Trešnja u komšiliku na koju se penjao vaš deda, pa vaš otac i sada je došao red na vas.
Naravno u mnogim slučajevima uz trešnju dolazi i stablo komšinica na koje se penjao vaš deda i otac, a na vama je da se penjete na mlađe potomke i da nastavite tradiciju komšijskog alpinizma.

Momenat kada osoba muškog pola shvati da se njegov otac brine u istoj meri kao i brižna majka.
-(retko)Momenat kada osoba ženskog pola shvati da sa njom nešto nije u redu.

Pantalodržač štipaljkaste izvedbe. Iako je opšte prihvaćeno da je Bog van prostora i vremena, Srbi smatraju da nije i van pantalona, i to malo širih, tako da nosi tregere. Kako je Bog stalno okrenut KA Srbima, ono što je iza njega, i njegovih tregera ih uopšte ne zanima.

Izaraz star kao staro pismo. Uvek dvosmislen i bolan po roditelje, koji su godinama od usta odvajali da skuće svoju jazbinicu, da nebi otac zavisio od tazbinicu.

Otac, đed, prađed, praprađed, čukunđed, navrnđed, oskurđed, kunđer, kurlebalo, sukurdov - svi tjerali frizuru na desno, a ti izdaja tjeraš na lijevo.

Interesantna pojava u Srba da danas nema ko ne slavi slavu, a najveći vernici su upravo oni koji su pre pedesetak godina doneli zakon da Bog ne postoji.

Rečenica kojom nam otac želi staviti do znanja da je prije braka živio punim plućima, da nije uvek bio mekušac kao sad, nego avanturista.

Kladionica iz kraja. Dvoje, eventualno troje radnika, 15ak standardnih ljudi koji tu bleje i gazda koji pokušava da nedostatak prostora, inventara i obezbeđenja nadomesti „kvalitetnom uslugom radnika“...

Prosečna subota/nedelja

Dežurno zakeralo: Opet vam je zamrljano ovo ovde u listi! Ništa ne vidim, a dao sam vam 20 dinara za ovo! Vratite mi novac! Daj mi onu knjigu utisaka, sa' ću da napišem da je ovo najgora kladionica u gradu!
Radnica: Dobro, izvinite, evo vam novac nazad, znate, te štamparske greške su česte...
(U sebi: Jedi govna, pederu, idi negde drugde kad je ovo najgora kladionica u gradu, taman jedna budala manje meni na vratu)

Dokoni penzioner (daje svežanj papirića A8 formata, svaki sa obe strane podeljen na četiri dela; u svakom od njih upisano po četiri meča, na svaki tiket stavlja minimalnu uplatu): Ćero, otkucaj to, odo' ja do pijace, taman ćeš da završiš dok se ja ne vratim.
Pola sata kasnije se vraća, uzima tikete i listiće.
Radnica: To vam je 530 dinara.
Penzioner: Nemoguće! Ja sam izračunao da je 520! Sa' ćemo zajedno da izračunamo, daj to sokoćalo (digitron). E! I na ovom jednom tiketu si mi promašila! Treba više, a ne manje poena!
Radnica: Naravno, evo odmah...
(U sebi: Umri već jednom)

Dežurni lovator (donosi na isplatu tiket od 45.122 dinara): Eee, pošto si mi ti uvek talična, evo ti kupi sebi neki sok (ostavlja bakšiš od 22 dinara)
Radnica: Hvaaaaaaaaalaaaaaaaaaaaaa komšijaaaaaaaa
(U sebi: Idi kupi mi ti sok za 22 dinara, pička ti materina)

Dva dokona klinca od 13 godina (donose 20 listića sa po 16 mečeva, svaki za 30 dinara): Ovo da nam otkucaš, rekao gazda da možemo da igramo tikete, a poker ne smemo.
Radnica: Dobro, daj ovamo...
(U sebi: Dabogda noge izlomili, majku vam vašu, samo mi još vi trebate)

Lokalni dripac (uključuje slot za 50 dinara, seda i posle 5 sekundi lomi staklo): Šta je bre ovo, pička vam bre materina! Oćete da vas sve pobijem ovde mamu vam vašu! Što je ovo namešteno, a, a? Je l' znaš koliko sam ja para ovde ostavio, a dobio sam znaš šta? Kurac sam dobio! Reci onom tvom gazdi da ću da mu jebem mater, znaš! (šutira kantu za đubre i izlazi. Kad se gazda pojavi, šeni k'o kuče)

Tatin sin – rugoba, umislio da je Matt Damon: Ooooo, što smo lepi danas.
Radnica (u trenerci i duksu 4 broja većem, mrko): Hvala
TSR: Jeeee li, a što se ti nekad ne našminkaš malo, ovo ono...?
Radnica: Ne, nisam ja u tom fazonu...ne šminkam se uopšte
(U sebi: Jeste, za tebe i ovu gomilu paćenika ću da se šminkam, baš mislim. I haltere da obučem možda?)

Lik iz kraja (po troje maksimalno u toku dana. Dolazi da naplati 1000 i neki dinar): E, šta ima? Evo zadrži ovo (ostavlja 50-100 dinara)
Radnica: Hvala
(U sebi: Bog ti pomogo)

Stidljivi udvarač: Zzzzzzdravo.
Radnica: Zdravo.
SU: Paaaaaaa ovaaaaaj...mmm...kako si?
Radnica: Super. Šta 'oćeš?
SU: A?
Mu(c)(v)anje se nastavlja dok ga ne prekine...

Blejač iz kraja, inventar kladionice (komada 5-8): Ej, de si. Daj mi otkucaj ova tri tiketa, na sve stavi minimalno, kol'ko beše, dvadeset?...
(Radnica, u sebi: Je l' možeš jedan jebeni dan da odeš u neku drugu kladionicu???)
Blejač:...i dođi posle da igramo karte, kupili smo sok i čips.
(Radnica, u sebi: e, živ bio za ovaj čips)

Izraz koji se koristi da označi dužinu vašeg zatvorskog staža u statusu poluslobodnjaka, izdržavate kaznu od 7 do 15, ili od 9 do 17, ili od 15 do 24, ili od 22 do 07. Onda ste slobodni da idete svojoj kući i budete muž, otac, sin do sledećeg dana i tako dok god društvu preti opasnost od vašeg bunta, odnosno dok ne napunite 60 i neku (naravno ukoliko vas zdravlje ranije ne sjebe) i odete u penziju.

Naravno da je ova igra sistema s građanima uobličena tako da jednostavno patite ukoliko vam ne odrape kaznu. Devijacija je tolika da se čovek zdušno bori da i za svoju decu obezbedi isti status.

Mesto strave i užasa kojim me je, zamislite, rođeni otac plašio u trenucima kada sam pokazivao odbojnost prema knjizi, odnosno učenju. Ekvivalent ovom mestu je kopanje kanala, ali moj otac je vrlo originalan u pronalaženju metoda za mučenje ( k'o markiz de Sad ), pa je smislio nešto novo, sveže i potpuno različito od drugih očeva, koji su svoju decu plašili nemaštovitim kopanjem kanala ili mešanjem maltera.

Otac Noletov, Srdjan Djoković.

Najdramatičniji trenutak večeri u jednom prosječnom domaćinstvu. Posmatrano sa strane, na osnovu njihovih izraza lica i uopšte atmosfere koja vlada u prostoriji reklo bi se da upravo slušaju kako je izvršen atentat na Obamu i da je počeo treći svjetski rat ili da je neko od članova porodice upravo rekao: "Ko pisne svi šutku na njega."
Otac u trenutku početka prognoze, pojačava ton na prijemnikou i kroz dim cigare naizgled nezainteresovano posmatra ekran ali je u svakom trenutku spreman da i na najmanji šum lupi šakom o sto i zaurla: "Tišina!" Daljinski mu je svo vrijeme pri ruci i jednim okom motri na njega u slučaju da neko od djece kojim slučajem bude spremno da počini grijeh prebacivanja kanala u tom gotovo svetom trenutku.
Majka dolazi iz kuhinje, obično u rukama držeći kuhinjski pribor kojim je do tada spremala večeru i stoji na dovratniku ukočena poput kipa.
Mala djeca šapuću gotovo uplašeno ili pak "razgovaraju" pantomimom i stalno provjeravaju da li ih otac poprijeko posmatra, dok djeca u pubertetu obično ni ne prisustvuju ovom ritualu osim u jako rijetkim situacijama kada im loše vrijeme može pokvariti planove.
Baba ili đed ako su prisutni nastavljaju da ćute kao i do tada. Ako su lošijeg sluha, po završetku vremenske prognoze pitaju šta su najavili za sjutra a dužnost prenosioca te informacije obično pada na majku. Baba u tom trenutku već počinje da razmišlja šta će se sjutra spremati za ručak.
Ton na TV-u ostaje pojačan u toku sportskog dodatka ako je neko od sportista sa ovih prostora postigao neki značajniji uspjeh, a ako se u toku dana desilo nešto interesantno ostaje pojačan i u ponovnom pregledu vijesti dana.

Jedna od najbitnijih karakteristika našeg naroda (a vjerovatno i velikog broja drugih). Geslo kojim se služe apsolutno svi, u svim životnim situacijama.
Nema veze deklarišu li se kao ateiste, agnostici, deisti, vjernici, kad nešto u njihovom životu pođe po zlu, a ne znaju zašto je tako, obično je samo jedan krivac, a to je Bog i niko više.
Ne, ne postoji šansa da su oni nešto loše uradili, da su se previše uzdali u sreću koju nemaju, da su nešto loše uradili. Bog je kriv! On je htio da se tako desi, tako je i bilo.
Prilično apsurdno zvuči kad se čuje od neke osobe koja je zagriženi ateista, al' uopšte nije rijetkost. Jednostavno, sama činjenica da nismo mi krivi za nešto loše što se desilo, nego neka viša sila, pruža ogromnu količinu utjehe i oslobađa ljude iz kandži lošeg raspoloženja u kom se nađu. Upravo zbog ovog svaljivanja svega na nekog drugog, entuzijazam u ljudima ne jenjava i, uprkos neuspijesima, spremni su da se opet okušaju u nekim situacijama čiji im je ishod nepoznat.

U poznatom crtanom filmu Obeliks je upao u bure sa čarobnim napitkom i dobio snagu kojoj može da parira samo Bata Živojinović dok mlati Švabe po Sarajevu.
U nekim zajebanim krajevima naše zemlje, il' što bi đedo rek'o 'de je naša noga kročila, da bi otac dokazao familiji da si njegov sin, morao je da te umoči u bure rakije i ti ako ne zaplačeš, nji'ov si, a ako pustiš suzu ili ne daj Bože vrisneš, teraju te kod kevinih da završavaš visoke škole i budeš lekar... Jebiga, neće se 'nol'ka trava sama kositi i goveda iz zijana ćerati, jeb'o li te ćaća. Da neće njihovu hajdučku krv tamo neki doktor, naučnik ili Bože ti sakloni profesor da produži? Neće. 'Ajd da je vojna akademija, pa da shvate. I đedo je tako. Pukovnik u penziji, dva rata preterao. Ne pada iver od klade daleko.

Bog i batina svake porodice. Stub kuće i gazda u istoj. Muškarac u zrelom životnom dobu koga krasi nemačka disciplina, japanska organizovanost i koji je u trenutku kada Maja Žeželj saopštava koliko je ljudi poginulo u Ukrajini spreman da Vam zvekne šamarčinu iz lakta ako slučajno prozborite nešto paralelno sa njom. Desi se da Vas pita za neku stvar i ako se Vaš odgovor poklopi sa vešću iz "okruglog sata" - bivate ućutkani i, u najmanju ruku, poniženi.

Nema veze sto su u tri popodne iste vesti kao i sat-dva ranije: U PITANJU JE UROĐENA GENETSKA MUTACIJA koju u detinjstvu ne možemo shvatiti a koje se setimo tek onda kada pola veka kasnije počnemo da jebemo-sto-bogova unuku koji hoće da gleda Digimone ili, pak, Sunđer Boba (repriziraju na b92, šatro) rečima: GLEDAJ, BRE, KAKO GINU LJUDI NA SVAKOM ĆOŠKU, A NE TA AMERIČKA GOVNA... PA DA JE SRPSKO ZVALI BI GA SUNĐER BOBAN, A NE BOB! Tek tada postajemo isti čovek kakav je bio i naš deda... ili otac, pod uslovom da nas je pravio u 47 godina. I tako stalno.

Skriveno mesto u kući ispunjeno čololadama, najčešće u nekom skrovitom delu ormana gde ga ni sam Bog otac ne može pronaći. Obično je taj sef neka kutija, mada može biti i neka majčina torba, neka kesa zaturena ispod gomile ćebića, ili pak džep od nekog starog kaputa.
Ispunjenost tog sefa zavisi ponajviše od zanimanja vašeg roditelja, ako je lekar opšte prakse, onda taj sef biva stalno ispunjen i lakše ga je uočiti zbog pozamašne veličine.(Milke od 300, tj. od 250 grama).

Tragično detinjstvo. Otac alkoholičar, majka kratkih nerava.
Jednom prilikom ga je otac pogodio flašom, i od tada ima ožiljak na čelu.
Rastao je na ulici. Izbačen je iz škole. Elem, nije ju je ni voleo.
Išao očevim stopama. Toga se bojao.
Šibicario je na Zelenom vencu. Majstor zanata, prozvan Hari Poter.
Pre par meseci nestao.
Niko ne zna šta se sa njim desilo...

Jako sladak pičić jako slatke djevojke.

Ne znam odakle i kako se ova izreka prvi put pojavila, samo znam da je moj otac izgovara kad mu se nešto nepredviđeno dogodi ili sazna nešto neverovatno, i ma koliko situacija bila ozbiljna ja se valjam od smeha.

Ne trudi se uopšte da odgovoriš na ovo. Štedi reči, trebaće ti nekad. Jer šta god da kažeš, uradiće kako je naumio/la, pa Bog.
Moglo bi se reći da ova fraza služi samo kao obaveštenje u upitnom obliku o tome šta planira.