo čudno. A i ne znaš o koji peškir da obrišeš ruke.

Prisralo ti se usput:

- E - do kurca. Ako je dan onda si ga baš najebao, ostaje ti da trpiš i žuriš tamo gde si pošao (bešte noge usrala vas guzica) i tada vreme neobično sporo protiče, pogotovo ako čekaš prevoz. Ako je mrak, a baš ne možeš da izdržiš, postoji ne fina ali ipak neophodna mogućnost da se iskenjaš u nekom neprometnom mraku. Ako je u blizini park super, a ako ne - preostaju ti pasaži i skrivenija mesta. Loše je ako te osvetle kola, naidju ljudi ili polije čiča jer mu sereš pod prozor što će on morati sutra psujući da počisti.
Ako imaš maramice dobro je. Ako nemaš, ostaje ti da se obrišeš novčanicama (biraj manje apoene i previdi higijenu). Ako nemaš ni novčanice - u kurcu si.

Prisralo ti se u klubu:

- Armagedon. Toalet je po običaju sjeban, upišan, ispovraćan, nema papira, ne može da se zaključa a ispred pet ljudi navaljuje na vrata. Ovo izbegavaj po svaku cenu.

Prisralo ti se na festivalu:

- od ovog gnusnog dogadjaja ne može da te zadesi puno traumatičnije iskustvo. Pred tobom su dve mogućnosti, da se usereš, ili da udješ u mobilni toalet, poznatiji kao TOI - TOI. Nemaš sreće. Unutra ne živi babaroga - unutra živi ono što je babarogu mučki ubilo. Nivo higijene se ne da porediti, jer se sve katastrofalne nehigijene uporedjuju sa ovim plastičnim leglom zaraza i infekcija. Papira nema, a voda ne može da se pusti, tako da možeš da uživaš u esenciji mirisa pomešanih telesnih izlučevina koje je tu ostavilo 150 ljudi, i nekoj hemikaliji kojom se truju štakori, a koju su tu savili iz ubedjenja da vazduh čini mogućim za udisanje. Šta da ti kažem - udahni duboko, otvori vrata i seri na brzinu. Posle ovoga, velika nužda kod kuće će ti delovati kao rekreacija za duh i telo.

- Opa, tebra, prazna gajba za vikend, matorci na ranču! Znači, žurka kod tebe! Odma' počinjemo sa organizacijom i...
- NE! Ako Boga znaš, otpiši tu ideju! Znaš, mom ćaletu pamet baš i ne smeta.
- Kako to?
- Pa vidi... Znaš kad mi deda umro? E pa, tetke tražile svoj deo od toga na selu. Ćale im lepo rekao da zaborave, ionako žive na više od 200km i nisu tu bile godinama niti su išta tamo radile ni uložile za razliku od njega. One ipak kažu kako imaju prava i nema to nikakve veze. Kad je rekao da će to sve da zapali prvo, a zatim i njih, smejale su se, obe. Dok nije stvarno zapalio. Isto to pre podne otrčale do suda da overe ugovore o poklonu, o njihovom trošku!
- U, jeeeee...
- A sećaš li se onog mog motora što sam jedva iskukao da mi kupi?
- E, da! Istina, šta bi sa motorom, nisam te video davno da ga voziš?
- Toga dana kad mi je dao ključeve rekao je da će ga baciti ako samo čuje da ga vozim manijački ili okasnim kući makar i 5 minuta od dogovorenog. Prođe neko vreme, pomislim ja kako ćale sere, odem do grada, napijem se, malo istestiram do kraja mogućnosti motora i zakasnim 20 minuta. Sad moram da platim ronioce da mi izvuku motor iz jezera...
- Ne seri da je to sve uradio?!
- Aha. I to sve sa laganim, ledenim osmehom Hanibala Lektora sve vreme na usnama.
- Pa dobro, ali opet za žurku...
- Vidi, napomenuo mi je mogućnost da sazna da je bio žuraj u vreme njegovog odsustva i jasno se sećam da je rekao "NE!!!" i još upotrebio i izraz "serijska kastracija" u slučaju prekršaja.
- Aha. Vidi, nemoj da se uvrediš ako prestanem da dolazim kod tebe. Znaš, da ti nekako ne uvredim ćaleta, pa da ostanem bez potomstva pre nego li ozbiljno počnem i da razmišljam na tu temu! Ćao!

Kevo, mogu ja da zovem drustvo u subotu uvece pre grada?? da ispeces neke kolace, ja cu kupiti nesto da pijemo? svaki vikend smo kod nekog, i na mene je dosao red...
kad si to mislio??
pa uvece, oko 9...mozda do 11,necemo duze..
u 9?? pa kasno je... u 11 svi vec spavaju...komsiluk ce se buniti!!
( o pa da vam jebem mater svima !!!!)

Sve sličnosti sa stvarnim likovima su apsolutno slučajne.
Izvinjavam se svim debelim Ninama.

- I tako ti kažem matori, ustanem ja jutros sav osušen posle one pijanke sinoć. Jedva sam oči otvorio i nekako se dogegao do kupatila da se umijem i rasanim. Međutim, bacim pogled na mobilni pre nego što sam otišao do kupatila i vidim gomilu nekih propuštenih poziva i poruka. Čuku vremena sam zivkao ljude i odgovarao na poruke, pa sam konačno mogao da se uljudim ukupatilu...
- Pa čekaj gde...
- Tuširao sam se sat vremena. Jebote ne sećam se da mi je nešto tako prijalo kao to tuširanje. Posle toga se obrijem i izađem kao nov čovek, keva me bre nije prepoznala. Taman sam onako sa merakom popio kafu da se sredim skroz od pijančenja, još kad sam se setio da je vikend nije bilo kraja mojoj sreći. Još mi je i doručak baš onako legao, za divno čudo s obzirom koliko sam popio prethodnu noć.
- Ali nisi mi reka...
- Stigao sam i do kladže da odem. Bacio sam par tiketa, pa možda kane i neka lova. Bilo bi do jaja, sinoć sam se prilično istrošio. Sreo sam u kladži Gaju i Vlaju, pa smo posle zapalili kod Gaje na gajbu i dali mu ga po Soniju, odr'o sam ih ko zečeve u fudbalu. Na takav vrhunski dan mi je kao kec na deset došao Sanjin poziv za ovu bleju kod nje. Taman da onako iskuliram k'o čovek posle napornog dana. Sad još i tebe sretnem i baš se fino ispričamo.
- Ma kako te iezik ne zaboli pička ti materina nenormalna?
- ŠTO?
- Šta što usta te jebem. Od kako sam seo pored tebe usta nisi zatvorio. Prepričao si mi ceo tvoj jebeni dan od kako si ustao iz onog tvog smrdljivog kreveta, kao da mene baš zabole kurac da li si jutros kenjao ili ne. Jebote, samo mi još nisi ispričao i šta si tačno jeo danas, još ta mi informacija nedostaje da imam potpunu sliku o tvom jebenom životu. I koji sam kurac uopšte seo pored tebe, jebo me pas kad sam nenormalan.
- Ne znam što se nerviraš, ti si mene pitao ''šta ima''.
- Ma mamu ti jebem:TRAS:

1. Rani početci:

- Sa teranjem uz kurac potrebno je krenuti od najranijeg doba, kada se tvoja ličnost gradi i kada ulaziš u svet na velika vrata. Dakle, prvo teraj uz kurac roditeljima, babi i dedi, i učiteljici u školi. Nemoj da jedeš boraniju, svinjsko pečenje, pihtije i sve ono što ti ne prija - batine su neizbežne, ali one će samo ojačati tvoju volju i karakter. Ne odustaj u početku, ovo je tek prva prepreka. Ako svi budu trenirali fudbal, ti nadji neki neoičan sport za sebe. U školi se obavezno protivi matematičkom stavu da je 1+1=2 i nadji neko objašnjenje za taj stav od kog nećeš odstupati. Budi obešenjak ali nemoj sedeti u zadnjj klupi, i idi u ćošak u svakoj prilici.

2. Pubertet:

- U pubertetu nemoj da propušiš kao vršnjaci, jer i njima treba da teraš uz kurac i da ih nazivaš šabanima. Kada dodje red na alkohol, svi će se baciti na svetlo pivo, vinjak, pelinkovac i vodku. Ti se baci na tamno pivo i rum. Rakiju nemoj da razblažuješ sa vodom, i izlazi na mesta gde tvoji vršnjaci neće da idu jer nisu popularna. Kada nadješ prvu devojku, teraj joj uz kurac dokle god bude imala živaca da te trpi, i budi prava teška debelokožna muška gnjida.

3. Srednja škola i odrastanje:

- Nikako nemoj da upišeš srednju školu koju ti preporučuju roditelji (na kraju ćeš verovatno ispasti pametan zbog te odluke). Kasni na čas, ali ne na prvi nego na drugi, pošto na prvi svi kasne. Teraj uz kurac nastavnicima tako što ćeš bežati sa časova, a obešenjacima tako što na nastavi nećeš praviti sranja. Čitaj knjige, pošto danas niko ne čita iako se svako hvata za par naslova o kojima nema veze, ali mu zvuče kul. Ako ćeš da sviraš u bendu, sviraj bas-gitaru i loži se na Sida Višiza, i pljuj po ostatku vršnjaka koji se loži na Sleša, Kleptona, Santanu i Pejdža. Ako nose majice sa aplikacijom benda koji gotive, ti nosi košulju i šešir.

4. Kasniji adolescentski period:

- Uvek budi za one koji su manjina, dok ne postanu većina. Otvoreno iskazuj stavove kako su gej brakovi na mestu, kako Kosovo nije srce Srbije, pišaj po Djokoviću i samom tenisu, i hejtuj sve moguće aktuelne uspehe naših reprezentacija u ekipnim sportovima, na koje se ljudi brzo nalože jer nemaju puno radosti u životu. Nemoj da pljuješ crkvu, jer sad svi pljuju crkvu ubedjeni da je to kul. Slušaj ska jer većine slušaju nešto drugo. Odaberi neki fakultet koji nije ekonomija, turizam, sport, geografija i struja, i na svoje veliko zadovoljstvo piči dalje. Padni godinu, ali ne prvu nego drugu.

5. Za vukajlijaše i ostale:

- Zvanično veličaj Surovog i Blek Hola kad god si u prilici, jer njih najviše autora pljuje, a raspali po nekima koji su kul. Kada na definiciju daš plus ili minus, obavzno ostavi suprotan komentar. Veličaj postere jer svi pišaju po njim, i pišaj po bezveznim temama na forumu koje izazivaju dosta pažnje i koje sakati autori otvaraju jer nemaju čim drugim u životu da se zanimaju (a ovakvih tema ima mnogo). Korišćenje fejsbuka svedi na minimum i na tom polju teraj uz kurac negativnim komentarima na slike i statuse. Televiziju nemoj uopšte da gledaš. Ako te zovu u rat nemoj da ideš. Oblači se kao klošar i bez fazona jer svi se trude da imaju neki svoj fazon. Budi nekul jer svi nastoje da budu kul. Pij čaj a ne kafu.

6. Kanalisanje:

Od p.n.e. pa sve do danas, brojni terači uz kurac su ostavili dubok trag u istoriji i svoje ime u njoj upisali zlatnim slovima - počevši od Sokrata i Diogena, preko Marka Kraljevića, Malog Radojice, Starog Vujadina i Jovanke Orleanke, pa do Pikasa, Dalija, Džejmsa Dina, Morisona, Pistolsa..Baci se dakle na neku umetnost, pravi svojevrsne skandale kada ih niko ne pravi, i pljuj po jeftinim domaćim i mtv kurvama koje ih prave jer nemaju šta drugo da prodaju. Ako budeš istrajan, uporan i uneseš neku novinu i kvalitet u to čime se budeš bavio, zgrnućeš pare, postati popularan i više nećeš biti terač uz kurac, čudak, papak..Već faca, inteligencija u malom, bićeš zvezda, kul..E onda teraj svima uz kurac, daj sve što imaš u dobrotvorne svrhe i zaputi se u neku planinu da čuvaš ovce i pišeš poeziju.

7. Srećno.

1:
- Au, jebote, vidi koliko kasnimo na čas kod razredne! Streljaće nas! A ja sam na granici za smanjeno vladanje!
- Ma, ajde, šta se brineš, Vladica je tu sa nama, on će se pobrinuti za mejk ap!
...
- Pa, pobogu, momci, zar se 27 minuta kasni na čas! Veliki odmor vam nije bio dovoljan da pušite, nego morate još i da kasnite!
- Razredna, Vladica će da Vam objasni!
- Slušajte, razredna, tačno je da smo mi momci pušili za vreme velikog odmora, ali to svakako nije razlog našeg kašnjenja. Znate, mi smo pušili tamo na kraju parkića i kada smo krenuli na Vaš čas, da uživamo u Vašem izlaganju lika i dela Lava Nikolajeviča Tolstoja, videli smo tablu "Očistimo Srbiju!". A kako smo mi tu pobacali naše opuške i kutije od cigareta, u nama se probudila griža savesti što smo bili bahati i neodgovorni, pa smo rešili da podignemo i svoju, i svest društva oko nas, pa da svojim ličnim primerom pokažemo svoje zalaganje, tako što ćemo pokupiti sve opuške i kutije od cigareta koje smo pobacali i baciti u kontejner. Složićete se sa nama da je to i više nego korektno od nas, a i svako od nas će tri puta razmisliti o zagađenju životne okoline pre nego što sledeći put zapali. Mi se Vama duboko izvinjavamo što smo zakasnili na Vaš cenjeni čas.
- U redu je, Vladice, možete sesti, ali sledeći put se društveno angažujte posle škole. Dobićete opravdane ovaj put!
- (tiho) Batice, svaka ti dala, ni u snu mi ne bi palo na pamet ovo da kažem! Nadam se da nisi mislio ozbiljno, da idemo da zapalimo i na malom odmoru.
- (klima glavom uz smešak)

2:
- E, Marina, dobra ti je žurka, super je što su ti matorci ostavili praznu gajbu!
- Stvarno, drago mi je da je super! Samo da im komšije ne jave šta se ovde dešavalo dok su bili odsutni!
- Oni ne znaju? Baš si car, majke mi! Nego, što si zvala Žarka na žurku?
- Pa što, kolega nam je, sve sam zvala?
- Jeste, Maki, ali on je hodajuća nevolja. Na skoro svakoj žurci on se pobrine za nečiji mejk ap!
- Molim?
- Na svakoj žurci prebije nekog, toliko da mu promeni lični opis! Nadam se da nisi zvala Katarinu i njenog momka!
- Jesam, trebalo bi uskoro da stignu! Keti svuda mora da kasni!
- Au, bolje joj reci da ne dolazi! Keti je prevarila Žareta sa tim novim momkom, a njih dvojica su bili drugari. Žare svaki put kada ih vidi, plane, dovoljno je da im se pogledi ukste, prebije ga na mrtvo ime! Bolje im javi da ne dolaze, ili je Ketin momak nagrabusio!

Servis Klepobus, nedovršena kuća/garaža/hangar u selu Donja Pipirevka, negde u Srbiji...
Godina je 2011, servis vode tri brata - Mile, Rile i Gile. U njihovim rukama se obreo 30-godišnji Neoplan, 7 puta havarisan, uvoz iz Austrije preko Bugarske i Rumunije... Kupili ga za 1000 evra i gledaju da ga ukombinuju sa onih 10 na sličan način pazarenih autobusa koji leže u dvorištu.
Hmmmmmm, motor od TAM-a lepo paše sa Sanos-ovim menjačem, misli Gile i ubudžuje to za jednu laganu noć pijenja piva i komandovanja trojici klinaca šegrta... Sutradan Rile nabacuje prve fiberglasne blatobrane koje ima i puni ih gitom da se upasuju sa onim bočnim poklopcima uzetim sa Setre. sa drugog Neoplana uzimaju stakla, jbg, ova je druga modernija od prve, titanizirana su, primeti se.. Ma nema veze... Uzimaju prednji deo od Mercedesa, farove i tako to, naravno i znak, mecin znak svako ceni i što se kaže u unutrašnjosti, rešpekta ga... Potom od firme AutobusoKrp iz Pančeva naručuju fiberglasni poklopac motora i fensi branik, kopiju Irizarovog, npr. Ispostavlja se da taj branik ima okrugle rupe za farove za maglu, a oni takve nemaju... Žvakanje čačkalice ubrzava rad mozga, eureka... proseći će rupe za male kockaste obične farove sa tečinog Yuga i iste oblepiti žutom Oracal folijom... Paše savršeno... Dotežu galerije za prtljag unutra, ubacuju poluispravnu klimu, kućevni TV prerađen da radi na jednosmernu struju, kradena fensi sedišta švercovana iz Turske, stavljaju hromirane ratkapne, grozni drveni volan iz kineskog visoko-turističkog busa i najnoviju šalt tablu koju mogu da nađu. Na kraju ga obavezno nakite niklovanim elementima sa svih autobusa sa kojih su mogli da ih skinu, često problematično upasovanim i neprikladnih oblika.... Obavezno se dodaju ratkapne, peškir sa reprodukcijom Predićeve Kosovke devojke u nisko-kvalitetnom printu je mogće vidljiv, trpaju se zastavice, kurasi i nalepnice u fazonu zapadno-evropskih zemalja - zastavice EU, austrijski parking tiketi isl. Uz pomoć plave koverte, polaže se atest. Ukupno ulaganje oko 15 000 evra. Traže 60 000 za njega, Mitić Lajns ga ipak kupuje za 55 000 evra. Ulaže 20 000 za tri meseca da to čudo uopšte ide, a zatim ga prodaje za 40 000 Daradan Rajzenu, da smesti konkurentu. Ovaj ulaže još 10 000, ali da mu ne lipše krava, iliti firma, proda ga za 2 meseca Lalović Turs-u, koji ga opet, posle 12 000 evra ulaganja, uvaljuje Tijana Expresu, a gazda koji je dao ime firmi po svojoj ženi, misli kako će ga ova ubiti ako stavi njeno ime na takav krš. Ostavlja stare nalepnice i dodajesvoju, malu. Izaziva konfuziju kod putnika, ali ne zadugo. Autobusu se zapali motor, on izgubi pravo na obavljanje prevoza i da bi platio kazne proda ga Riletu, Giletu i Miletu. Tamo još čeka da postane kolekcija delova za drugi trodecenijski krš....

Šta bi radio čoek koji se budi prije pijetlova i zadimi iz lule prije odžaka? Čoek bi možda založio vatru i uključio tv za jutarnju partiju turbo folka - ''gorenja naroda'', ali moj đed ne.
On uzme praznu kutiju duvana i krene u lov na eksere. Nema oružje jer plijen ne pruža otpor. A plijen koji ne pruža otpor i nije neki plijen. Dostojanstveno je potčinjen, a tako i izgleda. Svaki ekser koji je moj đed ikada našao na stotinu metara makadama bio je kriv i rđav.
-Nije za baciti, malo čekićem desno, malo lijevo i prav ka strijela- mislio bi đed. A nije pomislio da je nekome, sa razlogom, bio za bacanje.
Pune kutije eksera nijesu bile predviđene da izdrže toliku masu, pa su se cijepale, bušile, padale... A baba ih lijepila, krpila, dizala i kupila.
-E đede međede, jednom ću ti ih metlom u šaht povuć'.
I da jes baba omela prosute eksere, opet bi ih bilo dovoljno. Kao da su našom ulicom išli turski karavani a ne partijski plaćenici svake prestupne godine.

Đed je pravio hoklice različitih oblika i namjena. Uzimao je po dvije kratke, široke daske za noge, na njima položio treću i spojio ih rđavim ekserima. Da bi hoklica dobila svoje mjesto među hoklicama za stidne goste, samo je trebalo da su joj noge jednake dužine. Đed ne vidi, odavno. Ni sa naočarima koje stavlja da bi vidio, pa često nije uspijevao da vidi da nešto ne štima u dužinama na metru.
-A, sunce ti tvoje...pu, mjerio sam te tri puta prije no što presjekoh.
Skoro nikada nije bilo ljudi u blizini dok on radi, ali posebno tada bi osjetio da ga neko posmatra dok griješi i morao se razgriješiti. Dobre hoklice su bile teme njegovih razgovora.
Zato bi uzeo okrajak drveta i nadomjestio nedostatak jedne noge. Onda bi sjeo na hoklicu i malo izvio glavu unazad. Ravno, stabilno. Protresao bi kukovima. Ravno, stabilno.
Mene niko nije pitao.
-Ajde, sunce babino, sjedi ođe, presvisnuh od tvog skakanja po tim kršima. Sjedi malo, dijete!
Kada su na hoklicama stajali šporeti bilo je svejedno da li su ekseri dobro zakucani u položeno drvo na vrhu. Kriv se ekser teško zakucá! Ali kada su unučad poređali po njima, viđeli bi meškoljenje, skakanje, iscijepane pelene i šortseve. Zvali bi nas nemirnima, na majku. A stariji gosti nijesu htjeli žaljenjem da uvrijede domaćinsku kuću đeda i babe. Tada bi nas poustajali a oni su dolazili, sjedali, popili čašicu rakije, ustali jednom, pogledali među noge na hoklicu i nastavili da sjede mirno dok ne odu.
Đed bi ih gledao zadovoljno, sa duvanom u ustima, i razmišljao kako njemu sad tu neki ljudi sjede, ljudi iz grada došli kod njega, i sjede na njegovim hoklicama. Sjede tako dok ne odu. I piju rakije i smiju se.

Mi đeca smo se gubili po dvorištu, vatali mačke i klackali se na đedovim najnovijim hoklicama. To je serija koja je tek trebala da prođe kroz nadogradnju i nađe se na trotoaru ispred kuće.
Što se mene tiče, đede, bolje da su ljuljale.

Istinita priča.
Nije za takmičenje.

Milan Obrenović
Kako je Milan još bio maloletan, formirano je namesništvo. Glavni namesnik, Blaznavac, voleo je da veruje u priče kako je bio jedan od mnogobrojne Miloševe vanbračne dece, a podsvesno se nadao da će se u međuvremenu promeniti ustav, što bi njemu omogućilo da postane srpski knez. No, kako se to nije ostvarilo do trenutka kada se Milan opunoletio, mogao je samo da okači kopačke o klin. Drugi član namesništva, Jovan Ristić, bio je kljun. Tačnije, s obzirom da nije voleo ratove, da je bio obrazovan (kod velikog nemačkog istoričara Leopolda Rankea) i da je preferirao diplomatiju, a kako Srbi smatraju da je diplomatija za... dobro, neću da se ponovaljam, elem Ristić je bio tvrd orah, i po mom skromnom mišljenju, uz Nikolu Pašića najbolji diplomata koga smo ikada imali. Treći namesnik je bio neki Gavrilović, a njega zaboravite.
Iako možda nikada kao dete nije planirao da postane šef države, Milan nije bio ni malo glup. Slično dedi-stricu i sinu dede-strica, preferirao je diplomatiju. No, jedna od prvih stvari koju je uradio, bila je da objavi rat Turcima, i to na nagovor iste one fatalne žene, koja se posle nekog vremena vratila u našu priču- Rusije. Bilo kako bilo, u dva rata vođena narednih godina, Srbi su najebali ko Hitler u SSSR-u 70ak godina kasnije. Što je bilo glavno, kada su Rusi organizovali pregovore u bugarskom gradu San Stefanu, ispalili su nas ko raketu, jer nam nimalo nisu držali stranu, stvorili su Veliku Bugarsku, u čiji sastav je ušao i Srpski bermudski trougao, a iznad svega- ponovo smo izvisili i za međunarodno priznanje.
Milan je tada shvatio da se sa Rusima ne može poslovati, a na njegovu sreću, ubrzo je stigao poziv od nekoga ko je bio konkretan- od Nemaca. Pošto su posle sopstvenog ujedinjenja poslali opasan kurac, imali su prava da im se nešto ne svidi. Konkretno, nije im se svidelo što se jedan ruski satelit (Bugarska) opružio po celoj jugoistočnoj Evropi i smatrali su da 3 moćne balkanske zemlje, i još pride Crna Gora, treba da podele poluostrvo na ravne časti. U Berlinu je zakazan novi kongres.
Milan je shvatio da ovog puta nema zajebavanja. Pozvao je Jovana Ristića i rekao mu da vidi šta može da uradi. Sluđen ko picopevac kad treba da jebe sjajnu ribu, Ristić je otišao do svog profesora, Rankea. Ispostavilo se da je i nemački kancelar, Bizmark, bio Rankeov student. Tako je preko protekcije, Ristić uspeo da se sastane sa Bizmarkom, i štaviše, da ostavi dobar utisak. Strategija je bila sledeća: zahtevati da se obnovi Dušanovo carstvo, insistirati na tome, a onda biti srećan kad se dobiju makar i Srpski bermudski trougao i međunarodno priznanje. Iako Ristiću (s obzirom da Srbija još nije bila priznata) nije dozvoljeno da prisustvuje sednici, plan je urodio plodom: Rusija, Velika Britanija, Austro-Ugarska, Nemačka, Italija, i iznad svega sama Turska, priznale su Srbiju, Crnu Goru i Rumuniju, samo da ih više ne slušaju kako kukaju, i dali Srbiji onaj jebeni Bermudski trougao, upakovanog sa sve mašnicom.

Narednih 8 godina, sve je išlo kao po loju za ovu zemlju. Srbija je počela da se gradi i urbanizuje. Organizovani su prvi slobodni izbori, na kojima je Milan dobio glasački aparat za svoje ideje i zamisli. A jedna od prvih je bila genijalna: "Srbija nezavisna, pa da nije kraljevina. Pu majku mu, gde to da bude!". No, da bi se neko proglasio za kralja, morao je da obezbezbedi podršku barem drugih kraljeva, a najbolje nekog cara, koji bi sve to protežirao. Milan se odlučio za Austrijance- car Franc Jozef se saglasio da Milan bude njegova sponzoruša, ako Srbija postane austrijski satelit. Dil!
Zapravo, ovo i nije bilo tako loše po srpsku privredu. Stigle su velike investicije, saobraćaj poboljšan izgradnjom pruge Beograd-Niš, pokrenuta rana industrija. A onda, Milan je shvatio da se smorio. U takvom stanju, čoveku se svašta pričinjava, a njemu se učinilo da Bugari planiraju invaziju na Makedoniju (na koju je Srbija bacila oko). I tako je izbio rat. Milan je lično otišao da nadgleda borbe samouveren u pobedu. Danima su do dvora stizale samo glasine šta se događa na frontu (baš u linkovanom kontekstu). Spominjalo se da se borbe vode kod neke tamo Slivnice, ali niko nije znao rezultate...
Sve u svemu, Milanova žena (kraljica Natalija), organizovala je svečan doček za Milana i oficire na tek otvorenoj privremenoj glavnoj železničkoj stanici (koja je i danas, 126 godina kasnije, na istom mestu... privremeno). Ono što nije objavljeno, jeste da je Srbija zapravo ponovo najebala u ratu. Zapravo, ne znam da li ste primetili, ali mi koji za sebe tvrdimo da smo ratnička nacija, od izbijanja Prvog srpskog ustanka, do Milana, vodili smo još 4-5 ratova, a moglo bi se reći da smo pobedili samo u jednom (Drugom srpskom ustanku). Pravo čudo što smo za 80ak godina postigli to što jesmo. Bilo kako bilo, Bugari su bili plemeniti: nisu tražili nikakvu teritorijalnu odštetu, samo novčanu. A visina naknade? Prava sitnica! Zapravo, toliko simbolična cena, da je još Titova Jugoslavija plaćala Bugarskoj rate za Milanovo ubijanje smora. Još su jedno 2-3 godine protekle u gušenju seljačkih buna i rešavanju dvorskih spletki. Tada je Milan, ničim izazvan, abdicirao. Dok se njegov sin Aleksandar pripremao da preuzme presto kad se opunoleti (o tome ću, iz dužinskih razloga, pisati u narednom delu), mestobljustitelji (među kojima je opet bio nesrećni Ristić) su ponovo vladali. Za to vreme, Milan (inače, taze razveden) se vukao sa pariskim i bečkim kurvama. Narednih 10ak godina je povremeno dolazio u Srbiju i najzad rešio višedecenijski problem, formirajući profesionalnu vojsku, koja sve do Slobovizije neće na duge staze izgubiti ni jedan rat. Ipak, sve se završilo, kada mu je rođeni sin zabranio povratak u zemlju, posle čega je umro od upale pluća u Beču, a po sopstvenoj želji sahranjen je u tadašnjem inostranstvu (sa akcentom na tadašnjem).
No, šta je sve bilo posle, naravno, u narednom delu.