Zakon koji kaže da se devojka najbrže osvaja ostavljanjem pozitivnog utiska na neko drugo žensko u njenoj neposrednoj blizini. Ovde pod osvajanjem podrazumevamo izazivanje osećaja zaljubljenosti, kasnije i ljubavi kod Vaše izabranice.

Metod najbolje drugarice - prva i najčešće korišćena metoda, koja ne garantuje uspeh, ali predstavlja dobru potporu za dalje delovanje, čak i ako odmah ne donese željene efekte. Potpuno paradoksalno, ali šarmiranjem najbolje drugarice posredno utičete na glavnu premiju. Osvojiš drugaricu, drugarica ti drži stranu, devojka padne.

Metod posebne drugarice - velika većina žena ima tzv posebnu drugaricu, osobu koju ne smatra niti naziva najboljim prijateljem, ali sa kojom deli gotovo isključivo priče vezane za ljubav, veze, emocije, seks, itd. Metod je sličan prethodnom, ali ovde biste možda mogli više da potencirate na nekim svojim "pastuv" kvalitetima, ako ih posedujete. Devojka pada kao u varijanti 1.

Metod mame - svima dobro poznata metoda koja stupa na snagu ako dobijete priliku da joj upoznate majku. Od očeve ljubavi i poštovanja se možete odmah oprostiti, posebno ako isti prepozna sebe u Vama. Impresioniranje majke je pipava rabota, koja se bazira na dobroj početnoj proceni ličnosti uvažene, takođe treba imati na umu da su majke daleko prepredenije od ćerki. Najteži način, najbolji rezultati.

Metod bake - prilično zapostavljen i retko korišćen način, koji je izvodljiv ako je dotična bliska sa svojom bakom, tj ako je gospođa i dalje živa, što je, prirodno, vrlo bitan preduslov. Ovo je poslednji stepen osvajanja, koji relativno lako pali, jer je uglavnom najvažnije da izgledate pristojno i posedujete barem osnovne karakteristike džentlmena. Problem ove metode je u tome što će unuka baku jako retko slušati, isključivo zbog jaza među generacijama i drugačijeg sistema vrednosti.

...iliti "Kako se popeti namučenom TV auditorijumu na glavu i naterati da ga kuca hire cheap albanian assassins" na dip jebenom webu. Apsolutno neprejebivi turbolativ kada su poređenja tipa Iritantan k'o... i Dosadan k'o... u pitanju, tj. ako ste iole zdravorazumski oblik života koji obitava i zlopati se na ovim prostorima. Kako najbolje opisati anplagd pojavu iz naslova? Definicija je mnogo i većina je vrlo verovatno vezana s pridevom REKTALNO, ali možda je "izmučena grupica relativno okej muzičara, okupljena pod agresorskim vođstvom njanjavog "ja sam vonabi droljica (gistro)" ženskog vokala iz pakla, koja u poslednje vreme ozbiljno preti da iskoči iz vašeg frižidera" ipak najpristojnija za mlađe naraštaje prisutne na Vukajlija.com.

Eto, pre neku noć meni se prijelo nešto (leg'o gladan, štali), ustanem steltno da me moga srca radar ne izvali i u našem Grundigu imam šta da vidim - plava droplja ušla u ostatke od musake i pišti odatle a momci iz benda se poređali po ulošku za jaja i puckaju ritam prstićima! Kud ću, šta ću, izgasim fridž, počupam sve kablove...rek'o, reših problem, valjda sada neće više da mi kvare apetit. Kurac. Odem da kenjam - kurobeštija u šolji. Kuvam kafu - basista u džezvi. Otvorim garažu - oni drže probu. Držim JA probu - Anči kmeči iz tube (ono veliko limeno sranje) a bubnjar i saksofonista mi smaraju muzičar(k)e. Gajbi smo supruga i ja već odavno navikli da gledamo isključivo sneg na TV-u jer ih samo tamo nema...mada je tu opet Helena Đoković, al' ae. Ipak je rodila Stefana Đovaku, nije mala stvar.

I posle svega toga, kada uveče umoran legnem u postelju i iz noćnog stočića začujem poznato kreštanje, pitam se - ŠTO TE ACA SEDLAR ONOMAD NE ZAKLA TRZALICOM, JEBEM GA USTA ONA PIČKOPAĆENIČKA DA GA JEBEM?!?!?

Kada komercijalno postane analno. Kada analno postane banalno. I kada to banalno na najmaštovitije moguće načine počne da opšti sa širokim narodnim masama koje u svojim jazbinama iole poseduju televizor. Kondoma bez.

Jer upravo se ovo poslednje najviše i nameće iole inteligentnoj individui po relativno inicijalnom registrovanju pojave iza transferogene floskule u naslovu...a pošto, razume se, nepoznatog autora iste pošteno izjebe imaginarnom zarđalom štanglom po predelu ničije zemlje. Opet imaginarno. I treći put ću iskoristiti pridev "imaginarno" ali će ovoga puta on stajati uz NESTVARNO veliku i NESTVARNO smrdljivu gomilu GOVANA koju su, u poslednjih deset i kusur godina, najviše izasrali g-din Šotra i ekipa vrljavo-entuzijastičnih izgovora za glumce koje je narečeni jednog jesenjeg dana pokupio svojom pik-ap Dačijom na BAS-ovoj stanici u Beogradu i tako ih spasao sigurne smrti od beogradskih pasa lutalica. Nažalost.

Elem, sve je počelo davne 2002. godine, sa tada još i pristojnom "Zonom Zamfirovom", a nastavilo se kroz jebenu "Ivkovu Slavu", "Mogsivideo" i slične derivate debelog creva srpske kinematografije, isprdnute usled kreativne krize nakon "Boljih Ljudi" i "Srećnog Blaga". Eksploatacija bizarnih uspeha pomenutih ostvarenja sprovedena je mučki i preko noći pa se tako, na primer, uz samo par sati ekstra snimljenog materijala (neretko i onog nastalog kao posledice pijanog kamermana koji je (opet) zaboravio dugasi kameru; prim.prev.) i uz dinamičnu montažu iole trez(ve)ne kafe-kuvarice zaposlene u zgradi RTS-a, od jednog prosečnog ali i onomad frapantno popularnog periodnog filma sa polu-jebozovnom ali opet jebozovnom glavnom junakinjom a koja bi sada trebala da se obesi obzirom na šta liči, čovekolikom gledaocu-fanu u aktuelnoj programskoj šemi i u više mesečnih rata servira ispodprosečna periodna serija sa istom polu-jebozovnom ali opet jebozovnom glavnom junakinjom, sada, međutim, prisutnom i u par novih, uzbudljivih, nikad pre viđenih i nadasve SUVIŠNIH jebenih scena i kadrova svinjca, kokošinjca i ostalih kategorija okolokućnih objekata. A da se obesi - zaista trebala, bi.

Elem - glup si bio, čika Šijane, mog'o si opasne pare da zgrneš na ovoj komercijalizaciji, jebem i tebe i onu tvoju babu u usta ona umetnička, glupa.

Najčešće su u pitanju četiri lika, mada ima reklama gde su dvojica, a najređe trojica.

Uglavnom su relativno normalne građe, za razliku od nabildovanih drvoseča, vatrogasaca, sportista i metroseksualnih, polufeminiziranih likova sa prodornim pogledima, koji su provejavali kroz takve reklame pre par godina, a dan danas se mogu videti u reklamama za brijače, kremice i razne druge proizvode za negu muškarca.

Iako na prvi pogled deluje da je to pomak ka manjoj iritantnosti, nije.
Sam pokušaj da se napravi reklama sa običnim, kul likovima iz kraja, koji vole fudbal, bace stonać na gajbi jednog od njih, ljušte roštilj na nekoj poljani, gledaju fudbal u pabu ili bleje na kauču da vide gol svog omiljenog kluba iako im se piša do jaja, potpuno je neuspeo i deluje izveštačenije od grandove pevaljke koja voli iskrenost i kao jedinu manu navodi preteranu veru u ljude.

Da, nisu baš sveže obrijani, frizura im nije nameštena pod konac, isto kao i meni ili većini vas, garderoba im je potpuno obična, normalna, uz neki detalj koji prati boju voljenoga kluba ili reprezentacije. Jeste, često je jedan od njih malo deblji, trapavi ortak koji bi trebao da bude onako gotivan i da doda šmek realnosti u reklamu, a opet sve to iritira i deluje izveštačeno.

Da l’ je u pitanju to što to deluje isuviše kežual, tako da je obrnulo krug pa se stiče dojam usiljenosti ili je možda u pitanju to što oni nisu takvi likovi u stvarnom životu, a kao glumci su go kurac, pa ne mogu da dočaraju tu atmosferu gledanja fudbala sa ortacima. Možda je i sam scenario nekako nadrealan, ortaci ’vataju pivo pre pičke, imaju televizor u frižideru i klonji, pri pomenu čipsa sa ukusom bele vešalice prave face kao da će da jedu pravu belu vešalicu, nekoliko sekundi pre gola počnu da se cimaju nešto kao epileptičari, bacaju taj čips po sobi kada padne gol ili možda čak i to što i ne deluju kao da su ortaci uopšte, nego se baš vidi da su četiri lika koja se prvi put vide u životu, sve je to dovelo do toga da su reklame za pivo totalno sranje i rame uz rame sa reklamama za deterdžente, iako je u njih uloženo daleko više i traju duže.

Izbacite likove iz reklama, stavite samo ime piva na jednobojnoj pozadini i to dve do tri sekunde plafon i prestanite da nas nervirate. Ionako reklama ništa ne znači ako vam je pivo sranje.

Neko ko fura totalno alternativni fazon, do kraja. U neku ruku, izbegavanje 'mejnstrima' ga definiše kao ličnost. Navija za najslabijeg, poistovećuje se sa onima kojima se u knjigama samo ime pominje i slično, i na osnovu toga gradi svoj identitet.

Iako bi zdravorazumski bilo za pretpostaviti da se radi o onome najočitijem, ova je defka još jedna u nizu koja u sebi sadrži konotativno značenje (ovo se referira na tebe Boljo da mi sa svojim komentarom ne bi minira defku).
Riječ je o prijetnji koja će se obistiniti ukoliko osoba koju prevozite ne prestane sa svojim upadicama, odnosno sitničavim prigovorima o vašoj vožnji jer se ta osoba ponaša kao, tobože, vozač F1.
Takvoj osobi ćete pokazati izlaz iz vozila i poželjeti joj da se nauživa svježeg zraka dok udara pješaka.

Britanski rock muzičar, poznat kao frontmen bendova Deep Purple i Whitesnake; dok mu jedni zameraju da je bio slaba zamena za Gillana, neuspešno pokušavao da bude drugi Robert Plant (što će kulminirati saradnjom sa Jimmyjem Pageom) i neinventivnost kada je reč o tekstovima ("seven seas", "don't break my heart" i druge sintagme veoma su česte u njegovim tekstovima), drugi smatraju da je gotovo sam spasao bluesy hard rock u godinama panka i kasnije N.W.O.B.H.M-a - no i jedni i drugi se slažu da je reč o pevaču izuzetnih vokalnih sposobnosti. Karijeru je započeo u bendu Deep Purple, u koji je došao kao zamena za Iana Gillana. Snimivši sa Deep Purpleom tri albuma (Burn, Stormbringer i Come Taste The Band), započinje solo karijeru. Nakon dva solo albuma osniva bend Whitesnake u kojem će se naći i dve petine najslavnije postave Deep Purplea; do današnjeg dana Coverdale će ostati jedini stalni član Whitesnakea. Nakon nekoliko relativno uspešnih blues rock/hard rock albuma, Whitesnake će se album Slide It In okrenuti nešto komercijalnijem zvuku, a planetarnu (čitaj: i u Americi) slavu doživeće album Whitesnake iz 1987, koji je u potpunosti označio zaokret ka glam metalu. Drugi album u sličnom maniru, Slip Of The Tongue je prošao nešto manje zapaženo, ali se glam metal era ionako ubrzo završila. Posle brojnih promena postava, raspuštanja i okupljanja benda, 85. najveći hard rock bend svih vremena (po VH1-u) i dalje gura predvođen svojim osnivačem, verno praćen od svojih fanovima, među kojima je, treba li reći, i zavidan broj Srba.

Od samog početka svoje karijere Coverdale je bio otelotvorenje izraza "seks simbol" poznat po svom "Do You Think I'm Sexy" stavu (koliko je samo frontmena hard rock bendova koji se trude da svakim svojim pokretom podsećaju na Davida - među njima i nekadašnji frontman Generacije 5, Đorđe David Nikolić - ovo David je Đorđe dodao svom imenu, čik pogodite zašto). Neko bi pomislio da publiku Whitesnakea čine uglavnom cure (ili da su je činile 80-ih kada je metal bio "seksi" i "kul"), no to je zabluda. U prvim redovima na koncertima benda stoje momci koji, otvorenih usta, kao hipnotisani, prate svaki Daveov pokret.

Živ.

Trauma psiho-fizičke prirode vrlo verovatna.

Iskustvo iz kojeg poželiš iskočiti iz vlastite kože jer te je netko ili nešto nasmrt prepalo.

Estradna “wannabe” zvezda, koja periodično izaziva pažnju javnosti, češće ispadima i provokativnim ponašanjem, nego svojim novim hitovima. Možda je nekad i bila zvezda, ali joj je sjaj davno nestao, i ostali su samo repovi stare slave.
Reč “kometa” je nastala od latinske reči comētēs, izvedene od reči komē, koja znači “kosa na glavi”. Aristotel je prvi izveo comētēs da opiše komete kao “zvezde sa kosom” (automatski izbacuje Šabana Šaulića iz klasifikacije). U slučaju dodavanja prefiksa “estradna” ispred reči “kometa”, značenje se menja u “diže mi se kosa na glavi”, a odslikava normalnu reakciju normalnih ljudi na njihovu (nenormalnu) pojavu.
Važna napomena: postoji i estradni meteor (sjajni meteori se nazivaju bolidi), koji ima sličnu manifestaciju na estradnom nebu, ali se samo jednom pojavljuje, nakon čega trajno nestaje. U slučaju estradne scene, pravilnije je koristiti naziv “estradni bolid” zbog preciznijeg opisa pojave.
Prema periodu između više pojavljivanja, imamo tri kategorije:
1. Kometa sa velikim periodom između dva pojavljivanja (ukazuje nam se svakih par godina) - razni pevači i bendovi koji se sastave nakon 20 godina da bi prodali još koju kartu klincima koji su slušali o njima od roditelja (Vampiri, Ivan Gavrilović),
2. Kometa sa relativno malim periodom između dva pojavljivanja (jednom, ili par puta godišnje). Najčešće se pojavljuje u vreme osmih martova i četrnaestih februara. Tada podseća pripadnice ženskog pola, kako je on (ređe ona) nekada baš dobro voleo (Željko - nepotrebno napominjati koji),
3. Kometa koja se veoma često pojavljuje (i po nekoliko puta dnevno), a pritom nije prava zvezda (može biti starleta, diva, umišljena zvezda, umišljena starleta, umišljena diva). Ima običaj da pravi skandale, iskače iz frižidera, i da joj se ime pojavljuje isključivo u žutoj štampi(diva, JK, Jelena Karleušа).

On je tako mističan. On je tako slasan. Jak, crn, mračan. Okoreo u grehu kocke, ženski, muškaraca, enim jastucima, čega god hoćeš. On je plesao sa đavolom i đavo ga je zaveo i zajebao. Ali on je tako kul i on sve to priznaje! Priznaje kako mu smeta svaki šmrk, svaka cigareta uz viski, kako ga to pogađa u dušu i kako zna da samo dalje tone u ponor. E, da, i što je najgore priča! Svima priča kako je mizeran i patetičan i na taj način samo produžava listu naivnih pičoka koje bi da ga promene, a on samo da im ubere cvetić dok se smeše. On je loš momak!

E, pa jepse ti, grešniče! Realno, tak'i su najveće kukavice. Ne zato što su ogrezli u porok, ne zato što ne žele ili nemaju snage i volje da se izvuku, mnogi ljudi ne mogu ni da se nateraju da uče u sred roka, kako od njega očekivati da tek tako prelomi i kaže: ''Neću više''. Ne. On je iritantna pojava jer je komercijalizovao taj greh. Doveo na nivo poziranja. Kao što se regularna starleta hvali svojim silikonskim implatima tako se on hvali svojim napaćenim telom na lekovima i kibernetičkim implantima i gomila obožavaoce na Zemlji i šire u galaksiji. Pri tom ništa kvalitetno ne izlazi iz te njegove nabeđene patnje, pa da bar neke koristi imaju drugi likovi da bare žemske njegovim možda i kvalitetim stihovima ili citatima, možda ponekad da spasi Zemlju, ne. Tu je samo da pozira i bude kul i da iskali svoj bes na bespomoćnom svetu svojim pokušajem imitacije kame-hame talasa.

Eto kako će običan čovek? Ode, pada u depresiju, goji se, kuka zbog toga što mu srce više ne prati tempo tela, ali zna da ne može ništa pametno od toga da uradi i zato ćuti. Ne iritira svojom pojavom i lažnom kuloćom. Iskuka se najboljem prijatelju ili rendom nepoznatoj osobi sa interneta i eto. To mu dođe to. Ljudi misle da je bedan, a realno je kulji od onog iznad njega. Bar ne smara svojom relativno neproduktivnom pojavom, dugim crnim kaputima, naočarima za sunce, jebačkim osmehom, tonom besa i crvenim, strašnim očima.

Pravi loš momak je stvarno i loš. Ali se ne hvali time. Pre će biti da i nemaš pojma za njega. A neko za koga ne znaš ne mož' da ti bude iritantan, može samo da te plaši. Ima neke svoje ideale koji su samo njemu jasni ili je prosto psihopata, i vreba te kao pauk, ako mu zadrmaš mrežu kako ne treba, najeb'o si. Ali neće zbog toga zbarivati emo pičoke. Dobro, oće možda malo.

*Defka je pisana za turnir ''Mizan Trophy''.

Termin koji je počeo masovnije da se koristi sredinom prve decenije 21. veka na Balkanu označava osobu, gradjanina/ku Srbije koji/a ispoljava ekstremno liberalne političke stavove i generalno krajnje levičarska ideološka načela, te svoju političku aktivnost ostvaruje kroz Liberalno demokratsku partiju Čedomira Jovanovića.

Primenjeno na lokalne prilike u Srbiji tokom gorespomenutog perioda čedistički pogled na svet se ispoljava kroz stav da su Srbi kao narod duboko zaostali i inherentno nazadni. Razloge za tako dijagnozirano stanje čedisti najviše nalaze u uticaju klera (Srpske pravoslavna crkva), intelektualnih krugova (Srpska akademija nauka i umetnosti), državnih bezbedonosnih službi (Bezbedonosna informativna agencija i Vojno bezbedonosna agencija) i kulturno-duhovnih vrednosti istočnih Slovena (država Rusija) na prosečnog Srbina pa čak i gradjane Srbije koji nisu srpske nacionalnosti.

Način da se Srbija "modernizuje" i "oslobodi pogubnih uticaja" čedisti na mnogim mestima. Izmedju ostalog i u programu Komunističke partije Jugoslavije 1930-ih godina koja je tada u ilegali propagirala tezu da "vojno i politički slaba Srbija osigurava jaku Jugoslaviju". Primenjeno na današnje vreme čedisti smatraju da "nacionalno slaba Srbija znači jak i prosperitetan region zapadnog Balkana". Zbog toga čedisti obeshrabruju veze Srba iz Bosne, Hrvatske i Crne Gore sa maticom, smatrajući da oni trebaju isključivo da se okrenu svojim novonastalim državama. S druge strane čedisti podržavaju Albance u Srbiji u njihovoj nameri za otcepljenjem od Srbije i proglašavanjem nezavisnosti.

Iako uglavnom Srbi, čedisti ne smatraju svoju nacionalnost važnim faktorom identifikacije.

Kada je u pitanju ekonomija, čedisti su uglavnom pobornici neo-liberalnih privrednih doktrina i procesa globalizacije koji smatraju neminovnim i poželjnim.

Zbog relativno ekstremne prirode svojih stavova i agresivnog medijskog nastupa koji uz dosta sirove energije akcenat stavlja na "progres", "žurbu", "brzinu" i "zapadne vrednosti", čedisti podršku crpe uglavnom iz mladjih društvenih struktura (osobe do 30 godina). Kao posledica toga čedističke ideje se veoma aktivno propagiraju na različitim internet forumima, blog-alat sajtovima (B92 Blog, Blogsome, MojBlog), videoklip sajtovima (YouTube, GoogleVideo) i socialnetworking sajtovima (MySpace, Facebook) koje mladi čedisti doživljavaju kao još jedan vid svoje političke borbe.

Period kada si pun ideja i volje za popravljanje sveta u kome živiš, ali si opet premlad da bi se tvoje mišljenje uvažilo. Tako da ostaješ uvek guran po strani kao iritantni optimista dok se ne pretvoriš u iritantnu matoru drtinu, čija će reč biti bog, ali tad već nemaš volje ni za kakvim promenama. Vukajlijaši su posebna sorta, mladi imaju milion teorija da razglabaju, ali idu previše ispred svojih godina da bi išta pokušavali da menjaju, a oni stariji kao da nisu ostarili, i isto su puni su teorija za napredak, ali su one često previše idealistične, kao kod kakvog neiskvarenog zelenog lika da bi se sprovele. Jebiga.

Oblik nepoznate vanzemaljske inteligencije koji se formira u studentskim frižiderima. Obitava na hrani poslatoj od kuće koju nisi pojeo, jer si tada još uvek imao kinte za pljeskavicu.

Tako je kako je. Fenomen koji očigledno nije dovoljno ispitan. Zašto siromašni ljudi prave decu ko nenormalni kad dobro znaju da u skladu sa sopstvenim finansijama u koje spadaju računi za struju, vodu, telefon(?), ne mogu da pruže ni osnovne potrebe svojim najmlađima? Dete treba da jede obilno najmanje tri puta dnevno, da ima čistu odeću, zimsku i prolećnu jašu, bar dva para celih patika, cipele za zimu koje neće propuštati sneg i vodu, knjige i sveske za školu i još sijaset drugih takođe manje ili više bitnih potrepština koje bi im omogućile bar normalno detinjstvo.
E, sad sve to puta devet, ili koliko ih ima već na tapetu, a obično jedno ili čak par njih jer su takve sreće inače, čeka na lageru da promoli svoju glavicu u ovakvu vrstu relativno disfunkcionalne porodice. I čemu sve to? Da se muči ko njegova sestra starija jedva deset meseci od njega. Ali neeee...Krezubi Živan iz Brzoljca koji ne vadi pljugu iz ustiju rešava da po ko zna koji put okreči unutrašnje zidove svoje škrbe Ljubinke pa kud puklo da puklo. Jer tako je čovek u mogućnosti. Jebe pa ne pokriva, manijak jebeni. A šta država radi u vezi toga, kako pomaže? Eto, skupi se TV ekipa, odrade koju reportažu, donesu im karton zejtina, jaja, praška za veš, koju čokoladu Najlepše Želje i neku nošenu odeću, pošalju kropovan snimak na B92, pa Maša Mileusnić posle čita sa idiota neki tamo broj žiro-računa sa naznakom 'za porodicu Šabanović', dinarski i devizni fazon. Ili SMS na xxxx, jer tvojih bespotrebnih 100 dinara nekom daje leba! Bolje da im obezbedi bezbednu vazektomiju ili sterilizaciju, manji je trošak, a svi bi bili srećni. Živan bi pucao ćorcima, Ljubinka ne bi rigala na svaka dva meseca i ''dobijala'' bi redovono, deca se ne bi otimala oko polomljenog kamiončića na baterije.
Borci protiv bele kuge, šatro. Ne. Pravi borci protiv bele kuge su oni koji imaju jedva i dva klinca koji nikad neće da oskudevaju ni u čemu i koji neće da trpe podjebavanje vršnjaka o najezdi vaški u njihovoj školi. I imaće za užinu.

Osoba koja je ovladala tajnama i misterijama prdenja. Postoji i određena hijerarhija u ovoj inače neorganizovanoj kasti.

Iniciirani prdež nindža - Ovladao je tehnikom tihog prdenja. Naime, u maloj tihoj prostriji punoj ljudi kadar je da pravilnim disanjem, kontrolom abdomenalnih mišića i sfinktera prdne, a da pri tome ne proizvede zvuk veći od zujanja komarca. Ipak, pošto tihi prdeži smrde na kraju će biti provaljen. U daljem treningu ovog stepena uče se tehnike obmane, tj. kako pogledima, gestikulacijom i ostalim raspoloživim sredstvima nabediti ostatak ljudi u prostoriji da je to neko drugi uradio, čitaj nabediti na nekoga drugog od prisutnih, bez da žrtva bude toga svesna da se krivica svaljuje na nju. Apsolutni vrhunac ovog stepena je kada nindža postaje osetljiv za kretanje vazduha u prostoriji i koristeći to kretanje, kao npr. promaju, prdne, a oblak toksičnih materija bezbedno izlazi iz prostorije bez da je iko išta primetio.

Prdež nindža majstor - Nije svaki prdež isti, tako da u nekim situacijama nije moguće prdnuti tiho, da li zbog konzistencije prdeža ili nezgodnog položaja tela u kom se nindža trenutno nalazi. Majstor tehnike sposoban je da se i ovde galantno izvuče iz situacije. U relativno tihoj prostoriji sposoban je da prdne glasno, ali da to niko ne primeti. Koristeći zvuke okoline i uskladjujući svoje telo sa njima, ili proizvodeci sam zvuke (pljeskanje, glasnije pričanje u krucijalnom momentu, kašljanje itd.) prdnuće u deliću sekunde, medjutim niko od prisutnih neće biti svestan. Ovo je veoma rizično jer i najmanji asinhronitet razbija iluziju i nindža će, na svoju sramotu, biti razotkriven. Pošto glasni prdeži ne smrde toliko, dalje prikrivanje nije potrebno.

Prdež nindža velemajstor - Na ovom stepenu nindža više ne radi toliko na ovladavanju svojim telom, koliko radi na tome da ovlada umom i duhom. Nindža je sposoban da toliko gromoglasno prdne da se zidovi tresu, a od vibracija koje se pronose vazduhom prisutni ostaju paralizovani i nemi na nekoliko sekundi. Ipak, ono što karakteriše ovaj stepen je promena u svesti nindže koja se ogleda u totalnom odsustvu srama. Okolina je u prvom trenutku šokirana, ali pošto nindža ne pokazuje ni najmanji znak krivice prosto ne veruju da je on to uradio. Na ovom stepenu nindža je takoreći sposoban samo snagom svoje volje da ubedi ljude da se ništa nije ni dogodilo.

Legendarni prdež nindža - Priča se da su nekada davno postojale prdež nindže koje su živeći u harmoniji sa prirodom naučili sve njene tajne. Tako i da proizvedu i u svom organizmu sadrže toksičnu materiju zvanu "Vruć Vetar". Legenda kaže da su tiho ispuštajući Vruć Vetar bili u stanju da naprave genocid nad čitavim naseljima. Niko ne bi osetio ništa, sve dok ne bi već bilo kasno. Prvi simptomi kod žrtava su bili peckanje u očima i vrtoglavica, onda bi videli da se tapete po zidovima ljušte i malter otpada, cveće vene, drveće gubi listove, a zatim je nastupala lagana i mukotrpna smrt od gušenja. Ovo je ipak u domenu mitologije i istinitost postojanja ovih tihih Andjela Smrti nikada nije dokazana.

Obavezno zlo koje prati skoro svaki kvalitetan, a bogami i dobar deo nekvalitetnih filmova. Kada neki film doživi veliki uspeh kod kritike i publike (pre svega da uzme pare, a oskar ne bi škodio) po copy/paste principu snime nekoliko nastavaka da bi zgrnuli lovu na siguricu. Obično snime još dva kako bi se napravila tzv. trilogija iako svaki film ima sopstvenu priču i na silu dopisane negativce i sporedne likove. Praksa je pokazala da su se četvrti delovi pokazali ka katastrofalni (Indijanac Džons i lobanje kristala, Betmen i Robin, Supermen IV, Živi slobodno il' daj hard disk), a ako nije tako loš peti će sigurno sjebati celu franšizu (Roki). Ako se radi o hororima imaće dvocifren broj nastavaka kao što je slučaj sa slešersko ekipom Majklom, Džejsonom, Fredijem i našom Žikinom dinastijom gde ne možemo reći da je došlo do opadanja kvaliteta jer ga ni u originalu baš i nije bilo.

Star Wars-i koji su "počeli" od četvrtog dela su uveli široj publici tzv. prednastavke (prequel). Što bi rek'o Lane Gutović "Ja kad čitam knjigu, čitam je od sredine. Tako ne samo da ne znam kako će se završiti, nego ni kako je počela". Tako već u originalu imamo prilično nejasnu radnju koja nema potpuni kraj. Tako publika želi da pogleda i nastavak, i još više prednastavak iako znaju kako će se završiti. Ova praksa je često primenjivana u protekloj deceniji (Underworld, Iks-ljudovi, Exorcist, Caprica).

Trenutno više vezana za video igre i anime je pojava međunastavaka(interquel). U situaciji u kojoj želite da imate sve likove sa moćima iz 6. dela, a u 7. je pola njih pomrlo, vi smeštate 11. deo između njih. Primeri Street Fighter, Devil May Cry, Prince of Persia...

Kada na ovaj način potpuno upropastite franšizu jedino što vam preostaje da sačekate da prođe desetak godina i uradite rimejk čitave priče tzv. restartovanje(reboot). Relativno skoro je to uspešno urađeno sa Betmenom i Džejms Bondom, a u planu je i sa Spajdermenom. Postoji i nekoliko samostalnih rimejka koji su pokazali bolji od originala(Kronenbergova Muva, De Palmin Scarface).

Kao što su nekada u našem narodu ljudi smišljali pesme, anegdote, pripovetke i sl. tako i sada, u novije vreme, vreme masovnosti interneta, nastaju kvazi umotvorine. Jedna od njih je napravljena kako bi odbranila jadnog malog Džastina Bibera od silnih internet trolova i paljevina koji ga stalno sputavaju kaps lokom. ~šmrc~ Inače one su bez osnova i argumenata postavljene u nepotrebnu odbranu Bibera. Čovek je zgrnuo novce i pažnju i boli ga tuki što je muzički invalid. Jedino što ga uznemirava jeste da zna da ga "ljudi" digitalno maltretiraju preko interneta. ~sarkazam~

Jedna od umofekalija kaže ovako:

Zapravo, to su učinili ljudi, ali je na Svevišnjeg nekako najjednostavnije uprti prstom, obzirom da ga ionako baš zabole. Elem, na planeti koju je pomenuti stvorio u - čak i za Mrkonjićeve standarde - izuzetno kratkom roku, trenutno živi preko 7 milijardi ljudi; ili je to, barem, ono što nam govore nekakvi fantomski statistički izvori. Upravo u njima i leži srž "značaja" medijske propraćenosti kao svojevrsnog dokaza nečijeg postojanja tj. odigravanja nekakvog događaja koji bi u suprotnom i ostali ta međ' ljudima toliko omražena statistička kolona. To je, uostalom, i veoma logičan razvoj događaja u kojima su glavne uloge oduvek igrale ljudska sujeta, zavist i svest o sopstvenom (ne)postojanju s jedne, i nekontrolisano rastući broj svetske populacije s druge strane.

Ako je nekada osnovna zvezda vodilja svih ljudi na svetu bila POSTOJATI, danas je ona - kao i, bajdvej, sve ostalo - mutirala u malo komplikovaniju parolu "DOKAŽI DA POSTOJIŠ". I ako su nekada ti isti ljudi živeli u relativnom miru svojih relativno izolovanih naseobina, to je danas praktično nemoguće; neverovatan napredak u tehnici i komunikacijama ali i istovremeni i uzajamno povezani propast ljudskog karaktera i "mehanizma" za iskazivanje emocija, doveli su do toga da jedan zemljotres u Džibutiju bude prepodnevna, smrt 58 putnika u autobusu na relaciji Brisel - Lokeren popodnevna a napad talibana na neku jebenu ispostavu američkih marinaca večernja tema dana na celoj planeti. Svakodnevno bombardovani obiljem i obiljem katastrofa, saobraćajnih i drugih nesreća, ubistava i svim ostalim oblicima smrti - bilo u većim ili manjim pakovanjima - skoro da smo i zaboravili kako je to ŽIVETI. U tome ne pomažu ni konstantna i poprilično transferogena pojavljivanja jednih te istih ljudi u novinama, na televizoru i drugim medijumima, čije polne organe smo prisiljeni da gledamo ili dignute na nas ili na nekog drugog.

I šta onda ostaje običnom čoveku tj. onom koji nije javna ličnost, Ivan jebeni Bosiljčić ili nema dobru sisu, ali koji ne želi i da završi kao običan statistički podatak u vidu minijaturne čitulje u prokletim novinama? Ko danas uopšte želi da svoj bedni život provede jedući, pijući, obavljajući fiziološke i ostale potrebe, radeći, imajući porodicu, drkajući se sa ženom/mužem/decom, a da ne ostavi makar i najmanji trag o sebi i svojoj guzici? Možda su ipak u pravu oni što prete da će da se zapale ispred jebene Skupštine. Barem će otići sa publicitetom...

Nekada isključivo vezan za delatnost militarne provinijencije, idiom iz naslova se danas najčešće prevodi kao oblik relativno intenzivnog ekonomisanja određene grupacije ljudskih bića a koja su se našla u odgovarajuće "nezavidnoj situaciji", da ne kažem - "opštem sranju u konotaciji sa nestabilnom finansijskom konstrukcijom". Stiska, bre.

Elem, još dok sam bio klinac gotivio sam scene srednjovekovnih bitaka u filmovima. Kada mi je keva jednom sa Sajma bila donela kompletnog "Princa Valijanta" u tvrdom povezu, cenim da od mene nije bilo srećnijeg dečaka na celoj jebenoj planeti! Svi ti ljudi na jednom mestu, konji, isukana oružja, šarene zastave...Pa, onda: juriš, sudar dveju armija, Sunce zaklonjeno kišom odapetih strela i bojno polje zasuto istim. Lagao bih ako bih vam rekao da u onom filmu gde pijani Mel Gibson igra onog našminkanog Škota nisam žestoko navijao da pomenuti do kraja pobije sve Engleze i na kraju završi sa onom francuskom droljom, inače u tumačenju Sofi Marso. To je bilo '95. I tada sam naučio da je "zbijanje redove" ono kada jedna razbijena ili u tesnac priterana vojska pokušava da se vrati u prvobitnu ili, barem, formaciju koja će joj koliko-toliko vratiti izgubljeni taktičko-borbeni balans i pružiti nadu u eventualnu pobedu, čitaj "izbegnuće smrti" (ne u ovoliko reči i bez ove hrvaštine na kraju, razume se; prim.prev). '99 sam, pak, naučio jedno sasvim drugo značenje pomenutog izraza a koje me - za razliku od ovog pređašnjeg - nije niti uzbudilo niti zagolicalo maštu. Neću da patetišem; na ovaj ili onaj način, svi smo mi prošli kroz to NATO bombardovanje i evo nas danas, Bogu hvala, živi smo i zdravi i za koju godinu ćemo najverovatnije - a zahvaljujući kvazi-političarima koji se smenjuju na vlasti - još svedočiti i ulasku u navedenu vojnu organizaciju, ALELUJA!

Ok, bio sam klinac i te munje, bilo mi je do jaja što blejim svaki dan sa ortacima u skloništu i igram remi sa matorcima iz komšiluka, što nema škole i što smo pikali fudbalicu na proplanku kod groblja...ali nikada neću zaboraviti lice moje majke svaki put kada bi nas sa prozora zvala na ručak i potom u tanjire sipala jebeni krompir u svim agregatnim stanjima. Zbijali su ljudi redove i za daleko važnije stvari, šta ja serem...