Izbor. Iluzija izbora, jer njega nema. Promene. Kakve?

Drška se vadi, a tebe isti čekić udara. Očekuje se samo da odabereš novu dršku, dva modela su na papiru, samo da zaokružiš broj. Suštinski nema veze, jer biju te čekići svakog dana, svakog sata, svake sekunde tvog zivota. Menjaju se drške, a tebe, običnog eksera, zakucavaju još više, još dublje. Navikao si. Pre deset godina mislio si da ste bacili čekić, ali samo je drška slomljena. A onda je uglavljena nova, bela, lepa drška. Drži se deceniju celu. Nekima se sviđa, a neko hoće da je promeni za "napredniji" model, ali čemu? Čekić će ostati isti.

U redu je, tukli su i jači čekići, gvozdeni maljevi. Bilo je gore. Izvadi se jedan ekser, krene da vadi i druge, a dočeka ga čekićev dobri prijatelj, srp. Čekić i srp, zajedno biju i seku. Smrskli smo srp, jednom za svagda. Ali čekić ne. Ne može, uvek će biti tu, i tući.

A ti si samo ekser, šta ćeš da uradiš? Moras da se izvučeš, a svakog dana tones sve dublje. Teško je izvući se, a i kada se izvučeš, moraš i druge da izvadiš. Neki su već preduboko, zakucani, zatucani, nema pomoći. Ali ima i onih koje vredi izvlačiti. Jedan je krenuo da nas izvlači, ali zakucaše mu eksere u sanduk pre 9 godina. Moraš sam.

Izvučeš se, pogledas u svim pravcima, zakucani i zatucani ekseri, dokle ti pogled seže, dokle oko vidi. Kreneš da vadiš druge, ali oni to neće. Oni čekaju novu dršku. Čekaju da je izaberu. Naiđeš na neke koji žele da budu izvučeni, kreneš da ih vadiš, i onda u pozadini čuješ buku. Zupčanici se vrte, mašina melje, iz nje ispadaju ekseri, serijski proizvedeni, ne ekseri kao ti, već ovi prvi što samo čekaju čekić. Poražavajuć prizor, ti jedva izvučeš jedan ekser, a mašina proizvede na stotine. Shvataš da nije bitno. Ali ne, ne padaš samo da bi čekao da zarđaš i propadneš i budeš smrskan. Nastavljaš da vadiš.

Ipak, onima koje izvadiš, njima je bitno.

Termin kojim se opisuje jako neugodna pozicija, kada je splet okolnosti takav da se eventualnim otporom može očekivati samo kontraefekat, te ne preostaje ništa drugo nego trpeti i ćutati.

Svijet je ovaj tiran tiraninu a kamoli duši blagorodnoj, a naš ti je čovjek goluždravi tužna tica iskrivljena lika i poklonik sjaja svakakvoga, u vekovnoj borbi bednik: gura jadnik da uniđe u prvi kanal i jarugu pakla, da oseti miro original parfijuma svežeg mongolskoga, al stalno bi vraćan od profesionalnih izbacivača što ga prezru, nemilog pogleda, bez ozlijeda, ne udostojivši ga, ni objašnjenja ni razloga, pa se na kraju mučenik i preda:

Pređe u drugi kolosek, odijel za sirotinju, traka za spora vozila, traka zaustavna, zabrana prilaska Leni Kovačević, ukrajinski zejtin, estonski riblji ćevapi, sardele Beograd Rijeka Crnojevića, Narodna kuhinja je ok stvar, mandarine s neba pale naša vrata zatrpale.

I uvide naš junak, baš na dan svetoga Ivana L. Lalića, da korak ne može održati sa svim tim belosvetskim sjajem i šljaštanjem svuda okolo, sa potražnjom i ponudom, da redovno gubi, ispada smiješan, neprilagođen i nedostojan preliva sjajnih pogleda koji ga potvrđuju kao člana čopora. Uviđajući dakle svoj poraz, pritešnjen, on rešenje konačno nađe u preziranju svih tih carskih mrvica lažne kinske krune, baca izbledelu od pranja porfiru i zaključava se na Mansardu, pali tv lampaš crno beli, pušta Drugi, zaglavljuje dugme na daljinskom i frlja ga negde na tavan.

I od toga dana blagosloveno gasi dotadašnji godinama sklapani nakaradni razum i polako se budi ono iskonsko kulturno siortinjsko u njemu – period inkubacije nekoliko nedelja – čisti se kulturom ko kefirom i semenjem lana, kenja zavijutke skočkova, skida sve naslage visokorezolutne pohotnosti žudnje koja nikad nije mogla, uvek gladna, da se ispuni.

Popizditis je virus koji je u Srbiji, i uopšte na Balkanu zavladao tokom devedesetih godina. Za sobom vuče veliki broj i dan danas ne izlečenih slučajeva ove gadne boljke. Procenjuje se da od nje boluje skoro svaka druga osoba u Srbiji. Vrhunac ove bolesti je kad ste i sami sebi preko kurca i sve vas nervira pa čak i komšijin pas koji spava po ceo dan i u životu ga niste čuli da je zalajao - pa vam i to čak smeta! Naravno, tresete se za svaku sitnicu i još malo pa ćete da zalajete na sve što mrda oko vas!

Ono kad ti nešto u životu ne ide, možda si i sam kriv zbog toga ali bolje kriviti sudbinu nego sebe.

Pojedinci tvrde da je reč o folklornoj muzici naših predaka preko Drine, ipak velika većina koja je imala priliku da se upozna sa čarima izbacivanja vazduha pomešanog sa etanolom iz dubine pluća u formi "pesme" smatra da da reči "pesma", "muzika" i "kreativnost" zvuče neprikladno u rečenici sa ovim pojmom, dok se oko reči "folklor" još uvek lome koplja iskusnih poznavaoca Gange.
Postoje različite tehnike "pevanja" Gange, medjutim bez obzira da li se odlučite za "dvoglas" ili "praćenje" Ganga će uvek zvučati isto.
Zvuk Gange je zvuk koji se nikada ne zaboravlja!
Teško ga je opisati, ali ako bi smo pokušali možda bi mogli reći da je najsličniji kriku ranjenog nosoroga u prašumi ili zova irvasa u vreme parenja. Ako bi pak morali da ga uporedite sa nekim zvukom homosapijensa odlučili bi se za krike izazvane telesnim i duševnim bolom (nakon udarca maljem u glavu ili naricanje bakuta na sahranama)
U ruralnim krajevima se i danas ne retko "zapeva" po slavama, svadbama i krštenjima, a u još ruralnijim postoje i organizovana takmičenja gde se Gangaški orkestri iz okolnih ruralnih mesta nadmeću u ovoj "disciplini" a organizator obezbedjuje nagrade (obično u vidu prevrelog kajmaka iz "mejšine" u težini učesnika pobedničkog hora)
Ove "pesme" obično sadrže rodoljubive motive ali ne retko se u njima mogu pronaći i ljubavne poruke sa prikrivenim erotskim sadržajem. (obzirom da se radi o "Folklornom pevanju" jasno je da je ovaj vid umetničke ekspresije stvoren u strogom patrijarhalnom duhu što znači da su samo grlati muškarci u horu pa ne treba da začudi činjenica da je poruka gotovo svake gange upućena "Maloj")
U primerima će biti iznete samo neke od poruka koje nam gange salju.
Poruke su kratke ali uvek smislene, a suština Gange je da ova poruka traje nekoliko minuta sa akcentom na samoglasnicima i da se ovaj zvuk prolomi izmedju okolnih planina do susednog sela kako bi "komšije" znale da se negde u daljini slavi!

A to je taj zastali jul kad ne znaš dal je juče deveti ili je sutra osmi, spljoštila vrućina nebo, zvijezde se opet iste vide, Velika Kola na isto putovanje zovu koje nikako da optočne, nikako da se završi, repriza rasporeda: u horoskopu sam opet Ferdinand pod drvetom, pališ televizor da gledaš Oko magazin, a ono repriza od prošle godine, i od pretprošle: Milan Rakić, emisija o našem ambasadoru, pesniku, fudbaleru, federeru i uzgajivaču gljiva:
još jedno leto: gde smo bili – nigde, šta smo radili - ništa ali, bili smo bre, pa ja imam račun, fisklani, dokaz ušićarenih ušećerenih uspeha napismeno: ali nešto te ne rade ti simboli, ta slova sada nerazgovetna ko etrursko pismo: ma šta je ovo, vratite mi patike koje su se odlepile: loš lepak života i očekivanja: svetleći đon je brzo ugasio: nisam skočio ko Džordan a ružan sam ko Fućka, evo me u istoj ulici repriziraju se reči, pokerti, papuče pred kućom FLIA komšije, komšiničin isti miris tuširanja, kruška je rodila, šljiva malo manje, pelin je gorak, breskva je slatka, Srba je malo, Turaka mnogo, ulica je urasla tek malo više nego prošle godine: broj umrlih porastao, mada se već naviklo, broj rođenih i ove godine pozitivna nula preporodili smo se u groznoj obnovi ulepljeni u onu sluz matriksovu pa smo sad progledali...

A sa radija onaj otežući glas: ovoga leta... ovoga leta ćemo pogledati iste filmove, pročitati iste knjige, još malo se ukopati u svoje smrdljve rovove ali ipak svoje, jebiga, ko će na vetrometini između da podiže kuću: znaš kolko je samo materijal, samo materijal ima da te košta brat bratu, pa da ti doteraju materijal, to je sad besplatno, pa majstori, pa ne mogu ja to barem dok ne umine leto, pustite Porodično blago sad kad se prvenstvo završilo, raspust je na vrhuncu ajmo na bazene, some otrezni se matori konju, dajte mi Gavrila Gavrilovića nesrećnog a pravednog časnog čoveka kojeg su čak i iz serije isterali dva južnjačka paprikara – implicitno suptilno pokazan nam je tu put za uspeh – progataj propalost srednje klase koja čita Tolstoja u zimsko veče i budi veseli parikar muljator lele lele lele do Gadžinog hana voziš kombi, grizeš đevrek i pevušiš Džeja: jedan, dva, jedan, dva, obori ih igra ta samo ti, samo ja igraliiii biiiii iznovaaa o ta jebena pesma, opet sam zasrao, opet se na isto vraćam, prizvao sam je ponovo:

Inače u današnje vreme, devojkama je to zapravo postao i najbezbolniji IN izraz kojim će nekom dečku reći NE.
Sa suprotne strane, za tog nekog nesrećnog dečka nema goreg odgovora.

mora da se radi o jednoj porodici u teskim vremenima...e sad, nije sve bas tako jednostavno...

porodica mora da sadrzi:
1. caleta - nadrkanog ruralnog lika, konstantno nervoznog zbog svoje finansijske unistenosti; zaposljen je u propaloj drzavnoj firmi, i ima direktora korumpiranog lopova (koji je, inace u emotivnoj vezi sa Snezanom Savic);

2. kevu - potpuna suprotnost caleta; kulturna, stalno opominje decu da povedu racuna o svom izrazavanju, vrlo verovatno prica latinski ili svira klavir; upropascava sve sto imalo lici na zajebanciju u toj porodici;

3. najstariji sin - priglupi, veciti student, sa gomilom ljubavnih problema; ne samo sto nije obdaren fizickom privlacnoscu, vec je i mentalno na nivou domara iz caletove propale firme; e, a onda ga usere neki veliki kesh i uleti u cupave kombinacije...

4. cerka - ona bi po scenariju trebalo da bude dobra riba, ali OBAVEZNO mora da je glumi glumica koja nikako nije dobra riba; ima ljubavne probleme i olako ulice u seme sa starijim muskarcima; ali ne, ona nije laka zenska! e da, mora da stalno pokusava da postane glumica, i to kroz celu seriju...

5. najmladji sin - priglupi klinac, jako los djak kog biju skolski mangupi, a on se beznadezno emotivno vezuje za dede iz komsiluka; ima neku drugaricu iz skole, koja se iz sazaljenja igra sa njim, a on se potajno nada da joj se svidja;

6. deda - znamo da dobre serije na nasim prostorima bez random dede nema; to je jednostavni must have! Deda mora da bude blago dementan, da slabo cuje i da stalno zapitkuje gluposti; da ide u wc na svakih 20 minuta i da maksimalno iritira okolinu, ali ga svi tolerisu jer ocekuju neke sitne pare od njega koje znace u vremenima oskudice.

Ime serije mora da asocira na bolju buducnost, da bude kao neki lajt motiv kome se tezi kroz finansijske nedace kroz celu seriju, iako se to ustvari nikad, ni u seriji, a ni stvarnom zivotu ne ostvari.

Eto, to su neke okosnice ili osnove za pravljenje domace serije... sad, zaposlite Sinisu Pavica da vam sve ovo uoblici u scenario, ako je jos medju zivima, kameru u ruke, i srecno !

Postoje mnoge zablude o Bajama. Tačno je da se ovaj izraz koristi u svim delovima Srbije, možda čak i šire, ali on zapravo stiže iz Bajograd (Lajkovca). Postoji više tipova lajkovačkih Baja, svima je zajednička uzrečica ,,BAJO!'' . Obično su prosti, drski, arogantni, puni sebe, veoma malo pismeni i obrazovani, ali ima i izuzetaka, naravno.

Prvi tip: ''MAČO'' Baja. Kad ovaj Baja izađe iz svojih besnih kola, nastaje tajac. Svi gledaju u njega. On prevuče prst preko nosa, uvuče sline, a onda ih zajedno sa pljuvačkom pljusne na zemlju. To nikome ne sme biti gadno, jer on, Bajo, mož' da bije kog' 'oće! Svi ga se, Bajo, plaše. Njegovim šalama se svi smeju, pa čak i kad one nisu smešne. Onaj ko se ne nasmeje, Baja će se postarati da mu to bude poslednji put. Bitno je znati da ovaj Baja uvek vozi najbrže što može. Možete ga prepoznati po zlatnoj kajli oko vrata, na kojoj, naravno, visi krst, koji je toliko težak, da mu krivi kičmu! Devojke startuje najprostijim mogućim forama, ali one ne smeju da ga odbiju.

Drugi tip: ''Normalan'' Baja. Ništa posebno, to je samo dečko iz Lajkovca, koji želi biti prihvaćen u društvu, pa ponekad koristi reč ,,Bajo" kao uzrečicu. Na ovakve Baje se većina ''riba'' ''loži''. Uglavnom su sportisti.

Treći tip: Najgora vrsta Baje. Pored toga što ne ume pravilno da koristi ovu uzrečicu, već vam razgovor sa njim ( ukoliko baš morate da razgovarate) postane neprijatan posle par njegovih reči, ovaj Baja nije ni malo duhovit. Pošto nije ''MAČO'' Baja, njegovim šalama se smeju samo oni iz redova ''odbačenih'' koji pokušavaju da se odatle izvuku, hvatajući se za ''slamke spasa''. Glumi aroganciju i drskost pred svojim drugovima, ali nikako i pred ''MAČO'' Bajom. Noću umesto pornića gleda ljubavne komedije i plače. Mama mu bira odelo. Ipak najgori od svega su njegovi neuspeli pokušaji pljuvanja po ulici. To svakako morate videti, da biste razumeli. Mogu se kladiti, da se uštine prilikom ''nameštanja gaća''! Važno je znati da ovaj tip voli samo verbalno da napada, a fizičkog napada se boji. Onaj ko ga ipak prebije, može očekivati tužbu, koju su podneli roditelji Baje u pokušaju.

Generalno gledano, traje duže nego što mu ime govori (nekada i po nekoliko minuta; sati; dana) a njegova svrha je:
Skupiti muda za neminovnost bolne istine koju već u napred znaš
Obično se javlja jaka potreba za njim dan nakon pijanke.
Ova pojava gotovo bez izuzetka inicira šablonsku reakciju:
Udarac po glavi praćen glasnim i bolnim uzvikom "Joooooooooj!" i hiperventilacijom sa tendencijom gubitka svesti.
Inače još uvek ne istraženo polje patološke-fiziologije.

Za razliku od Dizela u bazi Neodizela ne stoje užasi jednog doba već njegovo veličanstvo MTV i svi MTV-jevski pokušaji/sledbenici (domaći primer je poznat). Može se reći da on ima jako male veze sa devedesetima.

Još jedna bitna razlika između Dizela i Neodizela je u tome što Neodizel počinje među ženskom populacijom (nećete se začuditi ako vam je palo na pamet to da su cure dominantne u novijim generacijama - opet prisutan uticaj Mtv-ja, Holivuda i tako dalje, to sad nije bitno...)

Kad su ženske ukapirale kako su moćne Madona, Šakira i Bijonse, da je snaga u mešanju dobrim dupetom i da su dobre ženske svemoguće, da samo treba da su preterano drske i da će iz svog geta bez škole da izađu toliko moćne da će momci samo obigravati oko njih, pocelo je novo doba.
Treba samo biti strašno kul. U tome je poenta. I do tebe mogu samo oni Najkulji.
Prosečnom momku nije prostalo ništa do da potraži pomoć od najkulje stvari na svetu, MTV-ja.
Onda je ukapirao da pored Šakire može da bude kul samo crnac sa zlatnim lancem i pištoljem koji repuje i koji je takođe iz geta došao do tog da se crnkinja uvija oko njega tako što je bio najveći baja koji nikog i ništa ne jebava pet posto. (Naravno, ni kulturu, umetnost ni bonton i tako te stvari)

Simboli dizela devedesetih ostala su trajno urezani u mozak ljudi i svaka vizuelna asocijacija na to uslovljava osećaj straha, nelagodnosti i blage neverice pa je moderna sirova jedinka, uvek željna da izazove taj efekat kod ljudi, prigrlila te simbole i bacila se na obožavanje centralnih figura i simbola originalnog fenomena ne bi li bila što ozbiljnije shvaćena.

Da li zato što se ovde kod nas ne može tako brzo i toliko intenzivno pocrneti ili zato što je princip bio tako sličan onom kod nas već viđenom dizelu , krenulo se i kod nas sa tim ,,žestokim životom i stilom" i pričanjem ,,bolnih i iskrenih priča o tome"
Dizel je samo pogrešio što je snimao razne amaterske filmove umesto što je repovao o tome kao Neodizel.
Neodizel je daleko rafiniraniji i funkcionalniji. (insistira naravno na sirovosti i surovosti)

A majmun radi što majmun vidi. Tako je sve počelo.
Tek dolazeća omladina izgleda da obožava ovaj fazon.

MTV naravno ima još ,,kul" izuma pa nisu svi koji ne poštuju Neodizel ostali kratkih rukava za svoju sreću.
On promoviše i neki Neopank, Neorok, Neometal i to se sve fino prima.

Neodizel je jedna predstava o sebi, društvu, životu, uspehu,ljudima, ophođenju prema svemu tome i nije nije dizel kriv za njega, ovo je globalnija pojava Emtivizma, koja se kod nas ovako preslikala.

1.Filmovi sa Kojom i Bjelom
90% snimljenih filmova kod nas u zadnjih, bogami, ne 15, vec 20 godina.Zanr filma-nije bitan, bitno je da su njih dvojica tu,obojica ilui jedan.Bilo da je to komedija iz ruzicastog talasa(Mi nismo andjeli, kako je propao rokenrol, ), teska depresivna drama(Nebeska udica, Natasa, Ledina), politicki triler/krimic(Mehanizam, Rane, Cetvrti covek, Balkanska pravila),ili mozda jedini perfektan film koji su snimili, Lepa sela lepo gore, kao i jedna od najboljih serija ikada, Zaboravljeni.
Filmovi o ratovima na prostoru bivse Juge
Filmovi cija se radnja obicno odvija u Bosni, Srbi su losi momci, Muslimani i Hrvati su dobri momci, jedan Srbin u tom filmu ubije vise muslimana i Hrvata nego sto je stradalo u ratu.Glavni junak tih filmova je obicno, naravno, ko drugi nego Nikola Kojo.Naslo se tu i par sjajnih filmova(Lepa sela, Spasitelj) ali i trulezi( bosanski Nicija zemlja, koji doduse dobi Oskara, Vukovar jedna prica, Cetvrti covek) itd.
3.Tras-komedije
Tras-komedije
Tras komedije su najgori filmovi ikada snimljeni na ovim prostorima.To vecinom i nisu filmovi, vec video radovi snimani u ono vreme sankcija, uglavnom ih je rezirao Zoran Calic(Dama koja ubija, Zikina zenidba, Slatko od snova, Hajde da se volimo, Dovidjenja u Cikagu).Filmovi u kojima su se obrukali Bata Zivotinja, Bora Stjepanovic, Gula, Burdus, Gidra, Nikola Simic itd.
Krimici/trileri:
To su filmovi u kojima se glavni likovi pocnu da se bave kriminalom pre puberteta, konzumiraju sve moguce vrste droga,nadjebu i matore ucitelje, da bi ih na kraju sjebao neko slabiji od njih.Bilo je tu dosta ocajnih filmova(Do koske, Mehanizam),ali jedan film se izdvojio i postao kultni, ali nazalost, pogresno shvacen-Rane.
Ljubavne drame
Takodje ocajni filmovi. U pitanju su filmovi kakvi ne zasluzuju pomena, samo cu reci-Bulevar revolucije.
Dobro napisani, lose izrezirani
To su filmovi koje je najzalosnije gledati, jer se u njima vide sve prednosti i mane filmova, koji su mogli da budu klasici domace kinematografije.Lose rezirani, dobro napisani su filmovi Hadersfild i Profesionalac, od kojih su autori samo preslikali predstavu, iako se drama Profesionalac dosta razlikuje od istoimenog scenarija.

Ono što poljubimo kad nikoga nema kod kuće.

Okrzne te život nekim ljudima za koje nemaš nikakav afinitet, a opet, svakodnevno provedeš uz njih 15-20 minuta.

Dakle, društvo iz busa.

On je dremljiv i hladno mu je i na omorini. Krećemo sa iste stanice i on uvek baca cigaru pod bus i ulazi poslednji ne bi li uvukao još koji dim. Za par stanica će ga uhvatiti dremež i klimaće mu glava...pognuta ramena bitno ugrožavaju statiku i svi čekamo da rokne u nešto ili nekoga.

Ona je sva bitna sa svojom punđicom i zaglađenom kosom. Izgleda da šminku nanosi špahtlom. Leti nosi dekoltirane haljine i blješti joj beo vrat spram bakarnog tena na licu.

Njega bolje uočim zimi nego leti. Nosi crnu kapu sa Z znakom. Malo iznad stomaka natalamči taktičku torbicu i na garderobi često ima ispisane velikosprske poruke i poskočice. Nosi naočare i upinje se da sa svojih metar i nešto deluje opasno. Često u rukama drži kesu za pakovanje poklona ali iz nje proviruju plastične kutije sa klopicom za vazda.

Njih tri ulaze bučno i veselo. Ogovaraju šeficu, muževe i komšinice. Gestikuliraju vrlo živahno i taj neverbalni gest se prekida pokretom navlačenja torbe na rame. Drške su iskrzane ali njima to ne smeta.

On ulazi prvi sa devojčicom u naručju i vuče sina za ruku. Žena nosi drugu devojčicu, identičnu bliznakinju i ne mogu da se načudim kako stigne da ih ujednači sa frizurom, garderobom, obućom i rančićima za vrtić. Pater familias uredno negoduje kada bus voze stani vozači. Često se i svađa sa njima. Ostali putnici uvek brane ljubaznog vozača- Indijca. Roditelji su veoma brižni sa bliznakinjama, dok sina ne zarezuju. Švrća nosi naočare sa velikom dioptrijom i tužno mi je kada osetim kako te okice love tatin i mamin pogled.

Ona je najstarija putnica, ulazi smlaćena, ćerka je često cima i gospođa se pravda da samo što nije stigla. Rekla bih da čuva unučiće i da joj je svega preko glave. Mislim da bi joj bolje i lakše bilo da se nije penzionisala.

On ulazi namrgođen.Profi je kavgadžija i bolje je kloniti ga se. Ako nema na koga da istresa, onda mrsi nešto sebi u bradu. Zimi praktikuje vijetnamku, dok leti preferira majice siledžijke. Izlišno je da kažem da se ne tušira.

Nju izbegavam jer melje kao navijena. Radi po smenama i ako joj je prepodnevna, ja se na stanici pravim mrtva.

Ona zimi nosi isključivo teget jakne i crveni ranac. Leti nosi vesele haljine i opičene sandale. Ima zelene slušalice. Pored nje se nadišeš svežeg vazduha jer je odmereno i otmeno namirisana. Znatiželjno posmatra saputnike koji ne slute da će završiti na Vukajliji.

Širom ove naše Planete na koju imamo čast da smo osuđeni, odomaćeni naziv za antidepresive. Opšteprihvaćen i pomalo duhovit eufemizam za vrstu lekova čija svrha, doduše, nije nimalo duhovita ali je zato urnebesno uzaludna. Uglavnom, ono što apoteke u Srbiji najčešće NEMAJU a kafane rado ZAMENJUJU.

Jebiga. Razboli se čoveku duša, ispuva se k'o paradajz iz staklenika kad ga bocneš viljuškom i ne možeš je više napumpati u prethodan oblik pa da ga jebeš. Uplaši se, šta li, pokunji i sakrije u najmračnije kute ljudskog tela i neće odatle da izađe ma šta god joj radili. A čovek, šta će, pokunji se i on i pobegne sa reflektora Života, gorko žaleći što je tu ulogu uopšte i prihvatio da igra. I desi se ono najgore - ostane, siroma', sâm sa sobom. A nema ničeg goreg, dragi moji, nego kad čovek ostane sâm sa sobom. Jednostavno, nije za to stvoren i gotovo. Bolje bi mu bilo i da je u zatvoru, okružen najgorim otpadnicima od društva, neg' tu gde je sada, okružen samim sobom. Zaokupi mozak svim nijansama crnih misli i "ode u kurac" - što bi rek'o naš narod - odakle povratka nema redovnom autobuskom linijom ili crvenim cipelicama Doroti Gejl.

Elem, zabrinu se majka, otac, baba, muž/žena, prijatelji, uža rodbina ( jer neće da šire )...Naposletku i komšije počinju da primećuju promenu u, inače, "tako razdraganom držanju". Sumnja se u početku kolektivno na promenu vremena, pokvaren stomak, ljubavne jade ili na neku od kombinacija istih, tumače se simptomi i ovako i onako, pljušte saveti sa svih strana, svi bi da pomognu kako znaju i umeju. Onda se seti neko pametan da zovnu doktora. "Ma, šta oni znaju?!" - dovikuje rendom osoba sa dobronamernim izrazom lica - "Još će da nam našeg/našu...proglase ludim/ludom, pa kako ćemo onda od stida na ulicu?!". Ipak, u najvećoj tajnosti i sa kvalitetno osmišljenom pričom za ljubopitive interesente, mučenika ili mučenicu odvode kod "lekara za glavu", razbijajući tako stari porodični tabu o nekakvim padovima sa šljive čukundede Gvozdena od pre skoro jednog veka.

To cenjenog drmr-a, međutim, nimalo nije interesovalo. Susrevši se sa "bolesnikom" i revnosno pribeleživši njegove reakcije i sopstvene konstatacije na neko blokče, on nakon par minuta dolazi do jedinog mogućeg rešenja koje je u korelaciji sa količinom znanja stečenog nakon 15 godina studiranja Medicine i još toliko radnog iskustva sa "najgorim slučajevima" - TABLETE...

Tačan pokazatelj nivoa iskompleksiranosti svetskih muzičkih zvezda. Što duža lista, to kompleksi veći.

Auto u kome još nije bilo seksa.

Odnosi se na sve moguće međuljudske odnose i nema vremensku odrednicu - znači od kolevke pa do groba. Rečenica koja se ne izgovara, ali o kojoj se intenzivno misli.

Do pomračnje uma dolazi, kako je to izvesni autor primetio, kada ponašanje nama dragih osoba izaziva takva negativna osećanja da dođemo u iskušenje da uzmemo lopatu i da ih umlatimo istom. Prisebnost zadržavaju oni svetli trenuci u mozgu koji te podsećaju na postojanje svih otežavajućih okolnosti u krivičnom postupku. Možda nije sleng, ali definitivno ima sve preduslove da to postane.

Najpoznatiji pevač koji boluje od Alchajmera.