Bješe to negdje trideset druga ili trideset treća godina od mog rođenja, sad ne mogu da se sjetim tačno, samo znam da je bilo ljeto. Mada jebeš mu mater, kod nas je cijele godine toplo, tako da i ne znaš kad je ljeto, a kad je zima.
Uglavnom, toga dana kao i svakog drugog do tad, sjedio sam sa ekipom ispred Jozine radionice i pili neko loše pivo i pričali o lokalnoj fuksi Mariji. Inače Jozo je bio moj ćale, mada ni ja ni on nismo vjerovali da je baš tako, ali me je prizno i izdržavao sve te godine, a po tom pitanju keva se branila ćutanjem. Jozo inače nije bio loš čovjek, i prema meni je bio dobar, jedino je stalno prigovarao kako sa trideset i više godina sprcanih u guzici nisam ništa posigo u životu.
-Jebo ti Bog mater, tačno se vidi da nisi moj! Dok ja ovde žuljam ruke i rmbačim po cijeli dan u radnji, ti i ti tvoji džabalebaroši samo dangubite i ločete to pivo. Svi sprcali preko trideset godina u guzice, a niko nema ni kučeta ni mačeta.
-Ćale ajd iskuliraj malo, vidiš da smo u toku vrlo bitnog razgovora.
-Sigurno niste pričali o nečem pametnom. Nego, de ti meni reci šta ti misliš sa svojim životom? Ja te više na grbači ne planiram nositi, ukoliko ne pronađeš neki poso, kući ne dolazi.
-De ćale, koji ti je sad...
-Ja sam ti reko kako je, a ti sad vidi. I goni mi se odatle, i ti i ovi tvoji, samo mi mušterije tjerate, ajmo sikter...
Uvidjevši da se ćale ne zeza i da moja egsistencija i zajebavanje se bliži kraju, odlčio sam da se bacim na razmišljanje. Otišo sam do zadruge uzeo dvolitru, i produžio do klupe u obližnjem parku, te se dao u razmišljnje čime da se bavim dalje u životu. Jebeš mu mater, znao sam da nisam za fizičkog rmbanja. Realno, u životu nisam ništa teže od kašike digo, tako da takav vid posla nisam ni uzimao u obzir. Kontam, moram i ja u nečem biti dobar, ...al u čemu? Pade mi na pamet, da onda kad smo duvali kod Petra na gajbi, brbljo sam i pričo kojekakve priče čitav dan, znači znam mudrovati i lelemudati, možda bi mogo biti kakav političar ili pi ar ili nešto od tih fensi zanimanja, mada za to treba privatni fakultet...jebeš mu mater...i sve tako razmišljam, po glavi mi se motaju ćaletove riječi, jebo ti Bog mater,...jebo ti Bog mater,... i onda mi je sinulo. Zovnem Marka da stižem kod njega i da okupi ekipu jer imam pakleni plan.
-Slušajte ovo, smislio sam kako ćemo se obogatiti i postati poznati. Slušajte, ovako, jeste li vidili kako po hramovima, na ikonama i statuama ima hrpa love što vjernici ostavljaju?
-Šta, oćeš da hapamo pare sa ikona, jeben ti plan nema šta?
-Ne idiote, nego kontam da osnujemo svoju sektu, pardon religiju tako se moderno kaže.
-Još gori plan nego ovo s hapanjem sa ikona?
-E Tomo, nije ni čudo što te zovu Nevjerni, kad ni u šta što se kaže ti nemaš povjerenja.
-Ne seri, Nevjerni Toma me zovu jer stalno varam ovu moju malu iako smo u vezi već četiri godine.
-Ma zajebi to, slušate sve sam smislio, ovako, ja pošto znam puno brbljati i palamuditi, ja ću biti novi prorok, odnosno Božiji sin, ionako svi znaju da nisam Jozin. Tako da ćemo reći da je moja meter Marija bezgrešno začela. Ja ću izvoditi neke trikove što znam, pogađati karte, onaj trik s vodom i vinom što me je šanker Isak naučio, i još što šta i rećemo da su čuda, kenjaćemo o nekoj kosmičkoj pravdi, pričaćemo kako su siromašni upravu, jer je to najbrojnija populacija, i tako. A vi će te bit moji učenici kao, tako da i vi možete palamuditi, ionako ste svi ribolovci, a ribolovačke priče su još nadrealnije od lovačkih.
Od tada je prošlo dosta vremena, dosta toga se izdešavalo, ali uspio sam u svojoj namjeri. Moja religija sakupila je veliki broj pristalica, ljudi su me pratili svuda, držao sam motivacione govore ko jebeni Nik Vuičić, izvodio trikove pred ljudima, a oni bili zapanjeni, i tako dalje, sa tim je došla popularnost, vip mjesta u klubovima, ljudi traže moj autrogram, čak sam i lokalnu fuksu Mariju poveo sa sobom, pa pričam kako je prosvećena jer se pokajala za svoje grijehe, a ustvari je otresam od kurca gdje god stignem, i tako. Postao sam poznat preko cijele zemlje, evo baš mi je preključe stiglo pismo sa pozivnicom da nastupam u Jerusalimu. Pa eto sutra, treći dan po pismu se spremam da krenem tamo, kažu da će Pontije Pilat lično doći da me sluša. Hmm kad bi njega ubjedio, bio bi odličan sponzor za moju kampanju. U petak kad održim govor na Golgoti, i ako dobro odradim ovaj trik ko Hudini mislim da ću steći globalnu popularnost. Juda kaže da mi je spremio iznenađenje. Jedva čekam.
Ovi iz crkve tvde drugacije, ali vako je bilo.
Lovačke priče...
Evo opet Bata Sale sa svojim ozbiljnim defkama, ima da mu lupim minus jer sam ja ovde doš'o da čitam vicovi, a ne nešto pametno. E briga me. Elem, ovo što sledi nije neki moj stav već zvanični stav istorije.
Džihad znači Sveti Rat u islamu i da, pominje se u Kor'anu i ne, izvorno nije ono što radi Bin Laden. Mnogi neupućeni misle da Kor'an poziva na rat protiv svega što nije islamsko. To nije tačno. Džihad je, izvorno po Kor'anu, rat sa samim sobom (pandan hrišćanskoj borbi protiv đavoljih iskušenja). Ovaj današnji, oružani rat je nastao kao odgovor na krstaške ratove koje su vodili hrišćani (tj. Rimokatolička Crkva) protiv muslimana u Svetoj Zemlji. (Da, da, mi hrišćani smo prvi počeli i to ratom koji je nazvan Svetim Ratom, a kog, kao takvog, nema u Bibliji kao što ni džihada, kao takvog, nema u Kor'anu). Danas, kao i u samom početku koristi se isključivo od određenih individua ili grupa koje zloupotrebljavaju veru u Boga kod običnih ljudi zarad sticanja ekonomske, političke i vojne moći (kao uostalom i krstaški ratovi). Da biste stekli bolju sliku o čemu se zapravo radi i kako je džihad nastao sledi malo istorije. (sa' će minus :D)
Godine 1096. g.n.e. papa Urban II je shvatio da može mnogo novca da se zaradi kontrolom Bliskog Istoka, tj. kontrolom krajnje stanice Puta Svile kojim su stizali skupa svila i začini iz Kine i Indije u Evropu. Pošto je primat držala Venecija (Mletačka Republika), a papa nije mogao da im objavi rat bez ikakvog povoda (bili su katolici, u savezu sa zemljama Svetog Rimskog Carstva i u to vreme nisu ugrožavali nikoga u Evropi vojno, a imali su veliku vojsku i flotu), skontao je da je najbolje da jednostavno osvoji zemlje sa kojima su Venecijanci trgovali i preuzme kontrolu nad lukama i bazarima gde je roba sa istoka stizala. Pošto ni za rat sa muslimanima nije bilo nikakvog povoda, trebalo ga je izmisliti, ali da pri tom razlog bude takav da Venecija nema opravdanja da se buni. Znači, idemo da oslobađamo Hristov grob od nevernika. Pokupili se svi redom iz Evrope da idu tamo da se bore, jer je papa obećao oprost grehova svima koji se priključe, a i rat je vazda bio dobar razlog za pljačku. E, uleteše krstaši i osvojiše Jerusalim (i to je jedini put da je krstaški rat bio uspešan, ni u jednom od onih posle cilj nije ostvaren). Arapi su tada bili podeljeni u mnogo malih kalifata i sultanata, a većina stanovništva su bili nomadska plemena koja su međusobno vekovima ratovala oko dve kamile ili zbog toga što je jedan šeik drugom p'jan rekao da je magarac tako da su krstaši imali relativno lak posao. Jedini pametan među svim vođama bio je egipatski i sirijski sultan kurdskog porekla Saladin koji je ratovao u kasnijim krstaškim ratovima i povratio Jerusalim 1187. On se dosetio jedne jako bitne stvari. Ako su hrišćani uspeli da se ujedine oko vere, zašto to ne bi mogli i muslimani? "Uhvatio" se za jedan navod u Kor'anu koji kaže da, za razliku od hrišćana koji "okreću drugi obraz", muslimani imaju pravo da se brane ako ih neko napadne bez razloga, što je ovde slučaj. Takođe, muslimani MORAJU da brane drugog muslimana ako ga napadne neki "nevernik", a on nije u stanju sam da se brani. I rekao je da je to džihad, rat protiv nevernika, koji, istina, ima podlogu u Svetoj Knjizi, za razliku od krstaškog. Ujedinio je muslimane, dojučerašnje neprijatelje, pod istom zastavom, zastavom vere. Tako je nastao taj prvi "oružani" džihad, koji je, kao i svi današnji imao neki drugi cilj, a ne veru.
Spomenik palim železnicama Srbije.Iz praktičnih razloga se odustalo od podizanja klasičnog spomenika,jer bi to zahtevalo mnogo vremena,novca,dizajnerskog truda i teško bi se obezbedio u svakom gradu po jedan spomenik,kao što je sada sa napuštenim vagonima slučaj.Tj. oni predstavljaju jedinstveno monumentalno obeležje,gde se spomenik ne podiže već ostavlja.Tako je otklonjena svaka neizvesnost,jer se golim oko odmah vidi zašto je i kome namenjen spomenik,što nije uvek slučaj sa spomenicima.
Kad bi znali da pričaju,ovi vagoni bi nam sigurno ispričali mnoge zanimljive priče iz davnih vremena..
-Aman više,oće li nas prodati u staro gvoždje?
-Malo malo pa kreneš s tom kuknjavom,dosadan si.Ćuti i rdjaj
-Pa kako da ne kukam brate moj?Svako ko ovuda prodje nas zapišava i sere po nama,korozija mi izjela obe bočne strane,duva promaja da te bog sačuva.Prošlo leto mi se uselila ciganska porodica,sreća što je na jesen zaključila da je previše hladno kod mene,inače bi umro od smrada..
-I da te podsetim,ta ista porodica se onda uselila kod mene,jer je kod tebe previše duvalo.I evo još uvek je tu,pa se ne žalim..
-E a jel se sećaš,kad smo bili mladi vagončići ofarbani u plavo,pa kad nas za Prvi maj il koji ono već beše praznik,okite zastavicama,pa tako okićeni prolazimo kroz sela i gradove,a narod nam se smeje i maše...
-Sećam se,bilo pa prošlo.Aj ne čantraj više,probudićeš deku Krkovagonića.
-Eee moja deco komunizma,ne znate vi kako je nekad naša železnica bila moćna i poštovana u narodu...evo recimo baš ja sam bio deo prve kompozicije koja je pre više od stotinu godina krenula iz Beograda za Niš! Kroz svako mesto gde smo išli,ceo narod,i staro i mlado,izašlo da nas pozdravi,a na stanicama niko ne sme da nam pridje,a kamoli da nas pipne.Eh,ko to nije video...
-Jesam ti rekao?Sad ima celu noć,po stoti put,da slušamo njegova čantranja o praistoriji srpske železnice...
-A jednom,sam vozio i kralja Petra lično,iz Beograda za Pariz!Pa kad smo stigli na francuski peron,a sve njihove lokomotive iskrivile vratove da vide kralja,i kraljevski voz.Ja se šepurim kao paun,a vojska puca u moju čast.E deco,deco,nikad vi to nećete doživeti..
-Šta ćemo sad?
-Ništa,kao i uvek,pravi se da si zaspao.Ako budemo imali sreće,zaspaće kod dela kad su ga ustaše minirale 1941. na savskom mostu.
Svako jutro kad ustanem oko pola 7, ja odmah pomislim: hvala Gospodu što sam ustao živ! Pre odlaska na počinak Mu se vazda detaljno pomolim i on me, eto, svakog jutra, uvek miropaže tajnom života. Nakon što se čio i vedar dignem iz ležaja na kojem spavam (jer me Bog miropomaza), stanem pred ikonu Isusa Našeg Krstonosioca i stanem je celivati. Ne znam kako to drugi bogobojažljivi ljudi rade ali ja, na primer, dok celivam, ja praktikujem tihovanje jer to čine i monasi u Hilandaru a moj mi je duhovnik, otac Nikolaj, kazao da oni najbolje znaju šta je "bogougodno". Kad završim sa jutarnjom molitvom, otidnem da sa Božjim blagoslovom obavim i jutarnju higijenu. Imam peškir koji štiti od napuštanja blagodeti, četkicu iz manastira Ravanica a lavabo mi je, još prošle godine za Slavu, lično osveštao otac Zafir. On mi je poklonio i brojanice bez kojih ne idem nikuda. Spustim se dole u kujnu; majka moje dece je već odavno ustala, napojila stoku, sredila kuću, spremila doručak i čeka me smerno, ponizno, skrušeno, kako i dolikuje jednom grešnom biću iz Starog Zaveta. Odalamim je jednom preko usta da me ne bi napustila blagodet (savet oca Mihajla iz manastira Rukumija) i sedam za sto. Danas je post po julijanskom kalendaru te reči "Bog čuva jaganjce koji pasu travu sa livade odricanja" krase stolnjak iz manastira Grabovac nad kojim jedemo. Ja te reči i ne razumem baš najbolje ali me je otac Hinastera uverio da štite od prelesti.
Utom stižu i deca. Sva su krštena, Bogu hvala, a u školi su odlični đaci iz veronauke. Dva nastarija sina već pomažu jermonahu Danilu u obližnjoj crkvi a mlađa ćerka peva u crkvenom horu, u slavu Svevišnjeg. Jedino se brinem za ovu najstariju a i otac Nikolaj me je savetovao da je što pre pošaljem u jedan dobar ženski manastir da ne učini veridbu sa đavolom, s čime bih se i ja bacio u uninije a to bi bila teška prelest. Doduše, u mobilnom telefonu (blagoslov oca Makarija iz Valjeva) imam u automatskom biranju (blagoslov ali u upozorenje oca Zafira) čak trojicu sveštenika koji su spremni da, u hitnom slučaju, odmah dođu i spreče eventualni odlazak blagodeti, ižejesinanebesi. Nakon što svršimo sa doručkom, svaki ide na svoju stranu - deca u školu, ja na posao a majka moje dece na ispovest. Odalamim je još jednom, ovoga puta za njeno dobro. Zna da je zgrešila pa dobrodeteljno ćuti. Ako.
Dok se kolima vozim u firmu, slušam radio-stanicu "Slovo Ljubve" i uživam u dobrim, starim himnama, troparima i psalmima. Često između uhvatim i neku poučnu emisiju a među omiljenima su mi definitivno "Veronautika", "Saputnici na putu za Damask" i "Crkvena kuhinja". Nikad ne vozim 66km/h i kad čekam na semaforu uvek mrsomudim brojanicu. Ponekad mi se desi da me zaustavi milicija i ja im tada pružim staru vozačku i saobraćajnu dozvolu, jer ove nove nose žig Đavola i isisavaju blagodet iz čoveka...što je opet prelest po crkvenim knjigama. Jako se uplašim kad vidim neku saobraćajnu nesreću jer mi je otac Atanasije iz Paraćina jednom rekao da je Antihrist onda obavezno negde u blizini i da vreba nas miropomazane bogosvedoke. Tada gledam u ikonu Svetog Luke na retrovizoru i hrabrim se molitvom Bogomladencu.
Na poslu imam dobre odnose sa svim kolegama, mnogima od njih sam i krstio decu...a sutra ću, ako Bog da, možda i tvoju. Neki od njih su bili i na Hilandaru pa su mi odatle donosili krstove, ikone, sveće...na čemu sam im ja veoma bogozahvalan. Iako bih jako voleo i da ga lično posetim i u njemu zakonačim, znam da je moja poseta Hilandaru nemoguća dokle god su u funkciji ovi novi pasoši koji nose žig Zveri tj. pečat Sotone. A i fotografisanje je pogubno za zadržavanje blagodeti (otac Zafir). Kad završim sa poslom odlazim kod oca Nikolaja na ispovest. On je obično zadovoljan mojom čvrstinom Vere i volim kad mu poljubim ruku pred rastanak. Kada dođem kući i završim sa ručkom, uzmem da čitam neku od knjiga iz crkvene biblioteke a trenutno listam "Pečat Istiniti" Arhimandrita Emilijana. 66-tu stranu uvek preskačem. Večeramo opet svi zajedno, izuzev majke moje dece koja se već povukla u naš ležaj i čeka me da je izbičujem 12 puta, koliko ima i Svetih Apostola Princopratilaca. Ja to činim nerado ali se ne usuđujem da preispitujem savete mog duhovnika, oca Nikolaja.
Konačno, ležem i ja u blagosloveni krevet, vedar, čio i neokrnjene blagodeti. Jer - uskoro ću sanjati Tvorca a to je dobro protiv prelesti...
Subotom opštim sa ćerkom, nedeljom glasam za našeg Acu.
Svi ga se sećamo. Ono derle koje uvek diže dva prsta gore. Čak i kad nije u vidokrugu učitelja. Ne vole ga drugi učenici, ne vole ga ni učiteljice. Budući svirač kurcu na birou.
-'Ajde, dečice. Recite mi šta je pouka u ovom odlomku "Orlovi rano lete"? Dutjase?! Johnny?! Bata gugi? Shone? Lukse? Count?
...Maja mlati rukom, kao da je stari svat sa barjakom...
-Ja ne znam. Bio sam sa strikanom na prelu... jeli janjetinu. Strika se otrovao od Bavarie, vodio ga tata posle na ispiranje neko. Znate, učiteljice, to je kad vam gurnu neku cevčugu...
-Dobro je, Dutjase, dobro je. Znam ja tvoje doživljaje. Neka ti dođu roditelji na razgovor, ja dete, ne znam šta ću sa tobom... Johnny, 'ajde ti, srce... ti sigurno znaš... eto, vidim da imaš dve pčelice kod mene u beležnici, pa 'ajde još jednu i ide pet u dnevnik...
-Ne znam ni ja. Bio na Partizan-Donji Sremboš. Izgubili smo sa 2:1, plakao sam celo veče...
... Maja i dalje mlati rukom...
-Johnny, ti si moj mezimac, tako da neće biti minusa ovaj put...Bata gugi?!
-Ja nisam sa ovog sveta, časna sestro... mene je poslao Coldrex da širim zarazu međ' zemljanima... a onda ćemo vas sve porobiti i bićete naši podanici...
-Od tebe nisam ni očekivala... crno dete šta će sa tobom biti?! Bukvalno, ne smem ni da zamislim...
...Maja ulazi u vidokrug učiteljice, inače besne milfare sa halterima... i u miniću...
-Majo, spusti tu ruku, dete... znam da ti znaš, ali pustimo i drugu decu...Shonne?!
-Učiteljice, ja sam sređivao neki ledomat i aparat za kafu... nisam stigao da pročitam...
-Dobro... ti si dobrica inače, pa ću ti progledati kroz prste... Majo, spusti ruku... uskakaču mali.. Lukse?!
-Učiteljice, ja sam gledao neki crtani, malo sam se uživeo u ulogu Petra Pana, pa sam pao sa tatine garaže i bio sam kod lekara...
-Dobro, samo neka mi se javi neko od tvojih... Majo, prekidaj... dosadna si! Count?!
-Ja sam učiteljice pročitao, ali sam džentlmen, pa bih ipak ja pustio Maju... znate, ipak ću je "opeglati" na maloj maturi, pa ono...
-Hihihihihi... Koji si ti đavolčić... hiihihihihi... Majo, dete... zamolila bih te da prekineš, skačeš mi po nervima...
... inače misli u sebi da je Maja mali skot sa cvikama, koja će u budućnosti biti bicuri...
Svi kojima je Srbija na srcu imaju danas zadatak, dužnost i obavezu da razmišljaju i osmisle najbolje što mogu svoj odgovor na goruće pitanje: kako odbraniti Srbiju?
Kako da je odbranimo posle svega što joj se dogodilo? I, ne manje važno: kako da je odbranimo posle svega što nam se dogodilo?
Jer smo svi mi, bez obzira na naše međusobne razlike, već toliko puta prolazili kroz ono nepodnošljivo osećanje tuge i razočaranja, dok smo nemoćno gledali strašno osiromašenje i uniženje naše zemlje, sve užase takozvane tranzicije našeg društva, rasparčavanje i opšti raspad naše države, propast i stradanje naše domovine, stradalnički put i nestanak naše otadžbine, sve zapuštene i beznadne pejzaže naših zavičaja, međusobnu mržnju i nepoverenje.
To osećanje smo svi doživeli. Svi do jednog.
I bez obzira na to kojoj ideologiji pripadamo, kakvoj politici verujemo i koga priželjkujemo za predsednika i premijera - svi smo, redom, prošli kroz ovo razočaranje stanjem u kome se nalazi Srbija koju volimo, ona čijoj se obnovi nadamo.
I bez obzira na to da li nam je bliži Peti oktobar ili Vidovdan, da li glasamo za ulazak u Evropu ili za približavanje Rusiji, da li živimo u Beogradu ili Čikagu - nema nikoga među nama ko se nije bar nekad upitao: ima li još nade za neku drugačiju, bolju i lepšu Srbiju.
Jer problem nije više u tome da li nam se dopada Srbija u kojoj živimo, da li smo zadovoljni krunom na njenoj glavi i da li nam smeta njen jugoslovenski ili republikanski oblik. Stvar, već odavno, nije u tome da li Srbija naših snova liči na onu čiju sudbinu delimo.
Ne uznemiravaju nas, u ovom trenutku, samo ona već klasična pitanja: da li srpski tenkovi na vojnoj paradi pred Skupštinom imaju ucrtanu petokraku ili dvoglavog orla, da li srpski fudbaleri igraju u plavim, crvenim ili belim dresovima i da li srpsku prestonicu prepoznajemo po Hramu svetog Save ili Meštrovićevom Pobedniku.
Ne, sad nas proganja i prati neko mnogo jače i starije pitanje, koje od nas zahteva iskren i hitan odgovor.
Da li ima nade za bilo kakvu Srbiju?
Da li ćemo, za svojih života, ikad više videti realnu snagu i ponos jedne nezavisne, suverene, vedre i bezbrižne Srbije? Da li će kaldrma i asfalt ponovo odjekivati pod ujednačenim ritmom čizama ma kakve srpske vojske? Da li ćemo ikad još na licima naših sugrađana videti znake bilo kakvog entuzijazma, ma kakve energije, nekakvog optimizma i vere u bolje sutra?
Da li ćemo doživeti da vidimo ikad još ljubazne i požrtvovane srpske medicinske sestre, fine i strpljive srpske službenice na šalterima, dobronamerne i normalne srpske policajce, nepotkupljive srpske sudije i profesore, srpske tajkune koji su spremni da s drugima podele makar mrvice sa svog prepunog stola, srpske ministre koji daju ostavke iz moralnih razloga, srećne srpske brakove pune uzajamnog poštovanja i obostrane trpeljivosti, srpske političare koji ispunjavaju ono što su nam obećali na izborima?
I da li zaista želimo da naša deca studiraju i žive u Srbiji - pa ma kakvo bilo njeno buduće uređenje, ma kako se zvale srpske ulice i bulevari, ma čiji spomenici krasili njene trgove?
Da li ćemo ponovo osetiti solidarnost i pripadnost zajednici, a da nas na to ne primoraju strašna narodna stradanja i uspesi naših sportskih heroja?
Da li ćemo prisustvovati čudu neviđenom: osećanju da je neko još uvek spreman da podredi svoj lični onom zajedničkom, srpskom interesu?
Da li ćemo se podsetiti, uživo, razloga zbog kojih su uopšte građeni Studenica, Hilandar i Visoki Dečani; zbog kojih su se spremali u vojsku svi oni golobradi dečaci i najbolji među muškarcima uoči cerske i kolubarske bitke; zbog kojih su se žrtvovali, propovedali, slikali, trpeli i u Srbiju se vraćali svi naši veliki prethodnici; zbog kojih su svoje stihove posvećivali otadžbini i onako iskreno pevali Rakić i Dučić, Rastko i Vinaver; zbog kojih je Vuk Karadžić špartao Austrijom na drvenoj nozi, a Dositej pešice obišao čitavu Evropu? Sve to u potrazi za odgovorom na isto ovo pitanje. Pitanje odbrane Srbije.
Jer je to pitanje svih pitanja. To da je najvažnije odbraniti Srbiju.
Ne razapinjati je zbog naših sopstvenih grešaka. Ne poistovećivati je sa onim što ju je skoro uništilo. Ne odbacivati sve druge Srbije osim one u koju verujemo. Ne mrzeti, unapred, sve one koji je brane i vole na drugačiji način nego mi. Ne izjednačavati politiku sa životom. Ne tražiti krivca samo na nekoj drugoj strani, već se dobro pogledati u ogledalu onoga što smo mi uradili i propustili da uradimo. I nikako ne gubiti nadu.
A to ćemo postići samo ako budemo imali snage da svoja uverenja, svoja osećanja, sve svoje rane i ožiljke podredimo interesima svoje zemlje. Svoje Srbije.
A to će opet biti moguće samo ako budemo znali osnovnu formulu svakog istinskog patriotizma.
A ona glasi: ne možemo braniti ono što ne volimo. Ljubav prema Srbiji je zato i jedini uslov prava na njenu odbranu.
"Ko nas je ubedio da treba da budemo srećni? Na svetu sreće uopšte i nema, ali zato ima mira, lepote i volje."
Andrej Tarkovski
Nocna mora osoba sa "slabim" stomakom.
Jovan je ocistio godinu na fakultetu i srecan je kao malo dete.Uziva u trenucima srece dok pakuje stvari i sprema se za polazak kuci.Zna da je pred njim dug put kuci od cak 9 sati,ali to sad nije vazno,toliko je srecan da bi pristao i na duplo duzi.Dok je pakovao stvari osetio je glad.Svestan da mu je frizider prazan otisao je do obliznjeg fast fuda i smazao masnu,socnu i zacinjenu pljeskavicu.Vratio se u stan,spakovao stvari i zaputio taksijem ka autobuskoj stanicu.Kupio je kartu i seo u autobus na svoje omiljeno mesto pri kraju.Oseca se fenomenalno,nema nikakvih zdravstvenih problema,stomak je u redu,ali Jovan je oprezan jer zna da je jako osetljiv.Autobus je krcat,neki ljudi su prisiljeni da stoje.Pored Jovana je seo covek srednjih godina,impresivnih gabarita,ima oko 120 kilograma i 2 metra visine,proizvodi specifican miris koji predstavlja najlepsu kombinaciju znoja i sljivovice.Jovanu to sad ne smeta,on je srecan i zadovoljan.Autobus je krenuo,9 dugih sati su ispred Jovana.On uziva prelistavajuci svoj indeks i zadovoljno se smeska.Prva tri sata su brzo prosla,ali Jovan odjednom pocinje da oseca probleme sa stomakom.Pocinje da se nadima i lagano preznojava,crne misli mu se roje po glavi.Da li se njegova najgora nocna mora upravo pretvara u stvarnost?Pokusava da se pribere,umirio se na svom mestu i ne uzmice ni centimetar.Nada se da ce sve proci,ali ne lezi vraze.Problemi postaju sve veci,Jovana je oblio hladan znoj po celu i on pocinje da se plasi.Proklinje onu prokletu pljeskavicu i pita se koji mu je djavo to tebalo.Cak je i njegov kolega znojosljivar to primetio.Jovan razmislja da li da ide do sofera da ga pita da stene negde pored puta da bi obavio nuzdu.Obeshrabruje ga shvatanje da je autobus pun i kako bi ga bilo sramota da pred svima obavlja nuzdu.Njegov cilj je pobediti neprijatelja,to govno koje cuci u njemu i ceka da izadje na veliku scenu,a cilj ne bira sredstvo kako onomad rece Makijaveli.Jovan pravi odlucujuci korak,ustaje sa svog mesta i polazi ka soferu.
Jovan(tihim glasom):Oprosti majstore,da li bi mogao da stanes na neku pumpu ili restoran,moram na wc,ne mogu vise da izdrzim.
Sofer:Sta?Sere ti se?(dere se kao Plasido Domingo,svi u prednjem delu autobusa su se trznuli).Mogu ja druze stati,ali sledecih pola sata nigde nema pumpe ili restorana,mogu samo pored puta ili da cekas pola sata ako mozes izdrzati.
Jovan:Ma stani odmah,ne mogu vise ni minut da izdrzim.
Sofer zaustavlja autobus pored puta,otvara vrata,a Jovan izlece kao djule.Pored puta je livada,otvoreno prostranstvo.Jovan nema gde da se sakrije od znatizeljnih pogleda ostalih putnika.Oni koji se nalaze na strani autobusa blize Jovanu posmatraju ga kao da je Farma na programu i samo ponavljaju kako im je drago sto oni nisu na njegovom mestu.Bakuta sa prvog sedista koja je do tada hrkala kao da testerise vadi svoje naocare,model iz 71',sa dvostrukim zastitnim socivima,brise ih dva puta da bi imala sto jasniji pogled na ovu zanimljivu predstavu
Za to vreme Jovan shvata da je zaboravio poneti maramice iz autobusa i da nece imati cim da obrise dupe posle svetog cina.Razmislja kako bi mu dobro dosao onaj indeks,kako bi ga samo slatko sad pocepao.Zato se prihvata nekog lista koji se nalazio u blizini i cvrsto ga stisce kao najrodjenijeg.Podstaknut pogledima znatizeljnika iz autobusa koji skoro da navijaju izbacuje to prokleto govno iz sebe pri tom dozivljavajuci katarzu.Moralno i duhovno uzdignut i uz ogromno olaksanje uzima list i ponosito brise dupe.Zakopcava hlace i slavodobitno krece ka busu.Na ulasku je docekan sramezljivim pogledima putnika,ali Jovanu to nije vazno,on je sada pobednik,protivnik je pobedjen,a nocna mora zavrsena.U tom trenutku autobusom se prolama aplauz za mladog junaka koji ponosito seda na svoje sediste i uziva u velikoj pobedi.Preziveo je i nocnu moru.
Zastarelo, nazadno, anahrono, neshvatljivo. Prosto, ne odražava savremeni sistem vrednosti, političke i ine ideale i dešavanja. Nije kulturološki pogodno, te se mora ukloniti i zameniti savremenim i aktuelnim sadržajima.
Neophodno u cilju oblikovanja savremenog, pametnog i svesnog građanina sa razvijenom kritičkom mišlju.
- Petroviću, jesi li barem za ovaj čas spreman?
- Jao, bre, profesorka... Nije valjda da opet radimo neku književnost i čitamo neke knjige...
- Na tvoju žalost, da. Moraš malo i da čitaš... Prilično sam sigurna da ništa nisi čitao još od osnovne škole i šaljivog romana "Ahmed i Mohamed migriraju u Srbiju" od Dr S. Malog.
- Izvinite, profesorka, ali...
- Znam, Markoviću... Tebi predavao onaj metuzalem pred penzijom, pa nije obrađivala to savremeno delo već tamo nekog "Pop Ćiru i pop Spiru" koji bili po starom programu... Ali, izvoli na dopunsku, sredićemo... Nego, Petroviću... Jesi li ti čitao neku lektiru?
- Paaaa... Čitao sam...
- Šta?
- Paaaa, dosta toga...
- Aha... Jesi pročitao "Miličine tate se vole" od Bokija 13?
- Paaaaaa...
- Aha... "Draganove mame idu na prajd" od A. Brnabić?
- Ufffffff... Imam tu par nedoumica...
- Reci.
- Kako to mame, a ovamo začele dete?
- Vidi, to oko mame 1 i mame 2 najbolje da vidiš sa nastavnicom biologije.
- Pitao sam je... Samo odmahuje glavom i proguta šaku bensedina i počne nešto drugo da predaje...
- Javi se psihologu po tom pitanju! I ne skreći sa teme! Neka druga lektira? Na primer "Zašto predsednik Vučić treba da bude doživotni predsednik" od Aleksandra Vulina?
- E, to sam počeo...
- Aha... Da li bar znaš ko je ON?
- Da nije onaj što mu iznad table stavljena slika umesto onog proćelavog sa svetlim krugom oko glave?
- Da, umesto Svetog Save... Morali smo kao manjeg sveca Savu da sklonimo... Ali dobro, neki bar pomak i kod tebe... Ali vidim da ne čitaš mnogo...
- Kako da Vam kažem...
- "Beogradski Metro 2025" od G. Vesića?
- Joj...
- "Silueta gondole na nebu, bez drveća", isti autor?
- Vidite, profesorka...
- "Zašto ne valja biti navalAntan prema ministru" od anonimnog autora poznatog pod pseudonimom Kvarceneger?
- Joj...
- Ijao, Petroviću, sa čime ćeš ti izaći na maturu?! Gimnazijalac, jezički smer! C, c, c... Ovo savremeno vam teško da čitate, deco? E, a zamislite da je staro doba, pa čitate neku pesnikinju što naglaba o ljubavi i rodoljublju?! Ili neku pijanduru što tvrdi da su vođe slepci?! EJ!!! Koja glupost u ovo vreme i sa ovim vođom! Ili detinjeg pesnika što mlati o nekim Jututuncima i juhi... A o Čvoroviću koji čak ni podstanara ne može lepo da potkaže da i ne pričam! I tako dalje...
- Pa, dobro, profesorka...
- Ajde, šta sad... Da nastavimo sa današnjim časom... Izvadite današnji primerak Kurira. Prvo analiza naslovne strane, potom i pojedinih bitnijih tekstova. Da, obradićemo i sliku Kije i analizirati da li je obukla gaćice ili ne. A za sutra ne zaboravite da donesete Informer, samo da napomenem... Pa, da počnemo...
Božić. Najradosniji hrišcanski praznik. Nije to neka tamo nova godinica (obrnula Zemlja još jedan krug, koga boli kurac), već nešto mnogo ozbiljnije. Božić slave samo najveći vjernici i patriote, kojima je Gospod u srcu.
Naravno, ne može ni da se slavi kao neki boldovan svetac, nije dovoljno napisati fejsbuk status i time ispuniti dnevnu kvotu patriotizma. Tradicija se mora poštovati.
Na Badnje veče vjernici se skupljaju oko vatre, i tu počinje ritual. Iako će većina tih vjernika ostalih 364 dana u godini reći da ne sluša Baju Malog Knindžu i da je on seljak, Božić je vrijeme ljubavi, mira i tolerancije, pa će sad prihvatiti Baju kao bližnjega svoga, odvrnuti ga do daske i pjevati svaku pjesmu sa njim od riječi do riječi.
Iako poste, vjernici će se nalivati polu smrtonosnim dozama alkohola, jer kao što svi znamo, grijeh se nalazi u čovjeku i valja ga se riješiti uoči ovog svetog dana, a alkohol se i onako koristi za dezinfekciju. Oni koji se skroz očiste, nekad znaju i da se valjaju po travi, odajući počast bebi Isusu koji se rodio na travi u jaslama.
Naravno, pucaju petarde, vatrometi, razno malokalibarsko oružje a u nekim krajevima se vadi i teška artiljerija. Ovim gestom vjernici podsjećaju kako je sudnji dan blizu i kako grešnici trebaju da se pokaju dok još nije kasno. Ako nekog pogodi koji zalutali metak, to je Božija volja, nema tu ko šta da se buni. Kad dođe ponoć, muški vjernici požure da čestitaju lijepim mladim vjernicama prvo i da se izljube sa njima, jer je ipak Eva ta koja je uzela jabuku prva, i ženama je za nijansu potrebniji oprost grijehova.
Iza ponoći, kad se izađe na ulicu, može se osjetiti miris baruta, povraćke i dima od cigara. Zar ne miriše pravoslavno?
Na Božićno jutro vjernici ustaju oko 15:00, podočnjaci im budu do članaka, u ustima ko da im je neko umro, i tad krenu da šire pravoslavlje, jer kad ih vidi takve, čak i komšija musliman će da se prekrsti. Pred ukućanima promrmljaju "Hrstsrodi" i odu u kupatilo da povrate.
Srećan ti rođendan, Gospode!
Dok su njegovi vršnjaci kovali podle planove koji između ostalog uključuju bježanje sa zadnja dva, on je bježao od murije sa dva grama vutre u čarapi. Korak po korak, odnosno gram po gram, on zakorači na put po kom gazi poseban milje ljudi! Nekrunisani kralj kokaina za nas obične smrtnike, sirotinju reklo bi se. Za nas koji nemamo uvid u to s kim on dijeli tu krunu. Smrzava se i on na minusu kad čeka svog dilera ko mladenci slatku. Ima i on nekog kome ne smije spustiti slušalicu, nekog u čije đonove gleda ako posmatramo hijerarhijski stub - osobu koju palacka jezikom po tom čmaru. I on pati. Ali, on to radi sa stilom. Dame i gospodo, Darko Šarić. Darko, preuzmi mikrofon.
13. 02. 2013. god.
Jebem ti i Veneciju, i njene smrdljive golubove, i trgove i slavonski hrast, pa šta je ovo? Umjesto da ko čovjek izađem na balkon, zapalim cigaretu i šmekam turistkinje kako defiluju Trgom svetog Marka, ja slušam cirkular. Pa pobjegao sam sa ušljivog Balkana da me to ne bi budilo, kad eto, dnevniče moj, i ovdje toga ima.
Možda je samo do mog mamurluka? Pogađaš, opet sam bio sa Megan Foks. Nisam, zajebi nju, naletjeh nedavno na čet na Vukajliji, baš ona mala Milica objavi fotografiju na kojoj se jasno vide ti, ti, ti nokti na prstima kod Megi, pa jebote, kao da sumpornom kiselinom pere ruke. Fuj! Tek tad to primjetih, ni najkvalitetnija koka me ne diže nakon toga. Elem, zapio sam se sa svojima, odemo na multi štap. Smori bilijar dva na dva, a i gdje neće smoriti kad Horheu trebam objašnjavati da se ne kaže mocarela nego MA-RTI-NELA, bruka me seljačina pred gospodom, zamisli, EJ, zamisli, kaže ti on meni: ''Odradi falš.'' Prokleta malograđanština!
Sutra krećem put Crne Gore, put krša kog ne viđah otkad sam kao mali na Lovćenu svečano zapalio svoju prvu plantažu, pustio suzu i zaputio se ka bijelom svijetu. Bijelom, ironije li sudbine. Sjećaš se, pričao sam ti o Crnoj Gori. Moja majka, šta više da ti pričam. A i realno, posao mi tamo sjajno ide. Ljudi na pozicijama su super za saradnju, imali su tračak pohlepe u sebi ali i to se dalo izbiti - pokazao sam im svoj bazen sa piranama. Malo su se crvenili, drhtali poput trijeznog crnca usred Moskve, oblivali se vlastitim znojem, i od tad moji računi decimalu ne promjeniše.
Završim sa poslićima dole i eto me nazad u Južnu Afriku, idem domu svome da vidim šta mi djeca rade. Mali me ne sluša ni ič, po cijeli dan ležinja u krevetu. Za nekog ko ne jebe, previše vremena provodi u krevetu. Dnevniče, da sam na njegovom mjestu, pa imao bi iglice za pikado, kalendar na zidu desno od kreveta, na zidu sa prednje strane bi imao kartu svijeta. Bacim iglicu, opa, Bogota, može. Sredio bi ćale sve, ali kakav, taj će uskoro tražiti i jednog Meksikanca da mu kapke podiže.
Odoh sada, čeka me helikopter, trebam stići na drugo poluvrijeme Real - Mančester. Ćao.
"Jebeš praznike!"
To je prvo što je rekao. Bio je fin, kao i uvek do tada. I posle toga je uvek bio fin. Fino se najebao majke svima kad god je za to imao prilike. Sada je pogotovo imao razloga za nečim takvim. Kako je hladno vreme došlo tako se i obim posla u sve posrnulijem preduzeću smanjio. Plata je kasnija dva meseca, najavljeno je da će novembarska biti prepolovljena, a decembarske verovatno neće ni biti. Prođe Sveti Nikola, ide doček, a zatim Božić i onaj Pravi doček, Naš! Ženi trebaju ženske stvari. Deci trebaju dečije stvari. Njemu treba puno rakije da se obeznani.
Istina je da je sam i da nema ni žene, a kamoli dece, da živi na tavanu porodične kuće, da ga svako jutro bude golubovi i da mu ćale tokom svakog obroka kenja. Zato je samo rekao: "Jebeš praznike!" ustao od stola, obuo cipele, obukao iznošenu perjanu jaknu, izašao iz roditeljske mu kuće i uputio se putem od kabistra, usput psujući imenom i prezimenom ministra. Prvo vojnog, posle obrazovanja, onog bez portfelja i onog preskakača.
Svratio je do lokalne radnje koja nije "Lidl", već je "Pere Istine mehana", bircuz u kome pošten, radni čovek može naći utehe u brlji sumnjivih sastojaka i još sumnjivijeg kvaliteta, kao i privida ljubavi od strane krčmarica po tarifi "daj šta daš". Seo je za šank, rekao gazda Peri da otvori novo poglavlje i da će mu sve što popije, pojede i pojebe od tog trenutka, pa sve do fajronta, ispltiti istog dana kada mu legne prva zaostala plata. Pera, čija gostiona nikada nije imala fajront, je bezizražajnog izraza lica samo klimnuo glavom, na praznoj strani upisao njegovo ime, datum i vreme, te mu potom sipao jednu čašicu od 0,03, potom drugu, treću, a onda se smorio i ostavio mu ceo litar. Častio ga je sa 0,8 litara izvetre kisele koja mu se vukla od Svetog Ilije, kada mu ju je zatražila neka rđa od čoveka rekla da ne pije i ne jede masno.
"Jebeš praznike!"
Ponovio je to na pola flaše. Pogledao je ka prozoru u kome je video svoj odraz. Hteo je da pljune u tom smeru. Predomislio se jer mu je baš tada zazvonio telefon. Majka zove, brine se jer je kasno. Nonšalantno je odbio poziv, nasuo još jednu čašicu, drmnuo je i iz jednog gutljaja popio. Sipao je sledeću i onda je opet krenuo sa gustiranjem. 31. je decembar, 14:30 na časovniku, a njemu se ne slavi kao drugima - njemu se uopšte ne slavi. Cilj mu je da pije dok se ne usere ili makar obeznani toliko da mu faca izgleda preparirano kao kod redara koji je prdnuo glasno u trenutku kada je počeo da odgovara na učiteljicino pitanje ko je odsutan.
Došla je Rada, pitala ga kako je. On je samo nezainteresovano podrignuo. Sela je na stolicu pored njega, pitala ga da li će je častiti pićem. U svoju čašicu je sipao malo rakije, dodao joj, te potom nagrnuo iz flaše i popio ostatak. Rada ga je pogledala uvređeno. Znala je da od budala koje tu obitavaju i koji se užele malo rvanja u toaletu u stilu "Omaldinske radne akcije 1974" može sve da očekuje, ali ne i ovo. Dobijala je šamare za loše pušenje, dobijala ih za dobro pušenje, dobijala ih bez ikakvog razloga, ali je u tome bilo barem neke emocije. Ovaj odvratni nihilizam kojem je upravo bila izložena je bio šok za njeno, u biti, nežno i krhko biće.
On je podigao ruku, pucnuo glasno prstima kako bi gazda Perinu pažnju dobio, a potom kažiprstom napravio dupli krug. Pera je klimnuo, dogegao se do šanka, polusavijen posegao za novom staklenom litarkom koju je potom stavio ispred njega. Staru flašu je brzo sklonio, za svaki slučaj. Rada je ponovo zatražila pića. Peri je klimnuo kratko i odsečno. Ovaj mu je isto tako odgovorio i na šank stavio još jedu čašu. Nasuo je u obe i ostavio ih. Rada ga je gledala, on nju jok. Samo je piljio pravo. Rada je počela da pije. Pio je i on.
Uglavnom su pričali sa njom, govorili kako je ona previše dobra za to mesto i kako će je izvući odatle i napraviti poštenom ženom. Posle guženja u smrdljivom toaletu su plaćali račun za piće, meze i dodatne usluge. Sutra je nisu ni poznavali kada su pili prvu jutarnju kafu u podne. Uveče joj ništa više nisu pričali, samo bi joj govorili: "Dolaz!" dok su se klimavim koracima vukli u pravcu vrata na kojima je rđavim slovima pisalo "WC".
On je ćutao, nakratko zaškrgutao zubima pre nego što bi u sebe sasuo još otrova. Prijalo mu je. To je bilo gorivo za njegovu vatru koja je plamtela kao najgrandioznija salemska lomača. Taj požar ga je iznutra celog uzeo, zagrlio ga kao najgracioznija ljubavnica koja je iskreno volela grozotu njegovoga bića i potpuno joj se predala. Zato mu nije trebala niti Rada, niti bilo koja Perina mučenica - samo je ova mutna tečnost imala ono što mu je trebalo.
Podne i veče su odmicali brzo, pevalo se, igralo, dupence konobaričino štipkalo. "Dogodine u Kninu!" je neko povikao. "Tako je!" - odgovarali su. Pera ih je prekrštenih ruku gledao. Svaku razbijenu čašu kao dodatni trošak zapisivao. Može sve da se radi, što da ne, ali sve mora i da se plati. Razbijena čaša, piksla i konobarice vilica. Nema murije, nema suda, ali ima da te boli više nego šut u muda.
Pera je pogledao u Radu koja je tužno gledala u njega. Džaba sedi samo, para biti neće. Nesuđena mušterija samo pije i preda se bulji. Plaši se ona, plaši se i Pera. Zna mu strica i kakva je to, kada dobrano popije, bio zlica. Ima koga da zove ako bude belaja, al' dok on dođe ima da u kafani bude zateknuta celokupne klijentele pogibija.
"Jebeš praznike!" Razdrao se i sveg glasa. Ustao je naglo, uhvatio Radu i bacio je na najbliži slobodni sto. Dok je otkopčavao pantalone, slobodnom rukom je uzeo flašu. Grlić u usta, kitu u Radu. Teslačio je dok je radžu na iskap ispijao. I gazda Pera i klijantela su nebo i u čudu gledali. Čula se samo Rada kako mazno stenje. Kako je kapljice nestalo, tako se i sa rabotom prestalo. Masa je od oduševljenja zapljeskala, ime mu glasno uzvikivala, legendom ga nazivala. Na rukama ga ponesoše, od jednog kraja do drugog ga vodiše. On je samo kao Patrik Zvezda tupo gledao u lusterske sijalice nadajući se da su to svetla lomača u daljini.
onda kada je kopi/pejstovao nešto što je već stvorio, a nazvao samo drugim imenom. Ima pun kurac tavih stvari...
Neki kažu i da je čovek samo kopi/pejstovan
npr. onog dana kada je stvorio mačku - životinju koja je kopija divljih mačaka
mogući scenario: Šestog dana Bog ustaje negde oko 9 ujutru, kuva sebi neskafu, pali HP 8710w 17 Inch Laptop, Intel Core 2 i seda za oblak. Ulazi u AutoCad (Mayu ili Max - svejedno Bog je, ima sve programe) i počinje da crta modele za taj dan. Planiro je duradi divlje životinje i još pun kurac, videće usput - razmišlja. Kreće od lava. Razmišlja (u sebi ili naglas - svejedno on je Bog): "nek bude prvo pa muško, aj da napravim nekog ko će da bude gazda svim životinjama, strah i trepet za sve, veoma poštovan i da ga gledaju kao lidera, a opet nek bude i teška lenčuga i zajebant. Mada kake to veze ima sa AutoCad-om. Aj nema veze. Normalno napraviću ga po mom liku,...šta me boli kurac, neće ljudi provaliti. Ko ih jebe kad ne vide Leonarda u Mona Lizi što bi videli mene u lavu... ne znam što mi se ovo ime "LAV" u glavi vrzma??? I ovo "ljudi"? Nebitno aj nek bude, pišem - save as: "LAV" - kuca ime životinje na esperanto jeziku. Vreme u raju sporo prolazi a napolju je uvek jebenih 25C. Zaboravio je na nes, cuga malo i istog trenutka bljuje na sve strane! "Pu oladila se!" Jednim potezom ruke pretvara je u Happy Day od pomorandže! Zove Petra da mu donese pljuge iz levog unutrašnjeg džepa belog mantila. Nastavlja da crta, napravio je skoro sve životinje do tri popodne. Daje sebi oduška ostavlja laptop, i odlazi do kladionice. Prošli put je igro na Romu, al ga zajebala, sad neće. U povratku kupuje toalet papir zewa troslojni sa mirisom avokada. Sada već bezvoljno seda opet za računar! Psuje što mora da završi poso do 8 jer posle idu svi zajedno na žurku Arhangelovu... "Pu bogte jebo" - razmišlja pa koja budala odredi da moram šestog dana da napravim sve živo! Petar mu odgovara: "pa ti si to budalo odredio još prvog dana, a tako piše i u bibliji, evo vidi?!" Bog: "U kakvoj bibliji? Vidi stvarno, mora da sam bio mrtav pijan ili navaren tad, kad sam je piso! E a ti nemoj da zajebavaš da ti ne nađem drugi poso!" Evo saću dodradim, Šta bre tu na brzinu posle idemo se otkinemo! Evo kopi/pejst ću duznem od "lava" model i da ga sejvujem kao,...čekaj,...čeeeeeekaj,...evo javlja se,... MAČKA! pojma neam odakle sam ovo izvuko, nebitno, idemo dalje onda uzmem ovo pa kopi/pejst....pa ovo....pa ovo...! Vreme je prolazilo... Na kraju su svi sa zakašnjenjem stigli na žurku pošto je Bog kopi/pejstovavao od 5 do pola deset, pa su ostali sveci, aranđeli i anđeli bili primorani da ga podignu sa oblaka i na silu povedu sa sobom. Ugasili su Autocad sejvovavši nedovršenu kreaturu zvanu "čovek"!
Evo još jednog presipanja iz šupljeg u prazno, koje zaslužuje podrobnu psiho-sociološko-istorijsko-psihijatrijsku analizu. A ko drugi će se time baviti (u izostanku The Prof-a), nego ja.
S obzirom da smo u poslednjih 100 godina poraze doživaljavali uglavnom za pregovaračkim stolovima (pri čemu su naši delegati uglavnom bili u mortus-pijanom agregatnom stanju), svaka druga nacija bi se zapitala da li joj nešto fali.
No, Srbi, kao što već negde rekoh, veruju duboko u sebi da je diplomatija za pičke i da se svaki konflikt može rešiti nekom od sledećih diplomatskih strategija: nožem, puškom, ili topom.
I stoga je, zapravo pravo čudo, da srpska diplomatija otpočinje jednim genijalnim, i nadasve, miroljubivim potezom srednjevekovnog autokrate, kome i danas mogu da pozavide svi balkanski lideri.
Nemanja i Fridrih Barbarosa
Nekada davno, papa (i to dok je još uvek imao realnu moć) naredi svim katoličkim vojnicima da krenu u Jerusalim da oteraju Muslimane. E, sad, kako su se Nemci spuštali odozgo, došlo je do prvog i veoma logičnog istorijskog susreta dva naroda. Za razliku od znatno novijih lidera, koji će vekovima kasnije pomisliti kako možemo da se bije sa daleko jačima bez naročitih posledica, prvi veliki župan, Stevan Nemanja je uvideo da bi nas dotični zgazili i zguzili. Stoga je naredio svim Srbima da se ne mešaju i obezbedio zalihe hrane i vode nemačkoj vojsci dok je prolazila kroz Srbiju. Tako se Srbija (tada još u povoju) zahvaljujući diplomatiji veoma jeftino provela, ali to po Barbarosu nije imalo hepi end. Naime, bio je nepoverljiv (kao, uostalom, i većina Nemaca prema Srbima), i učinilo mu se da iz nekih starih rimskih tvrđava proviruje silna srpska vojska i da priprema zasedu. Barbarosa je sam na konju otišao da izvidi, upao u kanal koji okružuje jednu od ovih tvrđava, i sa 60-ak kila opreme na sebi, ni da je znao da pliva, ne bi isplivao. Tako je Jevropa stekla utisak da su Srbi miroljubivi Balkanci, a Barbarosa histerični, priglupi i smotani lider, nedostojan oslobađanja Svetog grada od nevernika.Dolazak Turaka
Nekih stotinak godina, Srbija je postajala sve jača, imala jaku vojsku, koja je činila da Srbima diplomatija postane samo neophodno zlo. I, korak po korak, postade Srbija carstvo. Međutim, svaka Augentalerova božja noga ima svoju Mijatovićevu prečku, te baš tada, postalo je jasno da nije sve u maču. Barem pojedincima. Neki izvori govore da je car Dušan, shvativši da dolaze Turci, i da mogu da pregaze pola Evrope, a da ni ne namignu, napisao pisamce papi, moleći ga za stvaranje koalicije, koja bi zaustavila prodor Islama na stari kontinent. Iste godine, papa ga je iskulirao, a i car je umro. Interesantno je da u narednih 30 godina, ama baš niko od novih srpskih lidera, nije ni pokušao da pregovara sa Turcima- carstvo se raspalo, a posle bitke na Marici korak po korak, stigoše Turci na Kosovo. Interesantno je da su Srbi tada imali dve opcije: da puste Turke da prođu do zapadne Evrope (kao Nemanja Barbarosu), pa da i papi malo mečka zaigra pred vratima, a mi da prođemo jeftino; ili da rizikujemo da u jednoj krupnoj bici žrtvujemo celokupno plemstvo, veći deo muške populacije i šansu da se zemlja brzo oporavi za nove izazove.
Državni vrh, na čelu sa dalekovidim knezom Lazarem, odlučio se za drugu varijantu. Sve muško što je moglo da drži mač spustilo se na Kosovo ravno, i izboksovalo najskuplji nerešeni rezultat u istoriji srpskog sporta. Ono sa čime Srbi nisu računali, jeste da više nije imao ko da nastavi borbu, niti da stvori novu generaciju ratnika (izginuli su muškarci zreli za priplod), dok je Turaka još uvek bilo ko žutih mrava. Uups! Tako smo, što reče neko, izgubili na produžetke, a zbog nedostatka želje da pregovaramo u 14. veku, sve do početka 19. nas niko ni neće pitati da li želimo da pregovaramo.
No o tome u nastavku...
Ni po čemu se ne razlikuje od tradicionalne osim po vremenu radnje i vremenu nastanka. Bitno je samo da se zadrži forma epske pjesme, dakle deseterac, slovenske antiteze, standardni počeci tipa "Knjigu piše...", "Poranio taj i taj, poranio rano u neđelju..." i izrazi kao što je "rujno vino", "đevojka" itd.
Ove pjesme uglavnom veličaju razne političke figure iz ratnog i poratnog perioda, ili pak pljuju po nekima od njih.
Ipak, osim političkih i sve ostale teme dolaze u obzir, samo se mora zadovoljiti jedan uslov, a to je da govore o događajima, jer je to osnovno u epici, za razliku od lirike koja govori o osjećanjima.
Ove pjesme i dalje nastaju uglavnom na isti način, uz gusle (na primer, MADE IN "LUDA KUĆA"), mada prisustvo gusala nije nužno, a autor je uglavnom nepoznat. Ostaju sačuvane kada ih neko zapiše, ili postavi na internet.
Evo jedan primjer:
Mili Bože, čuda velikoga,
kad ce šćaše u Melburnu gradu,
na Zemljinoj južnoj polulopti,
kad se šćaše Zemlja da okrene,
da se vrti od sad naopako!
Sve zbog jedne žute lopte male
što se tuče lopatom po polju,
od sportista - svetskih velikana!Nameri se junak na junaka,
Deli-Rože od Švajcarske strane
na našega Tipsarević Janka.
Goniše se letnji dan do podne
usred zime 2008.
po teniskom polju velikome.
Goniše se pet setova celih,
u svakome po dvanajest gejma,
u petome još i više beše.Loptu tuče Rože Federeru,
gde udara tu trava ne raste!
Vraća Janko kolko ima snage,
neku vrati a neku batali!
Loptu tuče Tipsarević Janko,
gde udara ni sudija ne zna
a kamoli jadni Federeru!
Trče oba po celom megdanu
kano da će jedva ostanuti,
svojoj deci obraz sačuvati.Goniše se letnji dan do podne
da ni jedan pobedio nije!Dojadilo vili Primorkinji
te namignu dvaput Federeru,
ne bili se megdan okončao!Aoj vilo, nigde te ne bilo!
Što preveri srpsku veru tvrdu,
katoličku zagrize jabuku,
katoličku jali protestantsku!?
Da Bog da ti u grlu zapalo!Nego Rože junak od megdana,
i sam reče Tipsarević Janku
da je šteta što nijesu oba
na tron slave jednako popeti –
jer je tako ustrojeno bilo.
Osta megdan da se ovaj pamti,
Od sad, zasad, sutra i doveka!Nego vila Federera klela,
zaklinjala Svetim Antonijem,
i šiptarskom materom Terezom:
„Sa Srbima ne zameći kavge,
jer ti više pomoći ne mogu.
Srbi su ti loptice junaci
kakvih nigde u Jevropi nije
A kamoli u zemlji kengura!“.To Rožeu vrlo žao bilo,
ne mogaše srcu odoleti,
niti srcu niti dolarima,
te na megdan opet izilazi,
nikom drugom nego Đokoviću,
mlađanome srpskome junaku,
koj’ od sebe gradi komendiju
ne bi li se zabavila raja
koja gleda kako se on sprda
sa Nadalom ili Šarapovom.Kako Rože na megdan izađe
Novače mu poteže reketa,
rasturi ga u tri seta ravno.
Nije vila ni makla se bila
A Federer propanuo slavno.To se proču kroz sva četir’ carstva
da Novaku više premca nema.
Zakukaše svetske glavešine,
od biznisa veliki mudraci.
Eto njima jada iznenada,
de Novaku protivnika nema.No im vila opet dobra bila!
Pokaza im crnog Arapina,
Iz Le Mana francuskoga grada.
Silan junak na ovome svetu,
Vilfrid Conga od oca iz Konga!
Razbio je Edija Mareja
i velikog Nadal Rafaela,
koji prste u dupe zavuče
pre nego će lopticu da tuče.Lukavi ga Sarkozi poslao,
ne bil’ Srbu mog’o nauditi!Megdan biju Conga i Novače
u nedelju kad im vreme nije,
u nedelju na Svetoga Savu,
u Melburnu na sred stadiona,
gde se sjati sto hiljada duša,
mnogi Srbi i mnogi Francuzi.
Svi u dreku, svaki za svojega!Zalud vika povelika beše,
ne mogaše Conga odoleti
Đokoviću - planinskom sokolu!
Oznoji se crni Arapine,
udarajuć’ i zdesna i sleva
i svakakvu loptu više glave.
Al’ Đoković na sve odgovara,
kad u ćoše a kada u mrežu!Vreme malo zatim potrajalo,
boriše se tri, četiri sata,
Osta Novak junak od megdana!Stade cika širom stadiona.
Raduje se i staro i mlado
Što je Srbin najbolji na svetu.
Još se više po Srbiji slavi!
Svetog Savu Srblji proslavljaju,
i uz njega Đoković Novaka!
Raspored koji se najčešće sređuje po godištu ljudi...
- od 0 do 3 : odmah pored roditelja, paze te kao malo vode na dlano, govore ti svo vreme kako da jedeš i hvale te pred ostalima
- od 3 do 12 : na kranjem kraju nekog stola ustvari ima specijalan minijaturni sto za tebe. Upoznaješ se sa drugarima tvog godišta, raspravljate o tome da li je jači Crveni ili Plavi rendžer, ili se svađaš sa nekom devojčicom oko toga da li su dečaci ili devojčice pametnije.
Devojčice pošto ranije sazrevaju, gledaju na dečake kao na malene balavce.- od 12 do 18 : e, postaješ muško. Kao takav sediš za pravi sto, ali skroz pri kraju sa ostalima tvoga doba. Ako si pak dobre duše, žrtvuješ se pa se vraćaš za minijaturni sto da čuvaš one od 3 do 12. Inače sada raspravljaš o tome da li je jači Partizan ili Crvena Zvezda, ili se svađaš sa svojom devojkom oko toga zašto su ženske tako komplikovane u ljubavi. Pošto devojke u tom vremenu brže sazrevaju, one još misle da si u kategoriji od 3 do 12 - što u duši i jesi, pa one ranije napuštaju proslavu da se sastanu sa svojim momkom koji vozi Harlija ili BMW.
- od 18 do 30 : period kada polako počinješ da se ističeš u društvu, al' shvati da u duši nisi mrdnuo dalje od 12 godine. Kao student raspravljaš o tome da li je bolji Haineken ili Jelen ili se svađaš sa svojom devojkom oko toga zašto ne možeš da je razumeš. Ipak, rado se vraćaš nazad na mesta prethodnih kategorija - u nekim slučajevima još uvek si na prvom nivou pored roditelja koji te čuvaju kao malo vode na dlanu. Devojke u ovo vreme shvataju da su svi muškarci večita deca, pa te merkaju jer si još mlad i zelen, a i ako imaš sreće ti si taj koji sada vozi BMW.
- od 30 do 45 : Vrhunac života, ti si u centru stola. Predstavljaš simbol stuba društva i sada kao ozbiljan čovek raspravljaš da li je bolji Tadić ili Nikolić dok se svađaš sa ženom oko toga zašto si se oženjio njom kada je komplikovana do zla boga. Ti si bog za devojke daleko ispod tvog godišta i sa svojim bogatim životnim iskustvom shvataš da su one samo klinke i pitaš se zašto si toliko o njima lupao glavom. Sada kad god koristiš priliku bežiš na niže kategorije da se podsetiš dana kada si bio klinac, ali i da gledaš kako tvoj potomak izrasta i prolazi kroz sve što i ti kod stolova, i samo plačeš što ne možeš da imaš ponovo njegove godine, a svoje iskustvo.
- 45 do 65 : ti si sada u odnosu na centar proporcionalno u istom mestu kao i kategorija od 18 do 30. Više nisi najvažniji stub društva, ali si i dalje solidan oslonac njemu. Više ne raspravljaš šta je u čemu bolje, boli te dupe jer sad ne možeš da biraš, jer moraš da plaćaš BMW svom potomku ili miraz svojoj ćerci. Počinješ da dižeš ruke od žena, i svađaš se sa svojom oko toga zašto ona zaboravlja da ti opegla košulje. Ne bežiš više na niže kategorije, jer sada potpuno ne možeš da shvatiš omladinu i šta se sa njom desilo i zbog čega je zapala u takav razvrat i blud, kada u tvoje vreme toga nije bilo.
- od 65 do 80 : Eh, godine penzije. Gledaš svog potomka kako je u centru stola i sećaš se kako je nekada... kako je ono nešto bilo, ma nije važno ova starost te je skroz uhvatila. Mladima daješ korisne savete svog životnog iskustva koji oni naravno ignorišu jer oni kao znaju bolje od tebe čoveka koji si sve to preživeo. Sediš na kraju stola, sa ostalima koji su uspeli da prežive do sada i ponosno zaključujete da je bolji bio Crveni Rendžer i da Jelen ima bolji osećaj u grlu od bezakoholnog Hainekena. Partizan i Zvezda su isti, sve to vode neki sumnjivi likovi i to više nije važno, jer sve je to deo života. Starice vide dede i dalje kao nedorasle dečake, ali shvataju i da one nisu dalje odmakle od njih. Što se tiče tvojih pokušaja da razumeš ženski rod, to si konačno svrstao u otkrića jednaka nalaženju Svetog Grala ili Atlantide, ali za celu oktavu teže od njih, a sa ženom si ionako do svoje šezdesete sve rekao što si mogao...
- od 80 do naviše : ti si odmah pored tvojih potomaka. Možda si ostao jedini od družine koje je ponosno krenula da osvaja mesta na stolu na početku života. Sada ti je jedino važno da li bolje upijaju Pampers ili Boni Suprims pelene jer ne znaš da li ćeš stići do WC-a, dok te tvoji potomci gledaju kao malo vode u dlanu. Sa svima ispod tvog godišta, deliš neki koristan savet da živi umesto da previše razmišlja o banalnim izborima, ali ne vredi kada je u punoj snazi i misli da može da osvoji svet. Žene su.... šta su to ono beše neka mitska bića ili nešto drugo ?
Deca ti se keze, mladi te poštuju, a tebi je jedino sada važno da li tvoje pelene zaista imaju dobru moć upijanja.
To ono kad igraš utakmicu, pa misliš da ćeš izgubiti, pa daš gol ali iz teške situacije. Pa onda kaže komentator da si pobedio sebe. Ne budalo, šta to pišeš? Kakav fudbal, kakvi bakrači. On je bre dečko pobedio sebe, otišao tamo gde nije verovao da će ikada moći, daleko u nebeske visine gde se spaja bol sa uspehom. Tamo gde moraš biti lafčina da bi zakoračio. A gde smo nas dvojica, a?
Gledaš u aparat.
"sine digni diplomu da se lepo vidi". Ponosan si jer si ostvario ocu i majci životni san, koji si im toliko puta stavljao na klimave nogice, prvi put kad si u osnovnoj sa Mićom Zlaticom obio trafiku u komšiluku, jer si mislio da je to pobeda. Kasnije kad si se potukao sa interventonm i završio u pritvoru jer si pijan kamenjem gađao uličnu rasvetu posle seoske slave. Ali sve je to prošlo, uozbilji si se, postao čovek, a danas i akademski građanin.
Svi su oko tebe veseli danas. Otac ponosan kao sekretar centralnog komiteta u svoje vreme. Oko tebe se muva, udara po ramenu, nudi rakiju. Drago ti je. Ispunjava te neka čudna sreća, nisi ovo nikada osetio, pa ti je situacija strana i nepoznata. I treba da budeš srećan. Ali da život ne igra žmurke sa nama, onda bi to bio san. U snu nema žmurenja, tako su nekada davno rekli. Ona te muči. Nije ovda, sada kad si ceo život sanjao ovaj trenutak sa njom. Slika ti ide ispred očiju kao one reklame na vetar, što se vrte i prkose nebu. Ma šta mi vredi sve ovo, razmišljaš, ali nemaš odgovor. Tu su ljudi koje voliš, pa upijaju to kao zemlja kišu posle pljuska. Ma samo da je ona tu, razmišljaš, pa da život proglasiš savršenim. Ali nije.
Prošlo je i to slavlje, prolaze dani kao vozovi. Komšija Steva je u Americi. Zove te da dođeš tamo, kaže ima posla, ima budućnosti, ima sreće. Ni u to ne veruješ, ali pakuješ se u tišini jednog dana, dok majka ponosno u suzama gleda da ne zaboraviš parče pite za usput, i sliku Svetog Georgija, krsne slave. Otpozdravljaš i odlaziš. Ponosni su kao nikada na svetu. A tebi... tebi u srcu i dalje ona praznina, ali trpiš, misliš, možda tako mora biti, jer da nema one žmurke u životu...
Steva je pošten čovek, selo mu urezalo onu boru poštenja na čelu, primio te kao brata rođenog. Našao ti dobar posao, mnogi bi rekli i dovoljnu sreću.
Prošla je godina, a ti si sve zaboravio. Misliš da ti je svejedno, ni glasa joj se više ne sećaš, kažeš... Uspeo si...
Na aerodromu te čekaju majka i otac, ne puštaju te iz zagrljaja. Odlaziš kući, samo ovaj put srećniji nego pre. Odlaziš sa društvom da se setiš starih dana. Krvav je lebac preko bare, ali ne priznaješ to. Tebi svi zavide, ti svima zavidiš, ali i niko to ne govori.
Srećeš je... Gledaš u oči, i sećaš se u sekundi svega. I glasa, i osmeha i očiju... Lepšu nego ikad. Što ste se rastali ni sam ne znaš da kažeš... Odlaziš kući pognute glave, kao junak iz izgubljenog boja, kad je glavna misao da li bi bilo bolje da je poginuo. a na vratima čujež majku kako kaže komšinici Desi, koja je došla da te vidi posle toliko vremena... " srećna sam kao krsna slava, moj je Mića pobedio sebe, uspeo je, srećan je!" A tebi posle svega je jedan pogled bio dovoljan da se sve vrati.... Jesi postao jači čovek? Stvarno, jesi li pobedio sebe moj Mićo, moj Miroslave?
Nepovrat propuštenih prilika kroz bahatu prizmu filmske replike zapaljenih sela. Svođenje računa na manje popularan način i omaž vozu na koji samo malo okasnismo. Kajanje.
:Radismo onako kako htedosmo i naravno pritom bejasmo valjani, časni i pošteni, već nam sutra nametnuše drugačije! Valjda smo se snašli! Ko danas dohvatio obojke a ko opanke bolji je makar onoliko od onoga što sutra neće ni toliko!... Fora, je l'? Hehe, jepse pesimisto!:
...
- Gazda da dovršim... i samo po još jednu! Duplo plaćam ako treba!
- Ne mere sine... propisi su propisi! Zatvaramo diskoteku!
- A juče je moglo... Pa dajte prijatelji, učinite! Čika Sreto vi me bar znate... Pa moj ćale je klarinet u vašem bendu svirao... Još jedna tura!
- Alo, decxko!
- Ali...
:pljus:
...Da zajebano, tako je... Ekskomunicirati te, tek onako, nenadano... jebeno, skoro kao suza mladih skviterki Lauša, da tako narodski reknem i kršnog Obilića spomenem, Vukovog zalizanog doktora medecine, oficira s ružom, Šmajsera... Pa da, i ja se povremeno rastužim i dozvolim sebi da mi pređe koja kap baklavice ili oka svetog tog... Prošlo je podosta, možda ne godina, kanda nedovoljno, ali 3 656-ti dan sigurno... prdalo se u čabar još onda i to većma mnogo, no ne samo tako javno i tako dramatično... Svi smo mi tako pomalo, pa se posle kajali, plakali, poistovećivali...
- Decxko, grudvaš se, aaa???
- Jok tebra, ja emotivac...
- Aaaa to... evo još šargarepicu umesto nosa i pesma! Ojhaa!
- Aaaa???
- Patetika... i to ona najgora!Hehe, razmišljam nešto, da su me onomad poslali u zatvor, eventualno stavili neku nanogicu, za npr. neko delo koje ću u budućnosti počiniti... :Hmmm! Kako bih kul ispoštovao taj pritvor, valjano:... bar bih imao neko opravdanje dangubljenja a ne epitet mrcine i parazita. Pa nisam ni ja nepismen, pisaću... Da pisaću, hehehe i nepismeniji su to radili i gluplji. Dobro, možda ne gluplji ali zar je to sad bitno, koristiću pseudonim, princ od Luvra, hehe, dobro je to, načitano, bolje nego Bole litar-litar. Luvr, haha... Jebem ti francuski zamak, kuj mu ime samo dadnu? I sve prvnje sprave tamo denuše! Ko u zatvor, dete im...
- Alo Đekile, decxko...
- Nije mi dobro... vidim duplo, my dear Hyde... Sve više sam s njom, čak i kad sam sam... Znaš, žena, opet vidim je, a ona više voli nežnu reč makar bila i glupa nego pametnu, ako je gruba... A često opet nemaš mogućnosti da kažes ono što ti je na srcu, pa da posle i stradaš! Premlatiće te i da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje...
- Hahaha... ako se sećaš zajedno smo čitali Tvrđavu, nemoj mi te Mešine fore!
- Ne, ne, naprotiv... ja je čitam i dalje, iznova i iznova i proživljavam i dozivam, ponovo a opet drugačije!
- Na čemu si stari? Maksel devedestka, Đani, lepi Mića, budi Bog s nama nije valjda da si diro moje ploče Smaka???
- Egregor!
- U jebem ti sunce! Najbolje je da ti ipak malo odspavaš!
...
I eto opet se setih te štikle, više onoga iznad... pune su, ali ne previše, ja ih volem... opet jezik moj pogani bi brz pa zasra... a sad bar da ih samo malo, bar one prenesene pulzacije međuprostora...
Titititit...
Titititit...
- Kasniš, ustaj, ajde!
(Aukurac, opet ista priča... Ostalo mi još samo pola pive, mogu s nogu da dovršim čini mi se... a izbacuju me... ponovo! A ono kaže... tadadadadam!)
- POJZEENNN! Odoh!!
- Aa?
Vremena se menjaju, a sa njima i ovaj naš sajt. Evo jedan (ne)realan prikaz našeg sajta u budućnosti.
Zamislite, izbije novi sukob u svetu, i nijedno mesto u Srbiji nije bezbedno, sem jedne ulice koja se zove: "Vukajlija". U nju imaju pravo na pristup samo oni koji su bili registrovani na sajtu pre rata... Pitate se kako je ulica Vukajlija bezbedna u ovom sukobu? Tako što su oni koji su pokrenuli ovaj rat(Masoni, Jevreji, Svetska Vlada)... Često svraćali na ovaj sajt i dobro se smejali, posterima, reakcijama i definicijama. Pak, su onda, sklopili ugovor sa vlasnikom sajta, da će oni poštedeti njegov sajt i članove tog sajta, smestivši ih u ulicu bez sukoba, a za uzvrat vlasnik sajta, će zaključati sve postere i reakcije, i omogućiti samo Masonnima i Jevrejima da uživaju u njima, i da se smeju. Ulica, pored asfalta, ima 2 velike zgrade. Jednu sa jedne, jednu sa druge strane ulice, tj. levo i desno. Na golom asfaltu stanuju gladni i žedni nekadašnji čekaoničari(klošari). Kada je zima grejemo se tako što palimo vatru u buretu, i krijemo se ispod balkona, jedva preživljavamo. Tu smo svi mi iz čekaonice. Imamo i jedan laptop, sa koga se 3 do 4 puta na dan preko Skype-a, javlja Feid iz Češke. On se kurči jer Češka nije u ratu, pa snima sebe kako: pije pivo i jede viršle... A vi čekaoničari, ko vas jebe. A svi oni koji sada povremeno dolaze na Vukajliju, oni će i tada dolaziti, kod nas će sam prespavati, a preko dana lutati, ali tu su negde, uvek. Iz jedne od dve zgrade, zgrade preko puta, često izlazi Zelen Lukac, koji nas obilazi, i preti nam, kako će da nas otpiše sa liste spašenih(banovaće nas). Ta zgrada iz koje on izlazi jeste: "KAFANA", tu su svi iz čet sobe kafana, vrata kafane su uvek zatvorena. Iz kafane često izađe Dilan Dog, koji nas zajebava, jer smo sirotinja... Uživaju unutra u toplom ambijentu, dok se mi čekaoničari smrzavamo k'o pičke. Znamo mi odprilike kako je unutra, iz priča: Rusa, Rocky-a, Mlade koji imaju pristup kafani, ali su često sa nama na ulici. Iznad te zgrade nalazi se gornji sprat, sa fasadom i cvećem, taj sprat je ustvari čet soba: "TERASA". Tu su najelitniji članovi, žive k'o Buržuji i bole ih kurac. Skoro nikad ne silaze dole kod nas u Čekaonicu, samo nas pogledaju uz gađenje, sa balkona. Preko puta te zgrade, tačno iznad nas nalazi se desetosprati dvorac(ona druga zgrada). Taj dvorac je zaključan i čuvaju ga 50 pit bulla, kao i: lanci, katanci i laserski zraci! To je Kaizenova lična rezidencija, retko ko je išao tamo. Ima 9 sprata i dvaki sprat dat je jednom moderatoru, na korišćenje, samo deseti je Kaizenov. Taj dvorac je takođe skladište, i mesto gde se čuvaju zaključane reakcije i posteri. Svaki sprat ima svoj balkon, i moderatori nas gledaju sa visine, više nego ovi sa terase. Na samom vrhu je taj famozni Kaizen, osnivač Vukajlije, i neka vrsta našeg Velikog Vođe, za njega skoro niko u čekaonici i na Vukajliji nije čuo, niti video(sem Rusai, Rina, i još nekih opasnih baja). Ponekad nam se učini da vidimo neku osobu na tom desetom spratu, kako nas posmatra, dok pije najskupje vino. Neki čak kažu da on piša po nama odozgore, jer mu se može. On je takođe član Masona. Mi svi čekamo kada ćemo biti proterani sa ovog svetog mesta, uz miris Kaizenove mokraće(masovno banovanje). Bar se tako priča... I eto tako ja zamišljam budućnost Vuke...
PAZARAC(22.12.-21.01.):
Rođeni u ovom znaku ne vole sredinu. Ili su skromni, dobri ljudi, ili teže ka ostvarivanju bogatstva. Snalažljivi trgovci u oba slučaja. Prodaju ti za čas dva broja veće patike, ti im budeš zahvalan, osjećaš se kao faca, i daš pare unaprijed za još jedan par. Može i na veresiju. Vole modu. Ne vole modu prošle sezone. Vole Samsung uređaje bez ruba(edge). Imaju NP registracije plus broj. Slažu se sa rođenima u znaku Konobarice. Ne vole knjige, bosanske ćevape, Tutince i rođene u znaku Žare i Goci. Njihov simbol je troduplo slovo P, izvezeno zlatnim koncem(Philipp Plein Pazarac).
edit-dodatak: Pazarac ne mari za privatni konkurs, jer je na ženu. Ni za drugi. Ni za treći od bau-firme. Firma je na amidži, a stan na tašti. Ima brata u svakoj evropskoj metropoli.
BAUŠTELAC(22.01.-21.02.):
Ove osobe često najebu. Iako čvrstog karaktera u poslu, imaju svoje poroke. Često samci, pa sve što zarade, ostave petkom u obližnjoj kafani, jer misle da konobarica ima pik na njih. I tako mjesecima. Neće da shvati da konobaricu guzi neki firmaš sa X-peticom, koji je pokupi iza ćoška, nakon što ona izbroji Bauštelčev bakšiš. Kad shvati da će ostati suvog spolovila, ogovara je, pričajući da je teška kurva. Druga verzija Bauštelca sjedi u kladionici i još rijeđe trti. Kad dobije tiket, ide u studio "Ming-Ling", i jebe bubuljičavu Tajlanđanku za trideset eura. Na poslu sutradan laže kako mu je bilo super, iako nije svršio, i kako mu je kurva dala privatni broj telefona. Slaže se sa znakom Žare i Goci, a ne podnosi se sa Firmašem. Njihov simbol je sintetička majica sa V-izrezom.
KONOBARICA(22.02.-21.03.):
Rođeni u znaku konobarice su prepuni avanturističkog duha. Skloni sujevjerju i misticizmu, osim kad naiđe vidovita Ciganka, koju tada ismijavaju. Najčešće razvedena, preko 25 godina, sa djetetom "dole", zbog kojeg radi, jer kako kaže, ne voli da čisti švapska govna, a i bolja je para u kafani. Ili pak mlađa, stalno okružena muškarcima sumnjivog morala, ne vara dečka, nedaj bože je l', to radi jer ne može naći bolji posao, a i što da ne spoji izlaske i novac, a pušenje u BMW-u prije spavanja nije prevara. Slaže se sa svim znakovima i podznakovima, osim Bauštelca, a njen simbol je ljubavni par, Albanac i Slovakinja.
POŽAREVČANIN(22.03.-21.04.): nema opisa
FIRMAŠ(22.04.-21.05.):
Njihov zaštitnik je kreditni institut "Stefan & Meri". Vole da riskiraju. Odlikuje ih snalažljivost u neplaćanju redovnih radničkih plata, te u organizovanju skupih motornih vozila na "lizing". Ne podnose drugačije od njih, pa se uglavnom grupišu. Njihov moto je "šta će ti stotka za djecu, kad meni treba za dvije pjesme uživo". Nevole Bauštelca, plaćanje Krankenkasse, a slažu se sa Gošom Prevarom i Selfie-Boemom.
Njihov simbol je "kleiner brauner" i ispružen mali prst.
CIGANIN(22.05.-21.06.):
Izrazito osjećajne osobe, sklone depresiji, ukoliko im ponestane Asbacha. Inače vesele i snalažljive. Ovo je najsujevjerniji znak. Štede mjesecima da bi platili veselje, na kojem onda sve pare daju na armuniku i ćemane. Za razliku od rođenih u znaku Vlauca, ovi znakovi se tada iskreno, i iz duše izvesele. Psuju majku jedni drugima na youtube, jer se ne slažu oko toga, ko je bolji, Aca Čergar ili Dejan Kostić. Po mišljenju naše redakcije, Kostić je ispao šupak jer je upao Čergaru u foršpil kad su svirali zajedno, a Čergar ionako jede govna sa predugim improvizacijama. Skala gore-dole. Mrš u kurac!
Slažu se sa osobama u znaku Žare i Goci, Bauštelcem, Konobaricom, mrze Vlaucu, a njihov simbol je, u zavisnosti od plemena, "GRAND-sala", "Kazablanka" ili autoplac u 21. Bezirku.
VLAUCA(22.06.-21.07.):
Najvrijedniji znak u našem horoskopu. Ujedno i najštedljiviji. Voli cvijeće žute boje, kao npr. suncokret. Voli zlatno prstenje. Ponosi se srpskim rodom i hrvatskom domovinom. Ček, ... ne, ...to je bio Nikola Tesla, koji također rođen u ovom znaku(10.07.). Radi više poslova odjedno i to voli da pokaže statusnim-simbolima, poput zlatnog lava koji ubija zlatnog tigra na zlatnoj Versace-ogradi. Sa muzičarima se prije veselja dogovara oko kasnijeg vraćanja bačenog bakšiša, da se trotz raskoši ne ugrozi zidanje petog sprata na njegovom domu. Ne podnosi pijanice, raspikuće i nevjerne žene. Slaže se sa rođenima u znaku firmaša. Njegov simbol je žuta, na dva sata iznajmljena, dugačka limuzina marke "Hummer".
CAFE-CREAM(22.07.-21.08.):
Ovaj znak odaje najveće poštovanje svom zdravlju i izgledu. Samoprozvana elita i nešto kao metroseksualni-htio bih biti-mangup. Još-ne vegan ili vegetarijanac, jer potomak balkanskih mesoždera, ipak pazi šta će tokom radne nedjelje pojesti, ne bi li što manje uvlačio stomak prilikom ulaska vikendom u najpopularnije bečke fancy klubove. Ukoliko ne diže ruke u trećoj generaciji na "sve je postalo pepeo i dim", svoje vrijeme provodi sa istomišljenicima istih frizura, najčešće u "Fit-Inn-u"- Ottakringerstraße, te u solariumima sa prefiksom "turbo", "turbo-max", "turbo-turbo-pharaone", itd., slušajući na mp3-playeru i Dr.Dre "beat" slušalicama turbo-folk. Odlično se slaže sa Vlaucom, ne podnosi Bauštelca i Ciganina, a njegovi simboli su očev Audi A6, Rasta i Ana Nikolić, te maslinovo ulje, te majica na bretele.
GOŠA PREVARA(22.08.-21.09.):
Jedan od najtajantstvenijih znakova. Bečki Džejms Bond nula, nula, nula. Svuda ga ima, a niko ne zna gdje stanuje, za što postoji debeo razlog. Naime, ovaj znak je sklon upućivanju neistine sagovornicima. On vreba friško meso u gradu, naivne bauštelce, konobarice, osobe koje ne vladaju njemačkim jezikom, birokratijom, te im obećava šarenu lažu, poput sređene A2 diplome, bugarskih papira, mađarskog pasoša, sređenog stana, te raznih drugih bajki, za koje se dobroćudni naivac može uhvatiti. Naravno, traži jedan dio para unaprijed, a potom se pravda još većim bajkama ili se jednostavno ispari, kao prdež-mamurac.
Slaže se sa Selfie-Boemom, Cafe Cream, mrzi Bauštelca, Konobaricu i obećanu riječ. Simboli su mu tašna-aktovka i Baron iz filma "Kad porastem biću Kengur".
PAPIROLOVAC-OPTIMISTA(22.09.-21.10.):
Znak sklon optimizmu i u najtežim trenucima. Muzički jako nadaren. Kao Vojvođanin, on vlada svojim emocijama poput hladnog špricera, ne shvatajući realnost oko njega. Svoju pozitivnost projicira na druge, pa nerijetko uspjeva u svojim namjerama. Ne kao drugi, zabrinuti i uspaničeni, on zamišlja već čim uđe na teritoriju EU, kako će naguziti debelu Švabicu i sa njom opušteno provesti pet godina, a potom dovesti familiju. Ženi će reći da ju je platio, a da ga muči CIA da joj sve prizna, ...neće ništa reći, ...jer mu je mrsko. Slaže se sa svim znakovima. Njegov moto je "daće bog", a simbol mu je jezero Balaton.
ŽARE i GOCI(22.10.-21.11.):
Teška dobričina od horoskopskog znaka. Kao od brda odvaljen, zdrav, pije, puši, a ima sve zube, koje mu čuva vedri duh. Mrzi drogu i malo pivo podjednako. Tuguje za rodnom grudom i zlom sudbinom što ga natjera da zatvara kafane u tuđini. Kad ga pitaš što se ne vrati, kaže "idupičkumaternu, vrati se ti". Kad si njegovog mišljenja, voli te k'o brata, grli te, tjera da pjevaš i časti sve redom. Ako se ne slažeš "šnjim", onda ga nisi dostojan, nisi "čojk", a iza leđa si ponekad šupak i peder. Njegov moto je "eeeeeepaaaa", "ojhaaaa" ili "držse mala držse", slaže se sa Konobaricom i Bauštelcem. Ne podnosi Pazarca, ne podnosi kad neko pije na crtu pa ne plati. Simboli su mu tespih, tetovaža manastira Ostrog ili krunica svetog Ante, u zavisnosti od plemena.
SELFIE BOEM(22.11.-21.12.):
Umjetnička duša željna pažnje. Voli napredak i tehniku i stavlja je ispred duhovnih vrijednosti. Uvijek opremljen najnovijim inovacijama, u kući i u džepu. Jako komunikativan znak, naročito preko društvenih mreža. Pazi veoma na higijenu. Ali ne kao Cafe Cream, ovom znaku je više bitan izgled na društvenim mrežama, nego uživo. Legenda kaže da se ovakve osobe mogu naći i van Beča. Voli da fotografiše naručeno piće, najradije kantu Red Bulla s ledom, kantu s Vodkom, kantu sa Heinekenom, ...uglavnom naručuje na kantu. Kad kanta opremljena vatrometom stigne na sto, ovaj znak se naglo oraspoloži, slika kantu iz svih uglova, onda sebe, onda sebe sa pićem, onda sebe i društvo sa pićem, onda sve to objavi munjevito na Instagramu i Fejsu, zatim se opet smrkne, skloni kes, i nastavi čeprkati po mobilnom uređaju. Sa ovim znakom je provod zagarantovan. Super se slaže sa Cafe Cream, iako ga ovaj ogovara. Također se slaže sa Vlaucom. Ovi znakovi su u astrološkom smislu čak u srodstvu. Ne podnosi rođene u znaku Žara i Gocija, te Pazarca, unatoč sličnim karakteristikama. Njihov moto je "samo jednom se živi", a njihov simbol je japanski turista iz Fukušime.
Boj za Badnjak je sastavni deo tradicije gotovo svih pravoslavnih naroda sveta a moze se reći da su Srbi toliko dobro izučili ovaj vid Božićnog razračunavanja sa bližnjima da su postali magistri ili modernije masteri ove drevne veštine.Naime 6. januara na Badnji dan širom vesele nam i postom izmučene otadžbine (post se smatra i uzrokom Božićne psihoze ) na trgovima uglavnom ispred crkve okuplja se velika količina vernoga naroda ne bi li prisustvovali paljenju Badnjaka.Ovakve manifestacije teku u istinskom hrišćanskom čovekoljublju sve dok ne započne podela osvećenih badnjačića a tada na scenu stupa opšti metez primena brutalne fizičke sile (uz pomoć štapova palica štanglica i svih raspoloživih delova tela) u tom trenu vazi samo jedno pravilo - preživljavanje najjačih.
Sombor Trg Svetog Đorđa, isped istoimenog hrama 15:30 časova
Uz ugodno pojanje dečijeg hora, nasmejana masa verujućih tiska se na centralni gradski trg koji je mali da bi primio sav zainteresovani pravoslavni živalj.Vlada Božićni duh , i dok se mirbožiš sa u Hristu braćom i sestrama i ne slutiš šta ti sledi.Na okićenom kamionu uz pompu i policijsku pratnju dolazi i Badnjak koji varoški prota uz prigodan govor uz pomoć uglednika gradskih (gradonačelnik, predsednik lovaca , šef loklnog kud-a i po koji kontroverzni '' bizmismen'' pride) polaže na oganj a u tom trenutku počinje i sneg da pada.Omađijan ovakvom scenom i nesvesno se približavaš vatri (prva greška koju ćeš zauvek pamtiti i sam sebe zbog pravljenja iste proklinjati).
Poput zalutalog kuršuma oštar piskav krik na zemlju oborenog starca označava početak sezone lova na Badnjak.Pokušavaš da se izvučeš iz gomile ali je prekasno zakrvavljene oči ''bližnjih'' govore ti sve - njihova fanatičnost u vezi sa badnjakom i otimanjem oko istog ekvivalentna je uverenju Malteških krstaša, jednom rečju biće krvi.
Shvativši beznadežnost svoje situacije nemoćan da se odupreš toku sudbine odlučuješ da se i ti umešaš u ovaj mali Gazimestan 21. veka.Međutim iako svojim gabaritima daleko nadmašuješ okolinu fali ti onog najvaznijeg - iskustva , jer neki od učesnika imaju višedecenijski staž i stekli su tokom godina crni pojas 5. dan iz laktanja i sličnih borilačkih veština (dodatno usavršenih u čekaonicama redovima za hleb benzin... ).
Nagli udar u predelu leđa skoro da te onesvešćuje i zanosiš se na levo dok ti se pred očima magli i igraju zvezdice tokom pada krajičkom oka vidiš kako 12. vojvođanska penzionerska udarna brigada bez milosti gazi preko omladinskog eskadrona (deca 10-12 godina u smrtnom strahu ).Dok očajni roditelji svoje naslednike izdižu na ramena u strahu od razjarene rulje osećaš nešto toplo po licu - krv iz laktom razbijene arkade , pred očima ti se mrači i pomišljaš na porodicu , devojku otadžbinu...kraj je blizu.
Međutim unutrašnja sila te odjednom obuzima i gura napred u strahu da ne osramotiš slavne pretke dižeš se i rukama ''starce na buljuke nagoniš'' u tebi ključa krv kosovskih junaka i ništa još nije izgubljeno.Skačeš u pokušaju da ''ofanzivnim skokom'' dođeš do jednog od bačenih badnjaka ali si si dvadeset santima kratak a osim đipanja ima još jedna mogućmost.Lakim pokretom preskačeš ogradu i ulećeš u centar dešavanja kod same vatre ,izbezumljenim pogledom tražiš badnjačić koji je na tvoje oduševljenje na samoj ivici vatre i samo što se nije zapalio.
Dolazi trenutak koji će te definisati, koji razdvaja dečake od muškaraca i predstavlja svojevrsnu inicijaciju u svet odraslih, preduslov za Valhalu...Bez razmišljanja izvlačiš Badnjak po cenu opekotina drugog stepena šake i podlaktice ali ne osećaš bol jer si uspeo i Badnjak je samo tvoj , ničiji više i pritiskaš ga uz grudi kao Golum prsten moći.
U znoju lica svog probijaš se nazad kroz razjarenu masu i dok se situacije smiruje posledice obračuna su jasne sumiraju se utisci i prebrojavaju povređeni.Na mestu gde je udar bio najjači leže polomljene štake i druga ortopedska pomagala izgažene šubare i šajkače sa sve Dražinom kokardom i lokva tamne krvi (najverovatnije tvoje) vidiš tvoje drugove koji te gledaju bledi kao da su videli duha.Uz osmeh na okrvavljenom licu veselo uzvikuješ :''imam ga , imam ga moj je konačno hej lj...'' Mrak ti pada na oči i sledeće čega se sećaš jeste udobnost kuće i tek tada uviđaš košulju krvavu a na leđima ''šesnaest ljutih rana'' što objašnjava i nagli gubitak svesti usled iskrvarenja.
Ali nista nije bitno čast porodice je odbranjena junačka krv osvećena badnjak je tvoj samo tvoj ... my precious...
PS.Zbog nasilne prirode ovakvih i sličnih manifestacija učešće se ne preporučuje mlađima od 15 godina kao i ženskoj populaciji i uopšte svima slabe konstitucije ili ''srca udovička''.Ukratko iskazivanje ''ljubavi prema bližnjima'' u vreme najradosnijeg hrišćanskog praznika nije za svilene.
