Sindrom "Lažne države Kosovo"
- Danas je predsednik Demokratske Stranke Srbije posetio grad Bor i izjavio:
- Mi ćemo sve učiniti kako bismo otklonili tešku industriju iz grada Bora.. Dok predsednik Tadić potpomaže pravljenje lažne države Kosovo.- Košutnica je danas otvorio poljoprivredni sajam u Novom Sadu rečima:
- Ovo je jedan od najznačajnijih sajmova u Srbiji, i nadamo se da će iduće godine biti još značajniji i posećeniji, dok se Vuk Jeremić nada da će njegove diplomatske posete afričkim državama sprečiti njihovo priznavanje lažne države Kosovo.- Sinoć je Košutnica dao izjavu o mogućoj saradnji Velje Ilića i Tomislava Nikolića:
- Velja je, inače bio izdajnik, kako u prošlojvladi tako i sada.. Ali ja nećunikad priznati lažnu državu Kosovo!- Koštunica je juče posetio manastir Žiču i izjavio da je Kosovo..
- DOKLE BRE VIŠE!?
Reklame su svuda oko nas pa su se tako uvukle i u knjige, jedan od najboljih primera je pisac Den Braun koji je u svoj bestseler ”Da Vinčijev kod” ubacio koka-kolu i sitroen gde god je mogao, sličnu stvar je uradio u knjizi “Izgubljeni simbol” gde je ubacio blekberi i ajfon.
Startovah svoj kompjuter, hladnjak na moćnom AMD-ovom procesoru se začuo, uzeh u ruke svoj Genius-ov miš i privukoh k sebi Jetion-ovu tastaturu, neverovatna svetlost Philips-ovog monitora me je uzbudila. Kraj sebe sam imao limenku izuzetno osvežavajuće Pepsi kole, uz nju sam i pripalio svoju omiljenu Marlboro cigaretu. U trenutku sam se setio sinoćnjeg izlaska, dovezao me je drugar svojom pouzdanom Opel Vektrom, kako smo se samo proveli uz muziku Dejvida Gete, pili smo Džek Denijels, iako ja ne pijem viski, ukus Džeka je bio izvanredan, u razmišljanju me je prekinuo poziv, moja Nokia se glasno začula, “kako moćan zvuk”, pomislih u sebi, to je bila poruka od mts-a mog dragog i najboljeg mobilnog operatera. Konačno sam se skoncentrisao i preko svog Gugl Hroma otvorio sam tabove fejsbuka, ju tjuba, i naravno vukajlije, tu počeh da pišem definiciju...
Ovu definiciju vam je omogućila veća količina proizvoda Apatinske pivare.
Gledajući svakodnevno generacije iza tvoje, dolaziš do zaključka da je tvoja generacija zadnja normalna.
-Čitavu osnovnu školu je stajao stari kofer u našem razredu. Naredba učitelja je bio da se taj kofer ne otvara. Niko ga nikad nije otvorio. Trećeg dana prvog razreda srednje škole nailaziš pored osnovne škole i ugledaš razvaljen kofer ispred škole. Da, isti onaj kofer koji si osam godina gledao, i zamišljao šta je u njemu.
-Čitavu srednju školu u svlačionici, poslije nastave tjelesnog odgoja, djevojke su prve ulazile da se presvlače. Učenici su to poštovali, i čekali 10-15 minuta dok djevojke ne završe. Naravno, virilo se ponekad kroz ključaonicu, da se ne lažemo, ali sve u granicama.
Prve sedmice fakulteta, vraćam se kući. Prolazim pored srednje škole. Čujem par momčića koji duhane na pauzi, kako su već prvi čas uletili u svlačionicu i pokušali silovati jednu od kolegica iz razreda.
Veoma slaba rakija. Ovaj izraz se najčešće može čuti u župskom i paraćinskom kraju, u kojima sva žestina slabija od pedeset dva posto alkohola važi za izlapelu. Elem, uvek treba uzeti u obzir i kraj iz kog je osoba koja vam nudi rakiju jer može da vam se desi da razočarate svoje nepce nekom brljom ili pak da pogorite ono malo zdravih organa što vam je ostalo.
- Dobro jutro. Mile, može jedna kafa?
- Naravno. Je l' beše srednja?
- Je l' ima drugačija? Hnjo, hnjo, hnjo... Mile, je l' ono Pera za onim stolom?
- Jeste.
- Ajd' mi donesi kafu za njeov sto.
- Važi, Slobo.
- :Prilazi stolu: Dobar dan. Čika Pero, je l' se sećate vi mene?
- E, kad bih samo mogao da te zaboravim nekako. Bio si najgori šegrt od svih koje sam imao za četrdeset godina rada.
- Nemojte tako. Ipak sam naučio zanat i otvorio radnju al' nećemo sad o tome. Je l' mogu da vas častim jedno piće?
- Samo ako ćeš i ti. Već sam naručio kafu i rakiju kod Mileta.
- Ne mogu rakiju. Još mi je rano.
- Idi, bre... Ovo i nije rakija nego šoma najobičnija. Neće ništa da ti fali. MILE! Daj, deder, još jednu onu tvoju brlju.
- Odma dođe!
- Ajde kad ste navali al' samo jednu.
- Evo vaše porudžbine.
- Fala, Mile. :Srk: PU! KAKAV JE OVO ŠPIRITUS, LEB TI JEBEM?!
- Ma, jeste slaba al' može da prođe.
- Khm, khm... I tako, čiča Pero... Lepo smo se ispričali al' moram da idem. Posao čeka. Mile, daj račun ovamo. Khm, khm...
Pesma koju mora da naruči gastarbajter, kad se nakon što je omlatio pare u Švici, Nemačkoj, i malo u Austriji. Svima se uvlači u dupe, jer je prethodnih 20 godina radio kao teretno magare, da bi u rodnom selu napravio kuću veću od komđšijine, i usput da kupi bembaru ili mečku, da se zna da je on uspeo u životu. Čim se vrati, odakle je i krenuo kao golobradi mladić, prvo mora da skupi što vise ljudi da se zna da je došao, ipak se on namučio kao da je razbijao led u sred Sibira, a usput da ispriča kako je preko sve super, kako je tamo kultura, kako su oni superiorni u svakom pogledu... A na skup pozove sve koje je znao dok je bio ovde, i one sto su mu lomili igračke u vrtiću, što su ga slali po užinu, a i par ortaka teletabisa, sa kojima se najviše i družio, jer niko drugi nije ni hteo sa njima.
''Pa gde ste drugovi moji, nije Zoki zaboravio na svoje stare drugove, daj nešto da se popije, ali nemoj onaj buđavi jelen, daj neko strano pivo'''.
''Zoki, mojne jelen da nam diraš, to nam je svetinja''.
''Jeste momci, ali navikao sam samo na Heineken, to je pivo, a i viski, ostalo ne računam u alkohol''.
''Nego Zoki, šta si radio preko, čuli smo par puta da si otvorio neki auto-salon?''
''Jesam, neko vreme dok nisu podigli poreze ( u stvari je crnčio kao auto-limar ), pa sam onda otvorio građevinsku firmu, kao preduzimač, nije loša kinta tu ( nosio džakove cementa dok nije počela kičma da otkazuje, na mešalici, pa na kraju kao fasader ). Nego, kako se snalazite ovde,je l' ima posla?''
''Pa snalazimo se nekako, znaš kako, žena, deca, za 200 evra mora da se radi, ako nećeš, ima ko hoće.''
''Za 200 evra? Pa ja te pare potrošim za jedno veče u Cirihu ( jednom prilikom je išao kod nekih rođaka na gibanicu, pa video poster da dolazi Mile Kitić ). Da vidite samo koja je kultura tamo, sve čisto, nema papirića nigde''.
''Pa ovde se nema vremena za to, inače bi i ovde bilo tako, da ne moraš da otplacuješ kredit, da svaki drugi dan menjaš nešto kad crkne na jugu... Čuli smo da si sa Jelenom ( najbolja riba u Zokijevom selu, svojevremeno ), ti znaš za šta živiš.''
''Ona je moj anđeo ( poslao joj papire, a ona odmah potrčala kad je čula da je u Švici, i rodila mu tri razmažena derišta. Nabacila kajlu oko vrata, glumi gospođu sa završenom frizerskom skolom ). Volim je, majke mi moje.''
''Čuli smo bili da ćeš doći kad je bilo bombardovanje''?
''Hteo sam, nego znate da nas stranci ne vole baš, pa nisam mogao da sredim papire da se vratim ( sve mi nešto pucao... ) da pomognem napaćenom narodu. Muzika, sviraj ''Hej evo me, moji stari drugovi...''.
Dovesti sebe u situaciju stani-pani.
- Vide li skoro Nikolu?
- Brateee, ne pitaj! Umrsio se k'o pile u kučinu!
- Šta mu se desilo?!
- Znaš da je otvorio privatnu detektivsku agenciju?
- Čuo sam , otprilike toliko dugo ga nisam video.
- Slušaj sad ovo: dođe mu jednog dana tip u kancelariju, mafijaš neki, vidi se iz aviona, i ponudi mu dobru kintu da sazna s kim ga vara žena. Naravno, ovaj prihvati, uzme akontaciju za troškove i obeća da će za dve nedelje pronaći švalera.
- I?
- Prekosutra ističe dve nedelje.
- Dobro, šta je problem, nije otkrio ko je švaler?
- U tome i jeste problem...otkrio je...SEBE!
- U jebem ti život! Šta će jadan sad da radi?!
- Pominje nešto Kipar, jebem li ga!
Pogledao si neki zanimljiv video, još prije par dana, i sad si odlučio da ga pokažeš prijatelju - ali ne znaš tačan naziv videa te vršiš rekonstrukciju pretraživanja ne bi li opet došao do istoga.
A: E, ček još samo minut da ti pustim jednu odvalu...
B: Ajde...
A: Hm... ne znam kako se zove tačno... A sad ću ga naći. Kucao sam "bella ciao", onda je tu naisla neka zenska, aha, evo ga, ona i neki harmonikaš, da, ali nije plejlista, nego baš video, onda sam to otvorio... hm... šta tu ima... e da, onda od tog autora, mislim, te ženske imaš ono odaberi sve, e tu sam nasao jedan, a gledaj je sto je dobra, uh, neka pesma "Speechless", e da, onda sam to kucao opet na pocetak da vidim original pesme, i ne mogu verovat to peva ona gagagaga... užas. E da, gde sam stao, e sad tu... hm... šta tu imamo, e da, i onda kliknes na onu trecu plejlistu...(posle 3 minute)
Tadaaaaaaaaaaaaaa, evo ga, a šta kažeš, jelda da je lud?
B: (otišao prije par minuta)
A: B?!
Loto u kojem izabrani brojevi predstavljaju brojeve u dnevniku učenika za koje se misli da će odgovarati sledeći čas. Obično se dešava kad niko nije ništa učio. Onaj ko pogodi najviše brojeva je pobjednik i po pravilu se časti pivom.
Mali odmor. Sledeći čas je biologija. Niko nije otvorio svesku, a kamoli knjigu.
-Marko: Kad već nismo učili, mogli bismo zaigrati loto.
-Ognjen: Loto?
-Marko: Da, znaš da biologičarka pita petoro, a ostale ne muči. Napiši 5 projeva na papir.Švrljaju na papir. Ostali prilaze. Raspituju se šta se dešava i odlučuju biti dio školskog lota. Profesorica je ušla.
-Profesorica: Današnji čas je predviđen za ponavljanje. Dakle, fiziologija životinja.
Pokušavaju zapričati profesoricu.
-Marko: Profesor'ce, pitajte vi. Učilo smo mi, ali nam recite broj učenika kad ga prozovete.
Zbunjena profesorica pristaje na dogovor sa brojevima. Proziva Saru, Ivana, Aleksandra, Vesnu i Marijanu. Nisu spremni. Profesorica izlazi iz učionice.
-Marko: Pogodio sam 2.
-Ognjen: Ja 3.
-Ivan: Kupujte pivo, 4.
-Ognjen: Vidiš ti malog.
-Marko: Koje brojeve bi mi predložio za loto sedmicu?
Generalno rasprostranjen stočarski izraz, koji se prvobitno koristio u momentima kada neposlušno, divljačno i mlado govedo shvati da mu nema druge nego da zalegne u jarmu(za koji je ruda zakačena) i tegli bez pogovora do kraja svog jebenog života.
Fraza koja definiše trenutak epifanije u kome shvatiš da je svaki otpor stanju u kome se nalaziš, potpuno uzaludan i da je to stanje u kome se nalaziš, potpuno konačno.
"Jesi čuo da onaj Kurd više nikada neće da piše na Vukajliji, kaže da mu je dosadilo?"
"Aha...znači legao je i on na rudu...pa bilo mu je i vreme."
...................."Jesi čuo da Ceca mitraljezac više nikada neće da se vrati u Srbiju? Kaže da je bio lud što je ikada i mislio da on uopšte i može nešto da učini za svoju zemlju i da sada samo hoće da živi na miru?"
"Pa da...i bilo je vreme da legne na rudu...".....................
"Jesi čuo da se onaj Kurd, što je prvi otvorio nalog sa tim nick-om na Vukajliji i napisao samo jednu definiciju, pa ga posle ustupio onom svom ratnom drugu koji je dopisao još oko 470 definicija posle, vratio iz Brazila u Srbiju? Kaže da hoće da živi u jednom selu kod Čačka i da čuva ovce?"
"Ha, legao je i on na rudu, znači...nema 'leba od oružja."
Prastara emisija emitovana petkom u terminu oko 23.00 na eksperimentalnom 3. kanalu RTB daleke 91. godine. Poznat oblik noćnog programa, po modelu Howarda Sterna. Dosta kasnije je nastala slična emisija Noćna Mora. Emisiju je otvorio RAMC, a kasnije je preko godinu dana istu vodio Bićko. Bićko je emisiju vodio pod pseudonimom Ruzmarin, sa razdeljkom pocepanim po sred glave, okruglim tamnim naičarima (Lenon), prepoznatljivim brkovima i manjkom uglađenih manira. Bićku se i danas često meša Ruzmarin u razgovor, osobito kada priča viceve.
Šoder lista je labavo zamišljena kao top lista muzičkih antitalenata. Dakle trebali su da prikažu nešto što se nalazilo ispod filtera dobrog ukusa i što nije za televiziju. Sa stanjem današnje televizije ova emisija ne može da se objasni. Ali u vreme kada je nastala, Oliver Mlakar i Mića Orlović su nosili ogromne leptir mašne i onako sa zgutanom motkom sitnim koracima merili studio i dubokim baritonom širili ideju da moraš lepo da se ponašaš, jer preko TV prijemnika ulaziš ljudima u kuću. Emisia na TV koja je bila totalno van normalnog režima u kome je sve namešteno i snimljeno 4 nedelje ranije, zbog potrebe cenzure je bila totalno otkriće za mene i moju generaciju. Znam da zvučim glup, ali nosio sam te glupe naočari i navikao sam kosu da raste sa razdeljkom tačno po pola glave. Ne samo ja, nego svi koje sam znao.
U to vreme nije bilo youtube i kobaje grande, pa su autori emisije koristili pomoć publike, koja im je slala iskrivljene umetnike na VHS snimcima. Danas je uobičajeno da digneš slušalicu i nazoveš radio ili TV ili da im bacaš tviter, mail i FB. U to vreme časopisi, radio i TV je komuniciralo sa publikom preko razglednica, dopisnica (to su razglednice bez slike) i pisama.
Svako pismo je počinjalo, sa: "Dragi Ruzmarine, nadam se da ovo pismo neće završiti u kanti..." Ljudi su mu slali, osim tih video snimaka, razno-razne rekvizite, tepiserije, hekleraje, kolaže i postere sa likom Ruzmarinom.
Posebne zvezde šoder liste bili su ulični talenti navatani u krugu dvojke, na adi, na kališu i u gagarinovoj. Kada je ekipa 3K, u povratku sa nekog ozbiljnog snimanja, jela burek, recimo, iskoristila bi opremu i priliku da snimi Žiku Obretkovića, Stoleta Piksija, Woodoo Popeya i Kaleta Gospodara Sveira. Iza tih akcija ostali su antologiski TV klipovi, Zeleno zeleno i Daj čoveče vrati pare. Popriličan skup isečaka emisije se mogu naći na jutjubu.
Narod je pisao Ruzmarinu viceve, koje je on čitao u emisiji, deca kasnije prepričavala u školi, žene na pijaci i starci na pecanju. Bio je to jedan eliksir sprdnje i leksikon nenasilnih ludaka i otvoreni konkurs za duhovite asove iz naroda.
U današnje vreme etno spadala, lošu muziku i glupe viceve možete da svlačite sa interneta, a svoje napade izražajnosti i subjetkivnu duhovitost možete da postujete, od vukajlije, pa nadalje. I to sve u realnom vremenu, ni petka ni 11 sati noću, zaobilazeći televiziju i njen program koji u današnje vreme skrnave, neki ozbiljno bolesni ljudi.
Iza emisije su ostali izrazi : "Koji su, a to su.", "Retko konj", "Konj će kome" i za kraj definicije čuveni "Doviđenja i oreoar, o rezeorvar, o kofa, o bazen."
Turcizam koji se koristi u Hercegovini, a označava udaranje kontre sagovorniku i njegovo izluđivanje svojim izjavama i postupcima, najčešće namjerno, iz inata.
- Mala, šta radiš večeras?
- Jao, pa ne znam, planirala sam da idem do grada sa Jelenom i Majom, otvorio se onaj novi klub pored rijeke...
- A jebem li ga... Sutra?
- Ijao, ne mogu ni sutra, slavi Đole rođendan, pa me zvao, ne mogu da ga odbijem, on mi je kao brat...
- Pu majku mu, prekosutra, u subotu, u nedelju?
- Prekosutra idem na svadbu, a u subotu i nedelju ne znam, mada sigurno će nešto da iskrsne...
- Alo, mala, ne domuzaj mi tu, nego da se pod hitno oslobodi jedno veče tu do kraja nedelje, da ne bi svašta bilo, ščula?
- Dobro, šta se dereš odma', čućemo se...
Progutati piće, bez foliranja, mrštenja i odmaranja. Na eks. Na dušak. Tehnika pravih majstora.
Spuštio se ja sa dva druga malo do mora. Nasuli 10 evra goriva, kupili dvije kutije cigara, računamo, imamo para još za po jedno pivo i dosta, ništa nam više ne treba. Upekla zvijezda, vrućina u kolima, stigosmo mi na obalu ali krepali od žeđi. Što ćemo činjet', odma' na ono pivo da malo žeđ ugasimo, pa ćemo dalje viđet'. A svaki od nas je moga pivo na dušak popit', u dva gutljaja, onako iz boce, nije nam više od dvije sekunde za to trebalo. Sjedosmo mi i evo ga konobar:
- Izvolite?
- Daj nam tri piva.
- Stiže.
I donese on tri piva. Prvo spušti drugu Baju, uze ga on u ruku da vidi je li ledno, i ne mogavši da izdrži, iskoristi situaciju i dok je konobar spuštio i otvorio pivo nama dvojici cijeli sadržaj boce je nestao u njegovom ždrijelu.
- Momak, donio si mi praznu flašu! - reče Bajo i ispod oka pogleda konobara da vidi da li mu je fora upalila.
- Ja se izvinjavam, gospodine, takvo su mi dali. Odmah ću Vam donijeti drugo.
- 'Ajde, 'ajde, poteci. Ništa strašno, ko radi taj i griješi.
Izuzetno neprijatna faca.. Ljudskim kvalitetima ekvivalentnim životinjskim, ali ne poštenim psećim manirima, ili prefinjenim mačjim, već najgora osobina od svake životinje..
U drugom slučaju je samo odvratna faca na pogled...
- Markeš se opet izvukao da ne plati..
- Al' zato smo se mi otvorili kao crkvena vrata.. I za njega i za nas.. Majko moja, kakva je to njuška. Samo kad bi mogao nešto za džabe. Tako kao pijani milijarder, ali ne za svoje pare!
---------------------------------------------------
- Gledaj smrada Acu, čovek nije mogao sudove da opere, to sam mu ostavio, rekao sam mu da će mi doći roditelji.. Gledaj kakvu su kuhinju zatekli! Ovo je kao mačje prcalište! Joj ćale video pikavce njegove, osećam da če da mi zavrne pičku kao rabadžija rukave kad me nađe.. Aco spremaj vazelin!
- Koja je to njuška, mrcina, pravi lav!
---------------------------------------------------
- Vidi one dve male od kraja četvrta i peta..
- Nemoj zebavati, koje njuške.. Ova levo ima pušku, sačuvaj Bože!
- Da, loše su!
Da bi ovo koliko-toliko uspešno ispratili podesite pojačivače slikovitosti na maksimum i otvorite sve dvosmerne kanale između leve i desne hemisfere. Maksimalna komunikacija na najvišem nivou je neophodna.
Za početak recimo da je Giros samo jedan od mogućih rezultata lika i dela Haosa i Hronosa. Zašto baš Giros, koja je njegova svrha, kome je bio potreban i da li je on samo slučajnost ili unapred zadata neminovnost za sada nikome nije jasno. Zapravo, postoje neki koji samo misle da znaju nešto o tome.
Po jednima Haos i Hronos deluju po matrici tako da će oni uvek napraviti Giros koliko god puta počinjali i kako god Giros skončao. Neki drugi misle da ovaj dvojac raspolaže arsenalom bezbrojnih varijabli i začina te da se nikada ne može predvideti kako će izgledati i šta će zapravo biti ono što će se Girosom zvati.
Nepredvidivost ishoda je u stvari toliko velika da je prema jednom proračunu dovoljna pojava sasvim malog klobuka gasa u Haosovom debelom crevu, koji tamo obitava samo kao potencijalni prdež, pa da u novonastalom svetu Giros izgleda kao indijanska perjanica bez koje bi odlazak na stogodišnje spavanje bio smrtni greh, ali i otvoreni poziv za oralni seks u beztežinskom stanju i to u direktnom TV prenosu. Sa druge strane, realizacija gasnog klobuka u zrelo zaokruženi Haosov prdež proizvodi sasvim drugačije efekte na izgled, svrhu i sudbinu Girosa. Naime, precizni proračun za ovaj scenario kaže da bi u tom slučaju Girsom zvali ništa drugo do Dalaj Laminia uškopljena muda osušena na himalajskim vetrovima. I da ne tupim dalje, mislim da ste ukapirali. Čudo su ovi pojačivači slikovitosti.
Hronos je još zajebaniji lik. On mu dođe kao DJ vremenskog toka. Može da ga tera unapred, unazad, na 33 ili 45, kako mu se digne ... Možete li zamisliti (mada kurac ćete zamisliti, ali ajde probajte) spiralni tok vremena ili istovremeno bitisanje u dvosmernom vremenskom toku, pa varijantu dvosmernog toka gde je jedan smer sporiji a drugi brži, pa varijantu sa vrtložnim vremenskim čvorovima ... Koja bi to zajebancija bila. Pođeš da opereš zube i zatekneš sebe u kupatilu kako već pereš zube poslednjim istisnutim milimetrima paste, a onda se pitaš da li uopšte treba da ih opereš jer si video sebe kako si to već uradio. Na kraju shvatiš da ipak treba oprati zube jer si ono video prošlogodišnjeg sebe, ali kurac, paste više nema. Problem je samo što si siguran da si juče otvorio novu tubu paste za zube.
Opet, precizni proračuni kažu da kada bi Hronos imao zrnce peska više za curenje Giros bi bio isti kao i ovaj nama poznati, ali bi spadao u kravljevska jela zato što bi se pravio od supersoničnih letećih svinja. Nasuprot ovome, da je Hronosu nedostajalo jedno jedino cureće zrnce peska u ovom trenutku bi ste sedeli za kompjuterom i čitali neki šašavi tekst pod naslovom Haos, Hronos i Giros nekog opičojla što froncla atome, a sam tekst nema ama baš nikakve veze sa girosom. Mislim da ste sada i ovo ukapirali pa neću da drvim dalje. Čudo su ovi pojačivači slikovitosti.
Nepravedno bi bilo ne pomenuti i staru teoriju po kojoj će, ukoliko ikada bude provaljeno zašto i kako su Haos i Hronos napravili baš Giros i osmislili njegovo postojanje, ovaj smesta iščeznuti i biti zamenjen nekom sasvim drugačijom tvorevinom koja će se možda i dalje zvati Giros, a možda i neće. Kako god, u nastavku ove teorije se tvrdi da se to već događalo i to mnogo puta.
Oštro iskritikovati nekog. Narodski rečeno, napičkati.
-Ajde da častiš rođeni. Čujem da si otvorio menjačnicu?
-Ma beži bre i ti i menjačnica! Samo problemi.
-Što problemi? Pa to bar nije neka nauka...
-Ma zaposlio sam onu Lujinu stariju.Grešku za greškom pravi.
-Onu sisatu?
-Ma da bre. Malo malo, pa joj neko uvali nešto.
-Pa i čuo sam da je oćna.
-Ma falš joj uvaljuju, a kupio sam najnoviji tester. I nabrusim je svaki put, al džaba.
-Pa odbij joj od plate, pa će da se opameti.
-I znaš šta je neki dan uradila? Dođe joj čovek sa 100€ i kaže hoću pola-pola, a ona uzme novčanicu i preseče makazama na pola.
-Ne seri? Pa ja bi joj dao otkaz momentalno!
-I ja sam hteo, al ka'em ti samo sam je dobro nabrusio.
-Pa dokle tako?
-Nisam imao srca. Tako kvalitetno me zamolila na kolenima, da sam jedva otišao kući.
Bog. To sam ja. To si ti. To je čak i Toma Nikolić kada se ne smeje - lagano govoreći neke panteističke mudrolije pokušao je da me uteši starac kome sam ležao u krilu sveže ranjen sačmom u koleno.
Sve mi je više imalo smisla to što je govorio.
Bog stvori mene, ja stvorim govno... Obojica smo stvorili, istu stvar. Kako sam mogao da odem? Da ostavim toplinu doma i krenem u sizifovski rat protiv protivnika većeg od mene gomilama puta, a opet nedovoljno jakog da me slomi do kraja.
Probudih se. Prozvali su mene i starca da pristupimo prostoriji za mučenje iz koje su svi izlazili iskolačenih očiju, sede kose i bledog lica. Bojali su se te prostorije. Ja nisam, mislio sam da nema ništa strašnije od tri godine samoće i boli koju sam do tad preživeo u ovom kazamatu prikladnom samo najgorim horor filmovima japanske produkcije.
Ali, čekalo me je iznenadjenje, "uvek može još" - reče stražar dok sam mu sasuo u lice kako mi ne mogu više ništa.
Užasan prizor me je čekao. Gomila mrtvaka nasumično odsečenih ekstremiteta ležala je na sredini dok su ostali zarobljenici pod pretnjom oružjem i bičem vukli polužive vrišteće spodobe ka istoj toj gomili.
Gospodin stražar mi se osmehnuo i rekao "spremi se za susret sa onim svetom". HA - pomislih - kakva budala, pa jedva sam to čekao. Al' ne lezi vraže, izdvojiše jednog mrtvaka sa one gomile, pa ga vezaše za mene. Goli obojica, on mrtav sigurno već tri dana a ja pritisnut o njegovo mekano smrdljivo telo puštam suze neverice, suze gadosti, suze Božije. Bacili su nas u jedan kovčeg i zatvorili, da bi mi obezbedili pun ugođaj ubačena je i jedna upaljena baterijska lampa. Smrad je bio nepodnošljiv, povratio sam ono malo hleba i vode što sam taj dan pojeo što je samo pogoršalo situaciju. Vezanih ruku, nogu, ali otvorenih očiju gledao sam u lice na kojem se već nazire lobanja dok crvi mile između zuba.
Probudio sam se, ošamućen, lice mrtvaka mi je postalo poznato, počeo sam da mu pričam o mom domu, ženi, deci, ocu, majci... Prirastao mi je za srce. U prenesenom značenju, ali i bukvalno, jer je moja koža počela da srasta sa njegovom. Gušio sam se. Usrao sam se, i bukvalno i u prenesenom značenju.
Pribijeni jedan uz drugog postadosmo jedno, mrtav i živ. Ponovo sam počeo da mu pričam, satima, mada bi nekome ko to gleda sa strane više izgledalo kao tiho mumlanje bezubog idiota.
Nakon neke dve godine, mada su mi rekli da je prošlo 24 sata, kovčeg se otvorio. Izašao sam iz prostorije dok je masa zatvorenika blenula u mene kao u nekog duha. Spazio sam starca kome ležah u krilu, sklupčan beše u nekom ćošku, prišao sam mu i dotakao mu rame, a on je pobegao u drugi kraj dvorišta.
Kleknuo sam, pogledao u baru gde videh odraz nepoznatog lica, iskolačenih očiju i sede kose tad rekoh toj nakazi - Ti si Bog, ja sam Bog.
Ova neopisivo bolna obaveza u životu svakog tinejdžera predstavlja jedan od najtužnijih dana u njegovom životu. Dotični je toliko depresivan i u mrš-u-pičku-materinu fazonu da je cela kuća sa celokupnom rodbinom i prvim komšijom Pajom nervozna i bratoubilački raspoložena. Elem, dolaziš u školu negde oko 10 do 2, tik pred zvono, ali kasniš na prvi čas kod razredne jer si sklapao neki biznis sa ortacima iz 3-8, koje nisi dugo video pa se usput i raspituješ šta ima novo. Ulaziš u svoju učionicu, vidiš 30 glava koji izviruju okolo u nadi pronalska tajnog izlaska iz učionice, a da pri tom savršenom bekstvu niko to ne primeti.
1: "Dobar dan, razr.."
2: "Radovanoviću, znala sam, tačno sam znala! Ni prvi dan ne možeš da dođeš na vreme, kasniš 20 minuta!"
1: "Ali.."
2: "Ćut! Da te ne čujem! Sad te neću upisati (nema dnevnik), ali za svako iduće kašnjenje na čas dobićeš tri neopravdana! Nacrtaj se na svoje mesto!"..
Sedaš za svoj sto, klimaš glavom okolo otpozdravljajući kolege svoje barke koja tone. Slušaš narogušenu razrednu koja preti kako će vas sve pobesiti i zaklati ako se neko uopšte usudi da udahne dva puta u 5 sekundi, da ne pričamo o drugim prekršajima svete knjige "Ja sa sekirom teram đake da postanu ljudi". Zvono prekida razrednu u pola reči, a svi prisutni zahvaljuju Bogu. Dolazite na drugi i poslednji čas, u još veći pakao. Profa ulazi, baca dnevnik na sto i govori da vadite knjigu i da otvorite stranu 842, paragraf 3, članak a. Zbunjeno gledate jedni u druge i jednostavno ne kapirate. Samo oni najiskusniji ćute i znaju šta sada sledi (ponavljači, znaju sve profesore i znaju kakva doza im treba), ali naravno, uvek će se naći neko naivan (pogotovo ako je u pitanju prvi razred srednje).
1: "Profesore, ali, prvi dan škole je."
2: "Jel prvi? E, evo tebi onda prvi u dnevnik. Hoćeš da bude i drugi?" (Na scenu stupa atmosfera sa sahrane babe Kvetoslave)
Bog je poslao anđele koji su zazvonili i oterali đavole sa radnih mesta. Freedom, at last. Zoveš kevu, govoriš kako ćete imati punih 7 časova i tri dopunska iz špansko-južnoameričkih ratova i kako je to obavezno za kontrolni u novembru. Naravno, nakon dopunske idete kod Laze (najvećeg štrebera u razredu) da igrate šah i monopol. Keva naivno odobrava i ponosno priča ocu šta radiš i šta ćeš raditi. Svi su se uputili u obližnju birtiju kako bi ugasili tugu i prokleli đavole sa stalnim zaposlenjem. Tek je četr sata, napolju je 36, ali već se ispija Lozovača i naručuju tužaljke. U toku ostatka višečasovnog opijanja doživljavaš najsramotnije momente svog života, ali ko te pita, ipak se opraštaš od još jedne neproživljene godine. Pravite sranja u birtiji, a konobar sa zadovoljstvom vadi svoju super-ultra 101 megapixel kameru, smeška se, snima vas, i raspravlja sa kolegom kako će da nazove snimak kad ga okači na Jutjub. Posle toga se više ništa ne sećaš. Budiš se, svu energiju koju imaš upućuješ u pravcu desnog oka kako bi ga otvorio. Uspeo si. Okrećeš se, pitaš se gde si. Posle dobrih 2 minuta i 38 sekundi primećuješ da si kući. To je dobro. Preko puta veliki sat pokazuje da je 13:52, pljeskavica iz Leskovačkog ti je na stomaku, sendvič iz Arene na levoj nozi a mamin ručak na desnoj. Pored svog tog sranja tebi se u glavi neprestano vrti jedna te ista, đavolsko-antihumana rečenica..
"..tri neopravdana, tri neopravdana, tri neopravdana.."
Iluzija većeg dela stanovništva.
Sirotinja:
Švercuje se vozom do buljarica ili čanja, veći deo odmora provodi tražeći poznanike ili ortake kod kojih mogu da se uglave na prenoćište, na plaži se ne kupaju niti sunčaju već gledaju kako da maznu nešto kako bi prodali i kupili salamu i hleba, večernji izlazak je šetnja i gledanje u klubove sa ulice.Srpska srednja klasa
Uplaćen je aranžman, ima gde da se spava i doručkuje, ide se na plažu posle doručka i vraća se sa iste pred večeru, trauma srednje klase je kako potrošiti preostalih 150e, preslišavanje i prebrojavanje da li može da se popije kafica ili samo sladoled dolazi u obzir danas, posle večere se ide u krevet i bije glavom o zid kako će se plaćati rate kredita uzetog za "izuzetno dobro letovanje".
Bogataši
Ima se para ima se s čim ali pusti biznis, rešavanje problema sa odmora je neizbežno, uvek su na mobilnom, pogađaju, odgađaju, preračunavaju koliko je hotel dobar love tokom sezone, kako bi se lepo zaradilo malo ekstra para kad bi se otvorio bar na plaži i ostale muke koje njih muče dok im žene karaju lokalni mangupčići,od odmora nemaju ni o.
Bogataške žene
Skidam kapu, one uživaju.
Zlo vraceno iz praiskona,repriza horora.Muzicka pozadina koja bi savrseno odgovarala dolasku cetiri jahaca apokalipse i Sudnjem danu.Zvuci koji ucine da se prosecnom Srbinu oduzmu noge a paralisuca jeza prodje uz kicmu.
Slavisa lezi pospan na krevetu,u blagom polusnu,sat otkucava 19:30h iiiiiiii...Krecemo!-Tiritititiritititiritititirititi...Onako sanjiv skace sa kauca i obaljuje cokanjce rakije sa stocica i preplasi zenu i cerku:
-Milanka sta si zinula ko' krava,vodi decu u skloniste opet ce oni pederi da gadjaju,stizem i ja samo baterijsku da nadjem!I pozurite dok jos ima struje!Navij mi ono sranje u 5h,da vidim je l' stigo' zejtin i brasno.Valjda su neko normalno brasno doterali,kad sam prosli put otvorio ono iz Rumunije jedva sam se odbranio od crva!
U tom trenutku ulazi sin:
-'De si bio picka ti materina,pa je l' znas da gadjaju svako vece!
-Cale,koji ti je jbt tu smo bili isp...(vaspitna ga sprecava da dovrsi sta je hteo da kaze)
Milanka prilazi i lupa mu 2 samara u nameri da ga povrati,cerka ga hvata za znojavu kosulju i drmusa ga:-Kakav zejtin,kakvi bakraci covece,2010. je opet si prebacio crni moj Slavisa!
-A?Sta?Kako ,ja bre....Ijaoj,Tijanicu,jebem li ti 100 krvavih majki!
Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareći povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, oličenja pravog gospodina i nadaleko čuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice čovečje krvi.
A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri čija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noći nisu podizali iz komfornih porodičnih grobnica i mermernih sarkofaga već iz raskvašene srpske ilovače.
Postojanje Petra Blagojevića iz sela Kisiljevo na Dunavu istorija verovatno ne bi zabeležila da se on posle svoje smrti, 1725. godine, nije povampirio. Blagojević se na dan posle svoje sahrane, na Aranđelovdan, u snu javio svojoj ženi i tražio joj opanke. Svoje lične opanke bez kojih je bio sahranjen. Seljani su shvatili zašto su pokojnom Peri potrebni opanci tek par meseci docnije, kada je za nedelju dana u selu umrlo devet duša. Milsili bi da ih je odnela čuma da svi do jednoga na samrti nisu tvrdili da im se prikazivao pokojni Pera, da ih je davio i da im je govorio da im nema spasa.
Selom je zavladala panika. Još s prvim sumrakom meštani bi se povlačili u kuće i prestravljeni čekali svanuće. Potom se pročulo da je vampir viđan i po tuđim kućama i da nema tog mandala ni katanca koji ga može zaustaviti. Govorilo se da su jedini lekovi krstače, beli luk i ljute paprike, ali ni to nije bilo sigurno. Zato su, po savetu ljudi koji su sa sličnim pojavama imali iskustva, seljani odlučili da raskopaju Perin grob.
Od 1718. severna Srbija bila je pod austrijskom vlašću. Švapska uprava bila je iznenađena panikom nastalom u Kisiljevu i nije bila sklona da poveruje u iskaze meštana. Ipak, kako su seljaci bili “van sebe od straha” Austrijanci su popustili i dozvolili da Petrov grob bude otvoren. Na lice mesta je iz Beograda došla delegacija sastavljena od vojnih i civilnih lica. Prema zvaničnom izveštaju komisije, od svih prisutnih pribranost je zadržao jedino stari grobar. Raskopao je raku, ćuskijom otvorio sanduk od čamovine i na opšte iznenađenje ukazalo se pokojnikovo telo, podnadulo i rumeno, sa naraslom kosom i noktima i pomodrelim usnama musavim od sveže krvi.
- Alaj si se ti, moj Pero, noćas lepo gostio. Što nisi ubrisao ta usta, crni ti? rekao je grobar i zgađen pljunuo.
Pred ovakvim dokazima da je reč o vampiru nisu imali izbora, mrtvo telo su probili kocem. Očevici su tvrdili je neraspadnuto truplo dok ga probijali ječalo i bljivalo krv. Pokojni Pera je potom spaljen.
Metodični Austrijanci su tom prilikom saznali da su stanovnicima Kisiljeva slučajevi vampirizma bili poznati još od ranije, iz turskih vremena. Jedan od najpoznatijih vampira bila je Vlajna Ruža koja nije bila krvoločna kao Petar, već je samo imala običaj da prepada meštane koje bi uhvatio mrak u blizini groblja.
Krene neko kući po padini pored groblja kad mu se, niotkuda, prikaže pokojna Ruža, Bog da joj dušu prosti, i alapača kakva je bila priupita:
- Gde si bio u ovo vreme, crni ti? U štetu ideš, đavo te odneo, a žena te, mučenica, čeka kod kuće.
Posebno je volela da noću razbija testije i lonce zaboravljene na dvorištu, da čangrlja lancima od kofe na bunaru i da poštenom narodu drmusa krevete. Seljaci bi je viđali kako da hoda po površini Dunava. Kada bi s vode ugledala nekog komšiju, Ruža bi ga pozvala po imenu:
- Radojeeee, dođi sa zaigramo! - sve u nameri da ga navadi da se udavi. I pošto niko nije bio lud da joj se odazove, ona bi sve življe cupkala po površini vode. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu.
Ružina rodbina je htela da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, udavila se bila nesrećnica u mutnom Dunavu. Na kraju im se smilovala i smirila se, da se više nikome ne prikaže. I baš zbog nje su posle, u nameri da spreče mrtvake da hodaju naokolo, u selu ljude sahranjivali bez opanaka. (Zato je Pera i sa'ranjen bos.) Ipak, nesrećna Vlajna Ruža nije bila zao vampir; nikada nije izazvala pomor, niti je ikoga od živih zarazila svojim zlom.
Još 1725. bečki časopis Volkische Zeitung objavio je članak Vampir von Kisilevo o slučaju Petera Plogojowitza. Od tada su vesti o vampirima u Srbiji krenule da se prenose iz časopisa u časopis, iz zemlje u zemlju, izazvavši pravu pomamu u zapadnoj Evropi. Saznalo se da ova zla bića ponekad haraju svim balkanskim krajevima. Svedočanstva su prevođena s nemačkog na engleski, na francuski, na italijanski, a jedina neprevedena reč bila je ona koje u tim jezicima nije bilo – vampir. I raspalila se mašta bogatih Evropljana pa su izmislili čitav jedan luksuzni svet vamprira u kome su zvezde grofovi bledih lica, zagrnuti crnim pelerinama koji imaju zamkove s kulama pod oblake, kamene nedgrobne ploče s elegantnim epitafima i pohađuju balove po dvoranama s viskoim svodovima. Niko se više ne seća onih iskonskih, narodskih vampira u opancima. Život su proveli radeći zemlju, čuvajući stoku, spavali su na slamaricama, grejali se uz ognjište, muzli krave, sahranjeni su u žutom blatu pod drvenom krstačom bez belega (nit je ko umeo da napiše, nit ko da pročita), a ipak su nas proslavili.
