Најгори сој индијанаца. Утеха да и од лошег постоји горе.

Najmoćniji albanski defanzivac svih vremena.
Rođen u Ankari, gde je živeo do svoje sedme godine, sve dok mu oca nisu ubili strani plaćenici. Nedavno nakon toga se sa majkom odselio u njenu rodnu Tiranu, gde je i načinio svoje prve fudbalske korake.
Nadaleko poznat po oštroj igri i uvek dosledan paroli "lopta prođe, igrač ne".

Definicija je napisana za Mizantrofi 2

Klasično lečenje kompleksa i frustracija crtanjem po koži. Pokušaj izdvajanja iz mase usled nedostatka kvaliteta druge vrste. I znanja. Rezervisano za malo priproste mićovane, iz raznoraznih zabiti koji u velikom gradu na studijama moraju da se pokažu, ako ni po čemu onda po lošem normalno. Po ugledu na pretke koji su se užarenim iglama i otrovnim mastilom boli u slučaju da ih metak pogodi pa kad ih dopreme kući da ih staramajka može prepoznati mrtve u kanatama. Ali samo po ugledu pošto to vojske, rata i metka videlo nije. I da treba da ga vidi verovatno bi bili uskraćeni za tu čast zbog mentalne nestabilnosti a sve zarad cirkusa na koži. Ova pojava inače preti da ozbiljno poljulja sistem vrednosti. Uopšte nije naivna stvar.
Studirajući malo dublje, i detaljnije novopečene tarzane možemo svrstati u par grupa:

Kineska slova
- Idiotizam level expert kad je tetoviranje u pitanju. Dati tatu majstoru i nož i pogaču u ruke, čoveku koga prvi put vidiš da te unakazi za ceo život crticama koje nikad nećeš saznati šta znače. Legenda kaže da mnoge devojke koje su htele imena dece i voljenih jebača na Kineskom nose natpis ja volim kurac. I treba.

Tribali
- Pubertetlije većinom koji su se vodili onom starom ''Videla žaba da se konji kuju, digla noge i crkla''. Jednom rečju propast u nedostatku inspiracije.

Leptiri i Delfini na krstima
- Pečat kurvi koji datira iz vremena pornića na VHS-u. Tetovirano u mestima gde nije imao Plavi Most radi lakšeg poslovanja. Reklama je pola posla.

Ratnici i vitezovi
- One najgore paljevine koje život žive da ih prime na konkurs u žandarmeriju. Do tada žive život žabe zimi. Preciznije žabe koja zimuje, šara se po koži i čeka leto da ode na Kosovo da pogine. Velika većina ima dva metra u leđima, nema vrat i obim ruke ima kao deblja neka manekenka struk. Debili ne znaju da su pola junaka kojih imaju nacrtano pobili više Srba nego što danas postoji. Oni koji nisu uspeli da ubijaju, to su bar želeli.

Ikone i Sveci
- Za ovu sortu ljudi ne treba trošiti reči, jednostavno.

Прва помисао ортака и тебе док сасвим полако и ослобођено шетате крајем па спазите патролу органа (не)реда.

Nedodirljiv.

Rabiti se administrativno-novinarskim stilom, u narodu ovaj opšteprihvaćeni sleng opisuje osobe zaštićene kao beli medved, za koje zakon predstavlja ništa drugo no samo jednu škrabotinu na papiru.

Oni su ti koji diktiraju tempo i poslednji stavljaju potpis.

A Sveti Agaton piša. I Sveta Tri Jerarha. I sam Isus lično. Nešto južnije od njihovih oreola bile su karakondžule spremne da, u datom momentu, upogane komad zemlje, drveta, ekosistema. Ali, ženska ličnost, kojoj se može pripisati odusustvo ispuštanja urina jerbo je toliko savršena da isti ni ne generiše, predstavlja oltar morala. Koplje Svetog Đurđa očima pomera - i džedaj mora da mahne rukama, jebem ti sve! Kad nekom ispadne sto dinara, ona da dvesta, da mu se nađe. Momka prvi put za ruku uhvati na svadbi kad pop uveže ruke, i počne ono "rab božiji" i te munje. Kamasutra - malo sutra!

Рођен не тако далеке 1979. Јебемлига, ја не вјерујем у случајности па тако мислим да Тито није безвезе умро наредне, 1980-те године. Обреновац, а Београд. Београд, али увјек круг двојке.

Одрастао на вјечно прашњавим улицама Обреновца, под небом које је мирисало на тјескобу, а на њему, као неман, куљао је дим тада моћне, горостасне грађевине са именом највећег српског научника - ТЕНТ. Све је мирисало на запару, љета су се немилосрдно отимала загрљају смога, јесење кише доносиле киселину.

А електрана ко електрана, постојано је пркосила свему око себе, свједочећи о неком бољем времену. И као и увијек, мали мусави дебељуца усније један сан. Да једнога дана, буде главни баш ту. На свом комаду земље. Да загрли високе црвено - бијеле димњаке ТЕНТ-а и упише своје име у малтер тек изграђене наде у боље сутра.

Међутим, тада није могао ни да претпостави да ће његова одлука у некој будућности коштати грађане Обреновца њихових домова и порушених животних идеала. Можда ће неко, ако се измисли времеплов, да се врати у прошлост и маленом, мусавом дебељуци ударити шамар и рећи - "мали не гледај тамо, то није твој прћија"!

Уписује ЕТФ (а шта би друго), и некако завршава. Најтежи факултет у земљи, каже он. Све вријеме, упоредо, укључује се у политику, шлихтајући се свим живима. И Динкари наравно, зна да је тамо најбоља прођа. Требају њему ти "школовани" каријеристи, без трунке скрупула и зрном идеала, да одржи имиџ просперитетне странке, јер они извлаче Србију из кризе. Мали од палубе постаје замјеник капетана теретног брода.

Снови се остварују. И шта бива? Први посао и то одмах - директорски. У Колубари, са 25 година. Са трогодишњим искуством сједења у фотељи прелази у другу фотељу - управни одбор ЈАТ-а. Зна се, уз моћ и позицију долази и раст ега, куповна моћ и подвољак. Долазе старлете да се сликају на канцеларисјком столу, долазе политичке функције. Оно што остаје је она изједајућа пожуда, која сатире синапсе правећи од њега рециклираног политичара без трунке идеје и смисла. Заборавио је на асфалт и паркове драгог му Обреновца, заборавио је на малог дјечака који је на фудбалу вјечно доносио лопте. Тај дјечак је у њему већ нестао, он има сада други Обреновац, његов, лични.

И тако се провлачи кроз политику, с фунције на функцију, с идеала на идеал. Запосли брата као савјетника, пола фамилије у државне институције, да сиромаси не гладују. Зна се, ко не гледа прво себе и своје, како ће гледати друге? Побогу, о непотизму и бахатости нема ни говора, јер су одавно, баш ту у његовом мозгу, ове ријечи изгубиле смисао и поенту...Он тако, ни сам свјестан тога постаје симбол Србије у протеклих 20 година - Србије посрнуле, немоћне и политизоване, до сржи укаљане политичким протувама и наказама, љигавцима који Србију виде као полигон за остваривање сопствених незадовољених пожуда...

Битно је да на новом Армани одијелу блиста мали беџ са заставом Србије, као понос и завјештање.

Остатак приче сви знате...

Poseban tip Irumarca koji kada najebe povlači još nekoga za sobom. Štaviše, svesno ide u propast, samo ako zna da će neko drugi od toga lošije proći.

Poznat još I kao Rod i Usud, bio je bog neba, prastvoritelj svega postojećeg i nepostojećeg. On je celu vaseljenu stvorio iz sna, a svet je poverio Perunu i ostalim bogovima. Iako je vrhovni bog, Svarog ne može neposredno delovati na fizičko i materijalno, ali može uticati na volju ostalih bogova, gde se jasno vidi njegova moć. Smatra se da njegovo buđenje označava kraj sveta.

Duže vreme se smatralo da je Svarog pandan Hrišćanskom Bogu, najviše zbog činjenice da se oba božanstva poštuju kao vrhovna bića i tvorci svega postojećeg i nepostojećeg.

Ignorisanje. Izostanak odgovora na gest, poruku ili prosto postojanje kao takvo.
Dešava se u virtuelnom i u stvarnom svetu.
A boli jednako.

Plasman na regionalnom takmičenju državica, koje su se poslije raspada SFRJ šćukale na ovom prostoru iliti u regionu, u totalno neinteresantnim i nebitnim disciplinama koje izmišlja dokoni zapadni svijet, dako bi se u pomenutim državicama kao probudio takmičarski duh, a primarno radi toga da se popune neki statistički albumi, da se možda izvuku neki šareni dijagrami, a bogami i da se lojalni im, lokalni vladari, mogu pohvaliti dezorjentisanom puku kako je njihova država prva u reginu pristupila nekom tamo fondu,što će ubrzati neke naše korake ka nečemu čemu valjda težimo, za razliku od komšija koji su prvi u regionu po tamo nekoj rđavosti, i neće ga majci skoro tamo neđe doći. A bi, ne boj se. I da mogu i nas bi podapeli. Ali smo ih prozreli i mudro im utekli. Prc.

Prodiši punim plućima. Iskoristi priliku dok još nije kasno. Uživaj. Napusti zemlju biće ti bolje.

Битка коју смо у средњем веку изгубили иако смо је добили, а у новом веку добили иако смо је изгубили.

Refleksan predlog djavolčića sa ramena kada se premišljaš oko nečeg lošeg.

Od pradavnih vremena u našem(dizvine komad1974) narodu bili su primetni izrazit osećaj za ostavljanjem traga u društvu i želja za slavom, poznat još i kao Manekenka da budem sindrom. Kada se to ukomponuje sa vekovnim srpskim idealom – ’lebom bez motike – dobija se ova na svakom koraku prisutna pojava.

Elem, kako je za prosečnog srpskog mladića(ili, u ponekim tužnijim slučajevima, tigritzu) previše naporno da primenjuje formalno upoznavanje sa svakom jedinkom koju želi da obavesti o svojoj malenkosti, on pribegava krajnje jednostavnom rešenju za koje su potrebni samo flomaster i tuđa fasada/ograda/školska klupa/kabina na bazenu i sl. Šta to čujem? To je tvoja fasada? E pa jbg dečko, ona će bar do sledećeg krečenja nositi ime ili nadimak, a možda čak i kraj grada rendom klinca koji je odlučio da je tvoja zgrada u najširem vidokrugu opštenarodnih masa koje bi se informisale o njegovoj kuloći. Neko će možda pomisliti da je tu kraj, da je namera izvršena i da je ambiciozno srce izgrednika ispunjeno samopouzdanjem i zadovoljstvom, ali u većini slučajeva će se ispostaviti da je, što bi rekli braća Hrvati, u krivu, i da se isti natpis šepuri na još dvadesetak mesta u krugu od 100 metara.

Kako je vreme prolazilo, autori su pronalazili sve kreativnija mesta sa kojih bi se njihovo ime smešilo prolaznicima, pa su sa pisanja markerom po klupi za dežurne učenike prešli na ogromne grafite po vozovima, krovovima ili nasipima, a onim kojima to nije bilo dovoljno koristili su svaku priliku da se na ekskurzijama ili proputovanjima potpišu na zid nekog nesrećnog Atile ili Dimitriosa. Počeli su, takođe, da se vode prvi ratovi potpisivača: škrabanje tuđih poruka i ostavljanje potpisa ''egzekutora'' ispod, na još veću žalost vlasnika mučenog zida.

To, pak, nije jedino čemu su ulični pisci vični, jer su, gonjeni željom za grupnom pripadnošću(a verovatno i bejzbolkom u ruci vođe huligana, prim. aut.) na zidovima počeli da se pojavljuju i murali sa imenima raznih navijačkih grupa i prijateljskim porukama poput ''BEZ MILOSTI''. Tu počinje pravi gang war između navijačkih frakcija, i kontragrafiteri postaju avangardni Stefani Mitrovići, koji se uništavanjem obeležja dušmanina uzdižu u očima svojih saplemenika i stiču na početku pomenutu slavu.

Mada, iako se čak ni u ovakvoj šarolikoj enciklopediji tradicije ne može naći mesta za baš sve potklase pripadnika nebeskog naroda, malo prostora se mora sačuvati i za onu drugu vrstu fasadnih potpisivača - one kojima to jednostavno izgleda kul. I zamislite da izađete i na svojoj zgradi ugledate ime nasumičnog klinca - zar se ne biste oduševili? Možda biste, doduše, i vi tada uzeli sprej u ruke...

Pojava koja se dešava svakom detetu bez roditelja u domu bez roditeljskog staranja, pred serviranje jela od strane radnice, tj. neke nadrkane žene u poznim godinama.

Fejkčina od pljeskavice koju podmeću ugostiteljski objekti na prometnim mestima pod šifrovanim imenom "jela sa roštilja". Komad prehrambenog govneta sa ultra-gistro-visokim procentom (do 5%) mesnih sastojaka, dok ostatak čini soja, bezukusna i bezmirisna hrana, čija je primarna ciljna grupa - stočni fond.

Detekcija ovog sastojka zbog prisustva to malo mesa i zato što je još uvek sve ćevru, praktično je nemoguća čulom mirisa i ukusa. Pritom se to ne može osetiti pod zubima, jer je sve fino upakovano između dve polovine prekjučerašnje lepinje, tek skinute sa istog tog roštilja kako bi omekšale i zavarale sopstvenu kamenost, istovremeno i uspostavile filtraciju pred kontakt zuba sa poetičnom fuzijom soje i emulgatora u sredini. Jedini način je da sačekaš da se ohladi, izvadiš mesni pokušaj između ta dva (sada) hladna kamena i da zagrizeš. Ako stekneš osećaj da je to nešto što bi trebalo da jedu krave i svinje, u pravu si.

Al' jedi, stoko, ionako gutaš sve što ti se servira!

Matorci koji, kao specijalni primerci istih, na računaru osim igranja Zume, Skype-ovanja sa rođacima gastarbajterima i gašenja računara "na dugme", znaju i za postojanje Wikipedie, Googla i foruma. No, na stranu dobra volja da se ide u korak s vremenom, mnogi od njih ulaze u tzv infantilnu regresiju gde postaju radoznali kao četvorogodišnjaci sa gomilom pitanja za koje njihova deca jednostavno nemaju živaca (ironija života).

Mjesec dana u kojem se suzdržavaš od jedenja određeni dio dana i noći, da bi ti se tijelo očistilo od nezdravi i da bi makar malo osetio kako je onima koji nemaju šta da jedu.

Lik koji se nigde ne uklapa. Ide u klabing, cima drugare iz osnovne, kolege sa posla i teču iz Bijeljine, ali jednostavno ne ide mu, svakome dosađuje i smeta...
Pokušava, greotice, ali godine budženja šamana su učinile svoje.