Neki od nas nemaju sposobnost da kažu sve ono što misle, ali se zato vrlo dobro snalaze pisajući tekstove, bilo da su to pismeni sastavi, pisanje pisama ili pak dopisivanje sa djevojkama/momcima preko neke od socijalnih mreža. Jednostavno je neke stvari lakše napisati, nego izreći.
Da li zbog pomisli da nemaju s kim da podijele svoje misli ili zbog toga jer se plaše da nešto ne propuste, mnogi posežu za ovom metodom... Rezultat je isti, stotine slova nižu se u zbijene redove govora duše.
Trenutno mislim rukom. Ne gledajući na prozor pokraj sebe, zamišljam vani zimski dan, vedar kao kristal, osvijetljenu hladnu ljepotu. Sretan sam zbog njegova postojanja, ali ne želim da budem u njemu ili da mu pripadam, da udišem njegov oštri dah u svoja pluća, da ga doživljavam.
Dok pišem, ja sam katkad gromoglasna lokomotiva s prikopčanim svim vagonima osim kola za osoblje što prati voz, koja škripi i zvekće po šinama prema zemlji koju naslućujem, ali je ne poznajem dok tamo ne stignem. Ja sam parobrod na Mississipiju s bučnom pljuskavom elisom s tugaljivom sirenom za maglu. Ja sam u čamcu s krakim jarbolom, s vjetrom u jedrima, na Galilejskom jezeru, pokušavajući da izvidim šta se nalazi na apostolskoj obali. Veslajući na čamcu, slušam bučno udaranje o metafizičke bregove. Veslam uz muziku na blagom tijeku rijeke Temze... Volim proticanje te engleske rijeke.
Umjetnik je kao široka, uzburkana rijeka, tekući slobodno između otoka iskustva; neki su od njih zeleni, raskošni, prekriveni drvećem, drugi pusti, mek pijesak s vlažnim otiscima stopala. Rijeka grli raznovrsne otoke i otočiće, a kad je plima, razlije se preko svih, preko obje blatne riječne obale života i smrti. Moja duša je harfa.
Život preslikan na 64 polja.
-Ako si običan pešak i poželiš da osvojiš kraljicu u većini slučajeva ispašćeš konj.
-Ako si kralj svi će ti laditi jaja i čuvaće te kao malo vode na dlanu. Ipak tvoj život se i dalje vrti oko volje gospođe kraljice.
-Ako si kraljica, živećeš kao kralj. Lomiće se oko tebe svim silama, čak i kada te neprijatelj ukeba, trudiće se da te povrate. Tako je i u životu. Niko ne pije zbog sadašnje žene, već svi zbog bivše.
-Za konja je jasno. Konj u šahu, konj u životu. Većinom će te koristiti za neke čudne putanje, jer to naravno za rukom može da pođe samo tebi. Konju.
-Lovac je već druga priča. Tihi i hirurški precizni lik iz kraja. Čovek koga svako voli da ima uz sebe i uz koga se oseća sigurnije.
-Top mu dođe kao neki automehaničar. Rmpalija bez puno mozga koji može da napravi ozbiljnu štetu, ali je dosta ograničen. Zato je na tabli zauzeo mesto do margina.
-Na kraju tu su pešaci. Za njih se kaže da su duša šaha. Zato prvi najebu. Pešaci su: ti, ja, onaj lik koga je žena ostavila zbog konja, ili neki nesrećnik koji je poleteo za kraljicom.Njegova je sudbina tužna. Čak i kada dođe do onog magičnog osmog reda, menjaće ga za vredniju figuru!
Prva stvar koju devojka izgovori ukoliko se ne složite oko necega, a pod složiti se naravno podrazumevamo prihvatanje njenog mišljenja. Ako je nekim slučajem tvoja lepša polovina i u blagoslovenom stanju, neretko se nadovezuje na već ustaljen izraz "u meni raste život", gde ubija svaku trunku tvog samopoštovanja, i tera te da se pomiluješ na večnu službu njenom veličanstvu. Bilo da se radi o izboru letovanja, ili bezazlenim tapetama za dnevni boravak, čim probaj da joj se suprotstaviš, popićeš spuštanje u vidu neiskazivanja tvoje ljubavi prema njoj, i blago rečeno bićeš opkoračen narednih nedelja, da izvršavaš sve naredbe, i udovoljavaš njenim hirovima.
Muž: Ženo, kum i ja ćemo za vikend da zapalimo do Drine, iznajmio je neku vikendicu, idemo malo u prirodu, a i davno u lov nismo išli!
Žena: Aha, nije problem...ali već sam računala da smo slobodni, pa sam pozvala mamu da dođe baš taj vikend, nećeš valjda da nas ostaviš same? Trebao si samo malo ranije da kažeš, a mama se toliko obradovala, ne mogu sad da je odbijem...
Muž: A ovaj...kako sad to odjednom? Joooj, propašće mi i odmor, znaš da ne mogu sad da otkažem odmor...
Žena: Pa što, dušice?! Taman uživaš malo sa svojom ženicom, i tašticom...super ćemo se provesti!
Muž: A mogli smo onda bar večeras da ostanemo budni malo duže, pune su mi baterije, neki spoj da napravimo...imam nešto da te zasladim, ako me razumeš...
Žena: Pa ne misliš valjda ozbiljno? Ti mene uopšte ne voliš! Ne misliš ni na svoje dete ni na mene, znaš da sam sad veoma razdražljiva, a tebi je samo do seksa! Ti mene uopšte ne voliš!
Muž: Ma ložim te! Nemoj da se ljutiš na mene! Evo idem da ti kupim tvoj omiljeni kolačić! Duša mojaaa, samo nemoj da se ljutiš na mene! :uzima ključeve i odlazi po kolače:
Žena, uzima telefon: Halo mama, možeš da dođeš za vikend, mnogo mi nedostaješ?!
Neindifikovana grupa zaluđenih eksperata života koji poput Vatikana, Malteškog reda ili masona pokušavaju upravljati tuđim sudbinama.
Oni postavljaju životne norme, moralne kodekse i prestavljaju jedino pravo mjerilo kvaliteta određene stvari ili u krajnjem slučaju ljudskosti pojedinca. Koliko god ti bio dobar u nečemu, koliko god imao objektivni talenat za nešto ako ne kotiraš dobro o njihovim svevišnjim očima ti si donji.
Svijetu se ne može ugoditi.
- Ženo miči ove ponjave iz sobe, zapalit ću ih.
- Šta će biti sa ponjavama?
- Zapalit ću ih.
- To mi je majka ostavila u miraz. Sav svijet ih kupuje samo bi ti palio.
- Jašta. Matori šišmiš ponjave ostavio u miraz. Nije se sjetila kupit kakav poslovni prostor ili ne d'o Bog kakav stan.
- Banovan si sledeće 2 sedmice. Nećeš je vidjeti, ja ti kažem.
- Auf! I ovako je viđam na sedmičnoj bazi. Desanka moja prva ljubav. Opaaaa!
_______________________________________________- Sine nemoj više piti ko Boga te molim.
- Neka kevo, duša me boli. Nemoj da se brineš, neće mi ništa biti.
- Ma ne brinem se ja za tebe nego šta će svijet reć.
- Njaaah. Reci ti tom svijetu da ću mu jednog dana jebat mater.
_______________________________________________
- Kako si nas mogao ispaliti zbog one donatorke organa, siso jedna mlohava.
- Pod jedan, nisam vas ispalio nego sam lijepo rekao da neću doći. Pod dva, mala je nevina, ustvari do sinoć je bila. Opaaa!
- Jašta, nevina ko majka 9 Jugovića. Šta sve svijet o njoj ne priča dobro triper nisi pazario.
- Jel' ti taj svijet pričo da mi je kurac slan!?
Zanimanje. Osobina. Hobi.
- Je li ćero, a da te pitam, šta radi onaj tvoj narkoman kad ne visi ispred dragstora sa drugim narkomanima? Ima li on kakav poso, nešto?
- Tata, on se zove Miloš i nije narkoman. Umjetnik je. Nadrealista. Ne želi da bude vezan za neku kancelariju i gomilu papira. On je, kao i ja, slobodna duša koja...
- More, vezao bi ja vas oboje. O drvo. Lezilebović znači. Pa našo budalu. Neka ćero,neka. Samo mu spomeni, onako usput, da miraza nemaš.- E, a kakav je onaj lik Marko? Mislim, čini se kao kul momak, onako na prvi pogled.
- Koji Marko? Šomijev drug? Bježi bre tamo. Momak je usporen totalno. Po čitav dan jede, spava i čeka da mu život padne s’ neba. Lezilebović pravi.- Vala, dao bih desno plućno krilo da živim kao ovaj naš komšija, makar dva dana. Evo ga svako malo obilazi svijet, vozi onakva kola, ima onakvu ribu. Pu jebem ti život nepravedni!
- A to bi ti znači? Da putuješ po svijetu, da vozikaš džipove i djevojke, da ti se dive ovakvi nesrećnici ka ti? E ne može! Nego da si uhvatio tu knjigu prije nego što ja uhvatim onu toljagu! Kakvi smo, da smo, lezilebovići vala nismo! Mrš u sobu!
Pokušaj opravdanja osobe uhvaćene u kršenju nekog pravila/zakona, kada je neki drugi izgovor izostao. Često i upali.
Seljaci kradu negde državnu šumu. Nailazi šumar.
Šumar: Hej bre! Sikter more odavde! Sad ću da zovem miliciju!
Seljak: Nemoj tako zemljak!
Šumar: Šta bre, nemoj!?
Seljak: Pa moramo od nečeg se ogrejemo! Nemoj ti bude grešna duša!
Šumar: Pa ti seci svoju šumu, pa se grej!
Seljak: Nemoj tako...
Šumar: Šta nemoj!? Lepše ti da sečeš državno?
Seljak: Pa svi bre to rade...
(trenutak tišine)
Šumar: Nosi to što si posekao, i da te više ovde ne vidim, jasno!?
*
Ulaze finansijska inspekcija i još neki ljudi u neku kancelariju
Inspektor: Dobar dan. Mi imamo prijavu da vi koristite piratski softver. Sa mnom su kolege iz "Majkrosofta".
Direktor: Prijava!? Au, mamu mu jebem, to je ovaj skot sa drugog sprata jer mu nisam platio za vodu. Dobro, imamo, ali to je "Windows XP", Majkrosoft ionako to više ne podržava.
Inspektor: Dajte da vidim (gleda monitor) Kakav crni XP, ovo je osmica! Odmah pišem prijavu!
Direktor: Pobogu čoveče, odoh ja u bankrot ako napišeš prijavu!
Inspektor: To nije moj problem, imate najnoviji Win...
Direktor: Da, ali to svi rade. Apsolutno svi. Čak i taj papak sa drugog sprata.
(trenutak tišine)
Inspektor: Dobro, hajde daj nam svima po sto evra i pravićemo se da nismo ništa videli...
Dogadjaj koji stvara drugačija poimanja kod devojke (okorelog romantika) i muškarca (muškarca) od kada je sveta i veka.
Toplo majsko poslepodne. Zagrljeni koračaju kejom. Čupavi psić ih prati u stopu. Ona ga miluje. Nastavljaju dalje. Dok povetarac mrsi njenu kosu, on blagim pokretima ruke namešta njene kovrdze. Umilni šum talasa dopire preko sveže pokošene trave, i zatiče ih zagrljene dok sede na klupici. Ona urezuje srce i gleda u njegove nebeskoplave oči. Tužan je, zakljucuje. Pogled mu se gubi.
Ona: "Prekrasno je. Celo veče. Mesec. Kako je romantično. Nežan je kao ovo kučence. Zasto je zamisljen? Neka ga. Volim ga. Zašto me ovako setno gleda? Voli me. Duša moja. Da neće da me zaprosi? Mmmm... Kako mi prijaju njegove ruke u kosi. Čudno me gleda, zasto? Da li mi je šminka u redu? Ne daj Bože krmelj (vadi ogledalo, namešta kosu, vadi pincetu, čupka jednu obrvu, popravlja karmin, vraća ogedalo i pincetu). Dobro je. Tuzan je, vidim. Da neće da raskine? O Boze moj, da neće da raskine?! Ne mogu više ovako, moram ga pitati!"
- Molim te, reci mi zašto se ovako ponašaš i što si tako čudan celo veče?! Ako hoceš da raskinemo reci! RECI!!!On: "Hahaha, kako smešan ker! Vidi, imaju slicne kovrdze...Jebeni talasi, ne cujem svoje misli! Uf, dokle misli da šetamo, umorih se, moram odmoriti malo noge, ubiše me alkohol i fudbal. Fudbal. Pu, jebem ti i fudbal i Wrexam i Celtic i Kilmanrok. Da je doslo 5+ sada bih imao 12000 u dzepu! Lepo mi reče Mirče da igram iz keca, a ne da..."
- A, šta?! Idi bre u pičku materinu, uplaši me, nisi normalna!!! Ma šta pricaš, znas koliko te volim... 'Ajmo kod mene na jednu partiju a, a?
Nezaobilazan deo u ostvarenjima koje štancuje španska televizijska produkcija je i taj gde jedan od glavnih aktera mora, da mu jebeš mater, da se ispovedi u nekoj obližnjoj crkvi, ne bi li lakše spavao i ne bi li mu Bog oprostio za sva počinjena nedela. Taj akter često je žena, počinitelj višestrukih ubistava, koja još nije uhvaćena, ali bitno da je sahranila pola ulice, dok se druga polovina boji da je prijavi, da ne završi kao prva polovina, koja se, nedužna, oprostila od ovozemaljskog sveta i postala sastavni deo zemljine kore. Ali bukvalno.
Nekada su ta ispovedanja iskrena, nekada da zavaraju trag, a nekada i da bi popu izdeklamovali celu istinu, pa i njega, jadnog, poslali međ' svece.
Ograđeni nekakvim pregradama gde je teško i videti sa kim divaniš, desi se da glumica pusti i neku suzu, a sve sa uverenjem da joj je zaista žao ubijenih golokurana, dok padre, slušajući spiku nečastive, pokušava da razume počinjeno i razumnim komentarom i savetom joj ipak stavi do znanja da je ne opravdava, ali da će sve biti u najboljem redu ako pre spavanja očita par molitvi i iskreno se pokaje. Naravno, te savete će joj reći ako preživi.
Ja ne mogu, a da ne povučem paralelu između ispovedanja u španskim serijama i kako bi to izgledalo u srpskim krajevima, da se ona zaista događaju i u tolikoj meri.
-Padre, moram da se ispovedim, zato sam i došla. Huan Hose Manuel Karlos de la Rodrigez. Ubila sam ga... I njega i njegovu bivšu devojku... I kuvaricu, baštovana i bravara... Padre, molim za oprost. Teško mi je, jako mi je teško.
-Ne mogu da te opravdam nikako. Ali, ako se iskreno pokaješ, možda i ima spasa za tebe. Pre spavanja se moli za njihove duše i osetićeš prosvetljenje i ispunjenost. Pet Zdravo-Marija uveče, i skinućeš sa sebe teret i oklop zlobe koji te trenutno remete.
------------------------------------
A srpska verzija, s tim što je glavni akter muško:
-Oče, grešio sam.
-Da čujem.
-Varao sam ženu.
-Realno, ko nije?
-Svoju...
-Pa ne'š moju.
-Sa njih pet oče...
-Ja sam sa njih petnaest, bila neka žurka.
-Oče, ona to nije zaslužila, shvatite me.
-Moja jeste, zato je sutradan i skuvala kafu meni i jednoj Ljubici tu iz Karađorđeve.
-Oče? Oče, ne osećam se dobro.
-E, moram ti reći Simo da i mene nešto probada tu kod plećke.
-Mene boli srce Oče. Duša i srce.
-Zeznuto je to Simo, zeznuto. Još ako žiga, iju.
-I šta mi Vi savetujete Oče?
-Da uzmeš nitroglicerin, dušu dalo ako imaš neku smetnju u radu srca, tipa neke aritmije, ne d'o Bog anginu pektoris, pu, pu, pu.
-Ništa Oče, idem ja...
-Ajde, ajde. Nemoj se nervirati, jebež ga.
Većina stvari u ovim brdovitim predjelima na kojima obitavaju naši narodi stoji u naopakom poretku u odnosu na čitav svijet. Politika, sport, kultura, obrazovanje... Čast izuzecima koji pokušavaju da naprave razliku (što im obično ne polazi za rukom, sem ako nisu LGBT aktivisti), ali situacija će uvijek biti između crne i stvarno tamne sive. Međutim, u jednoj stvari se slažemo sa svim Zapadima i Istocima. U pojmu slobode.
Šta zapravo znači "biti slobodan"? U idealnom svijetu, raditi ono što hoćeš, kad hoćeš i kako hoćeš. Ili ne. Imati svoj izbor, ne bojati se osuda drugih, te se izražavati kako god nam volja. Nema nikakvih obaveza, dužnosti, tako tih sranja. Lenčariš koliko ti duša ište, hrana raste na granama, voda ti se sama sliva sa listova u usta i tako dalje i tako dalje...
Za razliku od gore pomenute obećane zemlje, u stvarnom svijetu sloboda se skupo plaća, a ko plaća ili rizikuje sve ili već ima sve. Oni koji rizikuju sve obično završe sa nekim instrumentom u rukama i kartonskom kutijicom od orbita ispred, tražeći svirkom poneki dinar da bi se prehranili. Ili izvode neki drugi performans. Šta znam, nisam odavno šetao Knez Mihajlovom ili Zmaj Jovinom. ALI! Oni imaju slobodu da rade šta god hoće... Sve u granicama zakona naravno. Spavaju gdje hoće, pričaju gdje hoće, seru gdje hoće, jebu gdje hoće i ko hoće. A ako se nema toga, nije problem opaučiti nekog predstavnika reda i zakona, istrpjeti par slomljenih rebara i provesti kišnu noć sa krovom nad glavom i sve četiri gore navedene privilegije. Tako su birali.
Sa druge strane, sloboda koju je kupio čovjek koji već ima sve, kupio ju je činjenicom da već ima sve. Lova do krova, Lamborghini i Mercedes u garaži, žena ko avion, dječica rok zvijezde... Ako ko šta i pogriješi, nema veze, para vrti gdje burgija neće. Za njih nema gore pomenutih zakonskih ograničenja, a tatica će da izvadi sina drogeraša iz zatvora i prije nego što isti do zatvora dođe. Lijepo zar ne? Samo pojedinci imaju takve privilegije i izvlače se, recimo on, možda on, a on, ko zna, možda jeste možda nije...
A šta da rade obični ljudi? Ništa, i oni imaju slobodu, ali i kredite, djecu koja idu u školu, posao na koji ne smiju da kasne, šefa koji ih ne podnosi jer su iz druge stranke, stranke koje se ne podnose, auto koji troši gorivo i kome trebaju popravke, roditelje oko kojih treba voditi računa... A sve to sa minimalcem. Zaista je zadivljujuće strancima kad čuju sa kojim parama mi sastavljamo kraj sa krajem. A šta ćeš, tu si se rodio, gledaj da ideš dalje, negdje gdje za prosječnu godišnju platu možeš da kupiš stariju tipu BMW-a ili novog Golfa sedmicu, a ne ovdje gdje za prosječnu godišnju platu ne možeš ni račune kako treba da poplaćaš.
Da ne dužim dalje, postoji sloboda i za prosječne ljude, ali ispada da jedina sloboda koja nam ostaje, nije ništa drugo do nadgrobni spomenik. Ali nakog sveg rada i truda, da li vrijedi? Neka to kaže citat sa jednog krajputaša u primjeru...
"Konačno slobodan!"
(sa krajputaša)
Osoba koja deli svoj bol kako bi bio vidljiv svima.
U nadi da će postići određen efekat neprekidno nalazi nove načine i sklop rečenica kako bi dočarala svoju tugu i patnju.
Uprkos svemu što priča u suštini joj nije toliko loše, samo dosadno.
15:46
Milice, zar ćeš zaista da me ostaviš kao poslednjeg psa na ulici da te čekam i da ti lajem ispod prozora. Kiša pljušti, meni se srce steže. Ovaj septembar mi nikad nije odgovarao, samo mislim o tebi.15:52
Ljubavi jeste da mi nedostaješ, ali ja razumem zašto ti ne odgovaraš. Oboje smo pogrešili, pričao sam s Momom. Samo Bog zna ko je bio kriv u našem odnosu, ali eto.. Izgleda da si ti prva presekla.15:53
Ali ja tebe ne krivim, naprotiv. Samo znaš da sam išao nedavno na onu operaciju krajnika grlo mi se još više stegne kad pomislim na tebe. No, nebitno. Nadam se da si ti srećna, već kad ja nisam...16:01
Kaže mi mama da te pozdravim, i njoj nedostaješ. Ali nema veze, moj bol je samo moj i ništa više. Neću ja da te opterećujem. Nadam se da razumeš da mi je teško, ali to nije tvoja briga otići ću ja da se napijem da malo ispraznim glavu.
Ne mogu da se izborim sa ovom tugom iako se slažem sa tobom, pametno je što mi ne odgovaraš, sramota me je sebe. Samo bolni trenuci me obuzimaju, ne smem nikome to da pričam, a ni tebi. A boli me, neopisivo. Te grlo te duša.23:45
Spavaš li?
Evo, ni ja ne spavam.
Ne mogu vode da popijem, sve mi je preselo. Misliš li ti o meni kako me boli?
Srpski mislilac, književnik i najveći domaći filozof istorije. Kao i svaki srpski velikan, i za života i za smrti zapostavljen i zaboravljen. Jedno od njegovih najznačajnijih dela je "Misli", na neki način zbirka aforizama kojom je, ponirući u dubinu svojih misli, paradoksalno, pokušao da se izdigne iz bede i gluposti tadašnjeg sveta, postajući tako neka vrsta preteče i ovog mesta.
Bol - Veliki bolovi traže velike duše i samo velike duše trpe velike bolove.
Umjetnost - Umjetnost je drvo koje ima manje grana nego nauka, ali joj je korijen dublji nego u nauke.
Četiri stepena čovjekove socijalne duše - Postoje četiri stepena čovjekove socijalne duše:
- Prvi, najniži stepen, gdje je duša prljava jeste pakost. Pakostan, zlurad čovjek raduje se zlu drugog čovjeka, osim što mu ne želi nikakvo dobro.
- Drugi, viši stepen jeste zavist; zavidljiv čovjek želi da neko drugi nema neko dobro koje već im; njemu je zlo kad vidi dobro i prevagu kod drugoga.
- Treći stepen je surevnjivost, surevnjiv čovjek teži da i sam dostigne i ima ono što neko drugi već ima, ne zavideći mu na onome što ima.
- Četvrti, najveći stepen jeste plemenitost; plemenit čovjek raduje se svakom dobru drugog čovjeka, ne hoteći ga za sebe, ne tražeći ništa za sebe; on čini sve da u dobru pomogne drugome, ne tražeći ni pomoći ni milosti, ni dobra od drugih ljudi. To je najveća tačka socijalne duše čovjekove, na kojoj se samo čiste i svijetle duše mogu držati.To je samo mali deo duhovnog i intelektualnog bogatstva jednog čoveka. Koga zanima više, neka uzme i pročita knjigu.
-Mali, hoću da mi sa prvim pjetlovima zapjevaš pod prozorom izbornog štaba...
- Tako sam i uradio. Sabajle sam iz kafane otišao u štab, trebala mi je poprilična doza alkohola u krvi da podnesem. Dočekali su me anonimusi sa izborne liste i moj šef koji je počeo riječima:“Dragi moji pijuni, danas nam je dan „D“, danas moramo da kapitalizujemo sve što smo radili mjesec dana.“
-„Šefe, konačno ste počeli pričati bez uticaja demagogije i iskreno, ponosan sam na vas, učinio sam vas čovjekom.“
-„Šta ti mali sad filozofiraš, jesi to opet iz kafane došao raditi.“
-„Jok, idem iz trikotaže, matere ti kako neću iz kafane doći kad si nas sazvao u pet ujutro, a poceo si govoriti istinu jer čujem „kapitalizujemo“ što je tačno, ti ćeš kapitalizovati svoju guzičetinu foteljom nekog državnog preduzeća, a i ovaj „mjesec rada“ je apsolutno tačan, deceniju ste na vlasti a radili ste mjesec ukupno...
-„Ne seri mali. Tvoja dužnost je sledeća. Dobićeš instrukcije, otići u neku vukojebinu glasati umjesto nepismenog čiče i to za mene, bez obzira šta ti on kaže.“
„Hoću, hoću, nema problema za vas i izbore pokrasti ako treba.“
Ispred štaba me je dočekao tatin sin , sjeo me u auto i ćutke, valjda znaju da sam nepoželjan za saradnju, odvezao na biračko mjesto. Tu su me čekali ostali. Malo smo popričali, a onda nam se ukazao i kombi sa sigurnim glasačkim tijelom, neki invalidi, neki retardirani, neke diglo iz groba da dođu glasati. Kad su počeli izlaziti iz kombija pomislio sam da se nalazim u nekom niskobudžetnom filmu indonežanske produkcije sa apokalipsom kao centralnim motivom. Oko biračkog mjesta pijanih , opijenih politikom, neki nisu mogli izdržati da daju kritiku pa već zapišavaju biračko mjesto...
Odveo sam čiču na glasanje, ušli smo ja i kolega sa babom.
-„Sine glasaj za Karadžića, njemu najviše vjerujem, nešto sam pričao sa Marom, ona veli da će za Šešelja, ima da leti perje na sve strane, kad se vrati. Ali, ne vjerujem da će Radovana u'vatiti u skorije vrijeme, a nećemo ga mi izručiti, ne da ga narod.“
Iznenada...
„Dobar dan junaci!“- provirio sam iz kutije i ugledao dida na vratima neobično gorućeg pogleda i kezom od uva do uva. Samo mu one dvije stative vire iz usta. Pjan garant, nešto će usrati. Ugledao me.
„Oko didovo, 'vamo 'de , zaboravio sam đozluke pa da mi pomogneš glasati.“ Stali smo iza kutije...
„Dide, jebem ti sunce jesi normalan? Nemoj me više ukopavati, ljubim te u ta krezava usta, 'aj sad za koga ćeš glasati?“
„Sine,jel' ti stvarno misliš da sam ja došao glasati, dede ti meni pokaži đe je rukovodilac ovog mjesta, on mi je jabuke krao kad je bio mali a zamisli sad. Nisam uz'o kapi za oči, nakap'o sam se rakije.“
Zakoruži oba kandidata, i nacrta kurac, ispod napisa :“E jes' nam izbor, jeb'o vam on mater!“ Kad je bio kod kutije zakači kevom obe kutije, sruši, izmješaše se listići, ode sve u pičku materinu... „E jebem mu kapi za oči i kad ih zaboravim pa slijep kod očiju, isti ko i ti?“-završi obraćajući se šefu izbornog mjesta i ode zviždukajući niz progon.
Kad sam se vraćao malo me počeo san hvatati. Pa sve sanjam k'o ja na Kočićevom zboru, a bodu se Jablan i Rudonja, teška, neizvjesna borba. Od dahtanja u klinču prašina sa zemlje im okružuje zakrvavljene oči. Rudonja je jači i nadbada. Gledam Luju kako nijemo gleda svog prijatelja na izdisaju, duša mu je sad sablasno prazna. Onda mi se vraćaju oni ljudi dok napuštaju biračko mjesto sa istim pogledom...
„Danas sam dobio svog novoga Poršea, i mal...“
„Halo tata, eto nas stižemo, jeste glasao je ali moramo poništiti sve, opet je njegov did napravio sranje“ .
Cesta pojava kod nas, jer ko-sta, koga-cega, u Srbiji se i dalje misli da ako doguras do saltera neke javne zadruge, da si povukao Boga za onu stvar. Svi koji dodju do tog polozaja, misle da su vickasti, da su njihove sale zajebale vek, i da im se jednostavno moze...
Situacija u posti, red do vrata mi nabijeni svi u redu, i doslo podne, fajront. matorac sto sljaka, ustaje nevoljno, skida naocare i ide prema vratima da zakljuca da ne ulecu nove osice.
posle nekih dobrih 30sekundi, deda seda na vrata i lupa, moli ga da ga puste..
deda: ajte ljudi, kak'i ste to, pa dos'o sam cak sa Bosutskog puta do'vde... Gde ce vam dusa??
Sljaker zajebant: ma ne moze vise, pa i ja moram da idem kuci, sta ti mislis kako je meni, da se meni sa vama radi ceo dan ovde! (sad kao za sebe govori) misli sto ima 70 godina da sve moze, ma ajte...(lupa pecatom, da otpada malter sa zida u tom momentu)
Deda: (du,du,du,du,du) molim vas, kak'i ste to ljudi...pa da ne dolazim sutra, da sve danas odjedared uradim, i na pijaci sam bio...
(posle nekoliko minuta smaranja i ubedjivanja)
Sljaker: sta je cica?? dokle ces ti tako da lupas?? vidis da ne moze vise ??
Deda: ajde molim vas, moram racune da platim!!
Sljaker: kakve bre racune, ja mislio ti po penziju dosao!! idi bre kuci!
Deda: ma moram da ih platim danas!
Sljaker:(vec vidno iznerviran, ide prema vratima)Kakve racune? sta treba da platis?
Deda: moram da platim smece, danas mi je zadnji rok!
Sljaker: vidi budalu, pazi da ti ne iseku smece!!! (Smeh, i okrece se i gleda sva najsmejana lica u posti i divi se svom uspehu) ja mislio nesto ozbiljno, dodji sutra!!
(a sto je deda sa 75 godina skupio snage da dodje, to nikom nista, ipak je on mudo PTT-a)
Našao sam je „na zgarištu ideala“, u namrštenoj kafani ispod mosta, gdje se gubi svaki miris tragovima dobrih duša. Sjedela je sama, na ćošku šanka, ispijala neko žestoko piće i mutinm pogledom sporo prelazila preko kafane ne razlikujući živu od nežive prirode. Između dva požutjela prsta napola ispušena cigara, čiji je dim , ponekad praćen nijemim pogledom, hvatao njene nedosanjane snove i podvodio ih svjetlu da ih surovo kažnjava.
Možda je nekad u ovu kafanu ušla lijepa djevojka i od tada više nije viđena. Sve što je žensko u njoj odavno su istrgali prestonički kerovi i svaki sebi u jamu izdajnički odvukao po jedan dio njene ljepote. Međutim, sama činjenica da sam ovdje, sa njom, za šankom, nije me stavljala u položaj da joj budem ni sudija ni dželat. Dakle, postao sam joj žrtva. Riječ po riječ nizali su se dani, ja sam redovno dolazio u ovu kafanu da se ožderavam isto kao i ona, a kad nismo imali novca popili bi pivu i kupili kutiju „Bond“-a i upustili se u duge šetnje koje su ponekad završavale seksom u jednoj od naših isposničkih ćelija. Bili smo dvije prosječnosti koje su svjesne toga, i koje su svjesne života proćerdanog na vjerovanje u ljude i sistem . Odlučili smo se na promjenu. Vjerovaćemo jedno drugom i čvrsto se držati za glavicu luka koju nam je život ponudio da nas izvuče iz ove bare.
Ja sam se trgnuo. Nije bilo lako, a njoj je bilo još teže. Vremenom, počela je da joj se vraća nekadašnja ljepota i dostojanstvo, a sa ljepotom počeo je i svijet da je se sjeća i da je podsjeća da joj nije mjesto u njemu. Ponovo iste priče, zasnovane na kasabalijskom ludilu. Prokletstvo lijepe žene u kasabi. Ali sve je podnijela hrabro i bez namjere da se preda, sad kad je ponovo počela da živi.
Uspjeo sam da je nagovorim da završi privatni fakultet, pa sam joj našao nešto poslića u državnoj firmi. Gurali smo jedno drugo koliko smo mogli. Postala je gospođa.Počeli smo da ubiramo plodove života, skućili se , zasnovali porodicu...
Godine su prolazile i mi smo se trudili da što duže ostanemo mladi i nadoknadimo sve izgubljeno.
Sedam dana prije 20 godišnjice braka saznao sam da me vara. Zapravo nisam htio sebi da priznam do tad. Sa mlađim kolegom sa posla. Ludio sam zamišljajući ga kako usnama prelazi svaki cantimetar tijela kojem sam ja udahnuo dušu. Izgleda da je ona mene voljela po službenoj dužnosti. Nakon par dana sačekao sam ga noću u haustoru, i slupao mu sve što sam mogao, gurnuo pištolj u usta i rekao tiho...
-„Slušaj me prekosutra mi je dvadeset godina braka, šta god da si imao sa mojom ženom prekini, inače će pištolj biti tebi sudija a njoj milostinja“.
Imali smo porodicu, dug brak. Jest da to nju nije spriječilo da me prevari, ali mene jeste da je ostavim. Riješio sam da zaboravim.
Godišnjica. Spremio sam sve, tj. makarone i šnicle. Ali sam zato stavio crveni stolnjak i zapalio svijeće! Pričali smo i smijali se , kako odavno nismo, bili smo srećni.
A onda joj je zavibrirao telefon. Pogledala me je plašljivo, a ja sam se pravio da ne vidim.
-Gdje ćeš?
-Idem po glavno jelo.
U odrazu ogledala zasijao je njen osmijeh. Sve što sam do skora osjećao počelo je da se urušava kao Vavilonska kula...
- I šta nam je glavno jelo?
Izvukao sam 7, 62. Cijev sa natpisom „Za komandanta Ristića od generala Mladića“ povukla se nazad devet puta. Osjetio sam spokojstvo, sa svakim ispaljenim metkom sve veće. Otišao sam po telefon da pozovem policiju, izvukao ga iz njene ruke i obrisao krv sa displeja...
„Draga majko, srećna vam dvadeseta godišnjica braka. Žao mi je što nisam mogla da dodjem. Pozdravi oca“.
Pozvao sam policiju, i ostao zagledan u plamen svjeće koji je treperio.
Doktorski uzdah u malim mestima, varošicama. Tamo gde se čoveku život vrednuje onoliko koliko realno i treba. Nije lako, tolike godine učenja; sa velikog fakulteta u malo selo, iz velikih planova u sitnu, surovu stvarnost. Neunovčen trud prerasta u notornu nebrigu. Rade uz samo dobro podmazivanje.
Leži baba u ambulanti, tek dovedena. Guši je, steže je, duša se uznemirila, hoće da ide. Porodica jurca, traži doktora, pronalazi ga, ali avaj - smena je završena. Doktor gleda, baba astmatičar, zakazala joj pumpica... Doktor nastavlja da gleda, pipa, podiže obrve, nabira čelo, gleda u glavu familije, napominje da mu je prošlo radno vreme... Ništa. Poruka poslata, poruka nije primljena, zbunjeni sin i snaha i dalje gledaju belo. Gledaju u babu, pa u doktora, pa jedno u drugo, i onda opet u doktora. Tišinu prekida jedino babino zapomaganje u trenucima anaerobnih uslova u njenim grudima. "Pa ima li joj spasa doktore?", pita uplašeno sin... “Delikatno je… Nisam siguran. Mnogo toga je na kocki, ja sam umoran, treba mi mirna ruka, ne znam…”
“Doktore Vi ste nam jedina nada, ja ne znam kako bih….”
Doktor se mršti, šalje pogled u daljinu, pa ga usmerava ka ovom preplašenom čoveku očigledno nevičnom bolnicama I doktorima. Smeška se stidljivo, gledne na sat, gvirne opet u sina… Sin ne čita, misli doktor misli o staroj…
Uto stiže otac, starkelja, javili mu. Jedva ga našao glas o slučaju, u kafani gde remizira sa starom ekipom. “Šta je doktore, kako je matora?”
–“Za male ćete je pare izgubit’…”
-“Nećemo doktore, evo u 50 eura da nećemo. Ajte je vi meni opravite, pa da je vodim kući, da zaprži pasulj.”
Doktor, složivši strogu grimasu, pohita babinoj sobi, provede iza zavese koji minut, zatim izadje sa staricom. Nova aparatura za disanje obezbedjena, direktno iz američkog crvenog krsta.
-“Biće dobro, samo što više na vazduh.”
-“Samo to i imamo doktore, kako nas držite. Aj’ u zdravlje.”
Novac menja vlasnika, baba menja sobu, deda bi menj’o sina… Doktor je zaboravljen.
Književno delo koje je kod široke publike naišlo na veoma dobar prijem. Razlog zbog kojeg genijalni autori zastrane, povuku se u osamu, zamrze svet i čovečanstvo i na kraju totalno polude. Pojedini na sebe i dignu ruku..
- Nadahnut i talentovan pisac objavi delo nesvakidšnje vrednoti i kvaliteta. Procene su da će to delo ostaviti dubok trag u književnosti i jak odjek u kulturi, uticaće na svest čitalaca nširom sveta, pokrenuće lavinu pitanja i nikoga nće ostaviti ravnodušnim.
- Pokupi odlične kritike i od najprobirljivijih i najgorih kritičara, nema sumnje - bestseler u najavi. Reklamira se na bilbordima, u magazinima, po televiziji..Kao delo koje svako može da čita i razume. Štampaju se nove serije, svet samo o tome priča, izdavači pare zgrću lopatama..Pisac je srećan zbog uspeha, jer je shvaćen i jer će njegovo delo živeti još dugo nakon što njegova duša napusti svet.
- Godinu i po dana kasnije : izdavači su ga zajebali, ali to nije najgore što se moglo desiti. Knjiga je postala musthave stvar, omiljeno štivo dokonih baba sa četiri osnovne, koje su jedino razumele da je neko nekoga tu voleo;
sedamsto pedeset četiri nesrećne osobe su podlegl uticaju knjige i izvršile samoubistvo, a pravi poraz je jedna rečenica koja je poslužila kao stih u Rianinom megahitu You can take my grabulje.- Ali vrhunac očaja i neverice je stigao kada su ziljave srednjoškolske pičke proglasile knjigu totalno ali totalno number one omiljenom, pisca proglasile za novog Koelja, a na fejsbuku otvorile 74 grupe swe mi koje je zhiwot izbichowao kao (junakinja knjige), (ime autora) tri srca, osam zvezdica mi tebe like like kisic kisic..
- Katastrofa. Knjiga je postala, od probrane literature, smrdljivo i bajato štivo koje je svako čitao, a većina nije razumela suštinu, i ostaviće utisak i pogrešna ubedjenja dok je sveta i veka..
- Jadni čovek, shvativši da je sve izgubilo lepotu i smisao, odlazi na most da sa njega načini poslednji korak u svom gorkom životu. Nije sam. To isto nameravaju da učine još dvoje mladih.
Prilazi, i gleda u dvoje sedamnaestogodišnjih klinaca kojima se oči ne vide od šiški, vezanih improvizovanom narukvicom od žileta za ruke, gde pred skok u hladnu reku, plačnim glasom čitaju pasus njegove knjige, koju je sa toliko duše stvorio..Bes. Poslednjom snagom, i odlučnim glasom izgovara - Sklanjajte ruke od te knjige majke vam jebem, dok vas ja nisam podavio!
Koliko god da imate skladnu vezu, uvek ima neka tema koja vam smeta, a koju druga strana pominje kad god ima priliku, iako zna da vas nervira. Naročito ako je njoj u interesu. Mislim da nam je to svima malo u krvi.
Nas dvoje šetamo. Nailazi njena školska drugarica koju nije videla godinama, a koju nije mogla da smisli još od prvog školskog dana. Inače težak gabor. Ja obično ćutim.
- Hej, ćao vas dvoje! Gde si bre ti, mala, nema te sto godina?
- E, ćao, Marija, otkad te nisam videla (osmeh kroz zube)...nije loše, šetamo malo. Šta ima kod tebe?
- Aaa(širok kez), evo spremam venčanje, udajem se uskoro!! Nećeš verovati za koga!!
- Hm...pa i ne verujem...za koga?
- Pa znaš ga, zabavljao se 10 godina sa tvojom drugaricom:))
- Kojom drugar...aaa, nije valjda....za Marka??
- Jeste!!:))) Smuvali smo se pre samo dva meseca, još uvek ne mogu da verujem!!!
- Zzz..za Marka? Otkud on s tob...ovaj, otkud vas dvoje zajedno?
- Pa upoznala ga na rođusu kod Vesne...smuvali se odmah i...to je to!:))
- U jeb...pa kako bre...tako odmah...svadba?
- Pa zaprosio me je još pre mesec dana! Kako je samo bio sladak...duša moja:)
- Dobro...drago mi je zbog tebe, nas dvoje sad moramo da idemo, vidimo se, sve najbolje, Marija...
- Ćaaaoooo!!!:))Nastavljamo šetnju. Minut tišine. Čini mi se da čujem kako joj škrguću zubi. Na kraju progovara.
- Jebote....i ova će da se uda pre mene...
- O, bože...nećemo valjda opet o tome??
- Ali ne mogu da verujem...sve gaborke se poudavaše! Strašno!
- Tako to biva, šta da se radi...hoćemo na kolače?
- Ma kakvi kolači, ne mogu bre da verujem....a dokle ću ja još da čekam? Imam bre trideset godina...ti ne razmišljaš o tome?
- Joooj bre...pričali smo već o tome, nećemo valjda opet?
- A je li, kad smo već kod toga....kuda ide ova naša veza? Mislim...razmišljaš li ti o tome?
- E do kurca...
Komšija ratni invalid ne može da dobije penziju jer pašenog od njegovog strica što radi u PIO fondu i 92. kad se išlo na Vinkovce je platio 5000 maraka u vojni odsek da mu ne pošalju poziv, neće da mu poveže staž jer su se zakačili oko međe. Kum kuma viđa samo na slavi i gledaju što pre da se rastave jer mu ovaj duguje pare a onaj prvi mu jebao ženu, što drugi zna ali prećutno gura u podsvest. Brat sa bratom ne govori jer je mlađem ćale ostavio šupu i kuću a starijem samo njive i firmu. Kupac za auto u kom si prvi put poljubio devojku ti dođe sav odrpan, moli da mu se spusti 50 evra za golfa dvojku, kaže nema sa čime da vozi dete u bolnicu, ovo su mu poslednje pare, ćale ne da, ti se sažališ i kažeš mu da popusti, jebg ako nema čovek i ako je za dete pa nek ide i golf. Posle tri meseca kad treba da prevede kola bane ti pred kapiju sa mercedesom S klase, kaže: "Dobar ti je onaj sepet, dajem radnicima da voze iza kombajna, skupljaju dzakove ako neki ispadne, fino ide po njivi."
Nađeš kuvano jaje zakopano u bašti, neke trice i kučine po dvorištu, repove od miša, mačije oči zamotane u papir sa nekim arapskim slovim i drugim okultnim sranjima, a ceo komšiluk ti se smejulji, u fazon dobar dan komšija, kako ste? Kupiš polovan auto, treba mu remont, dođe ti "drug" i kaže: "Pazi, radi a ne čuje se." Šalju se poruke za rijaliti dok deca umiru bez lekova. Sila nas pritisla sa svih strana a niko ni sa kim ne govori.
Svi sve znaju o svemu, i pamte ti i najmanju grešku. Ako si učio školu: "Da se vi školovani šta pitate otišli bi i Srbi i Srbija u kurac odavno." Ako nisi učio školu: "Ko mu jebe mater, što nije učio školu."
Narod koji ima muda da izgine do poslednjeg kada dođe neprijatelj, da se povuče iz zemlje samo da ne bi kapitulirao, narod koji provede 4 godine ratovanja sa dnevnim sledovanje od 800 grama hleba taina i tu sirotinju podeli sa zarobljenikom, "da i on ne bude gladan, živa je to duša". Narod koji je spreman da se suprotstavi NATO paktu, da stoji na mostu sa metom na čelu čekajući da ga gađaju. Narod koji ima muda da stane pred Satanu lično i pokaže mu kurac u facu. Taj isti narod gubi ta ista muda kad treba šefa da otera u kurac što mu kasne tri plate. Nema muda da se politički angažuje i žrtvuje za bolje sutra. Nema muda da prijavi doktora koji neće da mu porodi ženu jer mu nije doturio kintu. Narod koji istovremeno ima muda do poda ispod kojih se krije pička dublja od naftne bušotine.
Narod koji veruje političarima na vlasti i svađa se oko njih, žali se na gazdu a nema herza da pokrene privatni biznis. Ljudi koji se venčavaju tek kad mlada "zakači", koji se ne razvode "zbog dece" pa im naprave pakao od života svađajući se svakodnevno. Narod koji nemoćno posmatra kako nam otimaju sve što vredi, daju zemlju Arapima, peru pare preko železnice, Beograda na vodi, RTBa Bor, Železare. Ljudi koji psuju korupciju a plaćaju diplome i zapošljavaju decu preko veze.
Ako džogiraš uveče, kažu: "Čim on trči sigurno je poludeo." Brat bratu psuje majku. Narod koji te ceni samo ako te se plaši inače je u stanju da obriše pod sa tobom, i posle svega toga ako mu nešto zatreba da se savije kao kujin rep posle jebanja i da te klečeći moli za 100 evra do 1. Narod koji jedva čeka da neko umre da se najede sarme na daći. Ljudi koji kupuju patike od 200 evra a nemaju toalet u kući.
Reći ćeš ljudi su to, svuda je tako, ima i pozitivnih strana. Ima, ali dosta je bilo vrtenja u krug. Nek mi se napuši kurca taj i takav narod, i ja sam sebi kao pripadnik istog. Toliko.
Kad lepotici zver pretvore u princa.
Nakon godinu dana koji su obilovali patnjom, bolom, čežnjom, besom, prezirom, mržnjom, radoznalošću, nedoumicama, empatijom, strašću...Lepotica baca poslednji pogled na svoje srce i ono viče - to je to, ta nezgrapna, neprivlačna zver je taj, jeste da je ružan i svet na njega gleda sa prezirom ali on je tvoja srodna duša i tu nema sumnje, voleće te, paziti i štititi do kraja života. Nema više šta da se nećkaš. Lepotica prelama, u fazonu - nek se jebu i otac i braća iprinc na belom konju i ko šta kaže, prilazi mu i stavlja ruke na njegova ramena, hvata njegov pogled pun čežnje i očekivanja, dodiruje zastrašujuće lice i spušta nežni poljubac vezivanja. Sledećeg trenutka počinje da se dogadja nekakva metamorfoza, zver se menja, veliki bljesak i, pred njenim očima, pojavljuje se baršunasti Robert Patison iz tvajlajt sage. Lepotica stoji u šoku i neverici.
- Šta je sad ovo koji kurac?
- Draga to sam ja, znaš, zla veštica, pretvorila me je u ono odvratno čudovište i trebalo je da me neko zavoli baš takvog, ali sad je sve u redu, znaš, ja sam princ i...
- Kakav more kurčev princ, nisam pristala na ova sranja. Vraćajte mi moju zver.
- Ali...
- Nema ali debilko, nećete me prevariti. Gde je ta veštičara?Pojavljuje se veštica.
- Slušaj vamo gaduro, da si ga vratila u prethodno stanje ovog momenta.
- Ali...
- Nema ali, vraćaj mi mog dlakavog rmpaliju sa šapama dok ti glavu nisam otkinula.
Maksimalno ugoditi sebi, ne štediti ni na ćemu, kupovati pravu rubu, dovesti Mičua za 2 miliona jevreja prodati ga za 30, unajmiti tri kurve odjednom.
-Jesi zapamtio šta sve treba kupiti, pivo, meso, ćumur, mamac za ribe da ne moramo tražit gliste. Nemoj zaboravit ponjet šator.
-Al se ti rasipaš baš si ubo taj tiket.
-Jebiga znaš da sam ja tata kladionice, a mogo si nam i kod Bobija završit vutre da se pravo zgotivimo, onaj moj otišo na more nema ga deset dana. Evo ti pare.
-Ou biće ovo pecanje za deset, ako ne ufatimo soma kurac smo.-Mala večeras sam ti spremio ugođaj kakav nisi nikad doživila. Spremio sam svijeće, latice ruža, vino, večeru, šta sam ti sve spremio ni Ričard Gir to nikad nije uradio.
-Baš si duša, uvijek sam ja znala da si ti pravi muškarac.
-Samo smo mogli večeras i 69-ku probati da se pravo zgotivimo. Šta misliš o tom prijedlogu?
-Ako će biti sve kako si mi obećo, dat ću ti i drugi slot.-Zavaljo sam onaj bakar što sam skino sa đamije, biće ovo ludi dani za nas.
-Kako neće, nisam se puko već dva dana, ajd daj pare ja ću nam sve nabavit ti samo tu sjedi.
-Prvo ćeš nam otići kupit novi gan, na ovom se mukor mukedo počeo fatati, nove kašike i najvažnije završit kod Mrkija u njega je prvoklasna roba, jest da je skuplji, al ne razblažuje ga ko Đole.
-Hoću, sve ću ja to uzeti. Samo mogo sam nam i uzeti pamuka da nam trunje ne ulazi u sistem, da se pravo zgotivimo.
-Uzmi, nije beg nikad bio cicija.
