Спортски жаргон за нечију грешку, блам или испалу. Користи се у ситуацијама када је свака реч сувишна, а изговара се пропраћен -.- погледом.

Postoje vise vise vrsta Hejtova. Svaki je naravno specifican i moze oko sebe siriti negativnu ali ponekad i pozitivnu energiju. Ako bi zeleli da podelimo hejtove po kategorijama iduci od najmanjeg ka najvecem to bi islo ovako:
malecki, mali, normalan, zao, iskusan, bosonog i zadnji koji retko ko moze da iskusi Mohi hejt. Prva 4 su jasna sama po sebi pa cemo se mi pozabaviti definicijom zadnja tri hejta
Iskusan(videti definiciju "iskusan" radi dodatnog objasnjenja) Hejt: kada vas tako nesto pogodi, omdah znate da je to iskusan hejt. Boli, pece, a vi nemozete da uradite nista protiv istoga. Problem sa iskusnim hejtovima sto ih nemozete tako lako vratiti osobi koja vas je ishejtovala. Tada mozete pasti u sevdah i sami sebe dodatno ishejtovati sto ce protivnika dovesti u zabunu ili se povuci sa bojnog polja skarlicuci.
Bosonog Hejt: Donedavno su se svi slagali da je bosong hejt najveca kolicina hejta koju coveke moze da primi i prezivi ali po novim saznanjima to ipak nije tako. No ako se nadjete u prisustvu bosonog hejta to ce te odmah znati. Taj Hejt samo ide i hejtuje i nista mu nije sveto.Od njega nema spasa, nema comback-a nema nicega. Bosongi hejt po pravilu hejtuje vecu grupu ljudi odjednom i da bi se bacio ovakv hejt Hejter mora biti ne samo iskusan vec pravi umetnik.
Mohi hejt: Zahvaljujuci fondaciji RuR nedavno su naucnici dosli do cvrstih dokaza o postojanju jos jedna klase hejta a to je naravno mohi hejt.
Zahvaljujuci ovim pregalnicima Mohi hejt je za sada izolovan i ispituju se njegova dejstva na odredjenom uzorku ljudskih i ostalih bica. Mohi hejt je atomoski udar sleva ili zdesna ili sa svih strana. Taktika spaljene zemlje sa radijacjom koja ce trajati jos 500 godina. Od njega nema spasa, on obogaljuje, oslepljuje oduzima moc govora. Moze ga baciti samo jedan covek(pitanje sta je on ali ga za sada klasifikujemo kao skoro ljudsko bice) naravno mohi

Nešto što je do određenog trenutka išlo svojim normalnim, prirodnim tokom, a onda iz nekog razloga odjednom stalo. Ni makac dalje.

Bilo kakav porast, apsolutno bilo čega.

Vraćati u prošlost. Stvarati flešbekove u životnom dosijeu pojedinca, iliti, prizivati nostalgiju u skromni unutrašnji personalni milje.

Ženska verzija izraza Da l' sam jeb'o, il' sam treb'o?!... Naravno, malo suptilnija, ali se svejedno koristi u istim situacijama... Tj. približno istim... Zavisno od situacije...

Rečenica koju bi svako jutro trebali da ponavljamo, kolektivno kao nacija, jer iako na prvi pogled deluje kao da bi bilo dobro da ona otegne papke, to uopšte ne bi valjalo, zbog kulta krompira koji je izuzetno jak međ' nama.

Uglavnom je to roman za koji se smatra da je jedno od vrhunskih književnih dela, a svaki narod ima sebi karakterističan. Tako mnogi Crnogorci na vidljivoj i možda jedinoj polici za knjige drže "Gorski Vijenac", Srbi "Na Drini ćuprija", a Nemci vrlo verovatno neki od Ničeovih romana, npr. "Tako je govorio Zaratustra". Takođe, mnoge osobe u različitim životnim dobima imaju sebi karakteristične knjige za ukras. Elem, devojčica koja ulazi u pubertet poseduje sve moguće tinejdžerske čiklit romane pored kojih stoji popularna i veoma "korisna" knjiga - Pitanja za devojke. S druge strane, dečak će imati uglavnom lektire koje je dobio na poklon od babe i/ili časopise o automobilima, kompjuterima ili motorima jer on nije sisa da ga zanimaju knjige. Da bi stereotip šesnaestogodišnje izblajhane plavušice bio upotpunjen, ona će na svojoj polici, pored gomile medvedića i srca na kojima piše "najboljoj ribi", držati najnoviji roman Anabele Basalo/ Lune Lu/ Nives Celzijus. Devojke intelektualci će u veoma mogućoj velikoj vitrini kao oči u glavi čuvati bibliografiju Dostojevskog, Tolstoja, Andrića, Hesea, Ničea, Getea, Disa, Prevera, Poa i mnogih, mnogih drugih. Možda nije sve pročitala, ali hoće, jednog dana kad završi fakultet. Ili kad ode u penziju. Jedan od stereotipa srednjoškolca je da ne čita apsolutno ništa osim dnevnih novina, reklama u gradskom autobusu ili, ako kojim slučajem bude hteo da smuva devojku intelektualca, pročitaće bar "Demijan"-a kojeg će morati da kupi, jer u biblioteku nije učlanjen. Tako će i on posedovati knjigu koju če prelistati i baciti na sto odmah uz daljinski i nokiu N serije. S druge strane imamo dečka koji se loži na istoriju, tako da ima gomilu enciklopedija, razume se, antikviteta koje ne dira već čuva za unuke. Dečko neonacista pod jastukom čuva svima poznatu "Moja Borba"-u od njemu dragog Hitlera. Dečko nacionalista poseduje Šešeljev roman "Ideologija srpskog nacionalizma". Brižljive majke domaćice u svojim kuhinjama imaju pun ormaric bakinih tajnih recepata i kuvara uz neki priručnik za odgoj dece. Stariji ljudi, naravno, imaju klasike. Nekolicina njih koja nije na vreme počela da ih sakuplja kupuje ušminkana džepna izdanja. Da budu u trendu i u koraku sa svojom generacijom.

Jutarnja, često neophodna doza čistog hedonizma.

Вијугав пут, најчешће онај брдско-планински који те натера да испољиш симптоме морске болести, чак и кад ниси на мору.

Atmosfera je bila nenadjebiva, pucalo se, pilo, jebavalo, tu pičke, droga, alkohol sve do trenutka kada ti je pao mrak na oči, odnosno situacija bauljanja, pa sve do prekida filma.

Koliko god paradoksalno zvučalo, "puna pička" će po svemu sudeći ostati nedosanjani san svih devojaka u Srbiji koje drže do sebe i svojih principa, pa čak i najžešćih feministkinja.

Bela atlet majica. Kao pandan egipatskim sakralnim artefaktima ona je neizostavni odevni predmet svakog silovatelja u procesu formiranja. Čak su i cigani počeli crne da nose.

Osećaj nad osećajima, neustrašiv i najjebozovniji. Stav koji niko ne može da dodatno provocira, trenutak koji niko ne može da prekine osim u ekstremnim slučajevima najintezivnijeg kurčenja u sebi.

Jako popularna multi-medijalna zajebancija sredinom prošle dekade. Sastojala se od postavljenog pitanja i odgovora u vidu isečenog dela neke pesme.
Obično dvoje - troje šaljivdžija iz razreda ili društva se skupilo i uz pomoć inspiracije, mikrofana i nekoliko kompjuterskih programa pravilo ovu zabavu za uže narodne mase, sprdajući se na račun svojih prijatelja.
Pored klasičnih klišea, kvalitet se isticao po težini kajle, lucidnosti i hrabrosti autora da podjebe jebenu stranu. Autori su uživali popularnost sve dok nisu bili prebijeni od strane jabanih zbog preteranog iskrivljivanja istine u šalama.
Kao i u svakom šou biznisu, postojali su i oni, koji su obrađivali opšte mainstream teme za široke narodne mase i zarađivali brdo lajkova kačivši svoja sranja na youtube.

Ovo je jedna veoma za'ebana stvar za definisati.U danasnje vreme ko je normalan i nije bas najnormalniji.

Svi su u potrazi za NORMALNIM,normalna porodica,brak,obrazovanje,posao,skolovanje...
Ljudi moji toga danas NEMA.Prave "vrednosti" drustva(ako su ikada i postojale) su poslednjih godina otisle u da prostite krasan kurac.
I s' obzirom da drustvo cine osobe kako zenskog tako i muskog roda za kolaps morala i ostalih "normalnih" pizdarija mu dodjemo sami krivi.

Vracam se na definisanje normalne devojke.

To bi po legendi trebala da bude neka iole pristojna i kulturna devojka lepuskastog izgleda osrednje gradje(ni riba ni grob)zadovoljna i svesna sebe a pritom neuobrazena,druzeljubiva ali ne tracara,zavrsava neku finu skolicu ili ima neko kulturno zaposlenje sa nekom prosecnom platom,a pritom ne zicka pare od decka i roditelja nego trosi koliko ima (pa jos i ustedi),ume da saslusa sagovornika i da ne sudi osobama po izgledu,nacionalnosti,veroispovesti i finansijskom stanju.
Veruje u to da tamo negde postoji normalan muskarac koji ne trazi od devojke samo da ima velike sise,preplenuo ten,izblajhanu kosu i nece joj na prvom sastanku baciti kljuceve od kola na sto i svoja 3 mobilna telefona i reci "siri noge".Takodje ne menja muskarce ko carape jer joj je u zivotu ipak bitan kvalitet a ne kvantitet.
(ista definicija vazi i za normalnog muskarca s tom izmenom da trazi devojku koja mu nece na prvom sastanku postaviti pitanje "sta vozis?"a nakon toga prevrnuti ocima kad cuje "ford tabanus")

E sada i ako su postajale iole normalne osobe u ovom drustvu,do sad su popizdele i odlepile zato sto je kukolja puno a zita malo,prema njima su se odnosili sa prezirom jer su jednostavno drugacije,razocarane su u drustvo kome ne mogu da se prilagode kao i u vecinu ljudi koja ih okruzuje.Zive u osami ucaurene razmisljajuci o tome da li zapravo njima nesto fali sto su jednostavno normalne.
Vecina tih "normalnih" na kraju popusta pod pritiskom i pokusava da se prilagodi okolini.Samim tim te osobe postaju isfolirane i nekad cak i gore nego osobe sa kojima su htele da se istovete.

Na kraju mogu reci jos to da svaki muskarac koji je ikad upotrebio izraz normalna devojka trazi zapravo devojku koja:
Izgleda full a pritom se nece karati sa njegovim ortacima,ne zvoca mnogo,po potrebi ume nesto da skuva,ume da slozi prosto prosirenu recenicu,ne trazi skupe izlaske ni skupe poklone i ume da ode kod ortakinje kada pocne tekma. :)

Profesionalni pronalazač mana i grešaka. Taj skonta da će ti zagoreti ručak pre nego što ga staviš da se peče, da ćeš pući tiket, da će te riba šutnuti jer si joj kupio pogrešan poklon za rođendan...

"Kod Srba se do danas zadržao običaj da se uoči Petrovdana pale lile, koje se prave od mlade kore divlje trešnje ili breze. Paljenje lila obično se obavlja na javnim mestima i u tome učestvuju deca i omladina...Paljenje vatre i lila ima za cilj da podseti na vremena kada su vladari mnogobošci progonili i mučili hrišćane."

Ovo je uobičajeni tekst iz novina koji opisuje stari hrišćanski običaj paljenja lila uoči Petrovdana. U sam značaj običaja neću ulaziti, ali očuvanje nekih lijepih običaja sigurno nije loša stvar, bez obzira na značaj koji se njima pripisuje.

Međutim, u poslijednje vrijeme (vjerovatno od početka rata), umjesto lila djeca i omladina pale stare automobilske gume. I to ne malo guma. Ne u smislu da malo pojača vatru. Ma jok! Pali se mnogo guma, baš mnogo. Danima, a nekad i mjesecima uoči Petrovdana se skupljaju gume po kojekakvim autootpadima, servisima automobila, raznim zabitima i ko-će-mu-ga-znati-gdje-sve-ne. Mnoge od tih guma nisu ni bile namjenjene za baciti, već su ih nestašni klinci prosto ukrali. E kad se tako propisno snabdiju gumama, spremni su za njihovo paljenje. U Bannjaluci, "spektakl" počinje oko 18-19h jedanaestog jula. Na područiju cijelog grada i okolnih naselja na bar pedesetak različitih mjesta se pale gume. Na jednoj gomili zna da bude i preko 100, a nekad i znatno više guma. Kada se one zapale, sa svih strana se vidi crni dim, a kvalitet vazduha u gradu se rapidno pogoršava. Na nekim mjestima gume gore i do kasno u noć, a nekad i do same zore. Po količini ispuštenih štetnih gasova, slobodno se može govoriti o lokalnoj ekološkoj katastrofi. Epilog svega ovoga je da se po gradu može pronaći 50-ak ni najmanje privlačnih zgarišta.

O tome ima li ovo smisla ili nema, nema smisla ni govoriti. Ali bez obzira na sav idiotluk ove piromanske "akcije", svi su klinci volili učestvovati u tome. Znali su da je to nestašno, i to je bio neki uvrnut tip klinačkog dokazivanja. Čak i oni koji nisu palili, dolazili su da gledaju i da "navijaju".

Na svu sreću, ova praksa sve više i više gubi popularnost. Sada više nije ni blizu tako rasprostranjena kao u godinama rata i neposredno poslije rata. Tih godina, 1992-2000. otprilike, paljenje guma je imalo najveću popularnost.

Ovo je psovka koja je karakteristična za jedan tip čovjeka. Sada ću vam ga i reći.

ELEM!

Ovaj čovjek je stariji od svojih godina. On sjedi za volanom neke olupine u redu ispred semafora. Uglavnom krstari prometnim ulicama. Uglavnom prvo zeleno svijetlo prodje bez njega. Zamislite pješčani sat u prodavnici pješčanih satova. To je on u mladosti. Zamislite taj isti pješčani sat bez pijeska. To je, manje - više, on sad. Potpuno absurdan oblik postojanja. Nema svrhu. Glupo ga je slomoti ili baciti, jer ima neki oblik, možda posluži nečemu... Ali, budimo realni, čemu može da služi prazan pješčanik?

ELEM, kao što vidimo, ovaj čovjek je posebna podvrsta rasprostranjene vrste ljudi: forme bez sadržaja. Ipak, dok su kolege ostavile malo mudrosti za stare dane, kao turšiju za zimnicu, on nije spremio ništa. On je imao tvrdu glavu, prijeku narav, tešku ruku, i niz sličnih kvaliteta za koje je smatrao da će da traju zauvijek. To i nije daleko od istine, budući da ostali pripadnici krda uglavnom izginu mladi i jedri. Rijetki primjerci koji preteknu, razviju se u ljude koji tiho psuju majke na semaforima.

ELEM. Nije im lako. Nije nikome, reći će studenti. Istina, ali ovima posebno nije lako. U nebranom su groždju (kaže li se tako?). Oni su oduvijek radili ono što se od njih očekivalo: izlivali testosteron po ulicama i gledali kako se svi sklanjaju. Dobar osjećaj. Kasnije su se zglobovi isušili i počeli da šmirglaju jedni o druge, i postalo im je čudno to što su ljudi prestali da bježe u podrume kad ih vide. Još im je čudnije bilo kad su dobili po njiušci prvih par puta kad su zatezali adamove jabučice na pogrešnim mjestima. Po njušci, njihovom čvoru života, gdje su im smješteni centri za muškost, snagu i dostojanstvo. I tako su se našli u nebranom groždju (ja se stvarno izvinjavam ako se ne kaže tako), jer znaju da rade samo jedno u zadatoj situaciji, a to jedno im nije dozvoljeno. Na taj način, postali su ljudi koji na semaforima prošapću te riječi koje im znače kao aparati čovjeku u komi. Ništa sirena, ništa spuštanje stakala, ništa izlazak iz kola, ništa ruka iza ledja. Samo jedno lagano, tiho, zeleno vam je, pička vam materina, idite više, gonite se...

Onaj simpatični tip osobe koji vam nikad neće reći "ne" kad ga ponudite nekom poslasticom u vidu hrane i pića. Ma, on hoće sve, samo da na usta ulazi!
Svi znaju bar jednog takvog, teško ih je izbjeći.
Često je malo punašnije građe, tzv. poslastičarske, no sve to odlično nosi, te često pleni svojom harizmom i pojavom. Obično je okružen/a velikim brojem ljudi, koji uživaju u zanimljivim anegdotama te osobe, koja zbog svoje prirodne šeprtljavosti, često upada u razne komične situacije, koje poslije, uz zakusku, rado prepričava.