Predmet pronađen tokom (npr.) "velikog spremanja" kuće posle mnogo godina skupljanja prašine. To može da bude stari sat, slika pradede na solunskom frontu, Sega Mega Drajv, ili vaša omiljena noša sa volanom.

Nekad smo bili jaki kao zemlja, a danas se ja pred svako veliko takmičenje molim Svetom Nikoli da pobedimo rukometne super sile kao što su Brazil i Austrija. Ne samo sto igramo prevaziđeni rukomet, nego još pred svako veliko takmičenje selektor tiho prica o nekakvoj borbi za medalju i to tako jedno 10 godina.

Smešno da smešnije ne može da bude. Smešno u pičku materinu.

Hardcore teretana:

Nalazi se, tj. improvizovana je, u nekoj garaži, biciklani, kotlarnici, automehaničarskoj radionici, magacinu ili atomskom skloništu. U opticaju je i naziv "čeličana" dok je njeni verni posetioci nazivaju i "bilderana". Pravi vlasnik je ili nepoznat, ili je to neko ortačko društvo/fantomski sportski klub. Ime teretane je neko paljevinsko dok je posetioci kao po pravilu zovu "Kod Kize/Peje/Radaka". Članarina se najčešće naplaćuje po sistemu "platiš jednom i dolaziš dok te opet ne pitaju za pare". Članske karte ne postoje, a učlanjenje se najčešće vrši upisivanjem imena na spisak. Jednodnevni trening uplaćujete tako što "radniku" kupite pljeskavicu (bez pavlake i majoneza, na definiciji sam). Ceo enterijer izgleda kao zatvorske teretane, što redovnim vežbačima i ne smeta toliko, obzirom da je dosta njih obišlo CZ, Zabelu, Klisu i Mitrovicu u mlađim danima. Plafon je nizak, a zidovi su požuteli od znoja i vlage. Cevi za grejanje (ako grejanja ima) vire i sa njih je oljuštena masna farba. Po zidovima ponekad vise posteri ikona iz zlatne ere bodibildinga, ali su i oni obično požuteli i smežurani. Mašine za kardio (ako ih uopšte ima) se sastoje iz jednog ili dva zalemljena "poni" bicikla, jer je to sasvim dovoljno za zagrevanje. Sprave su ručno pravljene ili kradene. Na svim spravama i klupama je oguljena postava od skaja i viri raspali ubuđali sunđer. Tegova i šipki ima više nego dovoljno i uglavnom su zarđali. Po nekim selima se još mogu naći čeličane sa tegovima od livenog betona. U svlačionicama su ormarići sa nalepnicama iz albuma "Italia `90", a nabavljeni su uglavnom na javnoj licitaciji rasprodaje inventara neke veće državne fabrike. Tuševa nema, a i ako ima, ne rade ili nema tople vode, mada to nije problem jer u ovakve teretane obično idu oni kojima je najbliža. Ponekad se na podu od muške svlačionice (još jedan paradoks, pošto u ovakvim teretanama žena uglavnom i nema) mogu naći ampule i špricevi, i blisteri od tableta sa nekim natpisima na rumunskom ili bugarskom. Ako nekog od starijih vežbača naivno upitate "A šta je to?" dobićete jedan od moguća 3 odgovora u zavisnosti od toga koliki je čoban:

1. Ma to su vitamini, za imunitet, ovo-ono
2. Mani se toga, nije to za tebe. :prekoranpogled:
3. Ako treba nеšto od toga, samo se javi, završićemo (zapisuje svoj broj mobilnog na papirić iz kladionice i daje vam)

Atmosfera u ovakvim teretanama je uglavnom radna. Par starijih redovnih vežbača su tu da zasmejavaju mlađe sa slikovitim opisima ženskih genitalija, koitusa, teških telesnih povreda i srodnih tema. Sa tog aspekta poznavanja anatomije, slučajni slušalac može na trenutak pomisliti da su dotični završili medicinu. Međutim, ako ih pitate nešto u vezi sa izvođenjem vežbi, retko će vas pravilno posavetovati.

Fensi teretana:

Najčešće ispred naziva ima prefiks "fitness klub" i neko ultra elitno ime. Vlasnik je neka veća korporacija/lanac hotela. Ponekad ovakve teretane drže ljudi koji nemaju ama baš nikakve veze sa fitnes industrijom, ali im one služe da obrnu/operu pare. Spoljašnjost je lepo sređena, sa sve parkingom itd. Prvo što primetite kada uđete u ovakvu teretanu je uglavnom "recepcija". Na njoj radi neka splavarka utegnuta u pamučnu trenericu/helanke. Ako vam je to prvi put u dotičnom klubu, rado će vam objasniti sve pojedinosti oko učlanjenja. Ako vam je pak drugi ili treći put da kročite unutra, dotična će skočiti na vas sa pitanjem "JE L` IMAŠ ČISTE PATIKE I PEŠKIR?", spremna da vam iskopa oči ako na dato pitanje odgovorite negativno. Klubovi ovog tipa su višestruko skuplji od hardkor teretana i obično im je tarifa neko proseravanje sa sve "gold membership" karticama i "premium" uslugama tipa kozmetički tretman od morskog krastavca, depilacioni tretman koji bi uklonio dlake i sa rutave sibirske krtice u sezoni parenja i solarijum "Uglješa 3000". U delu za vežbanje je dobra klimatizacija i sa zvučnika gruvaju najnoviji house/RnB/MTV hitovi, a ponekad i domaća zabavna muzika ako "menadžer" nije tu.
Kad smo već kod dotičnog, to je uglavnom osoba koja veze sa sportom i oblikovanjem tela ima otprilike isto koliko i gazda i nju je gazda tu postavio samo zato što on putuje po NJemačkama i Austrijama, pa ne može da se brine o svemu. Uloga menadžera je uglavnom da ponavlja kao papagaj da fitness centar "ispunjava sve evropske i sveCke standarde". Vrhunac uspeha i karijere mu je da dovede neku poznatu ličnost da vežba u fitnes klub, i to stavi u neke novine tipa svet/scandal. U ovakvoj teretani se mogu naći i primerci "Lepote i Zdravlja" i sličnih shit magazina, kao i katalozi od proizvođača/distributera sportskih suplemenata (menadžer se snašao, uspeo malo da se ugradi). U odeljku za vežbanje dominiraju steperi, trake za trčanje i biciklovi. Pored već pomenutog ozvučenja, po zidovima vise LCD i plazma televizori sa kojih se emituje fashion TV ili neka druga TV stanica koja može da motiviše ziljavce na vežbanje. Sprave su uglavnom kvalitetne, ali skoro ni na jednoj nema više od 100tinak kila opterećenja. Odeljak sa slobodnim tegovima ne postoji, ili su težine mizerne. Instruktor je neki klinac sa završenim trenerskim kursom koji po ceo dan sedi, čita novine i muva splavarke sa recepcije. Međutim, njega ne treba osuđivati zbog toga. Naime, prvih nekoliko dana on se upljuvao da sastavi nekolicini klijenata detaljan plan i program ishrane i treninga, da bi mu isti ti klijenti rekli "Ma ja ću držati dijetu kao moja komšinica/mamina prijateljica Jorgovanka. Ona je to negde pročitala za tu dijetu po horoskopskim znacima. Za 5 dana se gubi 4 kile". Većinu klijentele čine ziljave pičke, ziljave debele pičke, i klinci koji se učlane u aprilu da se "srede za leto". Još jedan naziv za ovakve je "oni što ne rade noge". To su oni koji dođu da vežbaju u najnovijoj nike trenerci, šetaju 3 sata po teretani i njakaju telefon, i onda uveče kad izađu pričaju kako su se danas razvalili u teretani. U okviru teretane se često nalazi i kafić u kom članovi nakon završetka treninga mogu da popiju piće, kafu sa puno šlaga, čokolade, ruma, sladoleda i keksa, ili popuše cigaretu (2-3-4).

Zlatna sredina predstavljaju tzv. "normalne teretane", u kakve većina ljudi ide. Takva mesta imaju odlike i jedne i druge vrste.

„Sve je u životu prolazno, moj druže“- stihovi Tome Zdravkovića koji su nenadano označili sudbinu jednog od najpopularnijih krajiških sastava, Krajiških Rolingstonsa, Žare i Gocija. Nekada je ovaj dvojac prašio i uveseljavao široki auditotrijum, da se izrazim ko voditeljka televizije s a nacionalnom frekvencijom... Oni su bili odlično uigran tandem, Endi Kol i Dvajt Jork . Ali ko bi bili pomenuti momci od čokolade da iza njih cjevanice nije lomio veliki Roj Kin? Vjerovatno ne Taj Dvajt Jork i Taj Endi Kol. Tako i ovdje, Žara i Goci ne bi bili to što jesu da im iza leđa sigurnost nije ulivao On, Roca. Autor nezaboravnih minijatura na klavijaturi, druid čijom je magijom mnoga djevica prinijeta na žrtveni oltar u magacinu iza kafane, čovjek kriv za više polupanih glava nego mnogi srednjevjekovnni vladari... Što bi rekao reper Đus u antologijskom hitu, sve je počelo ovako: Jedne hladne decembarske zime u kafani u jednom selu na potezu Šipovo- Mrkonjić Grad- Ribnik dok je Žara basom dovodio atmosferu do usijanja a Goci šmekao pupoljke među ženskićima, nastala je dramska pauza a onda se čulo ROKAJ ROCA CA CA CA CA ... I tada... TTRTTTT TRRRTTTTR RRTRTTTTRTTTT TRTRTR... Vele da niko nije preživio.

Uglavnom, izraz je ušao u narod kao i sve drugo, dugoptrajnim ponavljanjem i širokom praktičnom primjenom. Dakle, kada želiš da izdominiraš, polomiš se od života, ojebeš i oplodiš, izvadiš građeinsku dozvolu, golim rukama prevrneš prikolicu đubra, digneš Opel Korsu na četiri barske stolice otkineš Janu od kurca... prekrstiš se i kažeš: Pomozi Bože. A sad ROKAJ ROCA!!!

Institucija koji na više nivoa vozdiže ubistvo od alkohola. Posle čitavih četir' i po dana veze bičarka te ostavila, jer si usled višegodišnje nejebice uzgonio k'o Ludi Milojko babu Đurđicu, krnuo si na popravni iz likovnog, izletela ti kurčina dok na okupljanju posle završetka srednje škole pijan jurio Srpkinju da je uhvatiš za bolju dojkaru. Nebitno, sjeban si i želiš da ti bude gore. Paradoks lepote bola ostaje nerešeno pitanje, emosi se doduše skoro polu-profesionalno zanimaju time, ali k'o čoveka od 50 kila žive vage i ofarbanim šiškama preko čela može shvatiti ozbiljno. Da obnoviš gradivo, ulaziš u birtiju kraj autobuske, naručuješ vinjak Slađi, sediš, gledaš i učiš od najboljih. Taj tutorijal nema formalni okvir, ali više istine i iskrenosti ima nego sve škrabotine uštirkanih akademskih likova.

Obavlja se efektno isključivo u prvom licu jednine, nikoga nema da te dekoncentriše u tvom autodestruktivinom delu. Odmah da se razjasnimo, naučnici iz Masačusetsa tvrde da se tako postaje alkos, ali ko da sluša ljude koji pišu naučne radove o statističkoj razlici u potenciji belih miševa kad im se daje 14 grama prebranca dnevno. Sve izvore komunikacije sa okolinom si isključio: Nokija 3310 se po ko zna koji put brčka u akvarijumu sa ribicama, laptop si dao mlađem burazu sa sve bukmarkovanim linkovima latino bijonsara, porodici i prijateljima si rekao da ideš da obiđeš tetku asmatičarku iz Gradiške, televizor i onako ne gledaš, jer su emitovali zadnji dobar program u vreme pornića na Televiziji Beli Manastir. Vinjak je kupljen u Rodiću, bekap kanisterčić od pet litara džibruše si dobio od stica za narezan DVD best of Lisa Ann, boks Sarajevske uštekan kraj same pepeljare - nećeš da se mučiš dodatno, kad se rokaš neka je sa stilom i ležerno, mučenje sebe mora biti umetnost, slatka gorčina životnog absinta se degustira lagano.

Pustio si Ipčeta, ti i mušica u sobi bićete jedini svedoci ridanja odraslog čoveka. A i da te neko vidi, ma ko ga jebe - ionako je danas privatnost validna k'o ček devizne štednje u Dafiment banci. Kazaljka na Vekeru sporo skakuće po podeocima za sekunde, nikad taj "tik-tak" zvuk bio glasniji, mamu mu... Ti, mušica u sobi i tvoj gorko-slatki bol - probrana straža za dugo veče suočavanja sa sopstvenim demonima, dugo veče koje je pred tobom.

To je ono kada se da je pravo glasa narodu da odlučuje o bitnim stvarima. Pošto odlučuje većina, znači da će biti dobro, znači da će biti bolje. Ali koja je to većina, i koji je to narod. Ne znam da li ste primetili ali narod je glupav. Ali odmah da naglasim, ako si inteligentan, ne znači da si i pametan. Čudno zvuči, ali je tako. Čak šta više, veći je broj glupavih inteligentnih. Neko jeste možda inteligentan i može da me popiša sa dvaes razlike na IQ testu, ali suva inteligencija bez socialnih sposobnosti je go kurac. Često je Bog, kad je delio osobine, dao inteligentim ljudima onu debilnu vrstu dobrote. Tu vrstu dobrote, da misle kako ne postoji zlo na svetu samo zato što oni ga ne čine. I džaba inteligencija. Ali nisu toliko problem ovi glupaci. Nego ovi drugi.

Ne znam da li ste ikad imali osećaj da kada pričate sa nekim da se prosto čudite kako neko može biti tako glup. Način na koji razume stvari, i način na koji razmišlja kod nekih ljudi su za mene fenomen. Treba mi pola sata da shvatim način na koji ta budala razmišlja. A onda. Onda počinjem da pizdim. U sebi. Ne znam da li sam to samo ja, ali ja jednostavno ne mogu da podnesem glupave ljude. Možda sam prestrog misliš? Jebi ga, takav sam. Šupak. Ali neću dozvoliti da mi neko oduzima ovo zdrave pameti što imam. Neću. I ne dam. Nekada se prosto zaprepastim, ali baš zaprepastim KAKO NEKO MOŽE BITI TAKO GLUP!?!? Ta vrsta gluposti me već fascinira. Budem omađijan njenom veličinom. Ali, ni ovi glupaci nisu najgori. Nego ovi. Treći.

Ovi, treći, e to su one galamdžije ako mogu tako da se izrazim. Dakle, on je u svom malom mozgu, pošto veći ni nema, stvorio neku teoriju. I on je iznosi. I što je najgore on misli da je upravu. Što je još gore, ovi prvi i drugi takođe misle da je on upravu, jer hvala bogu ovaj je rečit. E sad ti njemu pokušaš da objasniš da nije upravu, ali crvc. Stara dobra kaže : "Glupom ne možeš objasniti da je glup." I šta se onda dešava, ti ispadneš glup. A taj treći samo pojača svoj ponos, i svoju snagu među slušaocima. Ne znam da li ste primetili, ali ovi treći, to su oni za koje glasamo. To su političari.

Postoje četiri grupe ljudi. Četvrti smo mi. Šačica razumnih. I ubrajam se u njih bez imalo osećaja arogancije. Jer, video sam kakvih ima. Ja sam definitivno u ovoj grupi.

A sad, glasanje... Demokratski... I neka mi neko kaže kako je većina upravu. Aham. Ali juče.

Svi znamo bar jednog seratora. Osoba koja gotovo nikad ne griješi, koja gotovo uvijek donosi ispravne zaključke. Jednostavno osoba koja je iznad običnih smrtnika. Rijetko ćete ga ubijediti da griješi, ali ponekad uspijete. Ali preserator je puno gora vrsta seratora. On ne samo da nikada ne griješi, već i posjeduje takve vještine da bi mu i Čak Noris pozavideo. U slučaju da ga pokušate ubijediti da nije najjaci ili najpametniji , ili ako posumnjate u njegove lazi iz nekog njegovog ultra mega dozivljaja(kojih naravno ima na bacanje), uvijek bi pronasao neki dobar razlog zašto je to tako ,jer je nemoguce da je neko iznad njega, da je pametniji ili bolji u nečemu.

Е, тако се то ради!

Просто и једноставно: непогрешива теорија која се примени у пракси боготачки као доказ ненадјебивости јединке и доказа да је неко ћале.

Нема паламуђења; дођеш, видиш и победиш к'о газда!

"Ultras nema ime , samo dobri prijatelji ga poznaju. Ultras nema lice, mnogo puta mu kapuljača pokriva glavu, šal usta. Ultras se ne oblači poput ostalih, ne prati modu, ne voli novitete. Kad šeta ulicom, iako nema obeležja svoje ekipe, on je prepoznatljiv. Ultras napada ako je napadnut, pomaže kad je to potrebno, ne prestaje biti ultras čim skine šal i vrati se kući, već se bori 7 dana nedeljno.

Iskusni ultras daje primer mlađem, mlađi ima respekt prema starijem. Mladi ultras je ponosan dok stoji pored iskusnijeg, uči od kritika starijeg i pocrveni kad mu ovaj pruži ruku. Kad obični ljudi gledaju ultras-a, oni ga ne razumeju, a on ne želi biti razumljiv, ne želi objašnjavati svoje ideale. Svaki ultras je različit: postoje oni koji nose obeležja grupe ili kluba i oni koji nikad u životu nisu imali tako nešto; postoje oni koji se kreću samo sa svojom grupom i oni koji su individualci i koji su sami svoja grupa.

Ultrasi su različiti, ali ih spaja ljubav prema svom klubu, upornost u ostajanju 90 min na nogama po kiši ili na hladnoći, spaja ih toplina koja ih greje dok pevaju iz sveg glasa, dok spavaju u polu-pijanom stanju u vozu koji ih vodi sa gostovanja, spaja ih korteo kroz centar gostujućeg grada, spaja ih jedan sendvič koji će podeliti njih četvoro posle mnogo sati gladi, spaja ih jedna podeljena cigareta, spaja ih ona svađa oko rezervne navale koja je promašila odlučujući penal, spaja ih jedan pogled, jedan ideal, jedan jedini mentalitet.

Sve stvari koje nas međusobno spajaju, u isto vreme nas odvajaju od ostalog sveta: od zabrinutih roditelja, od zaprepaštenih rođaka, od uplašenih školskih ili poslovnih kolega, i od netolerantnih profesora ili šefa. Ultras je izlazak, iznenađenje koje ti ukrade osmeh kad shvatiš da si se izvukao za dlaku. Ultras je i ruka koja te uvlači u voz koji već kreće. Ultras nije vandalizam ili nasilje bez razloga, on je uporna obrana jednog načina života, koji je pao u krizu zbog socijalnih problema, zbog glupe televizije, zbog diskoteka koje privlače sve više mladih, ali najviše zbog NEOPRAVDANE REPRESIJE.

Biti ultras je sve ovo i mnogo više, emocije i strast koje se ne mogu objasniti rečima ljudima koji to ne žele shvatiti, i koji bi svakako rađe jednostavno okrenuli glavu i nastavili živeti iza jednog stakla, ljudi koji ne bi nikad imali muda razbiti isto staklo i ući u naš svet!"

Radilica. Sportista koji se i pored evidentnog manjka talenta stvarno trudi da pruži onih famoznih 110% svojih mogućnosti i da stvarno ostavi srce na terenu zarad dresa, publike ili saigrača koji se vuku kao prebijeni. Obično je to igrač koji maksimalno koristi svoju minutažu i trči celu utakmicu bez prestanka. U fudbalu, igrači sa ovakvim epitetom obično igraju zadnjeg veznog pored koga ništa ne prolazi ili centarfora koji konstantno vrši pritisak na protivničku odbranu, a u košarci su to najčešće bekovi koji igraju jaku odbranu i centri koji kupe onaj "otpad" u napadu. Naravno, izraz se može koristiti i u drugom kontekstu, pa i za organizatora igre.

Ironičan korporativni odjeb, kupi prnje i polazi.

Žena sa obavezno dva prezimena. I ako je udata i ako nije. Ima neku ludu frizuru, crvenu kosu, neke šalvaretine i gomilu lanaca. Ili pak skromnijeg, tamnog oblačenja, sa šiškama Ljilja Smajlović, ali sa nekim crvenim ekscesom obavezno. Nekim medaljonom sa slovom F. Mada je F u stvari passé. Često je drugosrbijanka šta god to značilo.
Poluzatvorenih očiju, beloga tena, i smorenoga glasa, kroz nos, čija intonacija odzvanja na uvek-prvom-bg-slogu objašnjavaju značaj nenasilja i kulturne dekontaminacije. Ako su mlađe, čak i imaju neku privlačnost, pomalo neuobičajenu, intelektualnu jebozovnost.
A ako je psiholog, onda ima jedno prezime i ono... normalna je, manje više.

Kontrakultura od krilatice novo normalno.
Danas postoje mnoge inicijative.

Osuvremenjavanje kurikuluma koje idu u korak s vremenom gdje i roditelji prakticiraju cjeloživotno obrazovanje jer ništa ne razumiju od onoga što trebaju objasniti svojoj djeci pa slave kraj godine skupa sa svojom djecom dok ne shvate kako će izaći na kraj s njima tri mjeseca bez škole.

Interkulturalizam gdje se prožimaju sve kulture u jednoj, ali ne i civilizacijski krugovi; smanjivanje etnocentrizma Europe, ali zasnivanje kompletnog društva na europskim vrijednostima.

Održivi razvoj koji se treba integrirati u kapitalizam čija je glavna stavka konzumerizam. Nabij trokut u kocku pa se čudi što neće ući. Problem što krave prde u masovnoj proizvodnji pa preporuka, koja ima jednaku snagu kao obvezatnost, ali bez oštrog tona, da se jede 3 D isprintirano meso s posteljicom od paštete od insekata; hoće oni malo sutra doći na vrh hranidbenog lanca u slučaju atomskog rata - malo morgen.

Transhumanizam koji ideološki predviđa budućnost na temelju jedne vizije, istine što je kontradiktorno s postmodernoj u kojoj se odbacuju veliki narativi i zalaže se za pluralizam mišljenja. Ironično, transhumanizam i interkulturalizam su nespojivi. Naravno prisutan je argument strme padine (slippery slope) gdje se odbacivanje ove možebitne budućnosti kao jedine moguće koje treba bezuvjetno prihvatiti jer u protivnom: Ljudi, spašavajte se. Apokalipsa. Ukucava se GPS za Armagedon.

Odbacivanje uvođenja kritičkog mišljenja u školama jer to sugerira da suparnička strana (koje crne strane u školi kao ideološki neutralnoj instituciji, jel'te) koja ide na vjeronauk ne razmišlja. Putine, baci bombu i budi precizan kad se Bog nećka već tisućljećima.

Prozivanje ljudi koji nisu završili fakultet kao opravdanje za loše ekonomsko stanje u državi jer je normalno da samo obrazovani ljudi mogu priuštiti elementarne potrebe pa da čak i žive. Zamislite! Doduše, i ovo je na Balkanu naopako.

Okrivljavanje globalnog zatopljenja dok je Las Vegas zatrpan snijegom, a krokodil Dundee se ne može hrvati s aligatorima na Floridi od usrane snježne mećave. Nema veze što su električni auti, romobili stari kao ideje 100 i više godina. Što bi mi bez Tesla automobila i njihovog eco friendly utjecaja na smanjenje ugljičnog dioksida. Nema veze što jedini zvuk koji proizvodu je taj kad pregažena žrtva ispusti posljedni izdah.

Inzistiranje na upoznavanju i iskorištavanju novih svjetova dok se još nismo naučili brinuti jedni za druge. Istraži prvo morske dubine o kojima nitko skoro ništa ne zna osim kapetana Nema.

Dvorske lude, harlekini, klaunovi i skeptici ovoga svijeta, ujedinimo se, braćo. Samo čitavo prevrednovanje svih vrijednosti nas može odvesti u budućnost.

koliko je ovaj novi zakon los po starije osobe toliko je dobar po mlade

Sve češće korišćen izraz za nešto uobičajeno, određen nivo nečega koji je normalan, umeren, opšte prihvaćen.
Elegantno pokupljeno iz engleskog jezika(default, sa automatskih podešavanja naših divnih računara, a pre toga iz mobilnih telefona, tj bilo kakvih uređaja gde ste u stanju da resetujete podešavanja)

Lerdi koji ima drogu za svaki događaj i koji uvijek ima novu robu na tržištu. Obično radi samo za ekskluzivne mušterije i da bi došao do njega moraš imati velike veze.

Izraz koji koristimo kako bi stavili do znanja sagovorniku da je nešto što je upravo izgovorio, otkrilo dosta toga o neki njegovim (ili u nekim slučajevima našim) dotadašnjim postupcima koji su nam do tog trenutka bili neobjašnjivi.

Ultimativan pojam tišine. 'Nači, tiho u pičku materinu. Zvuka bez. Ne čuje se, fazon, ni muva kako leti. Možda eventualno samo prigušeni otkucaji srca prisutnih i šum trepavica pri pomeranju istih. Jebeni muk.

Inače, veoma retka pojava u današnjem svetu, pa čak i na grobljima, gde je - razume se - originalno i nastala. Možda još samo prisutna na utakmicama fudbalske reprezentacije i časovima onih i dalje u školstvu prisutnih old-skul profana i profanki kojima ‘mesto krvi u venama cirkuliše Bratstvo&Jedinstvo i drug Tito. Tja, uskoro će i oni u večna lovišta...

Svi decibeli sveta – ujedinite se!

Povratni glagol posle kojeg, pak, nema povratka. Specifična i nezaobilazna faza u odrastanju jednog ljudskog primerka, koja s jedne strane nedvosmisleno označava kraj njegovog arhetipskog detinjstva a sa druge početak spoznaje svih čari reči bezobrazluk, kao i njenih varijacija. Najčešće dolazi uporedo sa adolescencijom a odlazi sa rođenjem personalne dece. Kažem, najčešće. Uglavnom, jebeni rolerkouster za našeg novoformiranog mangupa, 9-ti krug Danteovog Pakla za roditelje istog.

Šta to u praksi zapravo znači?

Ako je, na primer, nekada naš egzemplar kako-tako i šljivio svoje roditelje i slušao šta mu oni govore, sada je ta barijera konačno i terminalno probijena a to se, interesantne li kolone u našoj statistici, dešava i sa stambenim zidovima a kako broj decibela (dB) u toplom porodičnom domu nezaustavljivo probija stotku (100). On - a u najvećem broju slučajeva je to upravo i singularno on; prim.prev. - jednostavno počinje da radi šta ON hoće, ili barem onoliko koliko mu to dozvoljava i dalje osetna fizička premoć njegovih matoraca. Vremenom se, ali, najpre prevaziđu kevini šamari i čupanje za kosu a finalnu pobedu bludni sin ostvaruje pošto i muški roditelj odloži svoj opasač iz JNA jer više ne deluje na njegovog mladog naslednika (žalosna je činjenica da savremeni roditelji i ne koriste brutalnu fizičku silu u vaspitavanju svoje dece te ovo vremenom traje značajno kraće nego što je nekada bio slučaj; prim.prev.). Tim poslednjim bolnim porazom ekipe Mom&Dad, izgubljeni su krucijalni bodovi u vaspitavanju donedavnog maminog bucka i tatinog pišonje, zaostatak na tabeli postaje kosmički nenadoknadiv i, eto, konačno može da počne era odrastanja u sopstvenoj režiji mladog nosioca genetskog materijala.

Ono što sledi je klasičan i, bojim se, prilično zastrašujući horor "roditeljstvovanja": nevaspitano, drsko i brecajuće ponašanje kuratog juniora u čijem se svakodnevnom vokabularu sve više počinju pojavljivati psovke (i to one zrelije, sočnije potkategorije), što deluje dosta deprimirajuće na roditeljske nade položene u nekakvu svetlu budućnost istog. A taj junior je stravično iritantan svima oko sebe sem svom jednako iritantnom i jednako balavom godištu i možda eventualno svojoj bakuti, koja je, reala, i ovako gluva&slepa da bi skapirala u kakvu se dileju pretvara njen plavokosi unuk. Kao prilozi glavnom jelu, normalno, serviraju se loše ocene u školi, psovanje profesorke francuskog jezika (koje i mogu nekako da razumem) i nebrojeni mada i dalje bezazleni fizički okršaji sa lokalnim besprizornicima. Oni se, pak, mogu objasniti novonastalom željom mlade vucibatine da se fizički dokaže u društvu, kako zbog novostečene sigurnosti u samog sebe tako i zbog novostečene senzacije koja se polako javlja u predelu ispod subjektovog pupka. Tu, zapravo, i dolazimo do glavnog i, čini mi se, jedinog generatora pojave iz naslova - muškog penisa. Šnaucere valjda zato i kastriraju kada dođu u to razdoblje - ne mogu se izdržati, reče mi neko skoro.

Kako, avaj, kastracija u ovom slučaju nikako ne dolazi u obzir (ili barem NE pri teritoriji na kojoj ne važi jebeni šerijatski zakon, mada ko zna šta nam donosi budućnos'), verovatno jedini recept za ovu situaciju je ne činiti ništa i pustiti junca da dvadesetak puta dooobro lupi dupetom o ledinu i shvati da ono dvoje što sede kući i kunu dan kada su ga napravili to samo čine jer ga neizmerno vole. U čitavoj priči jedna konstanta je poprilično neoboriva - jednoga dana, sve će se ovo i njemu desiti i tada će, na nepodeljenu radost svoje omatorele keve i ćaleta, konačno naučiti šta znači termin kosmička pravda.

(Defka inspirisana originalnom idejom i svrhom ovog sajta. Autor.)