Tačnije, socijala na alternativno/sub-kulturni način. Radi se o priči osoba koje svoj vituelni stil (način oblačenja) i stanje svesti (moralno/nemoralni životni stavovi) dovode u totalnu konfuziju.

Naime, svaki "alternativac" "običnom" čoveku (osobi koja nije u svim tim podelama, barem ne po stilu oblačenja) deluje kao skup kontradiktornosti i to najviše zbog svog "socijala" stava i nametanja mišljenja da je on (taj neki alternativac) najjadniji među najjadnijima i da on, jadan, ne zna šta će biti sutra.

A stvari stoje ovako:
1) Hip-Hop/Rap socijalac: Osoba koja je fino obučena, tu i tamo neki deo garderobice je kupljen na pijaci ili kod Kineza, ali većinom je to markirana garderobica. Dosta konte izdvaja za dobru muzičku oremu (ako ima "bend" ili ako to radi rekreativno). To nikako nije "zločin", ali, problem nastaje kada ta persona visi u "kraju" sa svojim ortacima, puši "Drinu" (iako ima za Winston) i to da bi naglasio da je socijalno ugrožen. OK, neki vole "Drinu", ali... Priče se svode na teme "raspadanje", "smor", "socijala", "treba mi kinta", "nemam kinte" i td. Umesto da batali foliranje, da bude ono što jeste, on (ili ona) se uživi u stereotip "socijala hopera" i pokušava da bude u nekom kvazi-fazonu koji je isprazan.

2) Metal socijalac: Takve osobe možete videti na "trgu Republike" u BG-u (barem većinu njih). Od mase metalaca i metalki, ova podvrsta se izdvaja po tome što ima ganc novi kožni mantil, nove marinke, vojne pantalone iz "Army" ili "Urban" shop-a, majicu ili duks naručenu od oficijalnog merchendise online shop-a, i verovatno sa gomilom nekih metalnih lančića i ostalih džidža-bidža. Nije ni to "zločin". Promblem je u tome što je sva ta garderoba plaćena velikom količinom novca koji im sigurno ne manja (barem ne njihovim roditeljima). Oni, umesto da budu ono što jesu odlučuju da ostatak svog džeparca potroše na dvolitarke, "otpadajući" na trgu )ili gde već "otpadaju") a onda da svakog poznatog (i nepoznatog) smaraju za deset ili dva'es' dinđži sa sve pričom o nemanju para, socijali, smoru, pa opt o ocijali i tako bez prestanka.

3) Rock/Punk socijalac: Slično kao i kod prethodne dve kategorije, rockeri i punkeri su u nekom socijala/nemam para tripu. Nije Punk ono što je bio, ideja je ista ali druge su godine. Veliki broj pankera i dalje tera "odrpani" stil, "musav" stav ili kako god da se to nazove. Nije da nemaju da se obuku, ali oni namerno teraju priču koja više ne predstavlja bund već samo eho minulih vremena. OK čirokana, to i "futbaleri" nose sada kao extra modni detalj, ali svo to smaranje svega živog svojim "ja sam socijala" fazonom i čekanjem nekog dinara (kao da su najgori cigani koji prose po ulici) od poznanka i napoznanika je zaista jedno teško sranje. Rockeri nisu toliko "socijala attitude" istripovani, ali nisi socijala ako možeš da kupiš Skvajera a ne "limited edition" Fender.

Definicija nije generalizovanje pomenutih sub-kulturnih grupa. Ovo je samo pogled iz jednog ugla na određene pripadnike pomenutih grupacija. To je nešto slično onim ljudima (svako zna ponekog takvog) koji se stalno žale kako nemaju para, a inače im nikada ništa ne manjka. To su osobe koje se žale čak i kada ih ništa ne pitate.

Zakucao je popisivač i na moja vrata, tačnije mamina vrata jer po običaju supruga i ja radimo.
Prizemlje i jedan član popisan, dogovaramo se da dođe u nedelju poslepodne.

Naravno, ostali smo u nekoj fascikli zaboravljeni...Popisivač nije ni došao niti se javio.
Razmišljam da iskuliram popis ali opet plaćam kaznu.
Ok, živimo u savremenom svetu tehnolgija. Popis u Srbiji sigurno ima svoj sajt i nije bilo teško naći.

U delu za kontak, broj telefona na koji treba da se obratim. Pozovem, predstavim se ko sam i razlog pozivanja. Prijatan mladić sa druge strane žice pita zašto nisam zvao kontak centar. Kažem da na sajtu ima samo broj koji sam upravo pozvao. Mladić diktira broj telefona kontak centra i moja potraga se nastavlja.
Kontak centar, ko sam i razlog mog pozivanja...ljubazna gospođa kaže da moram da kontaktiram kontak centar svoje opštine. Pokušava da pronađe broj telefona opštine Futog i pita se zašto nema u evidenciji. Nasmešio sam se i rekao gospođi da delimo iste težnje ali da Futog još nije opština :)
Zapisujem broj telefona opštine Novi Sad. Zvoni, opet zvoni..posle 30 sec sa druge strane ženski glas kaže "DA!!!". Uh, već sam se naježio ali ok, možda sam ja danas 1000 kojem se javlja. Objašnjavam ko sam i razlog pozivanja. Kratko me pita da li imam papir i olovku, nisam stigao ni da potvrdim već mi je izdiktirala broj telefona. Ovaj put kontak centar II u Novom Sadu. Pozivam četvrti broj po redu i opet moja klasična priča...gospođa me ljubazno navodi na kontak centar u Futogu i diktira broj telefona. Ponovo zovem, opet sve po redu...ko sam, šta sam, ko mi je žena u meni... :) Gospođa sa druge strane žice kaže samo trenutak da proverim. Povisuje glas za dve oktave i pita (nekog tamo) "Devojke, da li neka od vas radi ulicu T.M?" Čujem u graji odrične odgovore. Ponovo se meni obraća, zapisuje broj telefona i obećava da će me pozvati za 15 min da se dogovorimo kad će popisivač doći da izvrši popis.

Prošlo je i tih 15 min, pa i 20...čistim dvorište porodične kuće, već skoro i zaboravio na poziv. Oglašava se interfon. Na kapiji stoji popisivač (tj popisivačica). Predstavlja se ko je i razlog dolaska. Objašnjavam da sam očekivao telefonski poziv da se dogovorimo kad da dođe, međutim ona mora da preda sve papire sa popisa do večeras jer se završava popis (na zvaničnom sajtu su objavili da popis traje do 15-tog???).

Ok, nema supruge ali mobilni je tu i sve potrebne informiacije pruža online popisivaču :) Uspešno obavljen popis!
Dok je odlazila, objašnjavam koliko sam telefonskih brojeva mora da pozovem kako bi bio popisan, a devojka kaže "Pa mogli ste otići u mesnu zajednicu, bilo bi vam lakše".

Uh, ko je ovde lud? Biti popisan u Srbiji, drug član biblioteke! Nekad se lakše upisivalo u kumuniste nego u popisnu listu Republike Srbije!!!

U slučaju da morate biti popisani u opštini Futog (ako činovnik Republike Srbije kaže da je opština, onda je i za mene opština), slobodno me kontaktirajte i poslaću vam direktan broj telefona :)

Kako je jedno od osnovnih načela ove političke grane „Govoriti a ništa ne reći“, sasvim je jasno da je vokabular jednog diplomate više nego pogodan za nastajanje jednog specifičnog vida slenga, prepunog najrazličitijim idiomima, frazama i terminima koje bismo, ipak, najpreciznije mogli definisati kao subkulturu proseravanja. Dakle, SPOLJAŠNJE pakovanje je skupo i otmeno ali je unutra ipak samo obična džibra.

Културни одјеб. Мене си нашао пичка ти материна?! Е па неће то тако моћи да знаш!? Мислиш да сам ја будала?! Али не. Онако ђентлменски. Нисам ја за то, то раде они чобани и будале-ја јок.

Turcizam pežorativne konotacije koji se odomaćio u slengu kao staromodni upravljač stokom. Značenje se svodi na prosto: "STOOJ! (U pičku materinu!)"

Jedna od najzajebanijih svetskih paravojnih formacija, koja ima nepoznat broj članova, ali su veoma aktivni u borbi protiv nepravde i zla na planeti Zemlji.
Oružja koja najčešće koriste su kompjuter, ineternet i stolica ili fotelja u koju udobno uvale dupe, a onda potpuno naoštreni hvataju se svog smrtonosnog kompa i kreću u napad na neprijatelja svom silinom, u jurišu koji može da traje i satima, a prekida se samo na kratko, da se ode u WC, napravi sendvič ili skuva kafa.
Često su povezani preko neke socijalne mreže ili foruma gde koordiniraju svoje zastrašujuće napade, koji umeju da budu snažniji i od oštrog protesta našeg Ministarstva Spoljnih Poslova, a zna se da uz rezoluciju koju usvoji naša skupština, oštri protest je jedno od najsurovijih oružija Srbije u 21. veku od kog se celom svetu tresu gaće.
Jako ih je teško pobediti jer su vrhunski informisani, a neki od njih su čak i dva puta odgledali ceo dokumentarac Zeitgeist, pa prema tome, oni znaju šta je istina i bore se za nju do zadnje kapi struje i poslednjeg kliktaja miša.
Napadaju brzo, iz potaje, i to tamo gde neprijatelja najviše boli, na njegovoj fejsbuk stranici ili ispod klipa na jutjubu, koji je usko vezan za ono za šta se bore.
Kada završe bitku za taj dan, umorni odlaze do mame i tate, traže im kintu za jogurt i kifle, jer nema više praške u frižideru da se prave sendviči, a telo upozorava da mora da se napuni energijom, koju su potrošili u besumučnoj borbi protiv nepravde i za slobodu nekog potlačenog naroda.

Oproštajna tragikomedija heterogene pozorišne trupe "Jugopajton" iz 1990. i 1991. godine. Glumci su je izvodili na raznim scenama, a pred svojom publikom koja se uskoro uz veliku svađu razišla zajedno sa trupom: navodno zato što je ova postava bila daleko gora od mnogih ranijih. Ova predstava je još nosila i podnaslov "Rekonstituisanje", pa je ova komplikovana reč možda malo dodatno oterala već sumnjičavu publiku, koja je ionako smatrala da je ovaj projekat obična jeftina zabava i razbacivanje para. Većina ljudi je već ionako počela da gleda paralelne individualne projekte, koje su pojedini članovi trupe već razradili

Trupa se ustalila već u prvoj polovini 20. veka, ali je svakako svoje najslavnije dane doživela u vreme jednog glumačkog asa, koji je debitovao na sceni 1940ih godina, a koga je obožavalo fenstvo ne samo u njegovom kraju, već i šire. I tako decenijama. I onda, kako to obično biva, ovaj as je poput Molijera umro na daskama koje život znače. Trupa tada menja koncept, i odlučuje se za jednakost svih 6 članova (plus 2 honororna glumca) poput slavnog "Monti Pajtona". No, ubrzo, postaje jasno da ekipi nedostaje maštovitost i na videlo izlaze razne nesuglasice, privatne i porodične afere, koje su decenijama gurane pod tepih. Ipak, ključno je bilo to što je trupa faktički ostala bez cvonjka ušteđevine. Tada na scenu nakratko stupa novi direktor, koji pokušava povoljnim zajmovima od drugih pozorišta i finansijskjkih fondova da postavi trupu na noge. Iako se činilo da će uspeti, dok se odigravala ova predstava, sve se urušilo.
Što se same ove predstave tiče, ironično je da se ona bavi borbom za opstanak jedne nekada uspešne pozorišne trupe. Istorija njenog izvođenja nije naročito slavna. Prvi put je odigrana 22. januara 1990. godine u Beogradu, posle čega se upravni odbor pozorišta razišao i više se nikada nije sastao. U narednih godinu i po dana sve su učestaliji bili incidenti na predstavama, čiji je akter bila publika. Ipak, sve je nekako eskaliralo na izvedbi u Ljubljani 25. juna 1991. godine, kada su dva člana trupe posle završnog naklona objavila publici da napuštaju ekipu. Došlo je do incidenata u gledalištu, tako da je naredno izvođenje bilo odloženo za 10 dana, a ovo dvoje su ipak odlučili da do daljnjeg ostanu. Sledeći put, "Putujući cirkus" je u pomirljivom tonu izveden na Brionima i uglavnom više nije bilo incidenata sve do 7. oktobra, kada je u Kazalištu u Zagrebu eksplodirala kašikara, posle čega je došlo do masovne tuče u samoj zgradi i oko nje, uz dosta mrtvih, a trupa je definitivno prekinula turneju.
Doduše, uz međunarodno sponzorstvo, glumačka ekipa je poslednji put (u suženom sastavu) odigrala skraćenu i izmenjenu verziju predstave u Dejtonskom teatru 21. novembra 1995. godine.

Хладни рат, шпијуни против спавача, Америка против Совјета, ЦИА против КГБ-а, запад против истока, трка до свемира и назад. И до савршеног мес дистракшн оружја. Увод.
Да би се уопште схватио значај једне такве епрувете, мора се прво скапирати географски положај бившег СССР-а и мањка ресурса у виду нуклеарних елемената. А управо тај дефицит ресурса су луди и виспрени Руси надокнађивали тако што су убацивали своје људе на америчко тло, инфилтрацијом у њихова нуклеарна постројења и истраживачке лабораторије, све легално и регуларно. Наиме, те стамене, али луде и вероватно болесне у мозак особе, људи и жене, рескирале су своје животе и читаву шпијунску мрежу и систем мајке Русије, па самим тим и пун потенцијал војне снаге Црвене Армије да буду откривене, испитиване, мучене, убијене. Све због идеологије. Кажем, болесне у главу особе. А сад, како ће једна таква индивидуа заслепљена идеологијом да пренсе то украдено 'благо' у комуњарску утопију? Где ће да стрпа тих 7 грама Плутонијум 65 пробног елемента ако не у - епрувету. Незаштићену, на врху пластиком запечаћену, стаклену епрувету. Са Плутонијумом 65 у гаћама, чарапама, анусу или вагини, ко чиме располаже наравно, опрезно излази из истраживачког постројења надомак малог градића у Колораду, седа у свој Бјуик, вози рутом 66, стиже до бензиске пумпе у Минесоти, и после тајног распознавања предаје ту епрувету другом шпијуну који одмах улази у препун Грејхаунд бус који пичи до Чикага, проверава да ли га је неко у међувремену пратио и оставља садржај у ормарић на станици ког ће покупити неки тамо трећи анонимус који ће проследити даље до Њујорка, Бостона или где већ, сести на авион, прекоокеански брод, возити се и несвесно озрачити околину свуда око себе, све док не стигне у Европу. А ту путу једне епрувете није крај. Цела Европа се треба прећи без проблема на исти начин да би се коначно стигло до тла Источне Немачке, која је такође била препуна контра шпијунима, агентима и професионалним убицама.
Кружи проверена легенда да је једну руску шпијунку под сумњом, у Лајпцигу претресао један жандар који није ни слутио шта ова има у свом скривеном штеку. Наиме, пре самог чина претреса, почела је да глуми и опонаша цурење из носа и кијање, и док јој је овај претресао ташну и личне ствари, документацију, џентлменски јој понудио извадивши из њене торбице кутију марамица коју је ова оберучке прихватила, истресла пар вештачких слина у марамицу и вратила му назад. Наравно, овај то није хтео да узме у руке. Пустио је не нашавши ништа. А шта мислите шта је било у тој кутији марамица? Јесте, епруветица из Јуријевог чмара с Плутонијумом 65 која је прешла већу километражу од Јованчa Мицића.
А то је само један банални пример, хладни рат је трајао више од тридесет година. Хехе, луди Руси.

Синоним ултимативне недуховитости и, уједно, својеврсни парадокс поменутог ентитета а како је исти изворно и настао као шала Брадатог Тролџије и то она über-неслана, идемо на горка → горча → вулва Наташе Кандић. Елем, антоним свему ономе што у интеракцији између два или више хомо-сапиенса иоле може и уме да буде смешно, забавно, вицкасто па чак и симпатично, пушила говно брдском овну дабогда, метастазо једна од жене (аутор се и даље задржава на горепоменутој...и прошло га је; прим.прев.).

Јер уколико би бројем од 1 до 10 хтели да категоришемо левел хумора једног просечног, али и надпросечног припадника цењене аријевске расе - где јединица одговара лику & делу нашег драгог Жајка а десетка оном Зорана Радмиловића као Радована Трећег у истоименој представи а и после до зоре у "Српској Кафани" (како ми је носталгично причала бакута лололо) - тај број би и у преко 80 милиона случајева и мерења износио око -146, што корелира духовитости једне четке за ВЦ-шољу...и то оне што, фазон, има оне рибице које пливају по њој, шатро, дизајн и те муње. Уствари, наречени производ је скоро сигурно дизајнирао неки Швабо, пробабли вођен креативном мотивацијом проспективне сцене у којој један германоидни корисник истог развлачи своје лице у зиљави кез (види под "Јелена Јанковић"; прим.прев.) приликом док струже својeрчни потпис са природног слива персонализоване кењаре.

И кад смо већ код мокрог чвора & осталих злочина онда треба поменути и да се међ' прозваном нацијом кобасичара посебно високо котирају вицеви о говнима или, пак, са говнима у себи...што и не мења нешто специјално њихову поенту а не утиче ни на то да иза себе оставе ишта мање мучан призвук у ушима. И ждрелу, разуме се. Вицеви о сексу су тек посебна прича за себе. Бљување плућне марамице као последица ултимативне лолчине редовно прати такве зиљавштине као што су "Нека неко брзо зове ватрогасце, (рендом швапско име)__________је страшно загорео!", "Хана воли суши, а ја Ханину муши" (нем. muschi = пичкa) или "- Ћао, ја сам Антје. - Ћао, ја сам загорео", а не сумњам да би, када би могла да се преведе или барем довољно добро препева, легендарна фора провинијенције извесног округлог броја у Немачкој у рекордном року запатила огроман број дебогених поклоника који би је експлоатисали до имбецилности. Као и код нас што раде, реално.

Тиме, заправо, долазимо и до основног разлога непостојања макар и 1/7 духовитог Немца а који се, попут разлога постојања милион других духовитих жена и мушкараца, огледа у њеном или његовом (не)поимању смешног и (не)перципирању истог у свом окружењу. И док смо ми Срби недвосмислено ван сваког сличног и несличног поређења а услед вишевековне убијености у појам и генетски усађеног цинизма, у Немачкој, пак, један ДАНАШЊИ пад неке жене на улици и комплетно заустављање саобраћаја и пролазника у неспоредној близини ради савијања у стомаку од смеjа, СУТРА ће бити главна тема на вечери са блиским пријатељима, а ако током забавне рекапитулације јучерашњег догађаја неко услед неконтролисаног кикотања буде и прднуо, штрудла са сосом од ваниле ће још неко време морати да сачека у кујни. Јеботе.

Arhaična riječ turskog porijekla. U zadnje vrijeme se često pojavljuje kod komentara na internetskim forumima, često u kombinaciji sa raznim životinjskim atributima tipa kvočko , gusko, hijeno. Riječ koju u nedostatku argumenata koriste mizogeni muškarci za žene koje su inteluktualno, duhovno i finansijski superiornije. Ima jači mizogeni i patrijahalni naboj od engleske riječi bitch.Ranije se najviše koristila u Srbiji, u zadnje vrijeme se sve više koristi u BiH, naročito mikro lokacija Tuzla.

Likovi iz crtanih filmova i filmova za decu. Poznati su po tome što zaista mogu sve ono što jedno dete od 5-12 godina može da poželi da uradi, iako je to nemoguće. Evo nekih primera...

1) Prkošenje gravitaciji i letenje
Svi crtani likovi ili likovi filmova za decu barem u jednoj epizodi svojih herojskih avantura moraju da polete ili pak na neki drugi način prkose gravitaciji. Pošto već znamo da Superman i Batman mogu da lete, navešćemo još neke očigledne primere prkošenja gravitaciji. Wile E. Coyote a.k.a. Pera Kojot Supergenije u svim svojim epizodama mora na neki način da padne sa litice, ipak on ima dovoljno vremena da ostane u vazduhu pre pada i kaže Vam "Ba-baj" ili "O-o" (ovo je opšta pojava u svim crtaćima, Kojot je samo naveden kao primer). Teletabisi, iako su u početku napravljeni za retardiranu decu, veoma brzo su postali popularni kod normalne dece sa niskim koeficijentom inteligencije. Na kraju svake svoje epizode skaču u rupu na brdu, koja neodoljivo podseća na bunar, i naravno, ništa im ne bude! Nije ni čudo što su neka deca igrajući se Teletabisa pokušavala da skoče u bunar.

2) Besmrtnost
Svaki, ali svaki lik je besmrtan, osim Bambijeve mame. Ova osobina se najčešće se vidi kod protivnika glavnih likova. Tom, mačka, poznati protivnik miša Jerrya, preživeo je sve! Od sekira, čekića i tegova koji su ga udarali po glavi, preko onog kada ga Jerry zakači kanapom i vuče po celoj kući, šišanja kosačicom, mnogobrojnih padova sa višespratnica, do eksplodiranja raznih eksploziva koji su se našli u njegovoj blizini! Protivnici Duška Dugouška su takođe preživeli ovakve ili slične napade na njihov život, jedino se razlikuju po tome što moraju da izdrže i onaj gej poljubac glavnog lika!

P.S. Zašto je samo Bambijeva mama morala da umre? Majku Vam vašu, skratili ste mi život na pola!

3) Uvek imaju sve što im treba
Najbolji primer za ovo su Pingvini sa Madagaskara, iako su skoro počeli da se prikazuju. Naime - Riko, retardirani pingvin koji ne zna da priča, uvek može da ispljune šta god ostali pingvini požele! Makar to bio i ceo šleper sa dve prikolice, Riko će samo elegantno da otvori usta i on će da izađe. Deca novijih generacija su vrtiću počela da gutaju igračke igrajući se Pingvina sa Madagaskara.

4) Magija
Ima je koliko god poželite. Sve je počelo sa prokletom žabom i princem, pa je došla devojka čija prelepa odeća traje samo do ponoći, a posle nema čime ni da se vrati kući. Tu su još i Ekskalibur, otrovna jabuka, "ogledalce, ogledalce moje", Ružica (lepotica koja se ubola na trn ili vreteno pa je zaspala), maska, a da ne pominjemo leteće ćilime i razne Kaspere koji ispunjavaju želje.

5) Brzina
Mnogi od ovih likova su ekstremno brzi. Dok mi na ekranu vidimo samo neke čudnovate linije kretanja ili oblake prašine oni su već pospremili kuću i stigli na drugi kraj sveta. Kod onih malo sporijih se vide i noge koje se kreću u krug kao točkovi, a neki to vole i vrtložno, kao dobri stari Tasmanijski Đavo.

6) Snaga
Lik sam po sebi nikada nije snažan, međutim, nekolicina njih može da dobije dodatnu snagu ako obuče neko odelo, popije ili pojede nešto. Super heroji su, naravno, niko i ništa bez kostima! Ni jedan Popajev crtani ne prolazi bez spanaća. Asteriks ne bi ni postojao bez tajnog napitka. A vi i dalje ne znate kako da naterate dete da jede zeleno povrće ili pije sirup.

I pored svega ovoga, mora se priznati, svi smo mi voleli te dane i te likove. A i to vreme je bilo mnogo lepše za odrastanje u odnosu na ovo danas. Setite se da mi možda nismo imali kompjutere, internet, fejsbuk i ostale moderne stvari, ali barem nismo bili osuđeni na to da gledamo kečere, bakugane, ben-ten i slične gluposti.

Poremetiti, sjebati, rasturiti nešto.

Verbalna inicijativa koju baba preuzme čim joj neko(pogotovo unuk) prekorači prag. Star'majka, dosadom pobedjena i samoći prepuštena, pričaće bilo šta onome ko je voljan slušati. Od Tita do Koštunice, preko sarme do ajvara i sve do ljudi koje sagovornik nikada nije ni upoznao ni čuo za njih.

Izraz koji se koristi kad želimo nekom reći da je tol'ko glup da mu i radijator zavidi.

Svako od nas ponekad zapadne u životne dileme. Uglavnom ljudi biraju onu opciju koja je dobra za njih. A šta učiniti ako ta "dobra" nije dobra za tebe?

Izraz koji usmerava neku buduću radnju u najbrži mogući pravac i smer delovanja kako bi se ista odigrala veoma brzo.

Vodi poreklo od Josipa broza Tita - JBT, koji je bio poznat po tome što je jako voleo da mu se titraju jajca.
A i titrana su mu, jer je uspeo da pokaže na primeru raznih pojedinaca kako završavaju oni koji mu ne titraju.
A kako ga je narod voleo mlogo nadavao mu je razna imena od milošte: Tita, Tile, pa i Tili, pa se odatle i kumuje izrazu koji je kasnije prenet i na dalje generacije.

tj. ćale poreklom iz Hercegovine. Visoko tamnoputo biće, neshvatljivo za ostatak sveta, pogotovood strane svoje "đece".

Primitivan način da se od ionako izmrcvarenog I umornog mladoženje izvuče još koji evro/dinar/marka/franka/dolar-štagod. Lova je lova.
Još ako mlada ima braću koji su blizanci, tu je tek najebo, ne pomaže mu ni MMF.

“Običaj” je da novac ide braći kad se mlada proda, a mali balavci će uvek, ali uvek kenjati kako si dao malo, pa daj zete otvori se, pa nije moja sestra bilo koja pogledaj je vodu iz usta da joj piješ.
Iako je preko nje prešao ceo F.K. Vojvodina, sad nema nazad.

Sedi minut jedan, samo da ti ispričam priču.

: Bilo je to 1947. dve godine nakon svršetka drugoga svetskoga rata, najstrašnijega rata u istoriji roda ljudskoga, uputili se tako Milun, Armen, Nikola, Sava, Davor i ja put skandinavije. To je tad bilo razvijeno do bola, i tako nas šestorica odlučili da obiđemo malo Švedsku, Dansku, Farska Ostrva, i ostale rabote. Nakon par dana pakovanja, odlučimo se da krenemo vozom koji je kretao u 9.00 na peronu 3. Mi svi imali po 26 godina, osim Nikole koji je bio ponavljač, a potom je i obnavlja godinu na faksu, ali jebiga to je već poduža i tužna životna priča, prvo je sa 12 godina izgubio roditelje, a onda sa 20 i mlađu sestru, tuga je to, ali elem on je imao 28 godina. Našli se mi tako na stanici oko 8.20, ali naravni tu je uvek ludi Sava koji se noć pred put klasika olešio od alkohola. Ti znaš i sam da tad nisu postojali ovi vaši mobelni telefoni, nisu čak bili ni ovi za po kući kod svakoga, već samo kod bolje držećih porodica. Kako sad doći do Save i reći mu da ima da zakasni na voz. I tu se Davor seti, da pošto je Sava živeo u komšiluku, da da razglas na onom megafonu. Zamolismo mi tako onog konduktera da nam pozajmi taj megafon, kondukter bio ljudina od čoveka, kad je čuo situaciju samo se osmehnuo i dao nam taj magafon. Milun je bio najgrlatiji od nas te se on dovatio megafona i viknuo :" SAVO JEBEMLI TI RAKIJU TU TVOJU BUDI SE ODMA OBLAČI SE I DOLAZI ILI MI ODOSMO BEZ TEBE!!!". Sava se pojavio bukvalno 10ak minuta kasnije, negde oko 8.46, i tu se mi uputismo put voza, ali naravno Armen je zaboravio pasoš, i ostalu dokumentaciju, to nebi bilo problematično, da Armin ne živi u Sjenici, i da nije ostavio pasoš i dokumentacije tamo, jer je on uglavnom samo leti dolazio kod nas u Beograd, a svi smo već pozaboravljali da je ovaj put bio isplaniran onako potpuno na usput, što bi se reklo. Mi šta će mo, batalimo put, kad progovara Armin :" A ba, što ne bismo išli mojim kolima, jarani? Vi i sami znate da sam ja od onog Švabe dobio ono neko kamionče, već sam ga prefarbao, sad je onako lijep i plav." Složismo se mi tako da krenemo Arminovim "plavim kamijončetom", stigosmo nakon 33 sati vožnje ,te zbog toga što smo morali prvo da odemo da Armin pokupi svoje stvari, te zbog silne gužve, jer znaš kako, rat faktički tek gotov, sve još razrušeno, radi se, ali to ide veoma sporo. Stigli smo u Helsinki u Finsku dvajesipetog jula tačno u 13 časova. Ala je tamo bila zima. Ponavljam još jednom dvajespetijuli a tamo ni manje ni više nego 11 stepeni celzijusa. Mi mladi i glupi, iako smo znali da idemu da obilazimo Skandinaviju, najdeblje što smo poneli bile su neke farmerke, i neki tanani polo džemperići. Šta ćemo sad? I mi lepo prvo, pa muško odemo i nakupujemo po par pantaloni, džempera i jakni, dodamo po kapu, par rukavica, i šal koji smo uzeli samo ja i Nikola. Helsinki je lep grad, samo smo se mi tolko smrzli, da ga se da te ne lažem baš i ne sećam najbolje. Kroz ostatak finske smo protutnjili što bi vi mladi rekli. Stigosmo u Dansku, a u danskoj malo toplije tj. tog 27.7. u 11.00 bilo je sećam se tačno 18 stepeni celzijusovih. Danska je već lepa zemlja, Finska je uvek smatrana mešavinom Skandinavskih naroda (Germana, Nordijaca, Vikinga) i neke podvrste Rusa (Slovena) te im je i mentalitet neka mešavina našeg i tog prefiganog Skandinavskog. U Danskoj već ne, oni su već 100% Skandinavci, tu nema priče.

EDIT: Nastaviće se

izgovor za nerad, lijenost, nehigijenu, nezainteresiranost, pogan, nezaposlenost
često možemo dobit socijalnu pomoć preko csr jer smo "invalid"