Čest uzvik iz mase u ekstazi stvorenoj za vreme ubitačnog soloa, na tezgama narodne muzike. Za razliku od zapadne tradicije, gde recimo pre nego sto džez-muzičari počnu solo neko iz benda kaže "Take it away, Bob", za uzvik "ožeži" se obično čeka barem dva takta, da solista (na harmonici, trubi, klarinetu ili mini-moog-u), krene sa par osećajnijih, sporijih fraza, posle kojih mu neko vikne "Ožeži"! i nastupa lommljenje čaša, dizanje ruku u vazduh i zbliž na masovnom, tantričkom nivou. Kada se solista baci u neke brže, virtuoznije deonice, zna da se začuje i "opleti" i "sitno, sitno"!

Pozitivan krajnji ishod situacije nakon koje skontaš da su ti ruke zapravo mogle biti i prekrštene, a opet bi se sve otvorilo kao pasijans, kockice složile i svaka stvar se namestila baš kako ti odgovara.

Nakon toga je važno shvatiti da si, umesto da se cimaš do zadnjeg časa, prosto mogao laditi jajca i prepustiti sudbinu drugima, što ćeš, u duhu srpskog mentaliteta i uraditi naredni put. Jer ipak, usled velikog broja narodnih metoda prepuštanja slučaju, veoma je visok stepen verovatnoće da će se pojaviti već neka viša sila koja će ti završiti posao, možda Bog i tebe pogledaće pašćeš joj u zagrljaj, ili pak, kolo sreće se, kažu, okreće, a možeš i nabudžiti luck na 99 i pustiti da se sve samo namesti, ili će u krajnjem slučaju i tebe pustiti neki Željko kad ustreba.

Sve je tu.

Tu su zalizane frizure, 3XL matching šulje, rok gitara koja se nigde ne nalazi na matrici sintisajzera i nasnimljene kontre.

Tu je plejbek, etno pozadina i nostalgična pesma pisana za gasterbajtere koje iskreno zabole tukidid da se vraćaju iz Mönchengladbach-a u vukojebinu pod Vitorogom.

Dok se poji, šire se ruke, bacaju koske, lupka se dlanovima o butine, pucka se prstima, "Kućo moja u kakvom si stanju, gaze li mi Turci po imanju".

Jebiga, ne mogu ljudi da džedže mirno, a ne mogu baš ni kolo da raspale na snimanju. Idle stance krajiških muzikanata, se prirodno rađa kao kompromis između ove dve opcije.

Lateralni pomaci, prvo spoljna pa unutrašnja noga, u jednu stranu, pa obe u drugu, i tako na ripit. Da ga je Tesla izmišljao, bolje ga pravio ne bi.

Sportski izraz koji se sve više vezuje za sportske sudije, po principu: "Koliko para, toliko muzike".

Plodni dani.

Mesto u kolu odakle levi kreću levim korakom, a desni desnim.

Kladioničarski sleng za utakmice koje se igraju danima kada samo tipsteri zalaze u kladionicu, ponedeljkom i četvrtkom. Naziv su dobile po tome što se tim danima obično igraju zaostale utakmice od vikenda ili poneke kup utakmice.

Najodvratniji nadimak za ime Dušan i najodvratniji nadimak uopšte. Pritom, uglavnom je veći peder onaj koji dodeljuje ovaj neslavni nadimak od samog Dušana. Ovaj nadimak najviše koristi komentator Radio Televizije Srbije kada naš "proslavljeni" teniser nastupa u prvom i ujedno svom poslednjem kolu na mastersu.

Mazohista. Muči sebe, a neretko i druge. Voli tenis jer ne postoji drugo logično objašnjenje čemu buđenje u najslađim trenucima sna, zarad dva kretena koji će da prebacuju lopticu do početka Jutarnjeg programa; ponekad i jače.

Obično se budi za odmaklu fazu turnira, tamo negde od četvrtfinala kad su jači mečevi. Nije ni on toliko blesav da prati drugo kolo i nekog tamo Kokinakisa jebenog. Valjda. Uredno navija sat 10 minuta pre početka meča, da očisti krmelje i eventualno onako sanjiv ispiša dasku od WC šolje. Taman dok ne prođe najava.

U pitanju je nezaposlen lik. Ili radi drugu smenu. A još i noćobdija. Kombinacija boli glava. Nema razlog da ustaje rano pa mu ni ne pada toliko teško da, nakon zvuka budilnika, iz stanja hibernacije dođe u fazu psovanja četvrtog kolena linijskom sudiji što je umesto "AUT!" ćutao kao pička.

Isprdak domaće muzičke estrade. Delić slagalice pijanstva i kiča. 21 godina „karijere" i ostala je zapamćena kao luda svađalica sa Farme i Velikog brata, žena koja je izmenjala sve imidže od Gale Kerber fazona do mama-zašto-me-šišaš-na-jebenu-šerpu frizure i, nemojmo se lagati, nijedan joj nije stajao.

Možda je baš Vaše dupe imalo "čast" da dođe u kontakt sa njenom slikom iz Kurira i sličnih tabloida iz kojih ne izbija. S godinama, umesto broja hitova (čikam vas da se setite nekog!) raste njen ego. Ah, da, ona je pevačica u pokušaju. U prokleto lošem pokušaju.

Prevremeni klimaks na dve noge (PKNDN), gospođica KadaĆeteShvatitiDaSamNajbolja, kao klinka se divila Maji Odžaklijevskoj i jednom dobila priliku da joj to lično saopšti. Nakon toga, ova ju je uputila na prave ljude, koji su isprva pokušali da ubede javnost da Maja ume da peva, ali kada su videli da i Saša Popović pravi bolne grimase pri njenim "umetničkim nastupima" usledio je plan B. Pustiti gospođicu da se blamira: minut-dva posmatranja njenih razgovora i shvatićete da vaši neprijatelji i nisu tako loši.

Pa, dobro bre, Odžaklijevska, razumem ja i da ti je imenjakinja i da ti je ego post'o uhranjen ko čika Ivica kom se PKNDN divi, veze i srpska posla, ali što si baš ti morala da zabiješ ekser u sanduk domaće estrade? Nemoj lagati da te je ovo oduševilo. Jednostavno, nemoj.

Ako se o nečijoj psihi može zaključiti po fizičkom izgledu, PKNDN je pravi primer. Susret s njenim iskolačenim očima izaziva brzo skretanje pogleda a zatim beg u najbliži zaklon i iščekivanje da te dotična spizdi tanjirom, sa velikom verovatnoćom da se to zaista i desi.
Zubi donje vilice razilaze se u dve grupe, u očajničkom pokušaju da prekinu da sudeluju u pištanju koje ovo stvorenje ispušta. Njeno pevanje nagoni na hitnu prst-u-uvo intervenciju, kad već razbijanje uređaja, ili nje same nije etički.

Nakon što ju je i velikobratovski šljam okarakteris'o kao ludaču, ponovo je pokušala da zapeva i to ni pet ni šest nego Gloriju Gejnor i Vitni Hjuston. A oni plaćenici oko nje 'oće da svisnu od muke, a moraju da aplaudiraju. Pa je posle lako biti Grandovac. I na Beosongu je popila šut kartu. Tada se razočarala u namešteno takmičenje jer njeno Veličanstvo PKNDN nije prošlo dalje.

I dan danas zamalo zaplačem kad se setim te nepravde. Što su je pustili pred kamere da sramoti naš narod. M'rš kravo jedna!

Isto što i srpsko, pokažeš rukom.

Igra na sreću u kojoj glavnu nagradu osvaja onaj ko ubode 6 brojeva.

Postoji verovanje da se prorocanstva obavezno ispunjavaju ali Srbin ne bi bio Srbin a da ne razmislja o tome kako da zajebe sve na svetu pa cak i prorocanstva. Jedna od mogucnosti da se zajebu Tarabici je da svaki Srbin u svom dvoristu zasadi po jednu krusku (ovi u stanovima mogu i u saksijama ili na javnim povrsinama) i da tu krusku neguju do srpskog sudnjeg dana. Kad taj dan dodje svaki Srbin ce pod svoju krusku gde bi mogao i rostilj da raspali. Dalje, gde je kruska tu je i vesela masina, a posledicno i kruskovaca, pa kolo od kruske do kruske i sve dalje po redu. E da, valja zasaditi i jednu krusku viska da se smesti Vukajlijin server ili sta vec imate. Eto, na taj nacin bi i Tarabici bili u pravu, Srbi na broju (i to srecni), a i izbegla bi se potencijalna guzva i cekanje na red.

Nekadašnji jugoslovenski pandan ljubavnom plesu tetreba, paleti boja na repu mladog rasplodnog pauna i cifri od stotinjak koza koje član afričkog plemena mora da uskupi ako hoće da se ženi. Modni detalj karakterističan za period od 50-tih do 70-ih godina dvadesetog veka, u periodu smene na tronu najpoželjnijih neženja: vlasnici obora svinja jokšira, 20 hektara zamlje i nekoliko volova su počeli da blede na ljubavnom polju večite borbe između muškaraca i žena, dok su na scenu najpoželjnijih neženja počeli da stupaju geometri, veterinari i priučeni sekretari u mesnim zajednicama.

Uz kosicu zalizanu na stranu, kariranu košulju, pantalone zvoncare, češalj u gornjem spoljašnjem džepu sakoa, hemijska je predstavljala jedan od neizostavnih ljubavnih oružja pred polazak na prelo i igranke u čitaonicama i seoskim domovima kulture. Gazdini sinovi iz dobre kuće, jedri, rumeni, sa leđima promera metar i nešto zaodenutim u gunjeve su stajali po strani podijuma sklepanog od dasaka u Domu armije, na čijem je pročelju stajala slika druga Tita, dok su mršavi momčići igrali balkansku verziju tvista sa jedrim seljančicama, ubacujući pokoji fristajla potez iz šumadijskog kola. Sveže istrimovani brčići, hemijska u džepiću pored partijske knjižice, i imitiranje ponašanja Džejms Dina, sa filma prikazanog o ilindanskom vašaru u susednom selu, su bili dovoljni da seljančica zalegne u senjak. Prodavale su se steone junice da se kupi nova gitara i Maršal pojačalo preko šeme sa stricem iz Klagenfurta.

Sada je odavno prošlo i vreme suvonjavih momčića koji su u uskim pantalonama igrali tvist, trimovali brčiće i stavljali hemijsku u džepić košulje. Došle su batice, lepe devojke su postale napucane ribe, i sve je jednom rečju otišlo u kurac. A, istorija, nakaradna kao narav uspaljene klinke iz patrijarhalne porodice koja se dvoumi da li da izgubi nevinost, samo čeka kad će nešto novo preokrenuti...

Algoritam za utvrđivanje ispunjenosti uslova za:
A) zapošljavanje mlade žene
B) odobravanje državne pomoći mladoj majci.
Da vaša kuga bude stvarno bela.

Najlakši nacin za gubljenje para u kladionici jeste ulagati pare na utakmice izmedu nacionalnih fudbalskih reprezentacija.Takode odličan trenutak da vidite koliko je stvarno jak vaš kladioničarski karakter,koji je pred ozbiljnim izazovom - preskočiti jedno igračko kolo.Kada dođe taj nesrećni dan, u trenutku se zaborave sve duševne patnje,tuge,propijene noći koje su vam donele kvalifikacije za svetsko prvenstvo i evropsko prvenstvo.Zaboravljen je gol Albanije protiv Rumunije usred Bukurešta u 90. minutu.Zaboravljen je zabetoniran X Azerbejdžana i Švedana,ne znate ni sami da li se stvarno odigrala utakmica Kazahstan - Srbija ili je to bio samo san,u kojem je sa pobedom domaćina vama otišlo desetine hiljada dinara iz džepa.Sve je to sada ostavljeno duboko u podsvesti,dok je svest zaokupljena samo jednim problemom : Da li da bijem Švedane protiv Madara ili da bijem Kazahstan protiv Gruzije?Ova kletva odoleva zubu vremena i trajaće koliko budu trajale i kladionice.

Kusanje. Popiti ogromnu količinu batina od koje se na kratko ukazuje sveti Petar. Ili je to možda zbog kontuzije. Elem, u trenutku zobanja, iliti kusanja pojavljuje se vantjelesno iskustvo u kome može da se dogodi da vidiš svoje sklupčano tijelo isturenih rebara i sa rukama koje pokrivaju lice dok nad njim iks rmpalija igraju kolo ko da žene sina. Bol naglo utihne i počneš onda da se pitaš neke stvari, kako je sve dovelo do toga, kuda će stvari da idu dalje, da li će neko plakati za tobom, ili se smijati. Pitaš se i da li bi svijet bio bolje mjesto da te nema. Sjećaš se nekih lijepih trenutaka, pa onda nekih ružnih trenutaka. Nižeš stvari, događaje, sabireš nekom višom matematikom kako je sve vodilo do baš ovog trenutka. Oko tebe tišina, kao u centru Univerzuma. Nešto počinje lagano da zuji. Onda u fejd autu stvari počinju da isčezavaju. Osjetiš samo poslednji ćaos mućaćos upućen bubrezima i tu nastaju prekidi stvarnosti. Dok se ne probudiš u urgentnom, ili ako baš nemaš sreće, u kontejneru. U drugom slučaju se možda ni ne probudiš.

Uz električno kolo NE 555, dobar unimer, i rusko izdanje logaritamskih tablica iz '59-te, pomagalo u koga se kunu inženjeri starog komunističnog kova, očeličeni u doba kad je prioritet tehnike bio da se sve pravi da TRAJE, sa faktorom sigurnosti četr'esšes' i procenjenom dugovečnošću Jovana Krkobabića da se prenosi sa generacije na generaciju, a ne kao danas - kupiš na lizing, istandrčeš 5 godina, i taman kad otplatiš ide na reciklažu.

Čile sa iskustvom u izvođenju Tejlorovog reda do 14-og člana sa tačnošću od 5 decimala samo uz pomoć drvene Toz olovke i parčeta žutog kartona, profesionalno stasao u doba kada je NPN tranzistor bio k'o omanja pegla, a paljenje televizora lampaša spuštalo napon u tri susedna domaćinstva, na moderne inženjere ogrezle u raznoraznim integrisanim grafičkim okruženjima, softverima za simulaciju električnih kola i ked alatima gleda kao na retardiranu razmaženu decu. Štaš, neka se deca igraju, on sa grafitnom olovkom radi isti posao već pola veka.

У се и у своје кљусе. То што ти у животу није умешено па обешено, не значи ни да ти је Годо поуздан пријатељ.

Kinekt je dodatak za igračke konzole, koji vam omogućava da bez džojpeda upravljate glavnim junakom video igre koju igrate.

U realnom životu nas običnih smrtnika koji nismo ludi da bacamo keš na svakakve gejmerske džidžabidže, kinekt je poseban "potez" koji se primenjuje prilikom igranja video igara.

Do njega dolazi u trenucima nesrećno (čitaj - glupo) primljenog gola u poslednjim sekundama meča u PES-u, ili kada se previše uživimo u nekoj pucačini, pa pobijemo i one koje treba da štitimo (pa na monitoru izađe poruka "Mission Failed").

E, tada odradimo sledeće:
- zavrištimo onim istim tonom kada sudija Pedersen ne svira očigledni penal;
- poskočimo kao da igramo kolo;
- visoko podignemo ruku kao da se spremamo da zakucamo;
- jakim zamahom zakucamo džojped u ruci o zemlju, a sve to u stilu nekog zajebanog kombo udarca u Mortal Kombat-u ili stilu tačdauna, za one koji preferiraju simulacije američkog fudbala.