dmt
Riba. I to dobra, ide ulicom Kralja Petra. Vidim je s prozora. Petar Kralj je bio glumac. Ne. Ribe žive u vodi. Ovo je mačka. Mačka je avion. Nije, avion je galeb, :mig, mig: Opaaaa, sagela sa da dobavi nešto sa poda...ahhhhhh....saću davim majmuna! Stop! Nisam se kupao sedam dana. Da, kupao sam se juče? Kad je bilo juče? Dani su mi k'o godine. Možda sam se kupao prošle godine. Zvoni! Što sad zvoniš pička ti materina!!!!! Pobeće mi riba. Ovaj mačka! Ovaj avion! Ovaj Kralj Petar! Puši kurac Petre! Ideemmmm! Špijunka! U jebemti! Štaš sad ti tu? Ko te jebe! Prozor, da prozor!
Šta sad pričaš s njim mamu ti jebem! Mogao bih da se obučem i da ga zakoljem...to je barem lako, samo capneš. A tup mi je nož! Nisam ga oštrio otakd sam upiso fakultet preije trinest godina. Čime ću sad da ga zakoljem. Možda bih mogao palicom! De mi je sad palica.
Ona je avion definitivno! Volim je! Imao bih s njom decu i smirio bih se. Samo ponekad, jedna lajna, ništa strašno, neće niko da zna!
De je sad nestala? Jebem ti ženo majku! Puf..ja nisam seljak!
De je? Ne mog aviona! UUuuuuuuuuuuuuu.....aaaaaaaaaa......grgrgrgrgrgrgrrgrrrrrrr....
Ah da! Ona je stelt! Ali ja je volim! Sakriću se iza zavese, možda se pojavi!
Nevidljivi avioni ne znaju istinu!

Šta, kurac, sirene i ostale stranjske ribe (hehe - ribe), imamo mi naše rusalke. Nema potrebe za uvozom - samo domaće, samo nečural.

Rusalke su vodene vile koje donose vlagu na žitna polja i simbol su plodnosti. Gdje rusalka stane, tu trava više raste. Uglavnom su u vodi, ali znaju da izađu, pa u ljetnim noćima derneče pored rijeke. Crvene ili zelene kose, koja je uvijek mokra, jer ako se osuši - ima da je nema.

Kako žemska postane rusalka? Tako što je zasvrbi, pa krene da se udara k'o da ima kasko, pa se u tom silnom udaranju zanese, pa zakevi s nekim ljutim krajišnikom, pa kaže roditeljima, pa otac ćuti, majka lomi ruke, pa je odbace, pa ode na savski most, pa skoči u Unu zgrčenim skokom uz trostruki okret (četir' puta osam ipo, od jednog sudije devet), pa se udavi, pa postane - rusalka.

Rusalke su dokaz da feminizam nije produkt novog doba, već je odavno ukorijenjen. Dok po noći gole igraju pored rijeke, nesrećniku koji ih slučajno vidi potpuno se oduzme moć govora k'o da pičku vidio nije. A, možda i nije. Ako se kojim slučajem okupaš u rijeci za vrijeme rusalkine nedelje početkom juna (jednom godišnje im dolazi tetka iz Crvenke, al' su tad baš zajebane), doći će ti ribetina u vidu best of tvoje drk memorije da se okupa zajedno s tobom. Imaće usne Suzane Mančić, oči Jelene Broćić, lice Sofije Vergare, sise Sofije Vergare, bulju Sofije Vergare i taman kad pomisliš, bože, kako ova treba liči na Sofiju Vergaru, na sred rijeke, u bujici, izmigoljiće ti se iz ruku poput sapuna u zatvorskoj kupaonici i ti ćeš

Ono sto u prolazu pitas ljude koji prave kucu.Obicno je to komsija koji se doselio iz Krajine.

BB koji se razlikuje od ostalih BB. Za razliku od BlackBerry-ja još uvijek aktuelan; za razliku od Breaking Bad-a traje duže od 5 sezona.

I dok Bregzit predstavlja povlačenje Velike Britanije iz Evropske Unije, Balkanski Bregzit, kao i sve balkansko, predstavlja suprotnost tome. Predstavlja želju za ulaskom u gore pomenutu zajednicu. Ipak, ne kroz proces pregovaranja i pristupanja, već jednostavno - autobusima.

Iz Istorijske čitanke, Kako je Miloš rešavao probleme nastavnog kadra ili Ako oćeš, oćeš, ako nećeš, opet oćeš.

Konak u Kragujevcu, smrdi pijac pored, i Lepenica, i tad ko i sad, Ljubica brekće i čisti kacu od zimošnjeg kupusa, pomaže joj Milona Radašinova ćerka patnica i radnica. Amidža Sima Paštrmac cedi majonezaru, i vata muve jezikom, u to vreme zunzare su bile veće nego sad, turske s turbanima, zujale na arpaskom. Vuk Karadžić u ćošku poludeo gricka bačen batak, priča sam sa sobom, recituje 1134. pesmu iz svog zbornika čuvaru muzeja iz 2015. zarobljenom pod čašom. Sin Mijajlo uzo Vukovu štulu pa viče ra ta ta ta ta i puca na imaginarne Turke i viče скулсь аут фор самер анархи ин пашалук ѡи донт нид но едукеішн, Točak šteluje gusle i psuje žice kineske i Goran-bega Bregovića što mu oto tezgu u Komaricama.
Miloš jebo Petriju, pa se smorio odjednom nešto, jebiga napada splin i seljačine neopevane pa je otero da pomaže Ljubici, on zeva negde po plafonu priglupo, jezik mu ispo do poda na kome su truli listovi kupusa. Čačka onu bondžoletinu od mladeža iz koga klija još jedan mladež i trebi vaške iz međunožja, upada brat Jevrem:

Nekad hit reklame koje su se rotirale na vetru.
Danas uporno reklamiranje definicija na Vukajliji.

Na letnjim raspustima ja nigde nisam išao, ja mogu samo da sam išla, pa da kažem gde je to sve.
U ovom sastavu ja sam išla daleko. Do dede na selo da sam imala dedu.
To nije mnogo daleko, ali meni bi bilo daleko jer bih pisala kao mali neko.
I bez rime, mada mi se to tada sviđalo. Moj deda bi, dakle, bio živ. Baba ne sme, majka kaže da je bila veštica.
Veštice mogu da budu samo u središnjem delu priče, pa da pređem u taj deo. Osam (jeste) rečenica za uvod dosta.

I zamišljam noć dok ovo pišem, jer dedin tavan ima mraka i bratovljevih, koga nikada nisam upoznala, starih igračaka.
Stoni fudbal na rasklapanje, probušenu loptu, gumenog Paju Patka i jednu slagalicu istu moju,
samo sa drugačijim rasporedom, nisam je odmah složila.
To je bilo tajno mesto, odrasli ne dozvoljavaju da se odlazi na prašnjava mesta jer neki pacov -
životinju koju ni do danas nikada nisam videla - može da "iskoči".
Krošnja kruške je ogromna, a trava nepokošena. Ne zamišljam dobro da je deda živ.
Ovako. Upaliću svetlost u sredini razrade. Sa čaradaka je moglo lepo da se skače, deda bi se smejao,
ne bi mu smetalo nogu da polomimo. I mnogo je dece u ovoj priči, nisam sama.
Bar još četvoro, rođaka i komšijske dece koja brzo trče.
Popela sam se na najviše drvo prva i svima dole bacila voće,
zrelo i slatko da se oseti ukus tog i ovog leta. Musavi i rumeni nećemo da se završi. Čika Mađara,
tako su ga zvali jer je bio mutav, veze sa Mađarskom nije imao, deca, među kojima nisam bila i ja,
su gađala peteljkama, on se smejao bez gornjih zuba. Tražili smo školjke u šljunku isped prodavnice,
ja sam vadila rajsnadle sa umrlica iz Lipe jer je to boli,
i nisam stala kod ukusa leta jer ne znam koliko ovo razraditi treba.

Mogla sam neko more, Saharu, ili Severni pol, Maleziju, suknje domorotkinja, mene nasmejanu a ne zabrinutu,
ali učili su me da nije lepo lagati.
I da jesu, ne sećam se, malo moram.
Dedu nisam nikada upoznala, babu nisam smela, raspuste sam provodila kod kuće.
Provodim letnji raspust kod kuće sama, u kući, na kući, molim, da je dobro i kada nije. Odličan, jedan.

A veštica živi, kao i sve veštice, u podrumu stare kuće, igra ping pong sa sećanjem,
ne može da se odluči šta da zaboravi, a šta da ulepša.
I, posle svega, odlučila je da ode na kraj zaključka, kaže: tako joj je ispalo najpametnije.

Поштоване даме, уважена господо

На данашњи дан прије тачно осам миленијума, догодила се можда најважнија прекретница у историји мог народа. Нажалост, остадох само ја да испричам ту причу, али то нећемо данас слушати. Данас ћете чути историју мог народа и како је кад уништаван, кренувши од 2016. године, када је Срба било око 10 милиона, највише икад. Чућете све разлоге зашто сам једини преостали представник свог народа.

Година 2023: Нови рат у Босни, погинуло милион, становништво до тад порасло за још пола милиона.
Година 2026: Вучић Млађи увео субвенције на кондоме, родило се пола милиона.
Година 2033: Напали Марсовци, први брод им се спустио на Београд, погинуло два милиона, пораст становништва за пола милиона.
Година 2045: Нијемци уз Марсовце опет реинкарнирали Други свјетски рат, погинуло два милиона.
Година 2047: Вучић Млађи дао оставку, родило се три милиона Срба.
Година 2100: Пораст становништва од још милион.
Година 2111: Рођен Лука Тесла, геније калибра Николе Тесле. Пораст становништва од пола милиона.
Година 2131: Лука експериментисао са антиматеријом, успио да је створи и у том покушају му је експлодирала лабораторија у Нишу. Погинуло 5 милиона Срба.
Година 2217: Република Српска се спојила са Србијом, славило се, рођено милион Срба.
Година 2445: Марсовци понудили савез у рату са Јупитерцима, савез прихватио Дачић Четврти, погинуло 3 милиона Срба, до тад становништво порасло за још 2 милиона.
Година 3000: Пораст становништва за 3 милиона.
Година 3105: Дачић Седми свргнут с власти, Србија постаје краљевина, опет владају Карађорђевићи, службени језик постаје и енглески. Пораст становништва за још пола милиона.
Година 3302: Србија одбија чланство у Новоевропском савезу. Пораст становништва за пола милиона
Година 4000: Покренут устанак против Карађорђевића, свргнути су са власти, погинуло 2 милиона. Пораст становништва за милион.
Година 4023: Авганистан довози погон за производњу џетпека у Србију.
Година 4025: Авганистан одвози погон за производњу џетпека из Србије због много несрећа на раду. Погинула 3 милиона.
Година 5017: Тадић Деветнаести даје Косово Албанцима. Погинуло милион, до тад пораст становништва за 2 милиона.
Година 5412: Попис становништва, укупно 8 милиона Срба преостало.
Година 5674: Ракија забрањена у цијелом свијету, погинуло 4 милиона у Ракијској буни.
Година 5998: Ракија поново призната као пиће. До тад пораст становништва за 2 милиона, те године рођено још пола милиона Срба.
Година 6389: Прослава 5000 година од Косовског боја, скупило се 3 милиона Срба, сви десетковани од стране Уранских планетоиста. Уранци окривљени за геноцид, оптужбе одбијене пар дана касније усљед недовољно доказа.
Година 6499: На Уран послата делегација за мир, уз пола милиона комадоских свемирских бродова. Сви погинули у сукобу са Уранским снагама. Погинуло и хиљаду Уранаца, Србија осуђена за геноцид.
Година 6666: Све земље покосила невиђена суша и невријеме, Србија цијеле године остала нетакнута, порасло богатство земље за осамстотина тона злата. Пораст становништва за 2 милиона.
Година 7531: Нови Тесла, нових 5 милиона умрлих.
Година 8000: Попис становништва. Укупно 2 милиона Срба.
Година 8140: Војводина добија самосталност, сви се у њој изјасне као Мађари. Пад становништва за 1 милион.
Година 9387: Сво преостало становништво се скупи у Београд на прву (и посљедњу) Србијаду, ја останем код куће на Вукајлији да се расправљам на тему "Које изворе воде још имамо". Јапанцима случајно испадне атомска бомба на Београд, а требало је да је баце на Загреб. Окриве америчке мапе за то.
Година 9388: Србију опет преузме Турска.
Година 9389: Садашњост.

Međunarodna jedinica za atenšn-hor. Majli je u stvari kao farad, prevelika količina očajničke želje za pažnjom, pa se u praksi koriste manje jedinice: miliMajli i mikroMajli.
Sindrom je prepoznatljiv u kliničkoj praksi kao “nećuvišedabudemdobradevojčicapostaćufufa”.
Kao deo Diznijeve franšize “Hana Montana”, njen dugokosi bejbifejs je donedavno bio na svim mogućim printovima: od patika do navlake za jorgan. A onda je kvrcnulo. Sise su malo nadošle, friz skratio i šou može da počne. Naskakanje, guženje, toples, botomles. Keženje. SVEE.
Mali ekran je silovan, ali to nije dovoljno, Majli želi još, pokušava da iskoči iz tv-prijemnika poput likuše iz “Kruga”, i nasadi se gledaocu na falus. Kažu da šokira. Kažu da je egzibicionista. Kažu da pomera granice. Uz podršku tatice.
Ja velim da jutrošnja gibanica želi napolje. Sad odmah.
E, da, ona i peva nešto.

Svatko je imao u kvartu prijatelja koji bi se hvalio svojim nišanskim sposobnostima, iako ne može maloj ubaciti polaganje dok ga željno očekuje nego ga ubaci u dvojku.

I tako, od kurčenja do zvijezda, naša lopta završi svemirskim prostranstvima gdje Neil Armstrong, zbunjen tim prizorom, zabija američku zastavicu u nogu i snimanje slijetanja na Mjesec se snima po tko zna koji put na očajavanje Lucasa i Spielberga.

Šta se sija kraj gore zelene?
Da l' je sunce, da l' je mesečina?
Nit je sunce, nit je mesečina,
već kompjuter Musa upalio
da pokaže Kraljeviću Marku
kako li se kompjuter koristi.
Besedi mu Musa Tviterdžija:
Dok putovah po futuru trećem
i naiđoh na ovu stvarčicu
koja vredi više od sto konja!
Odgovara Kraljeviću Marko:
Kako li se uopšte koristi
ta stvarčica koju tol'ko hvališ,
ona Šarca zamenit' ne može!
Al' upada Vila Ravijojla:
Kraljeviću, ti si skroz u pravu,
ali ni on ne besedi grešno,
kompjuter je presjajna alatka
a tek da je vidiš s internetom!
Objasni mu Musa Tviterdžija
kako se taj kompjuter koristi
pa krene o internetu pričat':
S internetom k'o da si na Marsu!
Ne znaš gde si, a ustvari tu si,
besediš sa vascelom planetom
ne moraš ni korak prepešačit'!
Ja napravih nalog na Tviteru,
i ne mogu da se skinem s njega!
Al' besedi Kraljeviću Marko:
Ne može to Šarca zameniti
ušao sam u istoriju s njim,
to mi neće u bici pomoći!
Besedila Vila Ravijojla:
Može, može, i te kako može!
Strategija kol'ko 'oćeš imaš,
mo'š da biraš i bit' nepobediv!
Internet je bolji nego išta!
Preko Gugla do Mozile čarne,
do Opere i do Eksplorera
nemoguće ništa da propustiš!
Gleda vesti Kraljeviću Marko
vesti iz dve 'iljade petn'este
i legne na travicu zelenu
i više se nikad ne probudi.

Prototip mentalnog prosvetiteljskog dilda. Lični frizer božije brade.
Jebeni narodni učitelj.

Lik koji postaje odeljenski higijeničar kada ga klinci ne izglasaju za predsednika. Crno pod noktima im traži da ih učitelju tuži. Pizda sa maskom dobronamernog ortaka.
Samozvani kolovođa koji pomno podučava malo levo pa desno opa cupa i poletno viče Ajč dok kolo klizi u klanicu. Sorabski Noje koji putnike na svojoj bušnoj barci tera u vozić jer je fiskultura zdrava. Sere kako pre i posle jela treba ruke prati da krivicom potre narodni bunt prema onima zbog kojih nema leba da jede jer mu oteše svu letinu. Hrana za mačke servirana narodu kome je vuk totem. Crno belo izdanje Crven bana.
Ciklon u čaši seoske mrtvaje, čovek sa misijom da Pelagićevo postane globalno selo. Vlasnik šinjela iz koga su izmilele kolone crvenih buba komesara. Investicioni savetnik sirotih malih crkvenih miševa.
Pogrešno istorijsko skretanje koje nepogrešivo od Svetog Save vodi do vanbračnog čeda Mirka Alvirovića i Zaharija Trnavčevića. Vlažni san Dobrice Ćosića koji se rado maštao kako je salama u sendviču između njega i Tolstoja, drugog ko panja tipa. Vučića preveo u protestantizam, Đinđića u pravoslavlje. Srbe u titoizam.
Sa nepogrešivom talentom da prava znanja prostituiše prenoseći ih pogrešnim ljudima na pogrešnom mestu, Čučuk Stanu bi učio da hekla, Gavrila Principa kako preći ulicu...
Seks pominje samo u lekciji opasnosti od bolesti polnih. Preporuka koju uz šamanski mir daje bračnim parovima je da se ne odupru životinji u sebi onoliko puta koliko dece žele da imaju, plus jednom. Hoćete sina i ćerku? Može, tri puta je imaj mužu, jednom za naslednika, jednom za domaćicu kuće prijateljeve a ono treći put je da te opominje kako se lasno človek polakomiti dade.
Iritatno uveren da će svaka fekalija koju sočini naporom crevnim i umnim pravilnim biti fluoroscentni putokaz u bolju budućnost savremenika i budućih naraštaja . Ostavlja autoportret i savete kako ozidati postament za one koje mu spomenik namerili budu vozdići.
Sve svetlost znanja šireći i život slaveći istinski mrači i kastrira. Veliki plemenski mrač!

I tako, slepe srpske mačiće još dugo mračiće metastazirani naslednici vasićipelagići.

Sve dok im se ne zahvalimo, jednom zauvek, na svemu što učiniše za nas taljigujuće i tavoreće.

Al, onako baš od srca.

Isto kao parking mesto, al' ne možeš da se isparkiraš nikad više.

Mokroluško groblje.
Kao što je staroegipatska kraljevska elita posejala svoje raskošne nekropole na levoj obali Nila, tako je i vaskolika množina čestitih Mokrolužana i ostalih Beograđana prve generacije, trag sopstvenog okončanog postojanja rešila da ostavi na levoj obali autoputa bratstva i jedinstva.
Socijalističko samoupravljanje je dalo vlast običnom radnom čoveku. A radni čovek, dočepavši se vlasti, zaključio je da mu pripada večni spomen dostojan vladara. Pa je tako sebi izgradio večnu kuću. Neko sa kupolom, neko na dve vode, neko sa ravnom krovnom terasom, neko je umesto sebi, odao poštu svojoj ljubavi pa je umesto egipatske grobnice napravio Tadž Mahal.
U duhu najbolje staroegipatske tradicije, a u nedostatku zlatnih kočija i robova voljnih da budu žrtvovani i sahranjeni zajedno sa faraonom ne bi li mu se našli u zagrobnoj potrebi, ovi moderni samoupravni faraoni opskrbili su sopstvene večne kuće svakim potrebnim blagom prosečnog pa i natprosečnog domaćinstva, počev od Simpo dnevne sobe (dvosed-trosded-fotelja), Jugodrvo regala sa sve punim bifeom, vilerovih goblena, Gorenje televizora, Rade Končar šporeta i Obodin frižidera. Oni iz Druge dinastije su prešli na Filips, Boš i druge strane brendove ali je princip ostao isti. Kreativni su uvodili i telefone pa bi ponekad "pozvali tatu, da mu zazvoni telefon" što je davalo redovnim posetiocima grobnica, lopovima ili beskućnicima priliku da na takve pozive odgovore, podignu slušalicu i kažu halo te tako ubrzaju susret očeva i sinova sa one strane reke Stiks (da ne cepidlačimo sad na temu dežurne mitologije).
Ova avenija mauzoleja dočekuje i ispraća goste Beograda i svedoči o nesumnjivo kraljevskoj prošlosti i sadašnjosti ovog naroda.

Ситуација у којој те вршњак изда у тренутку у ком ти је потребно да буде на висини задатка.

Papričica čija ljutina prevazilazi superlativ prideva ljuto. Gora od žene kojoj si zaboravio izneti đubre iz kuće, gora od tašte kad te vidi pijanog, gora od premijera kojeg prekidaju u dramskoj pauzi.
Užasno, jezivo ljuta, toliko da ne znaš ko koga jede.

Lik š š š š k k ko ko koji t t t t tro tro trokira k'o da fff fff f for for for b b b bo bo bolid pali.

Život seljaka bio je težak. Nisu imali leba da jedu. Elem, jednog dana osvanu plakat na banderi u mom rodnom mestu. Bila je to jedina bandera pošto još struja nije bila razvedena, ni telefon, ni nike pičke materine. Otkud ta bandera tu, pojma nemam. Kad popune smrtovnicama vrata od zadruge onda su na njoj lepili ostalo. Plakat je bio zalepljen preko oglasa državnog veterinarskog zavoda za pelcovanje kerova i mačaka. Na plakatu je bio neki čuponja s crnim naočarama, jebo mater k'o neki drogeraš. Pisalo je "Veliki solistički koncert". Odlučimo mi da odemo koji smo bili izbačeni iz školskog hora u inat nastavniku. Moralo je da se ide peške dvaes kilometara, i onda na voz, četiri sata, pa autobusom na struju još pola sata. Nekako smo ušli. Nikad dotad nisam bio u većoj prostoriji. Bilo je puno stolica i naroda. Nisam smeo da se penjem na stolice pošto su bile visoke. Ljudi su bili neobično radosni. Tad sam po prvi put u životu probao pivo. Posle dva sata galame i vike, izašo je onaj čuponja. Držo je neku flašu u ruci i viknuo "Živeli". Svi su uzeli svoje čaše i potegli. Uzo sam i ja, da ne ispadnem glup. Eto tako je bilo.

Оптерећени страшном и неугасивом жељом да некако угасе свој недостатак који им је природа шкрто подарила, многи власници малог курца(барем они који су у прилици) купују моторчине са којима желе да попуне празнину која им се налази између ногу. Возе као лудаци терајући своје звери да вриште колико могу, буџе ауспухе тако да им се вештачки пениси чују и до села из ког потичу. Воле пролеће, али не због лепог времена него зато што након зимског сна опет осећају вештачку потенцију.
На себи често имају прикачено вештачко гологузо пластично створење чија грива бесно дивља док се накачено створење грчевито држи за јадног власника шупљине између ногу како не би спало. Власници презиру кациге и по неком неписаном правилу сви имају неку везу у полицији, а уколико којим случајем немају рођаке у полицији онда имају пар рођака јевреја које уваљују испод жита пандурима који су имали довољно храбрости и сналажљивости да их зауставе.
Често се крећу у чопору где дивље завијање њихових челичних звери може да надјача и звук пада атомске бомбе. Чопоративно се крећу и састају се на њима саграђеним местима где причају о атрибутима својих машина и где се такмиче ко има већи. Мотор.
Презиру мир и тишину јер у миру и тишини они поново постају свесни због чега су заправо и добили жељу за куповином што већег мотора. Спавају са укљученим усисивачима јер не могу да уведу свој моћни мотор да спава са њима у кревету, али зато обавезно устају у три сата и пар пута притисну гас на својој зверини како би се поново осетили моћно, потпуно се не обазирући на цео комшилук који су пробудили.

Ono belo od voooreniqe, pogledooono ozgore, bol'n.