Osoba koja preferira spavanje u udobnom krevetu.

Vječiti strah od razbijanja barikada stvarnosti i prodiranja u carstvo mašte vodi do ispiranja mozga i nametanja brige kao osnovnog pravila u kodeksu života u koji te taj strah uvlači. Kada kreneš persirati mašti, ispušio si ga prika, jer tada više ni sa djecom ne možeš pričati, jer si, u trenutku kada si mašti rekao Vi, izbacio i to dijete iz sebe. Dijete koje bi kolutićem sline prašnjare sa špice Beer Festa na beogradskom Ušću gađalo debelog gmaza koji pijan gmiže i smeta, koje bi kao malo maštaralo o suživotu Bubimira, Baltazara, Panoramiksa, Robinzon Krusoa, Hi - mena i Gulivera u Moglijevoj džungli; tu negdje dijete odrasta, dosta mu je crtanih junaka, prelazi na junakinje, kročilo je u svijet sanjarenja o bombastičnoj trojci sa Pokahontas i Snježanom. Kroz plovidbu životom ga nikada nije kočilo sidro straha jer, da je bilo straha, ne bi bilo krasti na koljenima od silnih padova i proklizivanja sa panja što bleji ispod koša i koji služi kao odskočna daska za Majkl Džordan let i zakucavanje plavo - bijelom Spalding loptom sa imenom Željka Rebrače na njoj. Kasnije tog dana ištampa fotografiju tog istog Željka Rebrače, nalijepi je na vreću kojoj je sekundarna namjena štek za vutru pa krenu da udara Željkovu glavu punu sjebanih tankih plavih pramenova sa jedne a profesoricu betona Milenu M. koja mu je za maturu poklonila popravni sa druge strane. Mahnito ih šajba, ispisuje se onako kako dolikuje šampionu: razvalio je te pogane face poslednjim udarcima, napušta podrum pun memle starog željeza, pali cigaretu, pred njim sablasna scena: mačka stoji na iscjepanim drvima, nakostrešene uši joj obasjavaju mjesečeve zrake, gleda u nju, prebaci koju sa njom pa joj veli da ne brine, da će dijete zauvijek ostati u njemu. Sinu mu misao o tome gdje li je taj klinac, pa ga pronađe negdje oko potiljka, obradova se, potapša po ramenu klinju koji ga pogledom punim zadovoljstva presječe i uvede u zanimljiv govor:

Starinski sleng za nedozrele plodove, u zajebantskoj konotaciji upotebljivan za sisiće tinejdžerskih cavulja.

Osoba na čijem se posedu nalazimo.

To ce biti period koji ce oznaciti pocetak smaka sveta!
Propadanje porno sajta je nesto sto se trenutno smatra za nemoguce,jer tu cak ni kvalitet nije bitan,jer ce se uvek naci dovoljno ljudi(citaj "pacenika), koje ce privuci,da bi se ostvario profit.

Univerzalan odgovor na vecinu argumenata u fazonu "Imam problem za tvoje resenje".

Kad se više sami sebi zgadite jer stalno govorite "Saću!", a nikako da uradite ono što se od vas traži, a pri tome i dalje nemate namjeru da se latite tog posla, onda umjesto tog "Saću!" samo promrmljate jedno kratko "E'o!"

- Zapišao si dasku!
- Šta prljave čarape rade na sred sobe!?
- Kaplje znoj na mene dok me jebeš!

I tako dan za danom one zvocaju. Sve ima smeta. Nekada čovek prosto poželi da osvane na naslovnoj Kurira. Nekad probaš da popraviš stvar jer posumnjaš da su u pravu. Kupiš bombonjeru, buket ruža, pošalješ sms prvi... Pokušaš nekako da se iskupiš ali princezu i dalje žulja. Nasela je hemoroidom na zrno graška pa se od čokolade goji, paran broj ruža je za sahrane a javljaš se prvi jer si krenuo u švaleraciju. Zajebano rođaci.

- Možete me smatrati pičkopaćenikom ali teško je jednostavno dići sidro i ostaviti je. I druge luke naplaćuju porez i u drugim vodama vrebaju opasnosti. Noge smrde pa smrde, mali je pa je mali...

NE!

To one i hoće da pomisliš, to je ta ženska posesivnost, to priroda govori iz njih. Sjebale su se negde kroz evoluciju i matrijarahat je smenjen patrijarhatom i one pate zbog toga. Žarko žele da nas kontrolišu i većinom uspevaju tako što nam nabijaju na nos greške u koracima. Stalno, jako nabijaju. To je ta priča, one žele da se zamisliš, da se pogledaš u ogledalo, da vidiš gde grešiš. Ali ti ne sagledavaš situaciju realno već gledaš sebe u te savršene brkove i snažna ramena, ubeđen si da je niko drugi ne zaslužuje i želiš da se promeniš da bi joj udovoljijo i ti moraš da se promeniš da bi jo... :ŠLJAS!: Trgni se! Opet padaš pod njene čini, sagledaj sliku sa strane, iz profila.

Hehe visuljko hehe vidi kako visi može i da se pomera sam OOOPA! :ŠLJAS!: Ne glupiraj se! Ali da, u pravu si, tvoj visuljko je to zrno graška koje nju žulja, ne baš impresivan prizor tako iz profila ali to je to.

Smeta joj što ne može bez tebe, što joj biološki sat otkucava, što će ti noge smrdeti još više. Smeta joj što će njeni mrki pogledi prestati vremenom da deluju kao anestezija i bol u kurcu će se pojačati.

- Mogao si da pokosiš dvorište?
- Dvojka si!
- Molim!? Znaš li ti da ja ceo dan rmbačim, ribam, kuvam, peglam, perem...
- Mančester Siti, dvojka. Napoli, tri plus...

Najnoviji saveznik komunalnih preduzeća, društava za zaštitu voda i svih onih osoba koje je lakše naterati da pojedu sopstveni iser nego da uđu u kadu. Epohalni izum koji će pojačati njihov ionako jak animozitet prema hadvaou. Magična bela smesa koja se nanese ispod pazuha i u naredna dva dana nije potrebno prati kosu, ruke i dupe, promeniti gaće ili eventualno mortus pijani tampon.

„Poštovanje, moje ime je (slijedi neko milozvučno ime: Slađana, Sunčica, Dunjica…)“ rečenica je koja se posljednjih godina sve češće čuje u telefonskoj slušalici. Učestalost je dosegla zastrašujuću brojku od 8 do 10 puta dnevno.

Nakon ljigavo-slatkastog pozdrava slijedi jedan od scenarija:
izabrani ste… dobili ste nagradu… dopustite da vam predstavimo svoje spektakularne proizvode… provodimo anonimnu (??telefonom, koristeći broj iz imenika!!) anketu… koji su vaši politički stavovi… koji su politički stavovi vaši susjeda… koliko razreda osnovne škole ste uspješno priveli kraju… koliko vrećica (i što je u njima) iz supermarketa donosite dnevno kući… koliko ih donose vaši susjedi… koliko toaletnog papira trošite dnevno… a vaši bližnji?... od kojih ste bolesti bolovali… od kojih bolesti boluju u vašem kvartu… kupite talijanski namještaj (telefonom!)… jeste li zadovoljni svojim seksualnim životom… imate li ljubavnika… a zašto…?

Kada se može očekivati poziv koji će vam zauvijek promijeniti život, svjetonazor, vjeru u ljude:
- u vrijeme ručka
- kad imate najviše posla
- kad se odmarate
- u vašem najintimnijem trenutku (štogod to bilo)
- ukratko u bilo kojem trenutku 24/7

Savjet: mirno, ne prozborivši, prekinuti vezu nakon prve tri riječi iz definicije i nježno odložiti slušalicu. Ne baciti je kroz prozor, ne tresnuti njome o zid ili pod! Nije ona kriva.

Разлог за стишавање саучесника у мушком разговору због опасне изложености слушном апарату таште која искусно вреба из ближе околине.

Kad se u jednom trenutku hvalimo zbog nečeg a u drugom nas je sramota za istu tu situaciju.

Ona mala stvar koja uvek, ali uvek, mora da zazvoni svaki put kada odete u kupatilo. Nebitno je da li je fiksni ili mobilni, u oba slucaja ti nece biti na dohvat ruke.

Deciji plac je najiritantnija stvar na svetu,gora cak i od komsije koji pusta Semsu u 2 ujutru,a u 6 i 30 ujutru turira Ladu specijal,kojoj je otpao auspuh pre osam godina!
Kad se rode ,mala cudovista nemaju drugi nacin da nam bilo sta saopste,osim kroz plac.U tom periodu je sreca sto vise spavaju,nego sto su budni....Kad porastu i pocnu da pricaju .....i dalje placu,ali ovog puta zato sto traze Ben 10 sat od 3000 dindzi,auto na baterije od 16000 dindzi,usnu harmoniku,gitaru,itd.Neki roditelji,u nemogucnosti da istrpe deciji plac ,na svaki nacin hoce da ih ucutkaju kupovinom igracaka koje traze.E,tu se svi zajebu,jer cim mostrumu kupis ono sto trazi,odmah za to gubi interesovanje i prelazi na sledecu stvar!!!Batine u ovim slucajevima nisu uspesne i treba pribeci malim lukavstvima.U mom slucaju,pokazalo se kao jako efikasno,pretnja da cu mu baciti sve igracke,pracene sa iznosenjem igracaka ispred vrata i simuliranjem oblacenja patika i spremanja za izlazak iz zgrade.Pravilnim izvodjenjem ovih radnji,zgrada ce bruji od placa vaseg milog monstruma,koji ce biti presrecan kad mu vratite igracke i uz malo srece,bice miran do kraja dana....

Mračna strana čoveka, vazda skrivana od pogleda, brižnih reči i dodira. Okeansko dno duše u kom se brčkaju zlokobni trenutci, uspomene, dogadjaji i boli, slike, lica, strahovi i krici - komešaju se i izrastaju u demone, one krupne koji šapuću, i sitne koji se samo smeju.

Tražio sam šiljata koplja, silni malj, mač iz kamena..Tukao ih, ubadao, mučio..Krvare, plaču, pa se opet smeju..Prežive.

Osluškivao sam božju reč, čekao znak, tražio sam odgovore u knjigama i ljudima, proklinjao ih, plašio ih besom i vatrom srca, pretio..Podvuku se pod neki kamen, sakriju u vijugavu pećinu, ćute, čekaju, izadju..Smeju se i rugaju.

Trčao sam brže od vetra. Srce mi je lupalo, pluća sagorevala bez daha, nisam se okretao..Stizali su, nalazili trag, kao prišiveni da su.

Šunjaju se noću, bude me kad je krevet topao i kad je najlepše, ne daju da spavam. Kažu ustani, ne damo da bežiš u san. Novi je dan, idi u kupatilo, umij se, operi zube. Nagovaraju me da pogledam ogledalo, virnem kroz prozor, stisnem bravu i zakoračim u raskoraku sa svetom, idejama i okolnostima, realnošću i željama, onim što je bilo i onim što želim da bude. Neumorni su..

Rastu kada se smanjujem, kada sam lenj, dokon i zavučem se u najlošije društvo - sebe. Utišam ih u društvu, uz pivo, pesmu, entuzijazam i nadu koja kao rado vidjen poznanik iskoči sama, u prolazu, niodkuda. Bace ih u zaborav samo jedna prava reč, osmeh, poljubac i zagrljaj, lep dan, dobra vest, sreća drugih i gozba za dušu. Tada se ja njima rugam, upirem prstom, zadirkujem ih poput malog deteta. Čekaju i ćute.

Kadkad polete, otrgnu sidro, kad duša krene na buran put da istera svoje i gurne kamen sa srca. Iseku mi šake, razbiju glavu, rasplaču me, izbiju zub. I onda opet u krug. Bude me pakosno radosni, rodio im se još jedan nasmejani brat, spreman da muči, ponižava i vredja, golica gde ne treba, psuje, kune, sprda se i smeje. Dajte mi nešto da popijem, recite mi nešto lepo, na licu mi načinite krivu, pa ću nekako i ovaj dan izgurati i podneti. Lakrdija, šala, paganski humor i lice dragog čoveka, neobavezna reč..I život, točak, nekako se otkotrlja dalje.

Demoni se retko mogu ubiti i pobediti, ali to nije najvažnije - važno je protiv njih se boriti, važno je da se sa njima ne saživi. Dok se duša jednog dana ne otkine i ostavi ih da sami umru u svojoj muci i pakosti.

Intervencija kojom sagovornik na ivici živaca, pokušava da privede kraju naklapanje koje bi inače moglo da traje u nedogled.

Prva pomisao što prođe kroz glavu, nakon što na televiziji spomenu kako su psi lutalice kastrirani i da su im metnute one minđušice na uši, te su zbog toga bezopasni i slobodno skakuću ulicama, jureć' prolaznike isključivo zbog igre, nikako zbog krvoločnosti.

Stanje duha koji je odustao od iskakanja iz kože, ali nije rešio da se pomiri sa nastalim dželatom svakodnevice, već je krmu broda koji beži od požara usmerio u jednom drugom smeru - rešio je da pobegne u sebe, pod neki svoj kamen, u neku svoju pećinu i tamo se primiri.

Učauren čovek samo spolja deluje kao prazna kora pojedene pomorandže - u stvari, on je dobro zatvoren orah koji na naivni pogled deluje grubo i pomalo bezlično, a unutra krije hiljade svetova i galaksija, dubioza, opštosti, unikata, meditacija i grčeva, blistavih, strašnih i drugima ludih ideja. Nije važna koža koja se sparušila, bitan je spokoj na licu i blagost mira u očima.

Vrlo je čest slučaj da se na čoveka u čauri gleda sa zazorom i strahom, neprijateljski i sažaljivo. Ljudi uglavnom ne znaju puno, a neznanje je koren sitnih i krupnih strahova. Nije lud, nije ni čudan, ne ćuti jer je stidljiv..Tamo unutra on je kapetan broda, misionar u Severnoj Africi, gospodar Magreba, Korto Malteze, tamo negde su pitanja i odgovori, ljubavi i prijatelji, ovo ili ono.

Ne odaje znak promene, ali njegove radoznale oči šalju signal za projekciju inpulsa, u iščekivanju svih pogodnosti trenutka kada će iz svog oklopa izaći kao nagi leptir ili mala ptica već naučena da leti.

Učaureni žive tamo gde je muka telu i golgota duhu, gde okolnosti ruše svako veliko nadanje a pravilo se kosi sa perspektivom. Maršira zatočen u četiri zida bez prozora, od kraja do kraja, sklopljenih očiju zamišljajući ulazak u harem, šetnju kroz leje, povratak kući ženi i deci sa divnog proputovanja. Sedi na betonskom podu, doživljavajući sebe kao sidro velike ladje, u razgovou sa životom okeanskog dna upija svaki detalj da ga ponese dalje sa sobom. Stegne kapke čvrsto zamišljajući miris, upuštajući se u ukus, slušajući muziku u svojoj glavi. Sedi, čekajući hleb, vodu i sat vremena šetnje koji mu sleduju.

I dan će proći, i zemlja se oko sunca obrnuti, rodiće se novi početak i sudbina šutnuti učaurenog niz neko novo brdo - čisto iz obzira prema čoveku, ili da se na trenutak zabavi. Vreme će ponovo postojati, i krenuće u neko sledeće dalje - ako nije zastranio u sebe zauvek.

Velika životna istina.
Sad, da li je to citat Oskara Vajlda, ili stara kineska poslovica, ili je i sam Njegoš to izjavio, ne znam i nebitno je, bitno je da nosi ogromnu težinu istinitosti.
Vrlo jednostavno, ukoliko si cijelog života bio car, živio brzo, od danas do sutra, ako, dok na izdisaju u sedamdesetdrugoj godini cirkaš pivo u džakuziju sa sisatim bliznakinjama film života kad se odmota zaslužuje Oskara, onda ćeš vjerovatno i skončati u tom stilu, propraćen Holivudskim eksplozijama i dramatičnom muzikom. Ako si hronični ljubitelj dobre kapljice i ako si već sa trinaest udarao po vinjaku u lokalnoj birtiji, sva je prilika da će te sa pedeset naći smrznutog u jarku pored puta, jednog finog januarskog jutra. Ako si bio alfa mužijak, i jebač Lemmy klase, i ako su komšije zbog tebe svoje ćerke slali u daleke gradove na studije, pička će ti vjerovatno doći glave. Vratiće se muž ranije sa puta i ubiće te ko zeca, nećeš stići ni da ga izvadiš, ali bar ćeš umrijeti srećan.
Međutim, ako si njanjao, blenuo u devetnaestoinčni monitor, češkao muda i pio Koka-kolu, i tu reprizu puštao na riplej svakog dana dok te konačno nije smorilo pa si odlučio da baciš kašiku tako što si se ugušio Noblicama gledajući četvrtu sezonu Očajnih domaćica, logično da će poslednje trenutke pred tvojim očima ispuniti scene zanimljive poput kakvog dokumentarca o farbanju sa Diskaverija, ovog puta u tvojoj režiji....

To je ono kada malo promuljate kiticom podno venerinog brijega.