Kučka je savršena imitacija ljudskosti! Ovaj kao i svaki drugi oblik psihopatije teško je prepoznati ukoliko se ne pojavi situacija u kojoj kučka nužno ispoljava svoju prirodu! Jednako kao što je nemoguće utvrditi da li je neko levoruk ili desnoruk pre no mu se u više navrata baci lopta, tako je i sa situacijama u kojima kučka “objavljuje” sebe! Sve dotle kučku je nemoguće prepoznati jer njeni činovi stalno osciliraju tako da bolnica misli da je za zatvor, a zatvor misli da je za bolnicu! Sinonim za kučku je “bogomoljka” – ženka insekta koja nakon parenja pojede svog mužjaka! Na kratke ili duge staze maksima svake kučke je – “gotov pazar”! Kučka je neizrasla duša koja je tek napustila mentalni raj životinjskog carstva te zatečena u ljudskom organizmu poseduje spontanu faunsku nevinost koja neodoljivo podseća na duševnost (privrženost porodu npr. ili neodoljivost spontanosti niže logike koja na najmanju umišljenost ugroženosti reaguje u skladu sa automatizmom životinjskog carstva)! Kučka je tako u egzistencijalnoj izraslosti tek biološki robot – medijum prirode, suštinski nesposoban da druge zaštiti od sebe! Ukoliko oženite kučku budite sigurni da vas neće pozvati na piće nikad, niti vam samoinicijativno kupiti košulju da bi vas usrećila, osim ukoliko iza toga ne postoji skriveni motiv! Kučka živi od patnje i poniženja svejedno prolaznog ili stalnog partnera jer njena škrtost je pre svega emotivna, a zatim i materijalna! Kučka se tako manipulacijom održava u socijalnom ekvilibrijumu! Ukoliko ovakvim načinstvom ne uspeva da sakrije svoje bezmalo apsolutno egzistencionalno neznanje kučka sve gura “pod tepih”, ostaje “u pravu” ili odćuti svaki očigledni dokaz nekorisnosti i objektivne štete koju nanosi na ma kojoj životnoj ravni svojim činjenjima! Kučka ne razume da nije smešno ako se svi ne smeju! Ona može da se smeje i dok drugi plaču, jer njena faunska imitacija saosećajnosti ne doseže dalje od mirisa feromona! Težište svesti kučke je u zakonima i običajima krda, jer njen mental je osuđen na oponašanje, budući nesposoban da vlada sobom bez povoca socijalne uslovljenosti! Tako je kučki najviše u politici – stanju opažanja koje isključuje svaki oblik svesnosti! Kučkin krajnji domet “vertikalnosti” je ritualan i završava u najboljem slučaju sujeverjem i crkvenim obredima! Svaka logika dalja od “il’ je crno il’ je belo” iz stanja opažanja jedne kučke - nesumnjivo je “ludilo”! Kučka razume nežnost kao i svako ispoljenje prirode, ali dalje od ličnih prohteva razume samo ogoljenu silu koju joj može pružiti samo “džukela”! Kučka sve što je dobro uzima kao vazduh, a sve greške sakuplja u špil sa “adutima”! Lukavost je mudrost kučke! Kučku je nemoguće egzistencionalno opismeniti jer je svo njeno “znanje” – baratanje prikrivanjem neznanja! Kučku opismenjava jedino samo životno preobraženje putem retroaktivnosti, to jest objektivnim vrednovanjem onog što je izgubila blefirajući moć putem lukavstva! Tako kučka stiče mudrost onda kad je ne može više primeniti!

Još jedan način grupisanja i kategorisanja ljudi na osnovu boje kose koju prirodno imaju, ili za koju su se opredelili. I koji je naravno, u 99% slučajeva sasvim pogrešan.
Mada će vam više o osobi reći ova druga kategorija, ali obe neće potvrditi ama baš ništa.
Pa su tako plavuše glupe, crnke strastvene, brinete najbolje za oženiti, riđe zajebane, crvenokose i roze su kurve itd...
A devojka sa vrišteće rozom kosom će vam indirektno reći samo jednu stvar: ''Volim rozu boju. Volim da budem primećena. I sasvim sigurno neću da se krešem sa tobom zato što misliš da sam laka riba, a ako na osnovu boje kose zaključuješ kakva je ko osoba, nećeš se ni kresnuti u ovoj deceniji.''

Kažemo kada neko posle dugotrajne apstinencije svrši.
Odnosno, kada posle perioda jedenja vode i pijenja vazduha, konačno omrsi pravo meso. Ne pičetinu, al' može i to. Nerealno veselje za jednu osobu, dok za druge predstavlja nešto trivijalno.

Vremena nema, prevoz ti izmiče jer ti je falilo 10 m da ga stigneš iz prethodnog busa, kasnićeš sat vremena. Ali, ko rizikuje....

Način dolaska mnogobrojne nam rodbine, na neki važan događaj, podučeni iskustvom da svinja kao po pravilu sere u hodu, i razmak izmedju svinjskog izmeta je identičan.

Naslednik onog Alije koji je poharao dvore Banović Strahinje, oteo mu Andju i na kraju stao na crtu velikom junaku. Kao što znamo, stajanje na crtu je platio glavom.

Za razliku od svog idola, ovaj novi Alija je jako temeljan. Dugo je proučavao razloge neuspeha svog predhodnika. Višegodišinji trud, rad i posvećenost daju svoje rezultate, što je i logično.

Uvek je u vašoj blizini ali ne previše blizu. On je jedan od onih koje ne možete zapaziti makar i svakog dana prolazili pored njega. Lice bez boje, oči bez dubine, a glas piskav, nekako gej. Nikad ne brza, uvek je proračunat i staložen. Izbacio je iz sebe sve ono što ga sputava. Nema kod njega mesta za ponos, iskrenost i istinu,a o junaštvu ni pomisli. Poslednji put se suprotstavio nekom još u vrtiću, dobio par udaraca i odustao. Našao je svoj put, zna svoj cilj i zadovoljiće svoju potrebu. Uvek želi ono što je tudje. Možda je nesrećnik, baš on taj na kome se ostvaruje davno bačena kletva neke unesrećene majke. Možda je baš Strahinjina majka bacila kletvu na potomke djavola koji je unesrećio njenog sina, kletvu da večito žudi za tudjim.

Prekasno saznaš, tek onda kad to on poželi, kad pomisli da je naneo dovoljno štete. Nadješ se u totalnom mraku koji treba da te proguta i natera da sam sebe ubiješ, to on i priželjkuje jer zna da nije sposoban za završni udarac. Mač ti neće pomoći, samo čisto srce. Ono može da ga zaustavi ali ne i pobedi.On pobedjuje čak i kad gubi, rodjen je da ruši.

Mesto ispred kultne kafane u gradu, gde svake noći, kao sinhronizovane grupe ljudi izlaze da isprazne svoje utrobe umorene besomučnim ispijanjem i slušanjem pevaljke, pritom izazivajuci zabezeknute poglede i povike zgroženih prolaznika koji su se tu zadesili.

Do maksimuma nešto izanđati i ofucati konstantnim nošenjem ili korišćenjem.
Dovesti neku stvar do tog stadijuma da jednostavno vreme koje ćeš još moći da je koristiš visi o končiću koji samo što nije puk'o.
Potpuno otrcati nešto.

Originalno je predstavljala rakiju koji je ispekao deda dotičnog, ali kako je prilika da se pije puno a rakijaša još više dok brojno stanje dede može biti samo 0/1/2 to je ovaj naziv počeo da se koristi za svaku iole stariju i kvalitetniju rakiju. Nije redak slučaj da se pod ovim nazivom nekom rakijašu-početniku uvali najgora ovogodišnja brlja šećeruša.

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Od noćne more mlađih maloletnika i vrhunca gurmanluka punoletnih morževa i prosečne srbadije, masna krmetina prelazi svoj put rasprostranjenosti u rasponu od slavske poslastice (kolači su za pičkice) preko sredstva za mirno rešavanje sukoba u međunarodnom pravu. Sve i svja za sve.

NE MOŽE MALIM SLOVIMA!
Kad bi se pisalo malim slovima izgubilo bi svu svoju čar. Jer, jebem li ga, mora da ima neku čar kad je nateralo tolike ljude da se ponašaju kao da su sada pobegli iz Kovina. Čar je, verovatno, u posebnom mentalitetu Norvežana, naroda koji nam je doneo neke od najvećih manijaka u istoriji sveta.

MEJHEM JEBENI!!

ČLANOVI BENDA!!

EURONYMOUS!!
DEAD!!
NECROBUTCHER!!!
MANIAC!!
COUNT GRISHNACKH!!!!!
i Čarls Hedžer.

Najistaknutiji primer ovog žanra, bend nastao u podrumu neke memljive prodavnice ce-deova u Oslu(ovde se vidi da bi Norveška muzička scena bila mnogo manje sjebana da su osamdesetih godina ljudi znali za torente), od strane petorice mladića koji su skontali da bi bilo mnogo kul da ofarbaju face u belo i našminkaju se u stilu klinki koje prvi put idu u diskoteku. Onda su iskopali nekog Šveđana koji je bio u Norveškoj najverovatnije jer su ga Šveđani prognali pošto je bio preveliki retard za tako razvijenu državu.(ovde se pokazuje da su Šveđani govna i da najgore od svojih uvaljuju Norveškoj, koja je u to vreme bila u kurcu, ali hejt o Šveđanima ćemo ostaviti za neku sledeću definiciju). Dotični je, bivajući izrazito poremećen uglavu, pred koncert mirisao mrtve ptice i zakopavao se u zemlju, misleći da će se tako približiti svojim uzorima, mrtvacima. Onda bi izlazio na scenu, bacao kozije glave po publici i vrištao, dok je u pozadini Euronymous na džitri udarao FIS-FIS-FIS-FIS-GIS-GIS-GIS-GIS. Publika je bila u delirijumu.(ovde se vidi da uopšte nije čudno što je Brejvik Norvežanin, a ne Žabar ili Papuanac).

A onda je jednog dana njihov pevač pronađen kako leži u kući usred šume, izgledajući samo malo mrtviji nego što je inače izgledao. Kliknuli ste na link, je l' da? Vidite sliku? Znate, slika postoji, pošto je prva stvar koja je pala na pamet njegovom kolegi iz benda kada ga je video sa prosutim mozgom bila da trkne do radnje, kupi fotoaparat i slika ga. To se kasnije pokazalo veoma korisnim, jer im je '95. ponestalo ideja za omotnice albuma, pa su stavili sliku svog mrtvog jarana. Što da ne. Tu se bendu priključuje novi basista, i tu dolazimo do najepohalnije ličnosti ovog muzičkog pravca.

VARG VIKERNES!!!

Zanimanje: pevač, gitarista, bubnjar, pisac, palikuća, ubica, serator.
Rođen kao(o, ironije) Kristijan Vikernes, ovaj momak je oduvek pokazivao sklonost ka paljenju crkava i drvljenju kurca u dugačkim raspravama. I jedno i drugo su veoma uticale na njegovu karijeru.
Varg Vikernes je, pošto njegov bend, Burzum, koji se sastojao od Varga Vikernesa kao glavnog pevača, Varga Vikernesa na gitari, basiste Varga Vikernesa i perspektivnog bubnjara Varga Vikernesa, nije bio preterano uspešan, smislio drugi način da privuče pažnju na sebe. Počeo je da pali crkve i diže bune, ali nije računao da će Norvežane boleti patka za par crkava, pa se odlučio na radikalniji potez.
Godine 1993. izbo je svog kolegu iz benda Euronymousa dvajes' tri puta nožem u leđa i osuđen je na 20 i kusur godina zatvora. Tamo je, konačno srećan zbog sve pažnje koju su mu posvećivali, uzeo sintisajzer i napisao 10 puta više muzike nego za sve vreme dok nije bio u zatvoru. Inovativne melodije poput CE-CE-CE-CE-CE-CE-CIS, GE-GE-GE-GE-GE-GE-GIS su mu obezbedile mesto u aleji velikana norveškog blek metala, pošto niko do tada nije pisao tako kompleksne i zanimljive melodije. Kad je posle 16 godina pušten na uslovnu, postao je diplomirani serator i profesionalni komentator svega što se dešava u društvu, i do dana današnjeg je ostao jedan od najpriznatijih norveških besednika i ljudi čije se mišljenje najviše ceni.(ovde se vidi da su Norvežani šmrkali previše one nafte što su u međuvremenu otkrili, pa im je udarila u glavu.)
Uz uvek veselog Varga dolaze i drugi interesantni momci ove muzičke scene, interesantni po svemu osim po muzici:

MAGNUS NEKAKO!!
Osuđen na doživotni zatvor jer je iz čista mira ubio nekog flafičastog lika na ulici,

GAAHL!!!
Poznat je jer je peder, a izgleda ovako

I ostali genijalci.

Neuspeli pokušaj džankija da se izvuče pred pandurima kada ga pitaju šta ima u džepu.

Žbun cveća koji je samo malo uređen, prosto rečeno.
Dobro, za neke treba biti stručan, ne kažem. Nije da nije lepo, jeste lepo. Stvarno daje neku čar kada se postavi na sto.
Ili kao poklon. Ženski deo populacije otkida na takve stvari. To je znak da je muškarac sa manirima. Još ako se u toj kiti cveća nađe neka egzotična cvećka... možeš i seljak da budeš, jebaćeš!
Al' košta u pizdu materinu!

UPOZORENJE!!!
Usled nabreklosti kurca kao posledice čitanja ovog teksta naćićete se u zabludi zašto ste istukli kera.

Izgovara se brzo, moderno, bez akcenta i sa blagom dozom blama, onako kao blickrig gluposti, morate baš tu reč da upotrebite pa je ispaljujete antifa. Uf! Sad je lakše. Sad priča može da se nastavi:
Nema ni metar dana kako si se zagrcnuo sarmom kad ti se u udarnom terminu na 22 inča svetinje pojavio taj prodidži. Taj spoj nespojivog. Pedeset kila jada u kožnoj jaši sa nitnama, hipsetrskoj crvenoj ešarpi i ciklama čirokani, Čeova lobanja se kezi sa znojnice, fleke od danonea na visoko podignutoj levoj pesnici. Gutalj ladne pivčuge te vraća u život samo da izustiš: “Šta koji kurac!?”. Odgovor je stigao nedugo zatim ono je progovorilo, izustilo seven dejs bljuvotinu od koje ti se čak i tvoj srpski želudac okrenuo. Gasiš teve ali tebi u glavi odjekuje #anarhija #ateista #boškobuha #decaratnici. Milan iz penala vodi 1:0, ide tiket, do jaja #anti #fa. “Miči mi se iz glave pogani!”. Ne znaš? Pitaj brata gugla!
Anti – (lat.) protiv. Okej
Fa – dezedorans. A?!
Aj opet:
Antifa – Ideologija koja ujedinjuje modernu levicu u borbi protiv fašizma.
Protiv čega? Fašizma? Pa to ne postoji. Šta je pričalo još? Plee
Ako su na dnevniku znači da su se nakotili, a ako su se nakotili deliće ih na ulici za džabe. I zaista u kasnim večernjim časovima na trgu oni su tu sede u kutiji, neki matori komunista ih deli na usvajanje. Prilaziš, opušten rč na licu grč.

Ono kad se sa ženskom, posle naslona fotelje, kuhinjskog elementa, radijatora i komode, dolomataš do kreveta, i tada ti, u poslednjim proplamsajima moždane svesti koja se gasi pred kurčevom (ne)svešću, padne na um poza koju nisi video ni u Figurae veneris a ni na Red tjubu, i počneš da izdaješ komande koje žensko čeljade poslušno izvršava spremajući se za pičeću egzekuciju.

Spokojni pogled svetlucavih očiju prelazio je preko obasjane rečne površine a nakon što je upio potrebnu količinu lepote njenih prozirnih valova, nastavio je dalje preko trske koja se nalazila na drugoj obali i četinarske šume koja se prostirala daleko u nedogled. U toj šumi, kaže legenda, postojao je "čudesni Orfej" koji je milinom svoga glasa hranio trske nedaleko od šume, a one su preko rečnog ogledala slale nežnost u centar pogleda posmatrača. Taj estetski čin trajao bi dok poslednji plam Sunca ne iščezne u sutonu dana. I tako svaki dan, iznova i iznova...

Vreme prolazi pokraj nas, odlazi i poslednji voz koji spaja sadašnjost sa nama samima a u vagonu za put bez povratka spakovana su naša dva kofera pitanja: Da li da sanjamo život? Ili da živimo san?

Nekako, kao kroz maglu, ostale su u meni urezane priče iz prošlosti da postoji nekakav svirač na liri koji je slao akorde nežnosti visoko do zvezda a one su sjale poput dijamanta u znak zahvalnosti za njegov gest. Dok je pevao, jata ptica bi kružila iznad njegove glave i osluškivala melodijsku harmoniju Orfejevih glasnih žica. Reka zaustavlja svoj tok, da tako nepomična čuje samo delić njegove pesme a stene su podrhtavale od erupcije koja je pretila da preplavi rečno korito. Drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunčeve svetlosti, formirajući krošnju iznad njegove glave dok su sve životinje pritrčavale i skupljale pokraj panja na kome je sedeo. Njegova muzika je prkosila vetrovima; sprečavala je oluje štetne po ljude ali je pravila tornada koja su nosila fregmente zvukova širom planete i pretakala ih u dugine boje. Jarko, zeleno, crveno i plavo, svileno, belo, svetlucavo i ljubičasto. Svaka pomisao; svaki izgovoreni stih: svaka tercina i katren.

Sve se to upilo na jedan list, onaj koji ne bledi vec zauvek ostaje, da poput nokta stalno izrasta i nikad ne umire. Život je, zapravo, jedan val koji nema granica, koji beskonačno nosi uspomene i stvara iste. On formira reku čuda a ta reka se nigde ne uliva. Ona ima samo izvor, uvek ga je i imala, ima čar, ima dušu. Slagao bih u nameri da umem opisati tu reku onako do detalja, opisivao sam je i pre ali uvek slažem. A da me neki čovek, nije važno da li ima dvadeset ili osamdeset, pita koliko ima takvih reka u životu svakog od nas, rekao bih kako postoji onoliko njih koliko misliš da ih ima. Možda bi moj odgovor bio: jedna. Tačno? Lažem? Nikada neću saznati, ali zaista mislim da postoji jedna takva reka; jedan Orfej. On će uvek svirati i pevati, nikada neće prestati i kao takav zauvek doprinositi nečemu lepom što je vredno svakog poštovanja. A muzika i glas koji topi stene svakako jeste nešto prelepo, poput miksa estetike i lepote.

Vracanje duga,u "bankrupt modu" ili bez raspolozivih sredstava.

Ima ljudi kojima je apsolutno sve smešno. Bez obrira da li je trenutak tragičan, oni i tu nađu trunku humora. Smeju se baš baš svemu, kada svi plaču jedan ovakav tip se smeje. Zato nije dobro imati ovakvu osobu za ortaka jer može da vas izblamira u javnosti svojim izlivima smeha u trenutku kada situacija iziskuje najveću ozbiljnost.

Pojam koji uspešno objašnjava sve širi dijapazon radnji i ponašanja - od jebanja magarca, preko skaradnog oblačenja do najbespotrebnijih mogućih glupiranja, unakažavanja lica i tela, i još kojekakvih idiotluka za koje verujemo da će ispasti kul.

Vrlo poželjna karakteristika, naročito javnih ličnosti, jer to valda naglašava njihovu neobičnost i dubinu onoga čime se bave i onoga što nastoje da prikažu. Nisam ja budala - ja sam ekscentrik. Pojava prisutna u svim porama društva: