Na prostoru Evrope postoji samo jedan i to je Crna Gora.Svako ko je imao veze sa visokim kriminalom je,pogodicete vec,crnogorski drzavljanin.Zasto bas crnogorski?
Zato sto Crna Gora ne isporucuje svoje drzavljane!
Kriminalci unose svoj kapital i CG,gde ga i peru,uz masne provizije,koje ostaju Milu i lokalnim mocnicima i to je jedan od nacina kako finansiraju drzavu,u tendenciju da to postane grana privrede.Posto su crnogorci jedno vreme bili u ljubavi sa rusima,svi ruski kriminalci su pohrlili u CG,gde su kupovali shupe i kamenjar za basnoslovne sume,koje su nekada bile i po sto puta vece od realne vrednosti objekata i zemljista.Crna Gora je jedina drzava na svetu gde ne postoji fundamentalno pravilo svake prave drzave,a to je nepovredivost imovine.Nedavno hapsenje kompletnog kotorskog katastra govori dovoljno, apohapsili su ih zato sto su menjali vlasnistva nad zemljom i objektima,bez ugovora i sudskih odluka,sto je neverovatno za cuti,a jos manje za doziveti i tako su meni oduzeli deo placa koji je u mom vlasnistvu i vratili ga starom vlasniku,samo zato sto im je platio 300 evra,da bi skot mogao da ga ponovo preproda...

Jedino pravilo vezano za mogućnost seksa na žurci.
Verujte mi. Jebeš piće, dobru muziku, atmosferu, zezanje, ako u ovome postoji disbalans.
Ako ima mnogo žena a malo muškaraca niko neče jebati. Prost zakon ponude i potražnje. Ponuda robe jeste velika ali je tražnja mala, što dovodi do pada vrednosti robe. Onda počinje pucanje na glavnu premiju, na ponudu večeri. Ali kako ste je vi uočili tako su i drugi. I svi misle da imaju prolaz. I svi bi baš nju da kresnu. Ne preostaje vam ništa drugo nego da se napijete.
Ako ima malo žena a mnogo muškaraca situacija je nešto bolja. Možda će jebati jedan, eventualno dvojica. Vrlo verovatno čak i istu ribu. Ponuda muške radne snage je velika a tražnja mala, što logično dovodi do pada cene muške radne snage i do porasta cene robe. 10 vas startuje jednu ribu i ova se istripuje da je mrak i ne da nikom. Počinje nećkanje, femkanje i ne preostaje vam ništa drugo nego da se napijete.
I u jednoj i u drugoj varijanti veliki su izgledi da ćete jedino uspeti da naguzite najboljeg ortaka zbog količine alkohola koju ste uneli u organizam. Ili, još gore da naguzi on vas. Ispadnete peder i još ste jebani. I pokvarite dugogodišnje prijateljstvo.

Ne tako retka pojava u kolima starijeg bračnog para.
Javlja se uglavnom zbog večitog nadmetanja oko toga ko je bolji za volanom. Ali i kad jačoj polovini dokurči IIIJU! reakcija suvozača.

Osoba koja nas redovno (svesno ili ne) pita nešto izazivajući trenutni ŠKK. Po difoltu omašen tajming i sadržina pitanja.

Uglavnom je to roman za koji se smatra da je jedno od vrhunskih književnih dela, a svaki narod ima sebi karakterističan. Tako mnogi Crnogorci na vidljivoj i možda jedinoj polici za knjige drže "Gorski Vijenac", Srbi "Na Drini ćuprija", a Nemci vrlo verovatno neki od Ničeovih romana, npr. "Tako je govorio Zaratustra". Takođe, mnoge osobe u različitim životnim dobima imaju sebi karakteristične knjige za ukras. Elem, devojčica koja ulazi u pubertet poseduje sve moguće tinejdžerske čiklit romane pored kojih stoji popularna i veoma "korisna" knjiga - Pitanja za devojke. S druge strane, dečak će imati uglavnom lektire koje je dobio na poklon od babe i/ili časopise o automobilima, kompjuterima ili motorima jer on nije sisa da ga zanimaju knjige. Da bi stereotip šesnaestogodišnje izblajhane plavušice bio upotpunjen, ona će na svojoj polici, pored gomile medvedića i srca na kojima piše "najboljoj ribi", držati najnoviji roman Anabele Basalo/ Lune Lu/ Nives Celzijus. Devojke intelektualci će u veoma mogućoj velikoj vitrini kao oči u glavi čuvati bibliografiju Dostojevskog, Tolstoja, Andrića, Hesea, Ničea, Getea, Disa, Prevera, Poa i mnogih, mnogih drugih. Možda nije sve pročitala, ali hoće, jednog dana kad završi fakultet. Ili kad ode u penziju. Jedan od stereotipa srednjoškolca je da ne čita apsolutno ništa osim dnevnih novina, reklama u gradskom autobusu ili, ako kojim slučajem bude hteo da smuva devojku intelektualca, pročitaće bar "Demijan"-a kojeg će morati da kupi, jer u biblioteku nije učlanjen. Tako će i on posedovati knjigu koju če prelistati i baciti na sto odmah uz daljinski i nokiu N serije. S druge strane imamo dečka koji se loži na istoriju, tako da ima gomilu enciklopedija, razume se, antikviteta koje ne dira već čuva za unuke. Dečko neonacista pod jastukom čuva svima poznatu "Moja Borba"-u od njemu dragog Hitlera. Dečko nacionalista poseduje Šešeljev roman "Ideologija srpskog nacionalizma". Brižljive majke domaćice u svojim kuhinjama imaju pun ormaric bakinih tajnih recepata i kuvara uz neki priručnik za odgoj dece. Stariji ljudi, naravno, imaju klasike. Nekolicina njih koja nije na vreme počela da ih sakuplja kupuje ušminkana džepna izdanja. Da budu u trendu i u koraku sa svojom generacijom.

To je jedan mit po kome klima uređaj ne treba podešavati na temperaturu koja je više od 5 stepeni niža od vanjske (poneko kaže i 10 stepeni). To je čista glupost iz više razloga.

Prije svega klima uređaj nije prekidač koji automatski snižava temperaturu na isprogramiranu, već rashladni uređaj kome treba dosta vremena da postigne željenu temperaturu. Tako da, ako namjestimo klimu na 18 stepeni, a u sobi je 30 stepeni (a napolju recimo 35), temperatura neće automatski pasti na 18 već će se lagano spuštati, i 18 stepeni vjerovatno neće ni dostići, već će se zaustaviti na prijatnih 23-24.

Druga stvar, da bi hlađenje uopšte bilo efikasno, vazduh koji izlazi iz klime mora biti znatno hladniji od onog u sobi. Ako bismo poštovali to pravilo, pri vanjskoj temperaturi od 37, klimu bi morali namjestiti na 32 stepena! A to je gotovo sigurno više od trenutne sobne temperature. Tada bi nas klima samo još više grijala!

I sam princip rada klima predviđa da se za programirane temperature preko 30 stepeni ni ne pokreće sistem za hlađenje, već onaj za grijanje.

sport,igra,nadmetanje ili samo kurcenje? Najverovatnije od svega pomalo sa akcentom na ovo poslednje.Iskljucivo muska igra u kojoj je potrebna snaga,brzina i dobri refleksi i odredjena doza odsustva straha od povreda.Za zene igra bas nije preporucljiva zbog neznije gradje,prsnih jastucica,bikinija i nemogucnosti kurcenja.
Za igru je potrebna ekipa od jedno pet,sest ljudi,loptica velicine teniske loptice,pozeljno da je gumena koja ne upija vodu i da nije od plastike da ne pece dlan kad se po njoj zvizne i naravno plicak do iznad clanaka sa finim ravnim pescanim dnom bez mulja i otpada(idealan teren je na novosadskom Strandu kad je vodostaj nizak).Kad su odredjeni gorenavedeni uslovi ispunjeni igra moze da pocne.Ekipa formira krug koji treba da ima precnik od desetak metara i onda pocinje lansiranje loptice jednom rukom.Cilj je dodati bilo kojem saigracu lopticu na takav nacin da mora da skoci,napravi akrobaciju,i odbije lopticu nekom drugom saigracu koji radnju ponavlja.Loptica se udara jednom rukom i to je u sustini i jedino cvrsto pravilo.Nema timova,nema pobednika,cista zajebancija uz enormno trosenje energije.Parade,klizeci na grudima po plicaku,okreti,zaokreti,premeti,cisto kurcenje da bi se izmamila simpatija zenskog dela publike i njima dala mogucnost da u svemu tome osacuju kakvog zgodnog muzjaka.

Kažu da je nekada u Italiji pizza bila sirotinjska hrana, nešto na šta su uvek mogli računati, jer su u špajzu uvek imali nekih ostataka koji su se mogli iskoristiti. Ali, kao i svaka istorijska priča, da bi se shvatila, i ova se treba staviti u konteskt. Pre svega Italijani, bili sirotinja ili ne, ishranu shvataju veoma ozbiljno i teško sa daju prevariti. Bio je Džejmi Oliver tamo, pokušavao da im uvali modernizovane varijante italijanskih jela, na šta su ga ljudi oduvali po kratkom postupku, izrekavši suštinsku istinu - moja baba to bolje kuva. Jer kod Italijana tradicija nešto znači i konzervativni ljudi ne kuvaju hranu iz konzerve. Dakle, reći da je nešto sirotinjska hrana, kod Italijana znači da i sirotinja u nečemu može da uživa, a čega se ne bi postideli ni oni bogatiji. Jer, oni za pizzu koriste ostatke prave šunke, svež, iz bašte ubran čeri paradajz i maslinovo ulje. Kečap ne koriste. Takođe i začini su im pravi i koriste ih kako treba. Sirotinja, a ne beda. Možda bi se mogao napraviti i sličan prikaz sirotinjske zabave, ali to nije tema ove definicije.

Pizzu kod nas nažalost nisu doneli Italijani. Štaviše, prava pizza je ostala u Italiji. Mi smo uvezli picu, koja u suštini nije hrana, već najpouzdaniji grafikon za merenje inflacije. Došla je američkim ekspresom i reklamirana kroz tinejdžerske filmove, odmah pored džinovskih pakovanja kečapa. Već tada tretirana je kao podloga koja sve trpi. Pre svega, već pomenuti kečap, ali i majonez, lažne šunke i masne kobasice. Sa krilaticom - nekadašnja italijasnka sirotinjska hrana, koju sada jedu i bogati, pica je postala šarena laža, koju jedući postajemo uverni kako smo moderni i povlašćeni u odnosu na ranije naraštaje. Ravan pice postaje jedino mesto gde se naša stvarnost oslobađa loših svojstava i dobija željeni kvalitet. Staviti nešto na picu znači ulepšati tu stvar kao da ste je stavili pod jelku. Kada savremeni kapitalisti žele da uskrase neki proizvod , treba samo da se zapitaju da li se može staviti na picu. Kada kupiš pica šunku, svestan njenog nekvaliteta nećeš je staviti u sendvič. Jadnica ima samo 10% mesa. Ali kad zamiriše sa pice, biće dovoljno dobra da na nju pozoveš simpatičnu drugaricu. Savremeni čovek na stvarnost gleda kroz picu.

Naravoučenije mladog devca nakon prvog vizuelno-oralnog kontakta sa tunelom koji život znači.

Ovo je jedna inspirativna, poucna, iskustvena izjava (a usput i savet) jedne profesorice svojim studentima. Vrlo divna profesorica, kako fizicki (za svojih 45-50 godina) tako i kao osoba. Postavila je pravilo na pocetku semestra da svako moze da uradi nekoliko seminarskih radova i eseja iz njenog predmeta, da bismo ucestvovali u tzv "interaktivnoj nastavi" i skupili sto veci broj poena. No, vremena se menjaju. Divna zenica s pocetka price, prerasta u zlu babetinu, ciji je jedini cilj srusiti odredjeni broj studenata. Jer, sta se desilo - studenti poslusase dobru zenicu i napisase seminarske i eseje, skupise bodove! Maltene, svi da prodju. Ali to ne moze tako, procedura se menja odjednom. Sa njom i divna asistentkinja '84. godiste, ali to je nebitno. Iznenada, sve je crno. Niko ne moze imati vise od dva seminarska i/ili eseja jer 'boze moj, ne mozete svi biti pametni toliko da sve dobro uradite' (citat sa predavanja).
Dakle, desavaju nam se fundamentalne promene u svetu, kako u nasoj glavi tako i inace. Sa sivog, gde smo svi isti i moramo se prilagodjavati jedni drugima, presli smo u crno-beli svet u kom nema prilagodjavanja, vec 'kako se nekom tamo cefne', tako ti je.

Instrument za oralno zadovoljavanje lične higijene.Sastoji se od drvenog štapića zarezanog sa obe strane oštračem za olovke.Čačkalice su najviše koristili zemljoradnici i direktori.Bilo je više stilova čačkanja,a osnovno pravilo je da se čačkalica prvo malo sisa,zbog kiseline,jer je onda elastičnija.Nakon toga se pristupa kopanju po zubima.Zatvoreno kopanje je kad pokriješ jednom šaketinom drugu i praviš bolne grimase,a otvoreno kad zineš da ti se vide mostovi,krajnici i dvanaestpalačno crevo.Ono prvo je bilo otmeno,pa su tako radili samo pripadnici viših slojeva:ambasadori,generali i njihove "drugarice",na primer.A najotmenije je kad zajedno s ostatkom hrane iz šupljeg zuba izvučeš i onaj poseban visok ton zbog koga se u kafani čak i kelner okreće.Zanimljivo je da studenti,recimo,uopšte nisu čačkali zube,jer im je to bilo seljački.Ponekad bi eventalno uzeli čačkalicu pre jela da očiste nokte,ali bi je odmah zatim vratili na mesto. Kasnije smo postali fini:čačkalice se nisu mogle naći baš u svakom ćumezu,pa se narod snalazio koristeći šibice.Ako šibica nema u blizini,mogao je da posluži i dugačak nokat na malom prstu.U tom slučaju bilo je preporučljivo da se prvo iščačkaju zubi pa tek onda vosak iz uveta.

Osoba koja nema apsolutno nikakvu funkciju ni ulogu ni značaj u društvu. Mediokritet. Nema svoj stav. Ne želi da se ističe, ali ni da bude izdvojen iz društva. Želi da bude kao ostale jedinke, da razmišlja kao oni, da se ponaša kao oni, da izgleda kao oni. Uvek je tu, ali nikada ni na šta ne utiče. Čak i kada izrazi svoje mišljenje, niko ga ne sluša. Svi ga vide, ali ga niko ne primećuje. Svi ga znaju, ali ga niko ne voli. Preživljava na taj način što uvek stoji uz onog ko je obična jedinka u društvu, pa ga zbog toga svi i tolerišu. Da nije broja jedan, on bi bio obična nula. Parazitiraju u toj simbiozi koristeći osnovno pravilo u eksponencijalnoj matematici da nula na neki stepen i dalje jeste nula, a da jedinica na neki stepen i dalje ostaje jedinica. Oni svojom egzistencijom ništa ne menjaju. Ali da bi bili kao drugi oni su eksponenti broja jedan. Neki ih smatraju i skromnim jer im nije cilj da se druže sa onima koji više vrede da bi i sami vredeli. Obično nikada ne postanu pravi brojevi koji vrede više od obične jedinice i koji će imati svoje eksponente.

Staro-babski jezik se može nazvati podvrstom srpskog jezika. Najpopularniji je u seoskim predelim. Najviše ga koriste malo starije osobe ali je zastupljen i medju mladjom populacijom. Navešću samo neke od mnogobrojnih odlika staro-babskog jezika.

Odličan način da podmitiš policajca a da tu reč "MITO" ne upotrebiš u bilo kom njenom obliku !

Izraz koji se koristi kad rešenje nekog problema izbije na samom vrhuncu dubioze. Nešto poput Zelenog moćnog rendžera. Pomislimo da je baš ovog trenutka najzajebanije a ispostavi se da nam je rešenje problema ispred nosa, samo ga treba sprovesti u delo.

Nije aparat za merenje Ljubinog vec za merenje jacine vase ljubavi.

Životna situacija kad se nisi ni svestan razvoja okolnosti, a sranje se desilo. Dok si se okrenuo..neočekivano, pljas! I dok pokušavaš da skapiraš neki logičan odgovor, kako, zašto se desilo..život ode dalje! Desilo se jbga nema nazad..dal si ti kriv, dal nisi, šta si mogao, šta nisi...nego niko te ne šljivi ni dva posto! A ti stojiš ko upišan, zatupljenog pogleda mistično zagledan u daljinu i dalje tražeći odgovor..i onda polako stiže do moždane kore...tiho, sedi dečko, sačuvaj i to malo dostojanstva što je ostalo...izgubio si ovu životnu partiju! Jedino ti ostaje da se povučeš sa bojišta kao puvanjak. Ako si šmeker, osmehnućes se, uz naučenu pouku...nisi se nadao al sjebali te bolji, spretniji, brži, bezobrazniji, ludji, lepši...borba, sistem, opstanak, nazovi to kako god hoćeš, ti si sad penzija, dečko!

Izraz za nepisano pravilo nastalo na fudbalu na male goliće, da ne kažem maliće, kad vas ima brdo ekipa, pa da se ne lade ostali mnogo, ako primite tri komada na brzaka pre štoperice, mrš napolje, na lađenje! Da sediš pored terena sa ostalim penzionerima, pusti druge da igraju...

Šta sad...ajmo dalje jbga, 3-0 PENZIJA!

Pešaci koji se kreću kolovozom ne jebavajući slobodan trotoar. Obično su u grupi, raspoređeni tako da zauzimaju prostor maksimalno i kreću se brzinom puža šlogiranog u jednu stranu tela. Kao da su najzaslužniji građani i kao takvima im je sve dozvoljeno. Često nose kapuljače sa onim čupavim kineskim fol krznom pa vas ne vide čak i kad bi hteli. Mahom mlađe generacije, ali nije pravilo.
Pomoći nema. Možete probati i da razumno porazgovarate sa njima i skrenuti im pažnju, možete se i svađati i psovati, čak i pretiti, ali nema efekta. Dosta njih čak i završi pod točkovima, ali uporna je to i žilava sorta. Ne odustaju.
Postoji metoda koja pruža neku satisfakciju. Ukoliko im prilazite s leđa, maksimalno usporiti i prikrasti im se neopaženo što je više moguće. Na najmanjoj mogućoj udaljenosti (idealno bi bilo 1m) po potrebi zaustaviti, a zatim, držeći kvačilo pritisnuto do kraja, naglo nagaziti istovremeno gas i pritisnuti sirenu. Zvuk zverskog urlanja motora i sirene u neposrednoj blizini će im sigurno privući pažnju, nesvesni da auto u stvari stoji. Iznenadićete se spoznajom koliko ima talenata za sprint, skok u vis/dalj i druge discipline ili koliko njih ume da pravi face k'o Džim Keri i Mister Bin istovremeno. A vozaču samo ostaje da se zadovoljno kezi.

Dogovor je nesto sto roditelji ne postuju jer roditelji predloze ili narede nesto sa cime se dete ne slaze (u kako kojim slucajevima).

Dve reči i dve različite interpretacije istih koje dvosmisleno ali prilično nepobitno definišu onu fundamentalnu razliku u žensko-muškom shvatanju jedne “veze”, te stoga objašnjavaju i možda nude i rešenje za već milenijumima nepremostivo nerazumevanje između polova.

Elem, iako ga obe strane bezobrazno redovno koriste kako bi se predstavile u nekakvoj überkul, super-iskusnoj, dopadljivo-dominantnoj verziji sâmih sebe, izraz iz naslova, pak, priča sasvim drugu priču. I dok jedna pripadnica slabijeg pola pod pomenutom frazom podrazumeva čist, nekomplikovan i isključivo FIZIČKI odnos sa rendom muškim primerkom, prikrivajući tako svoju biološki usađenu i sasvim prirodnu želju za porodicom, jedan potomak biblijskog Adama istom između redova obaveštava javnost oko sebe o beznačajnom ili, najčešće, NEPOSTOJEĆEM postojanju pomenutog vida upotrebe karlice, iako njome zapravo želi da nagovesti kako je, šatro, živi potomak jebenog Don Žuljana. Izuzeci, razume se, potvrđuju pravilo.

E sad, kako ni jedni ni drugi nemaju pojma šta misli ona druga strana – ili bar nisu imali do izdavanja ovog teksta – postaje očigledno da je za jednu uspešnu vezu između “nje” i “njega” potrebno da ONA bude inicijativnija ( čitaj: “seksualnija” ) a ON jebeni mazohista. Kako živimo zajedno, samo Bog zna...