Jezivo zvuči, a?
Ali ni približno jezivo kao sledeća situacija do koje bi neizbežno došlo:

Stečena ili nasledjena navika da neke stvari ocenjujemo/vrednujemo bez predhodno stečenih informacija o istom.

Zabava mog detinjstva. Oni hrabriju su zivkali čak i neke službe . . .

Pravi domaćin se oseća ugodno samo u vlastitom WC-u. Delom što je iskeširao hrpu love za njega (vodoinstalateri gomna, a da ne pričam o keramičarima), delom što je to jedino mesto gde može imati malo mira u ovoj jebenoj kući, da ga ne ometa žena, tašta, čopor dece, Džeki i komšiluk. Ergo, jedino mesto koje muško može nazvati istinski svojim u kući je WC. Tu može sanjariti o kupovini Harlija, staviti pola plate na Čelzi protiv Dinama Zagreb (sigur brate, javio mi Ristovski) i prošetati majmuna na lik i delo Čeri DeVil. U WC-u je muž kralj. Svoga WC-a gospodar.

Za vreme Drugog svetskog rata zaraćene strane su u svrhu informisanja svojih saveznika ili dezinformisanja protivnika putem radio talasa u toku svojih redovnih programa objavljivale razne vrste poruka i oglase, koje su oni kojima su bile upučeni veoma dobro razumeli ( jer su predhodno dogovorene šifre skrivene u samoj poruci). U tom konglomeratu svakojakih poruka slale su se i istinite i lažne informacije.

Tako je Radio London u nekoliko navrata uporno ponavljao sledeću poruku:

„ Bogati šeik je u svom haramu imao 10 žena. Jednog dana odlučio je da svaku svoju ženu nagradi sa po 10 dukata. Kod zlatara je kupio deset kesica sa po 10 dukata, od kojih je svaki težio 10 grama. Uredno je platio kilogram zlata i sledećeg dana se vratio zlataru sa reklamacijom. Naime u jednoj kesici nisu bili 10 gramski, već 9 gramski dukati.
Trgovac je ponizno zamolio šeika za oproštenje, poredao kesice na pult i za uzvrat mu ponudio na poklon još kilogram zlata pod uslovom da samo jednim jedinim vaganjem dokaže u kojoj kesici se nalaze ti lakši dukati.“

Smatrajući ovo nekom veoma važnom informacijom Obaveštajne službe Nemačke su o ovome obavestile Hitlera a ovaj je naredio da se na dešifrovanju angažuju najbolji inženjeri Luftvafea. Trebalo je nekih mesec dana ( iako je rešenje nađeno veoma brzo) da i inženjeri Luftvafea i Obaveštajna služba dođu do zaključka da je cilj ove „ujdurme“ bio samo u svrhu da se intelektualna elita "zabavi" problemom i tako odvuče od aktuelnih problema kojih je bilo na pretek.

"Moleban m. crkvenoslovenski, prigodni molitveni obred, molitva" (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, knjiga XIII, Srpska akademija nauka i umetnosti, 1988).
U tek izašlom Velikom pravoslavnom enciklopedijskom rečniku, zapravo prevodu ruskog rečnika iz 1913. g., u izdanju novosadske "Pravoslavne reči", pojam se objašnjava podrobnije:
Moleban (molban), crkveno bogosluženje kojim se obavlja molitva zahvalnosti ili molenja. Molbani mogu biti zajednički, koji se obavljaju u hramu pre i posle liturgije, posle jutrenja ili večernja, i lični, koji se mogu obavljati i u kući po želji određenih lica. U zajedničke M. se ubrajaju: "1) M. carski koji se održavaju u određeno vreme, 2) M. povodom praznika hramova, 3) M. povodom velikih državnih događaja, 4) M. povodom opštih nedaća. Redosled službi M. nalazi se u Knjizi molbanih pojanja i u Trebniku.
Navodeći Knjigu molbanih pojanja jasno je da je reč moleban imenica nastala od crkvenoslovenskog prideva, kao i reč večernje, skraćivanjem sintagme večernja služba. Stara reč moleban pripada rečima nastalim od staroslovenskog glagola moliti, koja je, po Skoku, vezana za stare paganske običaje Slovena i značila je prinositi žrtvu.
Toj porodici reči pripada i reč molepstvije, slična po značenju molbanu, s tim da moleban ima daleko određenija pravila. Iz jednog kratkog razgovora na ovogodišnjem Sajmu knjiga s vladikom g. Atanasijem, saznao sam da se za moleban koristi pravoslavni kanon, bogoslužbeni ciklus od devet pesama iz 8. veka. Molepstvije (po Rečniku SANU "kraći prigodni crkveni obred, molitva koja se održava u određenim prilikama") ima manje formalizovan karakter od molbana.

Kao u svim sferama života i ljudskog bivstvovanja, devedesete godine prošlog vijeka su bile tvrde i za mlađahne onaniste ovih prostora. Al' borilo se!

Šesti razred si završio u godini kad ga je Deki turo Kajzerslauternu, i znao si da je došlo doba kad moraš početi da ga gnjaviš. Brkati Spasoje iz odjeljenja se već uveliko hvalio kako ga firca luđački i to svako jutro dok čeka školski bus na stanici u Donjem Klakaru. Doduše, on je životinja...

Na koji kurac ti da ga bacaš kad si golu ženu vidio samo jednom na momenat u ujakovoj Pan Erotici kad su prije tri godine krečili babinu kuću na selu. Ono jes', tvoja koncentracija je dosta jača od Mijatovićeve, al tri godine, ej! Neta normalno nema (ustvari i kompjuter viđaš samo kod Boška Despotovića i Popare u kancelarijama), videorekorder ukraden u ratu ( i da nije, kao da bi imao muda da digneš pornjavu u videoteci), mater te pošalje na spavanje uvijek prije akcije na Belom Manastiru, a one ujakove novine još onda baba spalila i nije s njim pričala naredna tri mjeseca jer "neće da se žani nego samo gleda u onu sramotu".

Tebi je preostalo samo da čvrsto zažmiriš i pustiš mašti na volju, al u nedostatku materijala, često ti je padao na pamet jebeni Spasoje kako drka pa si se još i prepao da nisi peder. Onda si jedan dan naletio na neku vatačinu u Staklenom carstvu, pa ti je Konsuelo bila inspiracija narednih par mjeseci. Stvari su krenule na bolje kad si vidio onu kučku Pejton u Savani, a kad je stigla i Spasilačka služba, već si bio profi.

Danas kad pored svih Tjubova, Habova i Pornova vidiš trinaestogodišnjaka na Vukajliji, zapita se čovjek...Il' oni već jebu il' drkanje više nije moderno.

Deo detinjstva koji će nas jednog dana definisati kao ljude. Toplo utočište, od bukvalnog značenja u najranijem detinjstvu, pa na dalje u figurativnom. Mesto blaženog uživanja gde bismo se uvalili roditeljima, naročito ako smo pravili pizdarije. Tad se lagano primakneš, osmotriš prvo reakciju, polako okreneš leđa, odigneš se na prste na nogama i lagano namestiš dupe kod ćaletovih ili kevinih kolena nadajući se da ćeš osetiti roditeljske ruke kako te hvataju ispod ramena i nežno te odižu sa zemlje udobno te smeštajući u krilo, iako su te iste ruke koliko malopre udarale aplauze po toj istoj guzi dok si preko tih istih kolena bio presavijen.
Naravno, moderni pepsiji doživljavaju predinfarktno ukoliko im se pomene ova druga funkcija roditeljskog krila. Za njih, dete je uvek u pravu i štagod uradilo, dobro je, nagradi ga. Kazna je veliki no-no, nauči ga odgovornosti, ali tako da ni za šta ne odgovara(?!). U suprotnom, nešto strašno će se desiti sa dečijom psihom. Priča je prodata novopečenim roditeljima, instant gugl generaciji i ubačena u škole. Uostalom, i Evropa je tako uradila pre 30 godina. E sad, što posle tri decenije napuštaju taj sistem jer imaju cele generacije narcisa nesposobnih za samostalan život koji nikakvu kritiku ne trpe i samim tim nikada ništa ne nauče, a usput je zabeležen i ogroman broj sociopata u tim generacijama - nema veze. Naravno, mi od toga ne odustajemo, idemo i par koraka dalje. Sa dečjom psihom nema zezanja!

Odraz potpune indiferentnosti prema nečemu. Kad te nešto ne dotiče ni po kom osnovu, i ni iz kog ugla gledano nije zanimljivo.

1. Srpski političari na vlasti. Svi znaju da su ih EU i SAD doveli na vlast da ruše državu.
2. Srpska opozicija. Svi znaju da njih plaća ruska služba bezbednosti da sabotiraju ove na vlasti, idu uz nos Zapadu i ruše državu.
3. Srpski kriminalci. Svi znaju da ih plaćaju strani narko-karteli da diluju drogu, ubijaju političare koji ruše državu, i time ruše državu.
4. Srpski navijači. Svi znaju da su ih Žabari platili da naprave sranje da bi dobili utakmicu bez igre i time eliminišu našu nepobedivu reprezentaciju. Da, i da ruše državu.
5. Srpski nacionalisti, obrazovci, skinhedi... Svi znaju da ih je CIA platila da spale američku ambasadu i da naprave ršum po gradu da mediji pravili buku oko toga, a onda CIA na miru radi tajne stvari ispod žita, rušeći državu.
6. Srpski homoseksualci. Svi znaju da su oni diskriminisani i da ih otpuštaju sa posla. Odakle njima pare za život? Naravno, iz inostranstva, odakle nam i ruše državu.
7. Srpski radnici. Svi znaju da u Srbiji danas rade jedino strane firme, pa su zbog toga svi Srbi koji danas rade strani plaćenici, koji na taj način ruše državu.
8. Srpski nezaposleni građani. Pošto ne rade, izdržavaju ih ovi što rade, a kao što smo već videli, svi zaposleni u Srbiji su strani plaćenici. Njihovo rušenje države je već blažeg tipa.
9. Srpske nevladine organizacije. Svi znaju da u Srbiji nema para, pa je logično da se te organizacije finansiraju odnekle gde ih ima, dakle iz inostranstva, koje ruši nam državu.
10. Srpski penzioneri. Svi znaju da onu jednokratnu pomoć od 5000 dinara nije izvukao Krkobabić iz svog džepa, već iz zajma MMF-a. Da su se potrudili malo ranije da umru, ne bi nam MMF rušio državu.
11. Srpski prosjaci, ludaci i nesrećnici. Svi znaju da se javne kuhinje finansiraju iz tajnih fondova zlokobnih međunarodnih humanitarnih organizacija, koje iz samo njima poznatih razloga, avaj, ruše našu državu...

Priča kaže da se ovakve oblasti nalaze samo u jačim državnim firmama, magnatima koji su preživeli prve talase privatizacije, a koji su stub oslonac svake tranzicioe države i koji su pritom gotovo nepresušna krava muzara.

Dolina slonova je jedan sektor, posebno odeljenje (služba - ako vam je tako zgodnije), gde završavaju svi nepodobni direktori i viši šefovi (ima ih tu i niskih, ali to nije poenta). Sad, da li su oni nepodobni zbog nestručnosti ili zato što nisu tipični autoklimači glavama, to uopšte nije bitno. Bitno je da preduzeće čuva svoje, jer svi su oni jedna velika porodica (direktori i šefovi dođu kao deca koju volite iako su malo ćaknuti, a radnici su, po logici glaveština, kao slepo crevo - ne puštaju ni suzu kada ih kao mačiće puste u vreći niz vodu).

Elem, da bi se održao kakav takav mir, nepodobni se lepo prebace (degradiraju) na nižu lestvicu, gde njihovo komandovanje (ako imaju mogućnosti za to) nema nekog uticaja po rad firme. Nekim čudom im koeficijent ostaje isti, pa tako za duplo manje stresniji posao dobijaju istu platu. Ako se tako njihova nepodobnost kažnjava, kako li im je tek dobro kada ih nagrađuju, pitate se vi.

Zašto slonovi? Zato što su matori. Ako ne po godinama, ono barem po vremenu provedenom na visokoj poziciji. Dugo su, brate, mračili i oblačili, te je red da ih neko odmeni. A, da novopridošlima ne bi presela jutarnja kafica zbog kukanja smenjenih, oni njih lepo teleportuju u miran i udaljen kutak firme, te su svi srećni i radosni. Sem radnika, koji zbog krize, inflacije, tranzicije i ko zna još čega dobijaju manje plate.

Lepa elektronka je endemična vrsta devojke koja se može naći samo na elektronskim fakultetima, ponekad se sreće u menzi a veći deo vremena provodi nad knjigom tako da je skoro nemoguće videti je u gradu. Sve dok ne upiše elektroniku uglavnom nije svesna koliko je bitno to što je žensko a uz to izgleda dobro (karakterne osobine i seksualna orjentacija nisu bitni a u daljem tekstu ćete videti zašto).

Kad na početku prve godine udje u amfiteatar studenti koji su tamo odmah zaborave sve ostale kolegenice, kojih baš i nema previše. U prva tri-četri dana počinju da je muvaju studenti koji su završili srednju tehničku zato što imaju neku predstavu o tome koliko će kolegenica da vide do kraja školovanja. Sledeće nedelje brucoši koji su završili gimnaziju shvataju gde su zaglavili na narednih pet godina pa i oni počinju da je muvaju.

Sada imamo devojku koja u srednjoj školi baš i nije bila na meti udvarača zato što je težak štreber a ovde ima osamdeset do devedeset momaka koji imaju neke planove u vezi nje bez obzira na to šta ona misli o njima (sistem "-Jel žensko?-Jeste.-Jel ima neka druga u krugu od pola kilometra i pet godina?-Nema.-Nema veze što je psihotična kučka i mrzi me, bolja nema")

Kad shvati da ima svoj harem koji verovatno neće da ode nigde daleko rešava da malo sačeka ne bi li se pojavio princ na belom konju i do kraja fakulteta ima status tačke nagomilavanja muške populacije. Kao što je iz matematike poznato do tačke nagomilavanja se ne stiže mada joj se neko nekad negde u beskonačnosti možda i približi dovoljno a pošto je dužina studiranja ograničena elektronci shvate da im dodatan seks nije potreban jer ih na studentska služba i dekanat jebu sasvim dovoljno i onda dignu ruke od svega i počnu ili da igraju WOW ili da redovno posećuju ugostiteljske objekte sa radnim vremenom "dok ima gostiju točimo piće"

9. mart

Datum velikih demonstracija 1990. godine kada su se protivnici rezima Slobodana Milosevica sukobili sa policijom u centru grada. Tako svakog 9-og marta stampa i televizija su pune Vuka Draskovica koji iako je uspeo da dodje na vlast i da se na njoj odrzi dobar vremenski period i dalje pljuje i govori kako to sto su oni uradili nista ne valja, i kako je za sve kriva sluzba DB-a.

12. mart

Datum kada je ubijen premijer Srbije Dr Zoran Djindjic. Svakog 12-og marta se pojave u stampi i televiziji ljudi poput Vladimira Bebe Popovica i Cedomira Jovanovica da otkrivaju nove detalje o tom ubistvu, da ukazu na umesanost ljudi koji nisu sposobni da vezu pertlu, a ne da budu umesani u ubistvo i da govore kako bi "njihov prijatelj Zoran" bio duboko razocaran ovime sto se danas desava, ne obaziruci se na cinjenicu da su upravo ti ljudi koji ga najvise oplakuju bili do juce odlicni prijatelji sa osobama koje se nalaze na robiji zbog atentata na premijera.

5. oktobar

Na ovaj dan su obavezni su komentari predsednika republike, resornih ministara i predsednika vlade, uz obavezan osvrt na to kako je danas bolje, kako je ulazak u EU sve blizi, kako je Srbija jedna jako perspektivna zemlja, ali da mora jos mnogo da se radi. Vuk Draskovic se i na ovaj dan pojavljuje, i govori kako su za stanje u zemlji krivi Slobodan Milosevic i njegov rezim. Kakve to veze ima ja zaista ne znam s obzirom na to da covek 12 godina nije na vlasti, a 6 godina je mrtav.

Za svaki od ovih datuma obavezne su emisije specijalno uradjene za neku od ovih prilika, i interesantno je to da se uvek otkrije ponesto novo.

U svetu novinarstva, još jedan nemaštoviti trik za povećanje čitanosti, nakon kojeg sledi vest koju su, prema pretpostavci autora, čitaoci iz naše realnosti željno iščekivali. Mlađi brat "šokantnog", ali kojem je šokin' faktor usled velike izvesnosti oduzet, pa mu je u primarnom univerzumu gde je sasvim normalno da desna sisa maloletne pevačice ima sopstveni nalog na Instagramu, upotrebna vrednost jednaka nuli i služi samo da naslov krasi kao pokušaj pretvaranja u veliku vest, te polako gubi smisao. Javlja se još u oblicima konačno i najzad.

Posetilac kafane, koji ima izraženo produženu mogućnost motorike lokanja, tj. sprovođenja u delo jednostavnog pokreta naginjanja čaše, ili flaše prilikom cuganja, u inat količini popijenog pića.

Nemio događaj koji se dešava kada neko vama blizak umre i kome svako prisustvuje pre ili kasnije. Odvija se po sledećem rasporedu (za primer ćemo reći da je umro deda...):

1. čin
Kuća pokojnika, on u otvorenom sanduku, najbliža rodbina i prijatelji u sobi oko odra, prve komšije muškog pola već dobrano pod gasom od ispijanja rakije "za pokojnikovu dušu i našu gušu".

Baba: Kukuuuuuuu meniiiiiiiiii Živkooooooooooooooo. Kako ću ja sad samaaaaaaaa...

Matore komšinice: Šmrc, jooooj jadna Milka... Ostavi je kad joj najteže.

Baba: Leleeee neutešna sam... Komša Mile ostav' tu rakiju na sto pa nek uzme ko 'oće, da se ne maltretiraš. Joco (unuk od 6 godina), dete, da poljubiš dedu u čelo jel' jasno? Takav je red.

Joca: (na smrt uplašen) Aaaaaaa ne-e-e-ee-ću-u-uu...

Baba: 'Ajde bre nemoj te bijem pred ovoliki ljudi. (seti se) KUKUUUUUUU MENIIIIII!!!

2. čin

Groblje. Pop kasni 20 minuta. Dolazi u BMW-u (kog je parkirao 500 m niže da ne vide ožalošćeni) i u trku navlači mantiju i epitrahil dok mu na nogama kao kontrast sevaju "džordanke". Popin pomoćnik pali kandilo i kreće služba za upokoj blaženopočivšeg.

Pop: (sebi u bradu) Blažovoupokojenijerababožjeg Živorada najastumnjnebjenjae VJEČNAJAPAMJAAAAAAAT VJEČNAJAPAMJAAAAAAAAAAAAAT...

Svi se krste kada im padne na pamet, a mlađane "bogobojažljive" snajke rukama nateruju dim iz kandila na sebe, iako to nema svrhu ni običajno ni religijski, al' su čule od drugarica da to valja zbog nečega. Sin pokojnika drži govor kako je bio mnogo dobar čovek, vredan, pošten, a u sebi misli da li mu je već prepisao onaj plac uz obalu Dunava. Baba ćuti kao zalivena i razmišlja gde je dedina devizna štedna knjižica.

Pop: (završio posao i klima glavom ožalošćenima) Zbogom... zbogom... (neki pritrčavaju da mu ljube ruku, uglavnom bivši članovi SKJ i SKOJ)

Grobar: Neka ostane onaj koji je glavni na ovu sa'ranu da sredimo papiri!

Svi idu na parastos.

3. čin:

U kafani ili kod pokojnika kući. Krka se i pije do iznemoglosti. Baba svaka 2 minuta nudi "goste" i traži da pomenu pokojnika po dobru na šta svi odgovaraju "bogdamudušuprosti" između dva zalogaja čorbe ili sarme. Posle sat vremena ovaj trend prestaje, pokojnika više niko i ne pominje. Baba krišom pretura po ormaru tražeći dedinu štednu knjižicu.

Oguglaš.
Ljudska glupost više na tebe ne utiče. Upravo njihova glupost te je i dovela do tog stadijuma da ti živci postanu debljine oluka.
Jebe ti se što si izgubio osećaj za filing.

Sagovornici su osobe sa kojima razmejujemo mišljenja, stavove, informacije, ali pritom svaki od njih ima svoj stil iznošenja mišljenja i stavova:

Rakija koju surdukneš u grlo pre nego se prekrstiš.

Deceniju i više bezuspešno kormila čuvenim fudbalskim klubom, za koji je iz sezone u sezonu i sam garantovao ambicije za sam vrh svetskog fudbala. Osoba koja bi uprkos činjenicama, uzaludno trošila svoje (u najgorem slučaju i tuđe) godine truda i rada na nečemu a da ni sama nije svesna toga. Pomak se uglavnom vidi samo u smeru autodestrukcije.