Subotom opštim sa ćerkom, nedeljom glasam za našeg Acu.

-'Ajde, dečice. Recite mi šta je pouka u ovom odlomku "Orlovi rano lete"? Dutjase?! Johnny?! Bata gugi? Shone? Lukse? Count?
...Maja mlati rukom, kao da je stari svat sa barjakom...
-Ja ne znam. Bio sam sa strikanom na prelu... jeli janjetinu. Strika se otrovao od Bavarie, vodio ga tata posle na ispiranje neko. Znate, učiteljice, to je kad vam gurnu neku cevčugu...
-Dobro je, Dutjase, dobro je. Znam ja tvoje doživljaje. Neka ti dođu roditelji na razgovor, ja dete, ne znam šta ću sa tobom... Johnny, 'ajde ti, srce... ti sigurno znaš... eto, vidim da imaš dve pčelice kod mene u beležnici, pa 'ajde još jednu i ide pet u dnevnik...
-Ne znam ni ja. Bio na Partizan-Donji Sremboš. Izgubili smo sa 2:1, plakao sam celo veče...
... Maja i dalje mlati rukom...
-Johnny, ti si moj mezimac, tako da neće biti minusa ovaj put...Bata gugi?!
-Ja nisam sa ovog sveta, časna sestro... mene je poslao Coldrex da širim zarazu međ' zemljanima... a onda ćemo vas sve porobiti i bićete naši podanici...
-Od tebe nisam ni očekivala... crno dete šta će sa tobom biti?! Bukvalno, ne smem ni da zamislim...
...Maja ulazi u vidokrug učiteljice, inače besne milfare sa halterima... i u miniću...
-Majo, spusti tu ruku, dete... znam da ti znaš, ali pustimo i drugu decu...Shonne?!
-Učiteljice, ja sam sređivao neki ledomat i aparat za kafu... nisam stigao da pročitam...
-Dobro... ti si dobrica inače, pa ću ti progledati kroz prste... Majo, spusti ruku... uskakaču mali.. Lukse?!
-Učiteljice, ja sam gledao neki crtani, malo sam se uživeo u ulogu Petra Pana, pa sam pao sa tatine garaže i bio sam kod lekara...
-Dobro, samo neka mi se javi neko od tvojih... Majo, prekidaj... dosadna si! Count?!
-Ja sam učiteljice pročitao, ali sam džentlmen, pa bih ipak ja pustio Maju... znate, ipak ću je "opeglati" na maloj maturi, pa ono...
-Hihihihihi... Koji si ti đavolčić... hiihihihihi... Majo, dete... zamolila bih te da prekineš, skačeš mi po nervima...
... inače misli u sebi da je Maja mali skot sa cvikama, koja će u budućnosti biti bicuri...

"Ko nas je ubedio da treba da budemo srećni? Na svetu sreće uopšte i nema, ali zato ima mira, lepote i volje."
Andrej Tarkovski

Jovan je ocistio godinu na fakultetu i srecan je kao malo dete.Uziva u trenucima srece dok pakuje stvari i sprema se za polazak kuci.Zna da je pred njim dug put kuci od cak 9 sati,ali to sad nije vazno,toliko je srecan da bi pristao i na duplo duzi.Dok je pakovao stvari osetio je glad.Svestan da mu je frizider prazan otisao je do obliznjeg fast fuda i smazao masnu,socnu i zacinjenu pljeskavicu.Vratio se u stan,spakovao stvari i zaputio taksijem ka autobuskoj stanicu.Kupio je kartu i seo u autobus na svoje omiljeno mesto pri kraju.Oseca se fenomenalno,nema nikakvih zdravstvenih problema,stomak je u redu,ali Jovan je oprezan jer zna da je jako osetljiv.Autobus je krcat,neki ljudi su prisiljeni da stoje.Pored Jovana je seo covek srednjih godina,impresivnih gabarita,ima oko 120 kilograma i 2 metra visine,proizvodi specifican miris koji predstavlja najlepsu kombinaciju znoja i sljivovice.Jovanu to sad ne smeta,on je srecan i zadovoljan.Autobus je krenuo,9 dugih sati su ispred Jovana.On uziva prelistavajuci svoj indeks i zadovoljno se smeska.Prva tri sata su brzo prosla,ali Jovan odjednom pocinje da oseca probleme sa stomakom.Pocinje da se nadima i lagano preznojava,crne misli mu se roje po glavi.Da li se njegova najgora nocna mora upravo pretvara u stvarnost?Pokusava da se pribere,umirio se na svom mestu i ne uzmice ni centimetar.Nada se da ce sve proci,ali ne lezi vraze.Problemi postaju sve veci,Jovana je oblio hladan znoj po celu i on pocinje da se plasi.Proklinje onu prokletu pljeskavicu i pita se koji mu je djavo to tebalo.Cak je i njegov kolega znojosljivar to primetio.Jovan razmislja da li da ide do sofera da ga pita da stene negde pored puta da bi obavio nuzdu.Obeshrabruje ga shvatanje da je autobus pun i kako bi ga bilo sramota da pred svima obavlja nuzdu.Njegov cilj je pobediti neprijatelja,to govno koje cuci u njemu i ceka da izadje na veliku scenu,a cilj ne bira sredstvo kako onomad rece Makijaveli.Jovan pravi odlucujuci korak,ustaje sa svog mesta i polazi ka soferu.
Jovan(tihim glasom):Oprosti majstore,da li bi mogao da stanes na neku pumpu ili restoran,moram na wc,ne mogu vise da izdrzim.
Sofer:Sta?Sere ti se?(dere se kao Plasido Domingo,svi u prednjem delu autobusa su se trznuli).Mogu ja druze stati,ali sledecih pola sata nigde nema pumpe ili restorana,mogu samo pored puta ili da cekas pola sata ako mozes izdrzati.
Jovan:Ma stani odmah,ne mogu vise ni minut da izdrzim.
Sofer zaustavlja autobus pored puta,otvara vrata,a Jovan izlece kao djule.Pored puta je livada,otvoreno prostranstvo.Jovan nema gde da se sakrije od znatizeljnih pogleda ostalih putnika.Oni koji se nalaze na strani autobusa blize Jovanu posmatraju ga kao da je Farma na programu i samo ponavljaju kako im je drago sto oni nisu na njegovom mestu.Bakuta sa prvog sedista koja je do tada hrkala kao da testerise vadi svoje naocare,model iz 71',sa dvostrukim zastitnim socivima,brise ih dva puta da bi imala sto jasniji pogled na ovu zanimljivu predstavu
Za to vreme Jovan shvata da je zaboravio poneti maramice iz autobusa i da nece imati cim da obrise dupe posle svetog cina.Razmislja kako bi mu dobro dosao onaj indeks,kako bi ga samo slatko sad pocepao.Zato se prihvata nekog lista koji se nalazio u blizini i cvrsto ga stisce kao najrodjenijeg.Podstaknut pogledima znatizeljnika iz autobusa koji skoro da navijaju izbacuje to prokleto govno iz sebe pri tom dozivljavajuci katarzu.Moralno i duhovno uzdignut i uz ogromno olaksanje uzima list i ponosito brise dupe.Zakopcava hlace i slavodobitno krece ka busu.Na ulasku je docekan sramezljivim pogledima putnika,ali Jovanu to nije vazno,on je sada pobednik,protivnik je pobedjen,a nocna mora zavrsena.U tom trenutku autobusom se prolama aplauz za mladog junaka koji ponosito seda na svoje sediste i uziva u velikoj pobedi.Preziveo je i nocnu moru.

- Petroviću, jesi li barem za ovaj čas spreman?
- Jao, bre, profesorka... Nije valjda da opet radimo neku književnost i čitamo neke knjige...
- Na tvoju žalost, da. Moraš malo i da čitaš... Prilično sam sigurna da ništa nisi čitao još od osnovne škole i šaljivog romana "Ahmed i Mohamed migriraju u Srbiju" od Dr S. Malog.
- Izvinite, profesorka, ali...
- Znam, Markoviću... Tebi predavao onaj metuzalem pred penzijom, pa nije obrađivala to savremeno delo već tamo nekog "Pop Ćiru i pop Spiru" koji bili po starom programu... Ali, izvoli na dopunsku, sredićemo... Nego, Petroviću... Jesi li ti čitao neku lektiru?
- Paaaa... Čitao sam...
- Šta?
- Paaaa, dosta toga...
- Aha... Jesi pročitao "Miličine tate se vole" od Bokija 13?
- Paaaaaa...
- Aha... "Draganove mame idu na prajd" od A. Brnabić?
- Ufffffff... Imam tu par nedoumica...
- Reci.
- Kako to mame, a ovamo začele dete?
- Vidi, to oko mame 1 i mame 2 najbolje da vidiš sa nastavnicom biologije.
- Pitao sam je... Samo odmahuje glavom i proguta šaku bensedina i počne nešto drugo da predaje...
- Javi se psihologu po tom pitanju! I ne skreći sa teme! Neka druga lektira? Na primer "Zašto predsednik Vučić treba da bude doživotni predsednik" od Aleksandra Vulina?
- E, to sam počeo...
- Aha... Da li bar znaš ko je ON?
- Da nije onaj što mu iznad table stavljena slika umesto onog proćelavog sa svetlim krugom oko glave?
- Da, umesto Svetog Save... Morali smo kao manjeg sveca Savu da sklonimo... Ali dobro, neki bar pomak i kod tebe... Ali vidim da ne čitaš mnogo...
- Kako da Vam kažem...
- "Beogradski Metro 2025" od G. Vesića?
- Joj...
- "Silueta gondole na nebu, bez drveća", isti autor?
- Vidite, profesorka...
- "Zašto ne valja biti navalAntan prema ministru" od anonimnog autora poznatog pod pseudonimom Kvarceneger?
- Joj...
- Ijao, Petroviću, sa čime ćeš ti izaći na maturu?! Gimnazijalac, jezički smer! C, c, c... Ovo savremeno vam teško da čitate, deco? E, a zamislite da je staro doba, pa čitate neku pesnikinju što naglaba o ljubavi i rodoljublju?! Ili neku pijanduru što tvrdi da su vođe slepci?! EJ!!! Koja glupost u ovo vreme i sa ovim vođom! Ili detinjeg pesnika što mlati o nekim Jututuncima i juhi... A o Čvoroviću koji čak ni podstanara ne može lepo da potkaže da i ne pričam! I tako dalje...
- Pa, dobro, profesorka...
- Ajde, šta sad... Da nastavimo sa današnjim časom... Izvadite današnji primerak Kurira. Prvo analiza naslovne strane, potom i pojedinih bitnijih tekstova. Da, obradićemo i sliku Kije i analizirati da li je obukla gaćice ili ne. A za sutra ne zaboravite da donesete Informer, samo da napomenem... Pa, da počnemo...

Na Badnje veče vjernici se skupljaju oko vatre, i tu počinje ritual. Iako će većina tih vjernika ostalih 364 dana u godini reći da ne sluša Baju Malog Knindžu i da je on seljak, Božić je vrijeme ljubavi, mira i tolerancije, pa će sad prihvatiti Baju kao bližnjega svoga, odvrnuti ga do daske i pjevati svaku pjesmu sa njim od riječi do riječi.

Iako poste, vjernici će se nalivati polu smrtonosnim dozama alkohola, jer kao što svi znamo, grijeh se nalazi u čovjeku i valja ga se riješiti uoči ovog svetog dana, a alkohol se i onako koristi za dezinfekciju. Oni koji se skroz očiste, nekad znaju i da se valjaju po travi, odajući počast bebi Isusu koji se rodio na travi u jaslama.

Naravno, pucaju petarde, vatrometi, razno malokalibarsko oružje a u nekim krajevima se vadi i teška artiljerija. Ovim gestom vjernici podsjećaju kako je sudnji dan blizu i kako grešnici trebaju da se pokaju dok još nije kasno. Ako nekog pogodi koji zalutali metak, to je Božija volja, nema tu ko šta da se buni. Kad dođe ponoć, muški vjernici požure da čestitaju lijepim mladim vjernicama prvo i da se izljube sa njima, jer je ipak Eva ta koja je uzela jabuku prva, i ženama je za nijansu potrebniji oprost grijehova.

Iza ponoći, kad se izađe na ulicu, može se osjetiti miris baruta, povraćke i dima od cigara. Zar ne miriše pravoslavno?

Na Božićno jutro vjernici ustaju oko 15:00, podočnjaci im budu do članaka, u ustima ko da im je neko umro, i tad krenu da šire pravoslavlje, jer kad ih vidi takve, čak i komšija musliman će da se prekrsti. Pred ukućanima promrmljaju "Hrstsrodi" i odu u kupatilo da povrate.

Srećan ti rođendan, Gospode!

Božićni specijal 2019.

13. 02. 2013. god.

Jebem ti i Veneciju, i njene smrdljive golubove, i trgove i slavonski hrast, pa šta je ovo? Umjesto da ko čovjek izađem na balkon, zapalim cigaretu i šmekam turistkinje kako defiluju Trgom svetog Marka, ja slušam cirkular. Pa pobjegao sam sa ušljivog Balkana da me to ne bi budilo, kad eto, dnevniče moj, i ovdje toga ima.

Možda je samo do mog mamurluka? Pogađaš, opet sam bio sa Megan Foks. Nisam, zajebi nju, naletjeh nedavno na čet na Vukajliji, baš ona mala Milica objavi fotografiju na kojoj se jasno vide ti, ti, ti nokti na prstima kod Megi, pa jebote, kao da sumpornom kiselinom pere ruke. Fuj! Tek tad to primjetih, ni najkvalitetnija koka me ne diže nakon toga. Elem, zapio sam se sa svojima, odemo na multi štap. Smori bilijar dva na dva, a i gdje neće smoriti kad Horheu trebam objašnjavati da se ne kaže mocarela nego MA-RTI-NELA, bruka me seljačina pred gospodom, zamisli, EJ, zamisli, kaže ti on meni: ''Odradi falš.'' Prokleta malograđanština!

Sutra krećem put Crne Gore, put krša kog ne viđah otkad sam kao mali na Lovćenu svečano zapalio svoju prvu plantažu, pustio suzu i zaputio se ka bijelom svijetu. Bijelom, ironije li sudbine. Sjećaš se, pričao sam ti o Crnoj Gori. Moja majka, šta više da ti pričam. A i realno, posao mi tamo sjajno ide. Ljudi na pozicijama su super za saradnju, imali su tračak pohlepe u sebi ali i to se dalo izbiti - pokazao sam im svoj bazen sa piranama. Malo su se crvenili, drhtali poput trijeznog crnca usred Moskve, oblivali se vlastitim znojem, i od tad moji računi decimalu ne promjeniše.

Završim sa poslićima dole i eto me nazad u Južnu Afriku, idem domu svome da vidim šta mi djeca rade. Mali me ne sluša ni ič, po cijeli dan ležinja u krevetu. Za nekog ko ne jebe, previše vremena provodi u krevetu. Dnevniče, da sam na njegovom mjestu, pa imao bi iglice za pikado, kalendar na zidu desno od kreveta, na zidu sa prednje strane bi imao kartu svijeta. Bacim iglicu, opa, Bogota, može. Sredio bi ćale sve, ali kakav, taj će uskoro tražiti i jednog Meksikanca da mu kapke podiže.

Odoh sada, čeka me helikopter, trebam stići na drugo poluvrijeme Real - Mančester. Ćao.

Novogodišnji kup

npr. onog dana kada je stvorio mačku - životinju koja je kopija divljih mačaka

mogući scenario: Šestog dana Bog ustaje negde oko 9 ujutru, kuva sebi neskafu, pali HP 8710w 17 Inch Laptop, Intel Core 2 i seda za oblak. Ulazi u AutoCad (Mayu ili Max - svejedno Bog je, ima sve programe) i počinje da crta modele za taj dan. Planiro je duradi divlje životinje i još pun kurac, videće usput - razmišlja. Kreće od lava. Razmišlja (u sebi ili naglas - svejedno on je Bog): "nek bude prvo pa muško, aj da napravim nekog ko će da bude gazda svim životinjama, strah i trepet za sve, veoma poštovan i da ga gledaju kao lidera, a opet nek bude i teška lenčuga i zajebant. Mada kake to veze ima sa AutoCad-om. Aj nema veze. Normalno napraviću ga po mom liku,...šta me boli kurac, neće ljudi provaliti. Ko ih jebe kad ne vide Leonarda u Mona Lizi što bi videli mene u lavu... ne znam što mi se ovo ime "LAV" u glavi vrzma??? I ovo "ljudi"? Nebitno aj nek bude, pišem - save as: "LAV" - kuca ime životinje na esperanto jeziku. Vreme u raju sporo prolazi a napolju je uvek jebenih 25C. Zaboravio je na nes, cuga malo i istog trenutka bljuje na sve strane! "Pu oladila se!" Jednim potezom ruke pretvara je u Happy Day od pomorandže! Zove Petra da mu donese pljuge iz levog unutrašnjeg džepa belog mantila. Nastavlja da crta, napravio je skoro sve životinje do tri popodne. Daje sebi oduška ostavlja laptop, i odlazi do kladionice. Prošli put je igro na Romu, al ga zajebala, sad neće. U povratku kupuje toalet papir zewa troslojni sa mirisom avokada. Sada već bezvoljno seda opet za računar! Psuje što mora da završi poso do 8 jer posle idu svi zajedno na žurku Arhangelovu... "Pu bogte jebo" - razmišlja pa koja budala odredi da moram šestog dana da napravim sve živo! Petar mu odgovara: "pa ti si to budalo odredio još prvog dana, a tako piše i u bibliji, evo vidi?!" Bog: "U kakvoj bibliji? Vidi stvarno, mora da sam bio mrtav pijan ili navaren tad, kad sam je piso! E a ti nemoj da zajebavaš da ti ne nađem drugi poso!" Evo saću dodradim, Šta bre tu na brzinu posle idemo se otkinemo! Evo kopi/pejst ću duznem od "lava" model i da ga sejvujem kao,...čekaj,...čeeeeeekaj,...evo javlja se,... MAČKA! pojma neam odakle sam ovo izvuko, nebitno, idemo dalje onda uzmem ovo pa kopi/pejst....pa ovo....pa ovo...! Vreme je prolazilo... Na kraju su svi sa zakašnjenjem stigli na žurku pošto je Bog kopi/pejstovavao od 5 do pola deset, pa su ostali sveci, aranđeli i anđeli bili primorani da ga podignu sa oblaka i na silu povedu sa sobom. Ugasili su Autocad sejvovavši nedovršenu kreaturu zvanu "čovek"!

Nemanja i Fridrih Barbarosa
Nekada davno, papa (i to dok je još uvek imao realnu moć) naredi svim katoličkim vojnicima da krenu u Jerusalim da oteraju Muslimane. E, sad, kako su se Nemci spuštali odozgo, došlo je do prvog i veoma logičnog istorijskog susreta dva naroda. Za razliku od znatno novijih lidera, koji će vekovima kasnije pomisliti kako možemo da se bije sa daleko jačima bez naročitih posledica, prvi veliki župan, Stevan Nemanja je uvideo da bi nas dotični zgazili i zguzili. Stoga je naredio svim Srbima da se ne mešaju i obezbedio zalihe hrane i vode nemačkoj vojsci dok je prolazila kroz Srbiju. Tako se Srbija (tada još u povoju) zahvaljujući diplomatiji veoma jeftino provela, ali to po Barbarosu nije imalo hepi end. Naime, bio je nepoverljiv (kao, uostalom, i većina Nemaca prema Srbima), i učinilo mu se da iz nekih starih rimskih tvrđava proviruje silna srpska vojska i da priprema zasedu. Barbarosa je sam na konju otišao da izvidi, upao u kanal koji okružuje jednu od ovih tvrđava, i sa 60-ak kila opreme na sebi, ni da je znao da pliva, ne bi isplivao. Tako je Jevropa stekla utisak da su Srbi miroljubivi Balkanci, a Barbarosa histerični, priglupi i smotani lider, nedostojan oslobađanja Svetog grada od nevernika.

Dolazak Turaka
Nekih stotinak godina, Srbija je postajala sve jača, imala jaku vojsku, koja je činila da Srbima diplomatija postane samo neophodno zlo. I, korak po korak, postade Srbija carstvo. Međutim, svaka Augentalerova božja noga ima svoju Mijatovićevu prečku, te baš tada, postalo je jasno da nije sve u maču. Barem pojedincima. Neki izvori govore da je car Dušan, shvativši da dolaze Turci, i da mogu da pregaze pola Evrope, a da ni ne namignu, napisao pisamce papi, moleći ga za stvaranje koalicije, koja bi zaustavila prodor Islama na stari kontinent. Iste godine, papa ga je iskulirao, a i car je umro. Interesantno je da u narednih 30 godina, ama baš niko od novih srpskih lidera, nije ni pokušao da pregovara sa Turcima- carstvo se raspalo, a posle bitke na Marici korak po korak, stigoše Turci na Kosovo. Interesantno je da su Srbi tada imali dve opcije: da puste Turke da prođu do zapadne Evrope (kao Nemanja Barbarosu), pa da i papi malo mečka zaigra pred vratima, a mi da prođemo jeftino; ili da rizikujemo da u jednoj krupnoj bici žrtvujemo celokupno plemstvo, veći deo muške populacije i šansu da se zemlja brzo oporavi za nove izazove.
Državni vrh, na čelu sa dalekovidim knezom Lazarem, odlučio se za drugu varijantu. Sve muško što je moglo da drži mač spustilo se na Kosovo ravno, i izboksovalo najskuplji nerešeni rezultat u istoriji srpskog sporta. Ono sa čime Srbi nisu računali, jeste da više nije imao ko da nastavi borbu, niti da stvori novu generaciju ratnika (izginuli su muškarci zreli za priplod), dok je Turaka još uvek bilo ko žutih mrava. Uups! Tako smo, što reče neko, izgubili na produžetke, a zbog nedostatka želje da pregovaramo u 14. veku, sve do početka 19. nas niko ni neće pitati da li želimo da pregovaramo.
No o tome u nastavku...

Evo jedan primjer:

Mili Bože, čuda velikoga,
kad ce šćaše u Melburnu gradu,
na Zemljinoj južnoj polulopti,
kad se šćaše Zemlja da okrene,
da se vrti od sad naopako!
Sve zbog jedne žute lopte male
što se tuče lopatom po polju,
od sportista - svetskih velikana!

Nameri se junak na junaka,
Deli-Rože od Švajcarske strane
na našega Tipsarević Janka.
Goniše se letnji dan do podne
usred zime 2008.
po teniskom polju velikome.
Goniše se pet setova celih,
u svakome po dvanajest gejma,
u petome još i više beše.

Loptu tuče Rože Federeru,
gde udara tu trava ne raste!
Vraća Janko kolko ima snage,
neku vrati a neku batali!
Loptu tuče Tipsarević Janko,
gde udara ni sudija ne zna
a kamoli jadni Federeru!
Trče oba po celom megdanu
kano da će jedva ostanuti,
svojoj deci obraz sačuvati.

Goniše se letnji dan do podne
da ni jedan pobedio nije!

Dojadilo vili Primorkinji
te namignu dvaput Federeru,
ne bili se megdan okončao!

Aoj vilo, nigde te ne bilo!
Što preveri srpsku veru tvrdu,
katoličku zagrize jabuku,
katoličku jali protestantsku!?
Da Bog da ti u grlu zapalo!

Nego Rože junak od megdana,
i sam reče Tipsarević Janku
da je šteta što nijesu oba
na tron slave jednako popeti –
jer je tako ustrojeno bilo.
Osta megdan da se ovaj pamti,
Od sad, zasad, sutra i doveka!

Nego vila Federera klela,
zaklinjala Svetim Antonijem,
i šiptarskom materom Terezom:
„Sa Srbima ne zameći kavge,
jer ti više pomoći ne mogu.
Srbi su ti loptice junaci
kakvih nigde u Jevropi nije
A kamoli u zemlji kengura!“.

To Rožeu vrlo žao bilo,
ne mogaše srcu odoleti,
niti srcu niti dolarima,
te na megdan opet izilazi,
nikom drugom nego Đokoviću,
mlađanome srpskome junaku,
koj’ od sebe gradi komendiju
ne bi li se zabavila raja
koja gleda kako se on sprda
sa Nadalom ili Šarapovom.

Kako Rože na megdan izađe
Novače mu poteže reketa,
rasturi ga u tri seta ravno.
Nije vila ni makla se bila
A Federer propanuo slavno.

To se proču kroz sva četir’ carstva
da Novaku više premca nema.
Zakukaše svetske glavešine,
od biznisa veliki mudraci.
Eto njima jada iznenada,
de Novaku protivnika nema.

No im vila opet dobra bila!
Pokaza im crnog Arapina,
Iz Le Mana francuskoga grada.
Silan junak na ovome svetu,
Vilfrid Conga od oca iz Konga!
Razbio je Edija Mareja
i velikog Nadal Rafaela,
koji prste u dupe zavuče
pre nego će lopticu da tuče.

Lukavi ga Sarkozi poslao,
ne bil’ Srbu mog’o nauditi!

Megdan biju Conga i Novače
u nedelju kad im vreme nije,
u nedelju na Svetoga Savu,
u Melburnu na sred stadiona,
gde se sjati sto hiljada duša,
mnogi Srbi i mnogi Francuzi.
Svi u dreku, svaki za svojega!

Zalud vika povelika beše,
ne mogaše Conga odoleti
Đokoviću - planinskom sokolu!
Oznoji se crni Arapine,
udarajuć’ i zdesna i sleva
i svakakvu loptu više glave.
Al’ Đoković na sve odgovara,
kad u ćoše a kada u mrežu!

Vreme malo zatim potrajalo,
boriše se tri, četiri sata,
Osta Novak junak od megdana!

Stade cika širom stadiona.
Raduje se i staro i mlado
Što je Srbin najbolji na svetu.
Još se više po Srbiji slavi!
Svetog Savu Srblji proslavljaju,
i uz njega Đoković Novaka!

- od 0 do 3 : odmah pored roditelja, paze te kao malo vode na dlano, govore ti svo vreme kako da jedeš i hvale te pred ostalima

- od 3 do 12 : na kranjem kraju nekog stola ustvari ima specijalan minijaturni sto za tebe. Upoznaješ se sa drugarima tvog godišta, raspravljate o tome da li je jači Crveni ili Plavi rendžer, ili se svađaš sa nekom devojčicom oko toga da li su dečaci ili devojčice pametnije.
Devojčice pošto ranije sazrevaju, gledaju na dečake kao na malene balavce.

- od 12 do 18 : e, postaješ muško. Kao takav sediš za pravi sto, ali skroz pri kraju sa ostalima tvoga doba. Ako si pak dobre duše, žrtvuješ se pa se vraćaš za minijaturni sto da čuvaš one od 3 do 12. Inače sada raspravljaš o tome da li je jači Partizan ili Crvena Zvezda, ili se svađaš sa svojom devojkom oko toga zašto su ženske tako komplikovane u ljubavi. Pošto devojke u tom vremenu brže sazrevaju, one još misle da si u kategoriji od 3 do 12 - što u duši i jesi, pa one ranije napuštaju proslavu da se sastanu sa svojim momkom koji vozi Harlija ili BMW.

- od 18 do 30 : period kada polako počinješ da se ističeš u društvu, al' shvati da u duši nisi mrdnuo dalje od 12 godine. Kao student raspravljaš o tome da li je bolji Haineken ili Jelen ili se svađaš sa svojom devojkom oko toga zašto ne možeš da je razumeš. Ipak, rado se vraćaš nazad na mesta prethodnih kategorija - u nekim slučajevima još uvek si na prvom nivou pored roditelja koji te čuvaju kao malo vode na dlanu. Devojke u ovo vreme shvataju da su svi muškarci večita deca, pa te merkaju jer si još mlad i zelen, a i ako imaš sreće ti si taj koji sada vozi BMW.

- od 30 do 45 : Vrhunac života, ti si u centru stola. Predstavljaš simbol stuba društva i sada kao ozbiljan čovek raspravljaš da li je bolji Tadić ili Nikolić dok se svađaš sa ženom oko toga zašto si se oženjio njom kada je komplikovana do zla boga. Ti si bog za devojke daleko ispod tvog godišta i sa svojim bogatim životnim iskustvom shvataš da su one samo klinke i pitaš se zašto si toliko o njima lupao glavom. Sada kad god koristiš priliku bežiš na niže kategorije da se podsetiš dana kada si bio klinac, ali i da gledaš kako tvoj potomak izrasta i prolazi kroz sve što i ti kod stolova, i samo plačeš što ne možeš da imaš ponovo njegove godine, a svoje iskustvo.

- 45 do 65 : ti si sada u odnosu na centar proporcionalno u istom mestu kao i kategorija od 18 do 30. Više nisi najvažniji stub društva, ali si i dalje solidan oslonac njemu. Više ne raspravljaš šta je u čemu bolje, boli te dupe jer sad ne možeš da biraš, jer moraš da plaćaš BMW svom potomku ili miraz svojoj ćerci. Počinješ da dižeš ruke od žena, i svađaš se sa svojom oko toga zašto ona zaboravlja da ti opegla košulje. Ne bežiš više na niže kategorije, jer sada potpuno ne možeš da shvatiš omladinu i šta se sa njom desilo i zbog čega je zapala u takav razvrat i blud, kada u tvoje vreme toga nije bilo.

- od 65 do 80 : Eh, godine penzije. Gledaš svog potomka kako je u centru stola i sećaš se kako je nekada... kako je ono nešto bilo, ma nije važno ova starost te je skroz uhvatila. Mladima daješ korisne savete svog životnog iskustva koji oni naravno ignorišu jer oni kao znaju bolje od tebe čoveka koji si sve to preživeo. Sediš na kraju stola, sa ostalima koji su uspeli da prežive do sada i ponosno zaključujete da je bolji bio Crveni Rendžer i da Jelen ima bolji osećaj u grlu od bezakoholnog Hainekena. Partizan i Zvezda su isti, sve to vode neki sumnjivi likovi i to više nije važno, jer sve je to deo života. Starice vide dede i dalje kao nedorasle dečake, ali shvataju i da one nisu dalje odmakle od njih. Što se tiče tvojih pokušaja da razumeš ženski rod, to si konačno svrstao u otkrića jednaka nalaženju Svetog Grala ili Atlantide, ali za celu oktavu teže od njih, a sa ženom si ionako do svoje šezdesete sve rekao što si mogao...

- od 80 do naviše : ti si odmah pored tvojih potomaka. Možda si ostao jedini od družine koje je ponosno krenula da osvaja mesta na stolu na početku života. Sada ti je jedino važno da li bolje upijaju Pampers ili Boni Suprims pelene jer ne znaš da li ćeš stići do WC-a, dok te tvoji potomci gledaju kao malo vode u dlanu. Sa svima ispod tvog godišta, deliš neki koristan savet da živi umesto da previše razmišlja o banalnim izborima, ali ne vredi kada je u punoj snazi i misli da može da osvoji svet. Žene su.... šta su to ono beše neka mitska bića ili nešto drugo ?
Deca ti se keze, mladi te poštuju, a tebi je jedino sada važno da li tvoje pelene zaista imaju dobru moć upijanja.

Gledaš u aparat.
"sine digni diplomu da se lepo vidi". Ponosan si jer si ostvario ocu i majci životni san, koji si im toliko puta stavljao na klimave nogice, prvi put kad si u osnovnoj sa Mićom Zlaticom obio trafiku u komšiluku, jer si mislio da je to pobeda. Kasnije kad si se potukao sa interventonm i završio u pritvoru jer si pijan kamenjem gađao uličnu rasvetu posle seoske slave. Ali sve je to prošlo, uozbilji si se, postao čovek, a danas i akademski građanin.
Svi su oko tebe veseli danas. Otac ponosan kao sekretar centralnog komiteta u svoje vreme. Oko tebe se muva, udara po ramenu, nudi rakiju. Drago ti je. Ispunjava te neka čudna sreća, nisi ovo nikada osetio, pa ti je situacija strana i nepoznata. I treba da budeš srećan. Ali da život ne igra žmurke sa nama, onda bi to bio san. U snu nema žmurenja, tako su nekada davno rekli. Ona te muči. Nije ovda, sada kad si ceo život sanjao ovaj trenutak sa njom. Slika ti ide ispred očiju kao one reklame na vetar, što se vrte i prkose nebu. Ma šta mi vredi sve ovo, razmišljaš, ali nemaš odgovor. Tu su ljudi koje voliš, pa upijaju to kao zemlja kišu posle pljuska. Ma samo da je ona tu, razmišljaš, pa da život proglasiš savršenim. Ali nije.
Prošlo je i to slavlje, prolaze dani kao vozovi. Komšija Steva je u Americi. Zove te da dođeš tamo, kaže ima posla, ima budućnosti, ima sreće. Ni u to ne veruješ, ali pakuješ se u tišini jednog dana, dok majka ponosno u suzama gleda da ne zaboraviš parče pite za usput, i sliku Svetog Georgija, krsne slave. Otpozdravljaš i odlaziš. Ponosni su kao nikada na svetu. A tebi... tebi u srcu i dalje ona praznina, ali trpiš, misliš, možda tako mora biti, jer da nema one žmurke u životu...
Steva je pošten čovek, selo mu urezalo onu boru poštenja na čelu, primio te kao brata rođenog. Našao ti dobar posao, mnogi bi rekli i dovoljnu sreću.
Prošla je godina, a ti si sve zaboravio. Misliš da ti je svejedno, ni glasa joj se više ne sećaš, kažeš... Uspeo si...
Na aerodromu te čekaju majka i otac, ne puštaju te iz zagrljaja. Odlaziš kući, samo ovaj put srećniji nego pre. Odlaziš sa društvom da se setiš starih dana. Krvav je lebac preko bare, ali ne priznaješ to. Tebi svi zavide, ti svima zavidiš, ali i niko to ne govori.
Srećeš je... Gledaš u oči, i sećaš se u sekundi svega. I glasa, i osmeha i očiju... Lepšu nego ikad. Što ste se rastali ni sam ne znaš da kažeš... Odlaziš kući pognute glave, kao junak iz izgubljenog boja, kad je glavna misao da li bi bilo bolje da je poginuo. a na vratima čujež majku kako kaže komšinici Desi, koja je došla da te vidi posle toliko vremena... " srećna sam kao krsna slava, moj je Mića pobedio sebe, uspeo je, srećan je!" A tebi posle svega je jedan pogled bio dovoljan da se sve vrati.... Jesi postao jači čovek? Stvarno, jesi li pobedio sebe moj Mićo, moj Miroslave?

...
- Gazda da dovršim... i samo po još jednu! Duplo plaćam ako treba!
- Ne mere sine... propisi su propisi! Zatvaramo diskoteku!
- A juče je moglo... Pa dajte prijatelji, učinite! Čika Sreto vi me bar znate... Pa moj ćale je klarinet u vašem bendu svirao... Još jedna tura!
- Alo, decxko!
- Ali...
:pljus:
...

Da zajebano, tako je... Ekskomunicirati te, tek onako, nenadano... jebeno, skoro kao suza mladih skviterki Lauša, da tako narodski reknem i kršnog Obilića spomenem, Vukovog zalizanog doktora medecine, oficira s ružom, Šmajsera... Pa da, i ja se povremeno rastužim i dozvolim sebi da mi pređe koja kap baklavice ili oka svetog tog... Prošlo je podosta, možda ne godina, kanda nedovoljno, ali 3 656-ti dan sigurno... prdalo se u čabar još onda i to većma mnogo, no ne samo tako javno i tako dramatično... Svi smo mi tako pomalo, pa se posle kajali, plakali, poistovećivali...
- Decxko, grudvaš se, aaa???
- Jok tebra, ja emotivac...
- Aaaa to... evo još šargarepicu umesto nosa i pesma! Ojhaa!
- Aaaa???
- Patetika... i to ona najgora!

Hehe, razmišljam nešto, da su me onomad poslali u zatvor, eventualno stavili neku nanogicu, za npr. neko delo koje ću u budućnosti počiniti... :Hmmm! Kako bih kul ispoštovao taj pritvor, valjano:... bar bih imao neko opravdanje dangubljenja a ne epitet mrcine i parazita. Pa nisam ni ja nepismen, pisaću... Da pisaću, hehehe i nepismeniji su to radili i gluplji. Dobro, možda ne gluplji ali zar je to sad bitno, koristiću pseudonim, princ od Luvra, hehe, dobro je to, načitano, bolje nego Bole litar-litar. Luvr, haha... Jebem ti francuski zamak, kuj mu ime samo dadnu? I sve prvnje sprave tamo denuše! Ko u zatvor, dete im...

- Alo Đekile, decxko...
- Nije mi dobro... vidim duplo, my dear Hyde... Sve više sam s njom, čak i kad sam sam... Znaš, žena, opet vidim je, a ona više voli nežnu reč makar bila i glupa nego pametnu, ako je gruba... A često opet nemaš mogućnosti da kažes ono što ti je na srcu, pa da posle i stradaš! Premlatiće te i da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje...
- Hahaha... ako se sećaš zajedno smo čitali Tvrđavu, nemoj mi te Mešine fore!
- Ne, ne, naprotiv... ja je čitam i dalje, iznova i iznova i proživljavam i dozivam, ponovo a opet drugačije!
- Na čemu si stari? Maksel devedestka, Đani, lepi Mića, budi Bog s nama nije valjda da si diro moje ploče Smaka???
- Egregor!
- U jebem ti sunce! Najbolje je da ti ipak malo odspavaš!
...
I eto opet se setih te štikle, više onoga iznad... pune su, ali ne previše, ja ih volem... opet jezik moj pogani bi brz pa zasra... a sad bar da ih samo malo, bar one prenesene pulzacije međuprostora...
Titititit...
Titititit...
- Kasniš, ustaj, ajde!
(Aukurac, opet ista priča... Ostalo mi još samo pola pive, mogu s nogu da dovršim čini mi se... a izbacuju me... ponovo! A ono kaže... tadadadadam!)
- POJZEENNN! Odoh!!
- Aa?

Definicija pisana za takmičenje ''Pojzenizam''

Zamislite, izbije novi sukob u svetu, i nijedno mesto u Srbiji nije bezbedno, sem jedne ulice koja se zove: "Vukajlija". U nju imaju pravo na pristup samo oni koji su bili registrovani na sajtu pre rata... Pitate se kako je ulica Vukajlija bezbedna u ovom sukobu? Tako što su oni koji su pokrenuli ovaj rat(Masoni, Jevreji, Svetska Vlada)... Često svraćali na ovaj sajt i dobro se smejali, posterima, reakcijama i definicijama. Pak, su onda, sklopili ugovor sa vlasnikom sajta, da će oni poštedeti njegov sajt i članove tog sajta, smestivši ih u ulicu bez sukoba, a za uzvrat vlasnik sajta, će zaključati sve postere i reakcije, i omogućiti samo Masonnima i Jevrejima da uživaju u njima, i da se smeju. Ulica, pored asfalta, ima 2 velike zgrade. Jednu sa jedne, jednu sa druge strane ulice, tj. levo i desno. Na golom asfaltu stanuju gladni i žedni nekadašnji čekaoničari(klošari). Kada je zima grejemo se tako što palimo vatru u buretu, i krijemo se ispod balkona, jedva preživljavamo. Tu smo svi mi iz čekaonice. Imamo i jedan laptop, sa koga se 3 do 4 puta na dan preko Skype-a, javlja Feid iz Češke. On se kurči jer Češka nije u ratu, pa snima sebe kako: pije pivo i jede viršle... A vi čekaoničari, ko vas jebe. A svi oni koji sada povremeno dolaze na Vukajliju, oni će i tada dolaziti, kod nas će sam prespavati, a preko dana lutati, ali tu su negde, uvek. Iz jedne od dve zgrade, zgrade preko puta, često izlazi Zelen Lukac, koji nas obilazi, i preti nam, kako će da nas otpiše sa liste spašenih(banovaće nas). Ta zgrada iz koje on izlazi jeste: "KAFANA", tu su svi iz čet sobe kafana, vrata kafane su uvek zatvorena. Iz kafane često izađe Dilan Dog, koji nas zajebava, jer smo sirotinja... Uživaju unutra u toplom ambijentu, dok se mi čekaoničari smrzavamo k'o pičke. Znamo mi odprilike kako je unutra, iz priča: Rusa, Rocky-a, Mlade koji imaju pristup kafani, ali su često sa nama na ulici. Iznad te zgrade nalazi se gornji sprat, sa fasadom i cvećem, taj sprat je ustvari čet soba: "TERASA". Tu su najelitniji članovi, žive k'o Buržuji i bole ih kurac. Skoro nikad ne silaze dole kod nas u Čekaonicu, samo nas pogledaju uz gađenje, sa balkona. Preko puta te zgrade, tačno iznad nas nalazi se desetosprati dvorac(ona druga zgrada). Taj dvorac je zaključan i čuvaju ga 50 pit bulla, kao i: lanci, katanci i laserski zraci! To je Kaizenova lična rezidencija, retko ko je išao tamo. Ima 9 sprata i dvaki sprat dat je jednom moderatoru, na korišćenje, samo deseti je Kaizenov. Taj dvorac je takođe skladište, i mesto gde se čuvaju zaključane reakcije i posteri. Svaki sprat ima svoj balkon, i moderatori nas gledaju sa visine, više nego ovi sa terase. Na samom vrhu je taj famozni Kaizen, osnivač Vukajlije, i neka vrsta našeg Velikog Vođe, za njega skoro niko u čekaonici i na Vukajliji nije čuo, niti video(sem Rusai, Rina, i još nekih opasnih baja). Ponekad nam se učini da vidimo neku osobu na tom desetom spratu, kako nas posmatra, dok pije najskupje vino. Neki čak kažu da on piša po nama odozgore, jer mu se može. On je takođe član Masona. Mi svi čekamo kada ćemo biti proterani sa ovog svetog mesta, uz miris Kaizenove mokraće(masovno banovanje). Bar se tako priča... I eto tako ja zamišljam budućnost Vuke...

Sombor Trg Svetog Đorđa, isped istoimenog hrama 15:30 časova

Uz ugodno pojanje dečijeg hora, nasmejana masa verujućih tiska se na centralni gradski trg koji je mali da bi primio sav zainteresovani pravoslavni živalj.Vlada Božićni duh , i dok se mirbožiš sa u Hristu braćom i sestrama i ne slutiš šta ti sledi.Na okićenom kamionu uz pompu i policijsku pratnju dolazi i Badnjak koji varoški prota uz prigodan govor uz pomoć uglednika gradskih (gradonačelnik, predsednik lovaca , šef loklnog kud-a i po koji kontroverzni '' bizmismen'' pride) polaže na oganj a u tom trenutku počinje i sneg da pada.Omađijan ovakvom scenom i nesvesno se približavaš vatri (prva greška koju ćeš zauvek pamtiti i sam sebe zbog pravljenja iste proklinjati).

Poput zalutalog kuršuma oštar piskav krik na zemlju oborenog starca označava početak sezone lova na Badnjak.Pokušavaš da se izvučeš iz gomile ali je prekasno zakrvavljene oči ''bližnjih'' govore ti sve - njihova fanatičnost u vezi sa badnjakom i otimanjem oko istog ekvivalentna je uverenju Malteških krstaša, jednom rečju biće krvi.

Shvativši beznadežnost svoje situacije nemoćan da se odupreš toku sudbine odlučuješ da se i ti umešaš u ovaj mali Gazimestan 21. veka.Međutim iako svojim gabaritima daleko nadmašuješ okolinu fali ti onog najvaznijeg - iskustva , jer neki od učesnika imaju višedecenijski staž i stekli su tokom godina crni pojas 5. dan iz laktanja i sličnih borilačkih veština (dodatno usavršenih u čekaonicama redovima za hleb benzin... ).

Nagli udar u predelu leđa skoro da te onesvešćuje i zanosiš se na levo dok ti se pred očima magli i igraju zvezdice tokom pada krajičkom oka vidiš kako 12. vojvođanska penzionerska udarna brigada bez milosti gazi preko omladinskog eskadrona (deca 10-12 godina u smrtnom strahu ).Dok očajni roditelji svoje naslednike izdižu na ramena u strahu od razjarene rulje osećaš nešto toplo po licu - krv iz laktom razbijene arkade , pred očima ti se mrači i pomišljaš na porodicu , devojku otadžbinu...kraj je blizu.

Međutim unutrašnja sila te odjednom obuzima i gura napred u strahu da ne osramotiš slavne pretke dižeš se i rukama ''starce na buljuke nagoniš'' u tebi ključa krv kosovskih junaka i ništa još nije izgubljeno.Skačeš u pokušaju da ''ofanzivnim skokom'' dođeš do jednog od bačenih badnjaka ali si si dvadeset santima kratak a osim đipanja ima još jedna mogućmost.Lakim pokretom preskačeš ogradu i ulećeš u centar dešavanja kod same vatre ,izbezumljenim pogledom tražiš badnjačić koji je na tvoje oduševljenje na samoj ivici vatre i samo što se nije zapalio.

Dolazi trenutak koji će te definisati, koji razdvaja dečake od muškaraca i predstavlja svojevrsnu inicijaciju u svet odraslih, preduslov za Valhalu...Bez razmišljanja izvlačiš Badnjak po cenu opekotina drugog stepena šake i podlaktice ali ne osećaš bol jer si uspeo i Badnjak je samo tvoj , ničiji više i pritiskaš ga uz grudi kao Golum prsten moći.

U znoju lica svog probijaš se nazad kroz razjarenu masu i dok se situacije smiruje posledice obračuna su jasne sumiraju se utisci i prebrojavaju povređeni.Na mestu gde je udar bio najjači leže polomljene štake i druga ortopedska pomagala izgažene šubare i šajkače sa sve Dražinom kokardom i lokva tamne krvi (najverovatnije tvoje) vidiš tvoje drugove koji te gledaju bledi kao da su videli duha.Uz osmeh na okrvavljenom licu veselo uzvikuješ :''imam ga , imam ga moj je konačno hej lj...'' Mrak ti pada na oči i sledeće čega se sećaš jeste udobnost kuće i tek tada uviđaš košulju krvavu a na leđima ''šesnaest ljutih rana'' što objašnjava i nagli gubitak svesti usled iskrvarenja.

Ali nista nije bitno čast porodice je odbranjena junačka krv osvećena badnjak je tvoj samo tvoj ... my precious...

PS.Zbog nasilne prirode ovakvih i sličnih manifestacija učešće se ne preporučuje mlađima od 15 godina kao i ženskoj populaciji i uopšte svima slabe konstitucije ili ''srca udovička''.Ukratko iskazivanje ''ljubavi prema bližnjima'' u vreme najradosnijeg hrišćanskog praznika nije za svilene.

Nismo mi svi jednaki, imamo jednaka prava rekoše liberali. Za vreme vladavine Petra Velikog se nekad znalo da svi moraju biti bez brade. Kada neko opljačka banku niko ne može da prepozna krivca, jerbo svi Rusi izgledaju isto, plavi, beli u licu... I onda uhapse nekog jadnog Sergeja sa Kamčatke. Sergej je živeo jednim skromnim životom sa dvoje dece i dve žene, svaka se za svoje dete brinula, to je sasvim bilo u redu. On ne samo da je voleo da peca, nego je na taj način finansirao svoju porodicu, upeca ima koju ribu, oni je ispeku i lepo je večeraju. Ribu im je pecao na ribnjaku. I jednom prilikom od čuvara ribnjaka pomislio da je to strašilo. Priđe mu bliže, počne da ga dodiruje, nije siguran da li je to čovek ili ne. Odjednom čuvar vadi lisice i hapsi ga i pritom mu ništa ne reče. Sergej spušta ribu dole i kaže čuvaru
- Izvinite, neće se više ponoviti, ja to radim zbog svoje porodice.
- Pa da li se za porodicu i krade, gospodine – reče čuvar
- Ovoga puta sam morao, žene mi gladne i deca, kako da ih nahranim, to mi je jedini način da preživimo u ova teška vremena gopodine strašilo
- Što si onda toliko novca ukrao iz banke?
- Pa nisam znao da su i ribe neki novac.
- Polazi u policiju lopove, opljačkao si banku u sred centra Moskve, kako te nije sramota!
- Ali u Moskvi nikda nisam bio, na Kamčatki sam od svog rođenja, tačnije, od pre 40 godina.
- Ne interesujeme to – reče čuvar.
Čuvar vodi Sergeja do policije i pritom ga na svakih dva minuta gurne napred. Ulaze u zgradu, dolaze ispred kancelarije u čekaonicu. Sergej ne može da veruje svojim očima, svi izgledaju kao on, nemaju bradu, mršavi, bledog tena, sitnih očiju i crvenog lica.
- Dobar dan, gopodo, ja sam Sergej!
- Dobar dan, gospodine i mi smo Sergeji – odgovori mu glasno osmorica Sergeja.
- Polazi unutra. Nemamo vremena za upoznavanje. Kucni tri puta na vrata upravnika, treća – sreća – kaže hladnokrvno čuvar.
- Kako da kucam kad mi niste skinuli lisice – kaže Sergej.
- Dobro, evo sad ću da ih skinem. Eh sad si slobodan kao slobodni građani Stare Grčke!
Sergej nesigurno kuca. Čeka, ali se upravnik ne javlja. On sam uleti unutra. Upravnik je tom prilikom razgovarao sa satanom, hteo neku dušu da mu proda, zato što je dvoličan, pa hoće svoje loše strane da se otarasi na vreme, pre nego što se spoje u jedno.
- Što ne kucaš Sergej! Vidiš da ovde dogovaram neki biznis!... Satano vidimo se sutra imam neku stranku..
- Znači dogovorena je cena, nisam ti dao avans, ali ko ga šiša – odgovori mu satana
- Šiša ga Petar Veliki i skraćuje bradu gospodine satano. Dođi sutra u isto vreme. Vidimo se. Šta vidimo se, bešte od mene crne misli!
- Dobar dan, gospodine ko ste vi, što su vas doveli – reče upravnik Sergeju
- Ja sam Sergej gopodine, siromah.
- I onaj prethodnik što je ušao bio je siromah, šta je ovo, svi Sergeji siromašni. Mora da si ti opljačkao sve smo do sad ispitivali svi su bili po malo sumnjivi, hajde sad da vidimo tebe! Zašto si oplljačkao banku
- Nisam opljačkao banku, išao sam samo da pecam
- Pa što su te onda uhapsili?
- Pecao sam na ribnjaku.
- Hmmm...Slobodan si!
- To! Ura!
- Ali samo u čekaonici, svi ste mi sumnjivi!
Prolaze minuti i minuti, Sergej se nervozno šeta po čekaonici i ne želi da progovori ni reč sa ostalim Sergejima, ne želi da upozna samog sebe. Čeka presudu upravnika.
Upravnik otvara naglo vrata, jednom zvižne i dolete oko dvadesetoro policajaca svim Sergejima stavljaju lisice i stavljaju ih sve u jednu ćeliju, u tom kaže jedan Sergej gej biolog -
– Ubacite centriole da se razmnožavamo hermafroditski!
- Tišina, svi ste uhapšeni. Ukrali ste sve pare iz banke, osuđeni ste na čitavu večnost! – sve im to reče upravnik
I na taj način su mnogi ljudi uhapšeni, a zato što nije bilo toliko zatvora za osuđenike morali su da ih sve puste. Tako su prolazila vremena i sve je bilo više pljačkaša, jer su svi isto izgledali i, niko ih nije mogao prepoznati, sve dok se takav zakon nije ukinuo.

Miloš Obrenović
Ono što je uradio Miloš Obrenović, tako je tipično za njega, a tako netipično za Srbe. Dočekao je tursku vojsku u Beogradu i predao se. S obzirom da su šanse da izvuče živu glavu u takvoj situaciji bile 90:10 u korist toga da je neće izvući, može se reći da je ovo bio znatno hrabriji potez, nego da je poput svog kuma Karađorđa i kompanije stao na skelu i zapalio put Beča. No, s obzirom da je bio slatkorečiv (neki bi rekli pizda), Turci su rešili da ga poštede. Naravno, uz izvesne uslove (da sme da napusti Beogradsku tvrđavu samo uz pašinu dozvolu, da guši sve mini-pobune koje bi narod organizovao i slično). No, jednom prilikom, Miloš je iskoristio pašino odsutstvo iz Beograda, izvukao se iz tvrđave koristeći smotanost turske administracije, pobegao u Takovo i pokrenuo Drugi srpski ustanak- za koji često umemo da zaboravimo koliko je značajan- naime, za razliku od Prvog, ovaj je uspeo, pa je, opet, znatno zaboravljeniji. Sad, Miloš nije bio neki vojskovođa- kada bi Turci nagomilali veliku vojsku u nekim mestima, imao bi običaj da se krije kod kuće, pa bi ga žena terala da se vrati u boj. Elem, posle svega tri bitke- na Ljubiću, Dublju i kod Požarevca- Turci su opkolili Srbiju kao i na kraju prvog ustanka. Ali, sada, za razliku od Karađorđa, ista ona pizda koja se predala Turcima i skrivala od bojeva, uradila je nešto nezamislivo. Otišao je kod turskog paše (koji mu je spremao kolac) i dogovorio- mir i autonomiju za Srbe. Ustanak je dakle, okončala diplomatija. Sada su Srbi dobili i svoju narodnu skupštinu, u kojoj su sedele viđene glave izabrane demokratskim putem- Miloš ih je izabrao većinom glasova u dogovoru sa svojom ženom i rođacima (e, sad, što je među prvim odlukama ove skupštine bilo i to da se Karađorđe, koji se vratio da pokrene Treći srpski ustanak, skrati za glavu, posebna je priča). Korak po korak, uz retko puškaranje, Miloš je dobio veću autonomiju, naslednu kneževsku titulu (naravno za sebe), hatišerif kojim se garantuje da se Turci neće mešati u unutrašnje stvari Srbije (naravno, ako im se plaća porez), nezavisnost crkve, pa čak i prvi ustav... Doduše, sam je bio protiv njega. Naime, iako je za druge Miloš bio veliki diplomata, samu Srbiju je tretirao kao svoju livadu, a Srbe kao svoje roblje. No, parlamentarizam je sve više jačao i ustavobranitelji, među kojima i neki Miloševi dojučerašnji prijatelji, uspeli su da ga skinu s vlasti i proteraju u izgnanstvo. Naravno, to im je upamtio, s obzirom da je odmah počeo da programira svoj povratak. Ali, to će pričekati punih 20ak godina.
Naime, Srbi, poneseni trendom jevropskog liberalizma, smenili su i njegovog sina sa vlasti, čim su nanjušili da i ovaj hoće da ih davi, a onda su izabrali Karađorđevog sina, koji je tek imao karakter kišne gliste. I onda dolazimo tu do sledeće scene- Srbi i demokratija (i to baš u kontekstu koji sam linkovao). Iako se poštovao ustav, iako se pazilo da se ne uvredi ni turski paša, ni Jevropa, zemlja je posle 30 godina napredovanja počela da stagnira. Konačno, ista ona skupština koja je oterala Miloša donosi odluku o suicidu iz zasede, tj. da se isti ovaj čovek (sada u godinama dostojnih Metuzalema) vrati na vlast i da mu se daju najšira ovlašćenja. E, sad, znate onaj osećaj kada vam se pruži prilika da se iživljavate nad nekim, bez izgleda da vam taj može uzvratiti. E, tako je Miloš uspeo da pobije svakoga ko mu je došao pod ruku, a za koga je procenio da mu je makar nekad rekao neko slovo iza leđa. To mu je verovatno bila i poslednja želja, jer je naredne godine otegao papke.

Mihailo Obrenović
Zahvaljujući onom spomeniku u centru Beograda, koga zovu konj (pri čemu nije Mihailo konj), mnogi znaju podosta o ovom vladaru- čuli su da je pokupio neke ključeve od Turaka i da su ga koknuli u Topčideru (iako je zapravo reč o Košutnjaku). O čemu se zapravo radi?
Milošev mlađi sin je došao na vlast tako što ga je posrao golub. Naime, Milošev prvorođeni sin- Milan- bio je imenovan za kneza kada su mu taticu poslali u dijasporu, ali je posle nepunih mesec dana otišao kod Sv. Petra na konstultacije, i nije se vratio. Bilo kako bilo, Mihailo je seo na kneževski presto i pokušao da stegne kaiš poput Miloša. Bezuspešno. Uskoro je i sam kupio kartu za skelu i kočije do Beča. Dvadeset godina kasnije, kada se ispodešavalo sve o čemu sam pričao u prvom delu ove defke, Mihailo je mogao mirne glave da se uvali u presto- koji je doduše još uvek bio kneževski i drveni.
I Mihailo je, kao i ćale mu, preferirao diplomatiju, ali je umeo da koristi i silu. Primera radi, kada su Turci ranili (a ne ubili, kako je posle to preuveličano!) srpskog klinca kod Čukur česme, izbio je ustanak u samom Beogradu, pa je pašina vojska počela topovima da bombarduje grad (prvo od šurnaest bombardovanja najbombardovanije prestonice u Jevropi). Mihailo je sve iz Mačve, gde je bio na bleji sa Vukom Karadžićem, dovukao naoružanje i primirio Turke. No, narednih godina, sve se svelo na pregovore. Posle pola decenije, otputovao je u Istanbul i dogovorio: Turci će simbolično predati ključeve svih gradova u Srbiji Srbima, a potom spakovati kofere. U Srbiji najzad više nije bilo Turaka. Ali, ostao je jedan problem: Turci i Srbi su na različitim mestima zamišljali gde se završava Srbija, a gde počinje Turska (konkretno, Srpski bermudski trougao je još uvek bio pod Turcima). Osim toga, ni jedna zemlja nije priznala Srbiju kao nezavisnu državu, niti ju je crtala na mapama izvan Osmanskog carstva. "E, a ko će sada o tome da misli?", reče Mihailo, pripremajući se za slobodno popodne u Košutnjaku sa svojom ljubavnicom i prijateljima.
No o tome šta je bilo posle ovog izleta, u narednom delu.

Kraj Prvog svetskog rata i nastanak Jugoslavije
1916 i 1917. godina donose zaista neverovatan obrt. Koliko godinu dana ranije, činilo se da Srbi veoma lako mogu trajno nestati kao narod. A onda, posle mnogo krvi, suza i znoja, Srbi su se pridružili Francuzima, Grcima (koji su ipak ušli u rat), Rusima (koji će pak, naredne godine, iz rata istupiti zbog početka revolucije- ovog puta ih ne krivim za fatalnost), Britancima, Italijanima i- nešto kasnije- čak i pojedinim Amerikancima na Solunskom frontu. Ubrzo će srpska vojska činiti veliki deo savezničkog korpusa. Ipak, znalo se ko vozi traktor, a ko otvara kapiju, ili bolje rečeno, ko vozi tu novu šklopociju, tenk, a ko seče bodljikavu žicu i trči ispred savezničke konjice. Tako je vrhovni komandant na frontu bio Franše Depere (onaj, čije ime spikerka iz Bus Plusa izgovara nepravilno, dok govori da se stiže do stanice koja nosi ime po ulici, koja nosi njegovo ime), Francuz, i pritom su zapadni saveznici zadržali za sebe svu ratnu tehniku. Srbima su bili prepušteni pogani pešadijski zadaci. Bilo kako bilo, gotovo dve godine, borbe su bile slabog inteziteta. U pojedinačnim operacijama, osvojene su neke brdske kote, ali i grad Bitolj.
Bilo je vreme da se probije front. Generali su proučavali ko je najslabija karika sa susedne strane: Austrijanci su bili stabilni, Nemci dodatno ojačani povlačenjem Rusa iz raza. Kocka je pala na Bugare: bili su iznureni trima ratovima, a i držali su najslabije, levo krilo fronta. Jednog jutra, artiljerijska paljba je otpočela svom širinom fronta, a onda su se verovatno svi sa druge strane bodljikave žice začudili što Srbi naskaču na Bugare ko pekinezer na papuču, dok Austrijance i Nemce niko ne dira. Kocka se isplatila: neke bugarske jedinice su se predale bez borbi, a druge su jednostavno trknule prema severu da, kako su rekli Austrijancima i Nemcima, uhvate antilopu za doručak. Shvativši da će im visoko motivisani Srbi održati lekciju za sva vremena, i Nemci i Austrijanci su uhvatili babu Bežanu. Ono što se odvijalo narednih nedelja, teško se može opisati kao rat. Saveznici (čitaj: Srbi) su jednostavno ulazili unutar teritorije, a Austrijanci, Nemci i Bugari bežali koliko ih noge nose, svako odakle je došao. Do sporadičnog puškaranja bi došlo tek kada bi neko od neprijateljskih vojnika zaostao. Elem, ono što treba reći je da su Srbi uspeli u svoj euforiji zbog oslobođenja da prikažu i veličinu: kada su kapitulirale Turska i Bugarska, saveznici su pozvali srpsku delegaciju na pobedničke parade u Istanbulu i Sofiji. Ovi su to odbili, rekavši da nemaju nameru nikoga da ponižavaju, već samo da oslobode ono što je njihovo. Svaka čast, Pašiću! No, dobro pitanje je, šta su sve Srbi smatrali svojim. Kada je oslobođen Beograd, vojska je nakratko upala i u Vojvodinu, ali i u Bosnu. Niko nije ni pokušao da pruži otpor. Austrijska vojska je bila u rasulu. Austro-Ugarska se raspadala. Crna Gora je proglasila pripajanje Srbiji. Vojvodina je proglasila pripajanje Srbiji. Francuska je proglasila pripajanje Srbiji, ali je odustala od toga, jer im se nisu dopali brkovi kralja Petra. Šalim se. Na području Slovenije, Hrvatske i Bosne, formirana je Država Slovenaca, Hrvata i Srba. Nju je priznala samo i jedino Srbija. "ŠKK!?", mislio je narod, "oni se borili protiv nas, a sada ih priznajemo!?". A onda, delegacija te države dolazi u Beograd na razgovor sa princom Aleksandrom. Popodne- na opšte iznenađenje, princ objavljuje: Srbija i Država Slovenaca, Hrvata i Srba se ujedinjuju u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (u daljem tekstu: Jugoslavija), pod dinastijom Karađorđević. Još veći ŠKK u narodu.
Šta se zapravo događalo tih dana? Srpska vojska je mogla da zgazi ceo Balkan i da napravi veću državu od Dušanovog carstva, a umesto toga, pristali su na zajedničku državu sa onima sa kojima su se do juče klali. E, sada premotavamo nazad na onaj deo kad je stigla ona delegacija na kišni Krf.

*
(dramatizacija)
Ćelavi ađutant: Vaše prinčevsko veličanstvo, predstavljam Vam delegaciju Jugoslovenskog odbora.
Aleksandar: Pa, pobogu, gde ste Vi do sada? Još pre 2 godine smo dogovorili da otpočnemo zajednički rad...
Hrvat: Eee... Pa morali smo da vidimo šta će Vam biti s državom...
Aleksandar (cinično): "Ma šta će nam biti s državom". Borite se protiv nas, a onda čekate da vidite šta će biti s nama, pa kao da li da pregovarate...
Hrvat: Nemojte tako. Mi uživamo podršku gospodina Pašića. Osim toga, niste u poziciji da nas ismijevate. Mi smo ti koji dobijamo kako god se okrene...
Aleksandar: Znate šta. Nama Srbima ta Jugoslavija uopšte nije u interesu. Saveznici su nam dali dozvolu da, ukoliko pobedimo Austriju, uzmemo od Balkana sve što smatramo da je srpsko...
(trenutak tišine)
Slovenac: Nemoj tako, gosn princou. Mi smo ovde došlou da pregovaramo ko ljudou!
Aleksandar: Pa, ako hoćete da pregovarate, hoću da čujem konkretne ponude!?
Hrvat: Prijestolonasledniče, možda Srbi i ne vole tu ideju Jugoslavije, ali... Da li biste Vi lično voleli da budete kralj te zemlje?
Aleksandar: Gde da potpišem!?

I tako (ili približno tako) je potpisana Krfska deklaracija, kojom je dogovoreno da se formira Jugoslavija. Dragutin Dimitrijević Apis, jedan od osnivača pokreta "Ujedinjenje ili smrt", nije voleo uslove pod kojima je zemlja stvorena, pa je brže-bolje izmišljeno kako hoće da ubije Aleksandra i streljan je. Iako je Srbima obećano da će dominirati novom zemljom, Aleksandar će se truditi da postigne ravnopravnost među narodima. Kada li je shvatio da presipa iz šupljeg u prazno?.
E, sad, izvinjavajte, ali promena plana! S obzirom da Srbija nije postojala kao nezavisna zemlja punih 88 godina, a kao ikakav faktor, činjenično, do kraja 80ih, u narednom delu se selimo direktno u epohu Slobovizije, kada su se stvorili prvi izgledi da će postati nezavisna država. Tako sam rešio da izbegnem svaku eventualnu neprijatnost, jer koliko god da bih neutralno pisao o Jugoslaviji, a naročito Titovoj Jugoslaviji, jednoj ili drugoj strani bi nešto zasmetalo.