Izraz koji koriste svi verni gledaoci ,,Farme'' kada ih neko upita da li gledaju pomenuti rijaliti program.

Interaktivni, tj takozvani sadržaj kreiran od strane korisnika je kod nas na velika vrata došo pre nekih 15ak godina kada su diljem naše zemlje (a i šire) postale popularne lokalne TV stanice koje pustaju novokomponovanu narodnu muziku.

Prosto, pošalješ sliku svojih unuka, najčešće je i Deda Mraz na slici jer su se tad deca slikala samo uzgred, reda radi za Novu godinu (nije bilo ovih fensi na svaki sekund škljoc fotoaparata pomoću kojih pojedinci postaju slikaniji više puta od Tadića i Dačića zajedno) i svoju čestitku, najčešće što sveobuhvatniju moguće (što se korisnika čestitanja tiče).
Onda sedneš ko tele i zevaš u onaj EI televizor od 6 uveče do 12, i čekaš da spikerka grubim glasom, u fazonu: "Bajaga je Ana Ivanović za mene" izdeklamuje tvoj pozdrav. Kakav crni kajron. Tog nema.

Posledice (bliže):
1)Komšije dobiju kompleks što su tvoji jedri i odlični u školi učenici (zamisli umeju i "Dobar dan" da kažu) na TVu, pa odma rade isto ko ti, ali sa kičastijim pozdravom i bradatijim Deda Mrazom.
2)Unuci te mrze iz dna duše, jer su ih sutradan klinci u školi zajebavali što su se pojavili sa jebenim Deda Mrazom na TVu. Ne znaju da ista sudbina čeka i njihove drugove.

Akcija u kojoj konobar, uz osmeh na licu, slucajno naplati vise il vrati manje para.

Maska. Sredstvo sakrivanja dekadencije, malograđanštine, ništavila. Kamufliranje negativnog u očima mase i onih koje želiš impresionirati svojom hiperurbanom aplikacijom.

Prstohvat fensi začina koji ima za cilj mirisanje negativne društvene pojave, ili čak - osobe. Uvozni lovorov list na seljačkoj sarmi sa svinjskim potkolenicama. Kolateralna šteta opšte degradacije društva, čiji život gubi smisao u moru malograđanštine.

Bio je mlad i entuzijasta. Verovao je svojim idealima i kulturi koja je usađena u gene njegove istinski gradske porodice. Potomak oslobodioca Beograda i članova Bečke filharmonije. Vođen idealima lepog i estetski prihvatljivog, išao je kroz život ne obazirući se na materijalne parametre modernog života. Još kao dete odrastao je poznavajući dela Baha, Betovena i Vagnera; a Dostojevskog i Mana je čitao po svojoj volji, a ne po kazni s ciljem da se nasilno i protiv svoje volje kultiviše. Ima manire, svira tako lepo da mizantropu emocije budi, "Gorski vijenac" zna skoro napamet, a "Uliksa" je pročitao dok se Basara valjao pijan prestoničkim kanalima. Život je delovao tako perspektivno za njega.

Danas, on svira u GRAND orkestru i Tina Ivanović mu sise unosi u facu, dok on, svirajuću dedinu violinu, zamišlja kako je ne koncertu Bečke filharmonije, dok arijevskoj eliti u prvim redovima dlanovi trnu od ukazanog poštovanja gromoglasnim aplauzom.

Na neke stvari ne treba trošiti ni trenutak vremena.
Treba ih ostaviti onakvim kakve su. Popraviti se ne mogu, ma koliko se ti trudio. Isto je i sa ljudima, samo što je tu i faktor da oni neće da se promene.

Genijalni izum koji nije otišao nigde.
U vreme Velikog Rata Patika krajem 20. veka, prestiž je počeo da zavisi od inovacije i revolucionarnih dizajnerskih ideja. Adidas je imao svoje ultra-savitljive Torsion đonove, Nike i Reebok su imali Air i Hexalite vazdušne đonove, Reebok je onda na kratko zapanjio celo tržište svojim Pump izumom - a onda je Puma ni od kud uletela sa novim, revolucionarnim sistemom - najvećim izumom od "ježa" - Puma Diskom! Svet patika više nikad neće biti isti, činilo se tada skoro svima.
Međutim, Pumini snovi o monopolu nad tržištem fensi sportske obuće ubrzo su se rastopili, pošto je prvobitno oduševljenje dizel-pomodara naglo splaslo nakon saznanja da su diskovi pucali usled jednog šuta fudbalske lopte, a ponekad i sami od sebe, nakon svega nekoliko dana. Kako su "disketare" bile oko 200 maraka, za mnoge roditelje ranih šabana je to uskoro postala prevelika svota da plate da bi njihov podmladak na par dana imao to zadovoljstvo da daje likovima iz društva da se oduševljeno "igraju" okretanjem diska, (koje je zvučalo kao vrćenje šifre na sefu), pa je ono malo Puma- diskova ikad prodato uglavnom kružilo medju skidačima patika.
Danas, disk je odavno pao u zaborav, a pertla i dalje suvereno vlada. Ko zna kakvi bi se danas diskovi šetali da se ideja malo bolje primila.

Osobe bez preteranog smisla za oblačenje, ili osobe kojima nije stalo do toga šta će obući ili kako će ih drugi doživeti. Osobe koje izgledaju, uvek isto, bez obzira šta obuku.

Odlican nacin da potrose ogromna sredstva iz budzeta,koja bi mogla da budu upotrebljena za nesto korisnije,a pritom da upropaste jednu od najstarijih pijaca u Beogradu,kao sto su ucinili sa pijacom "Zeleni venac",koja niti je vise pijaca ,niti je trzni centar....

Žestoki manipulator. Rođena majka ga ne bi provalila da laže. Ume i sam sebe da slaže, ako je potrebno. Ma, slagaće ceo grad i zavladaće njime i naterati ih da se pobiju dok si rekao keks.

Moto skup je jedinstven dogadjaj koji se svakog leta organizuje u skoro svakom gradu u Srbiji. Ta nadasve plemenita manifestacija se sastoji u tome da bajkeri iz svih krajeva naše domovine dovezu svoje moćne mašine u taj grad da bi građani mogli da ih slikaju, a možda ih i vlasnici provozaju.
Međutim sa njima dođe i ogroman broj maloumnika koji zajedno sa lokalnim džiberima ludački voze po gradu ili nekom improvizovanom stazom, dok se skupi raja i to sve posmatra kao tele u šarena vrata.
Elem, građani su odvojeni od staze jednim prosto rečenim selotejpom, dok na nekim većim moto-skupovima u zemlji i inostranstvu postoji tampon zona između publike i staze, kao i zaštitna ograda, obezbeđenje itd.
U manjim gradovima toga nema, a niko ne razmišlja šta se može desiti ako vozač izgubi kontrolu nad motorom i sleti u publiku pri ogromnoj brzini.

Jako često ove manifestacije uvećavaju lokani bendovi, Riblja Čorba i Sanja Tigrica. Ovo je takođe i prilika da metalci naprave šutku u blatu, da mali fenseri uprljaju svoje fensi Puma patike čekajući striptiz i da se naravno neko pobije. Kako se nastup Riblje Čorbe privodi kraju, a trenutak kada će sevnuti tanga Sanje Tigrice približava, rulja je sve više nestrpljivija i sve brojnija.

Shodno tome, izgleda da su motori sporedni akteri skupa posvećenog njima.

Lik koga apsolutno zabole za mišljenje drugih o njemu i njegovim izborima. Voli muziku koju sluša i uživa u njoj.

Ultimejt filozofija likova pri dnu hijerarhijske piramide u određenom društvu na javnim mestima. Ili su, jednostavno, neshvaćeni (problem je u njemu), ili pak su u pogrešnom društvu (problem je u njima).
Elem, kralj je glavni baja u društvu (najveći jebač, najviše kinte, ima curu ali jebe još tri sa strane) i on je taj koji diktira tempo i kretanje svojih podanika po gradu, prvi naručuje piće za ekipu i flertuje sa konobaricom (ali samo ako tako on hoće). Prvi provaljuje fore i prvi jebe. Jednostavno, to je takvo društvo u kome lik sa dna piramide (rob, bez svog ''ja'') mora da se zadovolji ''ostacima sa trpeze'' kako bi i dalje opstajao u ekipi u kojoj se neće proslaviti, jer će morati da okrene nekoliko tura skupocenih pića i zadovoljiti se najgorom trebom (otpadom) fensi ženskog društva koje je kralj, u međuvremenu, pridobio svojim šarmom i harizmom, nečim što ovaj može samo da sanja u najlepšim snovima...
Kralj mu je namestio prvu curu za kres, prvi pozajmio kintu za more, prvi stao na njegovu stranu kad se spremali da ga leše od batina...Zato ga ovaj i obožava, jer ne zna za bolje, niti ima ''boljeg'' ortaka od njega. A kralju pak odgovara da ima nekog takvog pored sebe, osobu pored koje će on sam doći do punog izražaja u diskoteci ili na splavu prepunog drugim kraljevima...Čudna je to simbioza.

Lokalna radodajka, izjahana u duhu proleterstva, mnogima prva vožnja, a ostatak je uzjaše u nedostatku neke rasne.

Obično uvek nađe nekog ne upućenog konjušara, koji nije svestan njenog doprinosa zajednici.

Apple je opet uspeo da pokaze svoju genijalnost,tako sto maznuo tudji koncept,malo ga preradio i prikazao kao svoj i revolucionaran.Iphone je OK igracka,ali nista novo,a jos manje revolucionarno ,u odnosu na HTC Windows telefone,koji su daleko upotrebljiviji i bolji.Princip Apple-a je da u svaki svoj uredjaj ugradi sto vise nove tehnologije,ali u toj meri ,da cisto ,zadovoljava potrebe i nista vise.Sve sto hocete od naprednijih funkcija i dodataka,mora da se doplati.Problem je i to sto ,iako je u pitanju mocna masina,ima malo softvera za njega,a i on mora da se doplati.

Vreme koje mlade devojke (čitaj devojčice, klinke) koriste da sve koje poznaju ispitaju gde će za Novu, šta će da obuku i tako dalje, dok dok te ne ubiju u pojam i dok ne rešiš da slaviš Novu u kući, sa svojom baba Milenijom, jer, jelte, ona ima više mozga i zabavnija je nego gorepomenute klinke.

Čuveni škotski dvoručni mač iz srednjeg veka.

Karakterističan oblik spema nekog sajta, u kome je učinak osobe koja spemuje, da ne kažem speRmuje, ekvivalentan ejakuliranju po svim drugim prisutnim članovima.
SpeRmer, za razliku od trolera (osobe koja troluje), ne izaziva pometnju da bi se kasnije izvukao i sa uživanjem gledao kako se ljudi prepiru, već zato što je naprosto medicinski fenomen i nema mozak.
Njegovi postovi ostavljaju ostale članove bez komentara.

Savršen pokazatelj gledanosti. Bilo je prvo gomila estradnih njuški kako pevaju u holu zgrade televizije. Samardžić nosio onu šubara al onu u fensi fazonu i maše glavom ko partizanski konj, Ceca Slavković po običaju izvrišti svoju deonicu, Tržanka šalje ljubce i te fore.

Kasnije je došao onaj spot sa Željkom Šašićem kako trese onu prskalicu ko junoša kliću matore graoranke, Era Ojdanić pedoberiše u pozadini, Bekvalka se kezi... Tu ih je bilo još manje.

Onda je bilo još par tih smarajućih pesmica nekoliko godina unapred (ili nije, ne sećam se) sa sve manje glava u spotu pa tako redom sve do ove godine tj. prošle (2011) kada je na kraju ceo spot novogodišnje splačine se orijentisao na čestitanje praznika od strane nekoliko voditelja dotične televizije.
Tačno kada ga pogledaš, umesto ko ranije da jedva čekaš da prođe i da počne neka serija, sada se iščuđavaš kako toliko kratko traje. Prosto ti nedostaje ta old skul gluma sreće i veselja. Možda je i bilo nekada idijota kojima je to ulepšavalo dan, ko zna... Jedino što ti se mota sad po glavi dok odledaš tih mizernih 10 sekundi spota je mitrovićeva faca sa natpisom ispod "Forever Alone".

Poznati pevač plačipičkastih pesama, bugarskog porekla na kog žene i metorseksualci puštaju vlagu.

Odlikuje ga vrlo lep i melodičan glas, mrvicu hrapav taman toliko da bi se razlikovao od neke pevačice, jer kada bi se slušale samo reči pesme, prosečan čovek bi došao do zaključka da pesmu peva neka lezbejka.

Poseban fetiš su mu spotovi koje obično radi Dejan Milićević, a podeljeni su na dva segmenta, crno beli, gde plače na nekoj steni, poljani, parkiću ili u svom fensi stanu i kolor gde đuska zavodljivo i anđeoski se smeši.

Tematika je uvek ista, riba ga je ostavila jer je bio đubre, mada i dalje mi nije jasno šta je on tako pičkast mogao da uradi loše, osim ako nije možda propustio da usisa kuću ili izbaci smeće, zato što je hteo da pogleda ko je prošao dalje u "Ja imam talenat". Dobro, možda se okretao i za suknjama, al' u Škotskoj ili tako nešto slično.

Inače poznat je i po tome da ne jebe, već vodi ljubav na laticama ruža, nikad ne penetrirajući skroz, nikada ne traži da joj oskrnavi dvojku i nikada to ne ide bez njegove muzike u pozadini ili muzike nekog Željka.

Inače, u svim anketama za najpoželjnijeg geja pobeđuje uvek za dva koplja ispred svih, a na bilo kakvo pitanje vezano za bilo šta, on će odgovoriti kako ga motiviše ljubav.

Radno mesto dobrog dela današnjih zanimanja.

Pojava tranzicije u ovoj šugavoj državi je dovela do velikog broja nezaposlenih koji su postali tehnološki višak u firmama gde se ne zna ko pije, a ko plaća. Ko je zaposlen preko porodične veze, a kome je sekretarica pružila titfak za radno mesto gde će ceo dan moći da lakira nokte i češe klitoris okružena oblakom dima sa ponekim odjebom radnika koji dolaze da se žale generalnom zbog neispravne prese za metal koja preti da nekome otkine ruku. Srbi k'o Srbi, fala Bogu, snalažljivi, lako menjaju struku jer u većini slučajeva nisu bili dovoljno dobri ni u prošloj zato što ih je jednostavno boleo peti ekstremitet da se uče poslu i napreduju. Imali su redovnu platu, bednu, ali redovnu, topli obrok, pola litre mučenice po smeni i niko nije smeo da ih dira kad legnu na klupu u parku. U cilju preživljavanja, neradni sto menjaju domovima drugih sugrađana, radeći najrazličitije poslove kojih bi ih pre koju deceniju bilo sramota. Ali jebiga, niko nije čarobnjak, ni alhemičar da stvori suvo zlato svojoj nadrkanoj ženi i raspuštenoj deci kojima je neophodna kinta da bi petkom i subotom pili fensi koktele i gutali eksere, tresući se kao epileptičari uz divne melodije Dare Bubačmare i Jelene Keruše.