U situaciji kada je kritičara potrebno spustiti na zemlju i vratiti na svoj baobab usled prevelikog zamaha u oblasti rasprave u kojoj je odavno slomio krila, odnosno, izgubio kredibilitet, koristi se ovaj stariji izraz koji potiče od personifikovanog dijaloga u kome koza kritikuje ovcu zbog slučajno podignutog repa ne shvatajući ironičnost cele situacije i činjenicu da je upravo ona ta koja ima stalno podignut rep.

Iako najčešće interpretiran kao vid fizičkog izražavanja jednog ljudskog primerka nad drugim, glagol iz naslova se takođe definiše i kao proces usmenog ili pismenog nabrajanja rendom korisnika i to metodom teškog lupetaranja usled neimanja pojma. Omiljen međ' studentima i slično namučenim kategorijama.

U ovim mokrim danima, punim bljuzgavice i bara kojima su popunjeni kolotrazi na putevima i koje su tu samo da bi završile na našim odevnim predmetima uz pomoć automobila, na većim raskrsnicama (pogotovo sa ostrvom između dve suprotne trake) dešava se jedna zajebana pojava.

Elem, gužva na semaforu, pod pritiskom mase od nazad, zaposedaš bankinu pored koje je, naravno, baruština 3 sa 3 metara. Nailazi "sedmica" i to dupla, koja hvala bogu, ide spoljnjom trakom tik uz bankinu. Okretanje i pokušaj bega ne dolazi u obzir, osim ako ne želiš da izgubiš oko od strane kišobrana neke bakute, koja sa sobom ima i troja ceger-kolica. Nastavak je poznat.

U isto vreme, ovaj na začelju semaforskog krda se smeje i uživa u čarima psovki upućenih vozaču "sedmice". Ne razmišlja o tome da, pošto je na kraju čopora, neće stići dalje od ostrva, jer kao što nam je poznato zeleno traje taman toliko da zaobiđeš prve dve bare i venačne planine snežnog pokrivača između traka. Njegova muka počinje baš tada, kada zabode na ostrvu, koje u ovo vreme dobija pravi smisao reči. Pretrčavanje drugog dela puta nije opcija, jer reka prevoznih sredstava je upravo potekla.
Tada osmeh sa njegovog lica polako nestaje jer počinje da oseća hladne i blatnjave kapljice po licu i ostalim delovima tela.

Rodi majka dva sina nejaka
jedno Nenad, a drugo Damire
jednoga smo sa kurca skinuli
drugi ce nam jakom dosaditi...

Pojave se tako odjedanput nesnosni ljudi istog prezimena, i krenu da nas uništavaju, bili smo svedoci epidemije Unkovića, pa Djilasa, ali izgleda da će Okanovići ipak biti ti koji će nas dokusuriti. Možda i nisu rod, ali nas jebu bratski.

Sina Dragana smo na jedvite jade nekako izdržali. Bilo je par samoubitstava i sečenja vena kada se posle "Selo gori" pojavio da vodi neki kviz sa Mandom i Ajs Nigrutinom, kao svojim ličnim antipodom. Sin Dragan je predstavljao valjda seljake, sa svojom trejdmark facom debila koji je ušao u štalu i zatekao tetku i teču na gomili sa Šaruljom, dok je Ajs Nigrutin predvodio gradjane sa licem Badr Harija odmah pošto je primio levi direkt Semija Šilta. Manda je predstavljao sebe, dobrog glumca koji radi šta hoćeš za kintu. On to radi i danas, Ajs Facijalis se vratio muzici, a Sin Dragan posle jos par batrganja, ode da stane u red za Farmu 2025.

Ali ovaj drugi, mnogo opasniji Okanović ne pokazuje znake zamora. Čovek je formirao komitet, ne NVO, ne klub, ne odbor, nego baš KOMITET, prvi posle komunista, zaseo na B92 i počeo da nas uči šta je to saobraćaj. Kao da je bilo lako izdržati Mirka Alvirovića sa sve Mladenom. Čovek najdobronamernije (kao i svi dobri ljudi sa B92, Bljica, i njima sličnih) daje savete našim institucijama posle čijeg neslušanja dolaze poruke "ohrabrenja" iz Nemačke, ohrabrim im ga majke.

Ustaneš veseo jer tebi je megakul, ne kuvaš kafu jer je so-out da piješ kafu kući. Bljak. Ne jedeš ništa (mnogo in), namestiš friz i pališ do delta sitija na bleju (isto mnogo in), sa par ekstra frendova i frendica (dobro selektovana mnogo urbana ekipa, naprosto dream team). Pošto ništa nisi jeo, sa svojom kul ekipom zabodeš u mek, hasaš neku salatu (out je jesti meso, salate su sada in) i svi furate sluške sa kojih cepa house, neka getina mnogo zajebana najnajnovija pesma koju ste čuli juče i mnogo vam je kull-full-ekstra-in-i-tako. Posle zapalite na espreso sa šlagom u costa coffie (naj in mesto, imaju kolače i kafu, zamisli). Tu ti je bleja. I tvojoj veseloj družini isto. Kad popijete kafu još malo blejite, obavite par talkinga na novom mob-u (svi sedite za istim stolom i svako priča telefonom i ne jebe ni dva posto ljude oko sebe, totalno in) i tako, idete malo da gledate sve one megakul radnje. Gledate neke šljašteće, totalno urbane jakne, posmatrate ih onim dobro poznatim joj-što-je-urbana pogledom sa sve namontiranom joj-što-sam-sada-urban facom i kašičicom u ustima (in). Ne kupuješ ni tu jaknu, ni ništa drugo (mnooogo in). Onda opet u costa coffie na espreso (ovog puta sa mlekom). Opet totalna bleja. Pa onda opet malo gledaš radnje sa kul ekipom. I opet, naravno, ne kupuješ ništa, jer to je in.

A ako kupiš nešto više nisi urban, onda si, iskreno, budala.

Dan završavaš sa oko 5000 manje u novčaniku (još više ako se gajbi vratiš taksijem-mnogo kul) i joj-što sam-sada-urban facom.

Kažu da se suprotnosti privlače. Iz toga se može zaključiti da svaku zajednicu čine dijametralno različite ličnosti. U redu, ima logike.

Mačo žena u lezbo vezi, pre svega, je veštačka i hibridna zamena čvrste muške ruke, koja je, po prirodi, faktor koji se kad-tad oseti da nedostaje. Elem, kakva je to žena? Zajebana, burazeru. Pokušava biti supstitut muškarcu, a opet - mrzi ih k'o pse. Ona je militantna feministrinja s večitim porivom za kastriranje svakog kurca koji pokušava ući u njenu nesigurnu životnu saputnicu. Ona je žena koja samo u gaćama nije muško, a u svemu drugome je Brus Vilis.

Mrzi muškarce i kurve. Baš ih mrzi. Muškarce po difoltu, a ove druge jer pokušavaju sve dati ovim prvima. Nije romantična, ili barem ne za širu javnost. Čita Bukovskog i Vidojkovića, jer s njima deli mržnju ka droljama. Lemija Kilmistera obožava, jer je on postavio standarde ophođenja prema takvima. Bono Voks joj je jebena pederčina, ali ne u njenom smislu, već po karakternim osobinama. U redu, u tome se slažemo. Ne šminka se, nosi neku odeću da pokaže koliko je boli kurac za neformalnim kodeksom ponašanja. En Hatavej joj je raspala droljetina sa ustima toliko velikim da bi se Mandingo žalio na veliki luft.

Ona predstavlja pancir njene saputnice i štićenice koja i dalje luta preispitujući svoje životne preferencije. Kad na nju naletiš, samo se povuci.

U pitanju je, razume se, jedan od najčuvenijih, najprihvaćenijih i – definitivno - najtransferogenijih mitova kada je u pitanju osnovno, odnosno srednje školsko obrazovanje: čudesna i, navodno, 137% delotvorna „bezbedna zona“ od profesorskih ispitivanja koja se oslanja na momenat odgovarajućeg prezimena rendom učenika kao svojevrsnog asa u rukavu istog u odsudnom trenutku „provere znanja“. Dogmatsko verovanje koje maltene stoji rame uz rame sa legendarnim Zvonkom Spasićem, iako za razliku od ovog potonjeg manjka logike kol‘ko i majka koju je lokalni pop zamolio da mu za koji dan pošalje svoje mlađahno muško čedo ne bi li ga „preslušao“ za crkveni hor, iako isti i ne postoji. Doduše, i današnji popovi su šarmeri, nije dobra žena baš totalitarno kriva.

Elem ( i da skratim moguću preopširnu priču koja bi se mogla izroditi iz moje dijagnoze skribomana ), ideja iz naslova potiče iz naširoko poznate prakse da profani u školama svoja STRAAAAAŠNA propitivanja oralnog tipa najčešće započinju ili 1) po azbučnom redu, ili – i to u neznatno manjem procentu slučajeva – 2) unazad od poslednjeg slova pomenutog pisma. Kakvu to sigurnost pruža onima koji se prezivaju na slovo i u blizini slova N ( što bi - barem dok nam ovi iz EU ponovo nešto ne prikenjaju – trebalo da bude neka sredina azbuke ) – procenite sami. Mis’im, doći ćeš i ti jednom na red, Nasumičniću, decxko!

Uglavnom i ne ispitujući previše opciju u kojoj bi jedan srpski učenik - za promenu - eventualno mog’o nešto i da NAUČI, svaka nejasnoća ili nepravda će trajati do onog trenutka kada na rendom visokoobrazovnoj ustanovi i pri prvom ispitu, onako svi đuture ne nauče značenje sintagme “prvi među jednakima”...

Česta rečenica koju čujemo od naših matoraca.Usled učestalih svađa sa bratom oko raznoraznih gluposti (najčešće računara) od nekud se stvori ćale i počne od Kulina bana :
"Nije vas sramota, sve imate i opet se svađate, a mi..., nas je bilo četvoro i uvek se slagali."
E tu kreće nabrajanje i situacija postaje žešće zajebana. "Jedne smo bojice imali, dve-tri olovke i opet svi bili odlični đaci. Ujutru sam prvi u školu dolazio, čak i zimi. A prsti se skočanje pa na prvom času ne mogu da pišem, a pogledaj vas, škola vam pod nosom i opet kasnite. Vikend provedete spavajući. Samo internet, Vukajlija, jebo li vas on. Ja stvarno ne vidim šta vam je tamo zanimljivo. Pa razmišljaš li ti dete o budućnosti il samo misliš kako ćeš u subotu da izađeš i da se napiješ? Odgovora naravno nema. Nastavlja dalje svoje izlaganje "Pa treba sutra fakultet upisati, a ti kako učiš...Pa zar je moj otac nas četvoro mogo da izdržava, a nije imao para, nego smo jedno drugom pomagali. A ti, šta ćeš sutra kad odeš od kuće, kad ne bude mame da ti krevet namesti i očisti stan.Jaaaaooo. Ja vama sve obezbedio, a vi ništa, pa dve nacrtane koze bi bili u stanju da izgubite. Onda kreće umiljavanje sa "Tata, moram da učim Geografiju." Čitam nešto vezano za lekciju na wikipediji a onda ono čuveno "Da smo mi ovo imali..."

Jedan od primitivnijih i patetičnih načina da porodica uživa ugled u društvu. Kako Srbija ima 5 posto fakultetski obrazovanih ljudi, u malim sredinama ljudi misle da je to neka zajebana i teška stvar, nešto zašta treba biti pametan i inteligentan, a svaka budala danas upada na razne budžete, a komo li na samofinansiranje, čast izuzecima. Tako se oni hvale kako imaju ćerku koja uči, koja je upisala fakultet u Blacama ili Kosovskoj Mitrovici, kako ona ne dolazi kući za vikend jer se ubija od knjige, a ne od nečeg drugog. Znaju i sami kakav ološ imaju, ali lažući ostale, vremenom i sami krenu da veruju u šumoglavosti koje su ostalima servirali. Otkad su sina poslali u pekaru da mesi lebac, na njega su skroz zaboravili, on je sada crna ovca familije jer neće na fakultet, sramota je znati samo zanat, iako ih jede blam kad ih neko u okolini pita koje su oni zanimanje. Znaju i sami da im dete nikad neće završiti fakultet, jer se sve više šminka i sređuje, a sve manje knjiga donosi kući, al ko ga jebe, mi smo tu da mu obezbedimo novac, a ako ne uči mi nismo krivi, mi ga tako nismo vaspitali. Prijatelje i rodbinu stalno smaraju kako su rodili zlatno dete, kako je samo ono pametno, kako je ona lepa i divna, iako ne znaju ni koji je smer odabrala. Ovakvih je na svakom koraku, jebaće vam majku dosađivajući vam, čak iako ih ništa ne pitate. Kurčenje se najčešće završava kad im se ponos vrati kući sa stomakom do zuba, jer su prilikom vaspitanja zaboravili da je nauče čemu kesa služi.

Za razliku od letvičara, lajtvejt radnika na pilani koga krasi brzina i tehnika, dvocolaš mu je sušta suprotnost. Fizičkom konstitucijom Uruk-haia, dlakavošću Gimlija i dobrodušnom naivnošću Hobita predstavlja okosnicu drvnoprerađivačke industrije jugoistočne Evrope. On je sirova snaga i brutalna sila, koja dolazi da rešava posao kad tehnika zakaže - računar je fina i elegantna sprava, ali u nekim slučajevima gluvara i macola jedino rešavaju posao. Njegov zadatak je jednostavan, on je na njega fokusiran: "Preneti 5 metara dugu hrastovu dasku od 2 cola debljine, od tačke A do tačke B."

On predstavlja nebrušeni dijamant brđanske genetike, endemski naseljen u regionu Dinarskih Alpa, stoji kao brend zdravog čoveka sa naših prostora, veoma zajebana konkurencija rošavom flafičastom Francuzu, koji u periodu kad se ne hefta u rč degustira vina iz Provanse čitajući romantičnu poeziju, ili par brkatom Nemcu, koji pekući Bregenwurst kobasice, trlja brk i zamišlja još pokoji pohod na Balkan, vođen željom da svoj svingerskom perverzijom dobrano degradirani genetski materijal, obogati Y hromozimima balkanskih gorštaka.

Dok je dvocolaš bio dete, umesto tetrisa i lego kockica slagao je betonske blokove kad je ćaća gradio ispust za krmke. Dok su zapadnoevropska deca po dijetalnom hlebu trljala Nutelu, njemu je mati u pola vruće pogače, promera k'o rezervni točak Peglice, stavljala red slanine, red kajmaka, red slanine, red kajmaka i tako pe'šest puta. Umesto engri brds igrice, on je kamenom od kupusa gađao komšijinu junad kad mu pređu u detelinu.

Na prelima, obučen u donji deo Eurosport trenerke, pleteni karirani džemper i gumene opanke, obrijan britvom i naprskan Brionom, predstavlja plen za oćnije brđanke, koje razočarane u bledunjave hipstere i slabašne momke, traže utehu u dva kvadrata njegovog ramena za plakanje. Sa brđankom u srećnom braku dobija petoro rumene i zdrave dece, i tako u krug.

Romski gastarbajterski Mercedes, naravno karavan, prestižne klase S, u narodu poznate kao "Slonče". Zelene je boje, uglavnom metalik, sa ponekim stikerom u dezenu vatre, zmaja ili zajebanog tribala. Sedišta su jako topla zimi, zbog izolacije koju pruža jambolija, proštepana koncem u kontrasnoj boji. Na retrovizoru u kabini postoji još jedan retrovizor, aftermarket, prelepljen preko starog, samo triput veći, oko kojeg visi par kockica, takođe od jambolije. Radio je fabrički, sa CD šaržerom punim CD-ova zajebane produkcije, čiji su izvođaču Ćemo, Sejo, Vendi, Ekrem i drugi. Zvučnici su pojačani do daske, pa glasovi pomenutih persona zvuče dodatno izobličeno. Konzervu drži nezabilazni držač čaše, a na instrument tabli stoji nekoliko pari naočara za sunce, širokih ramova i prepoznatljivih brendova kao što su Versaće, Dejan&Goran, Emporio Armani i ostala zajebana gej populacija. Lajsne na vratima su kako spolja, tako i iznutra ukrašene dodatnim samolepivim lajsnama od hroma, a mesto pored brave ukrašeno raznobojnim tzv. mačjim očima... Na haubi je dodat još jedan znak Mercedesa, čisto da se zna! Do duše malo veći, upadljiviji, verovatno od kamiona. Kokpit obilato vonja na parfem, ponekada i na dva parfema i muški i ženski. Čisto zbog ravnopravnosti polova. Zadnju šoferku krasi dodatno stop svetlo od šesnaest LED dioda, koje sijaju raznobojno kada se vozilo da zaustaviti pritiskom na srednju papučicu. Na kraju krajeva, kakav bi to auto bio kada komšiji ne bi boo oči svojim sjajem i blistavim blještavilom?

Poznati književni žanr veoma zastupljen u čitavom svetu, koji se neverovatno primio kod nas, pa je po ovdašnjoj začetnici žanra i dobio ime.

Sve je počelo objavljivanjem prve knjige Mirjane Bobić-Mojisilović "Muškarac za doručak" koja je kao munja pogodila izuzetno zatupljeni balkanski region, što je otvorilo vrata drugim jako talentovanim i maštovitim spisateljicama da prenesu svoja ubeđenja, misli i maštu svima nama.

Žanr je karakterističan po tome da ga uglavnom pišu žene u "najboljim godinama" sa dva do tri prezimena, često uspešne u nečemu što ostali ne mogu da razumeju i karakteriše ga da ima više onih koji pišu od onih koji čitaju, ali to ne smeta. Nije ni poenta čitati, već je poenta da onaj ko piše, pored ostalih titula starlete, glumice u pokušaju, pevačice zabavne muzike ili voditeljke, doda sebi i titulu pisca, koja im dozvoljava da nose one ogromne, nove ultra-popularne naočare za vid koje im pomalo izoštravaju inače tup pogled. Naravno ima i muških izleta u tom pravcu, ali oni i nisu toliko zapaženi, osim nekoliko ekranizacija dela Siniše Pavića, za koga se ionako tvrdi da ima višak ženskih hormona.

Tema mirjanabobićmojisilovanje knjiga je uglavnom luksuz i 'vatanje nekog izuzetno bogatog muškarca, kao i 'vatanje muškaraca uopšte, koje mora da se dešava na nekom vrlo egzotičnom mestu i mora da bude toliko romantično, da se čak i Hju Grant rasplače, a Hju je prošao sve što je romantično na planeti.

Naravno hepiend mora da bude na kraju, pored ljubavnog i finansijski jer nije ona džaba jurila njega kroz celu knjigu i očarala ga potpuno da bi sada živeli u garniseri u Batajnici. Dobro, tu je uvek izrazito zla suparnica čije se zlo, pored toga što pokušava glavnom liku knjige da utera pušku, pojačava u nekim delovima knjige izuzetno svirepim ponašanjem kao što je gađanje saksijom dece Romulanaca koja prose ili tako nekim histeričnim napadima, na decu, umiljate životinje i sve što je malo i slatko na planeti.

Pisaca ovog žanra je sve više i smatra se da će do 2050. pola ljudi na planeti pisati knjige, a druga polovina čitati.

Narkomanska pička. Iako su već svi njegovi drugari uveliko prepišali tu fazu, on i dalje nema muda da se pukne ujdom ko čovek, već se zguta trouglićima ko šotka kukuruzom pa sedne na prvu slobodnu klupicu u parku sa el-imaš-cigaru-brate pogledom, sam, jer su mu se ortaci odavno navukli na nečijoj gajbi, slušaju ziku, gledaju u kompjuter, zid, luster, dremaju...jednostavno uživaju ljudi, sklonjeni od svih vremenskih neprilika i rizika koje donose slična javna mesta.
Vuk samotnjak, još uvek balansira i gleda na koju će stranu tas na vagi da prevagne, stoga ga ne prihvataju ni strejtaši ni oni drugi, oni njihovi (njiiiiiiiiiiiiii), jer nema svoje pleme. Tek ponekad nađe nekog kolegu po bombonici, ali ni to nije dužeg daha, jer će i dalje ostati veran štekajući plastične tablice iz apoteke, bolnice, ili fioke bivšeg ortaka iz osnovne čiji ćale redovno posećuje hemoterapiju.
I pored tolikog potencijala, kapaciteta, dečko jednostavno ne pomišlja da napreduje. A bio je malo čudan u poslednje vreme, svi se nadali da će da prebrodi tu odvratnu fazu. Nije.
Šteta.

Rizično visok stepen klimanja i nesigurnosti situacije. Znamo da su tu, čvrsto pričvršćenja, ali nelogodan osećaj i strah se pojavljuju prilikom svakog šmirglanja taržančića. Stanje je čupavo i dlakavo a veoma lako može prerasti u sranje.

Konstrukcija rečenice sa odgovarajućim pridevom u akuzativu na kraju, kojom se uglavnom služe majke, babe, tetke i druga ženska stvorenja u cilju vaspitavanja svoje dece, unučadi i ostalih neposlušno-bludnih potomaka ali takođe i kako bi, onako usput, eventualno i podjebale svoje drage muške supružnike koji, ništa ne sluteći, dremkaju ispred upaljenog televizora u dnevnoj sobi. Pun efekat se postiže posle godina i godina ovakve tihe ali uporne indoktrinacije. Muška se deca tako jednog dana užasavaju ideje o očinstvu dok odrasli ženski primerci, prisećajući se sudbinskih reči iz naslova, strahuju od potencijalnog rađanja dece i zasnivanja porodice. Nažalost, gubitak je obostran a dece je u međuvremenu sve manje i manje...

Srpski fudbalski reporter koji je gotovo ceo život proveo u Hrvatskoj, čuven po možda i najpoznatijoj rečenici u istoriji prenosa sportskih utakmica " Ljudi, da li je to moguće" koja je izgovorena nakon gola Radanovića protiv Bugarske i odlaska na evropsko prvenstvo naredne godine! Poznat po mnogim nebuloznim izletima komentara usled manjka koncentracije zbog isto tako manjka sna.

Izraz koji se koristi da osobi koja se preterano loži, pa reaguje burno za svakakve gluposti, kažeš da iskulira.
Univerzalan je, ne mora da se koristi samo za ženski rod.

(film po američkoj licenci, za srpsko tržište)

Padne tako nekom niko-i-ništa tipu da postane pisac. Dosadio mu ćelavi, brkati, grozni šef da mu svako jutro drži pridike. Daje spektakularan otkaz, nabija šefu u usta papir, frajerski odlazi među onim paravanima, iritatnoj koleginici udara cajper. Onda ode na neki tavan-mansardu-kuću u Sabanti, ponese staru pisaću mašinu jer nije fora da piše na kompjuteru, kuva kafe, razbaruši kosu, sav je u zanosu, opet kuva kafe, unajmi ženu koja će da mu čisti brlog i kuva podvarke i to je to. Al onda nastupi blokada, jer šta koj kurac on da piše kad je realno glup, smarala ga Ana Karenjina u srednjoj. On se onda nervira, gužva papire, kuva kafe, kanta je prepuna papira, opija se, ide u Kazino božemeprosti, zaljubljuje se u devojku koja mu pomaže, kuva kafe, ne zna šta će sa sobom. Odjednom se seti da napiše sve to što mu se desilo, prianja na rad, sav je u ekstazi, kuva kafe, dođe do kraja al ne lezi vraže! Ova krava otvara prozor da vidi bolje zvezdu padalicu ili ipak da se najebe majke deci što bacaju petarde ispod, napravi se promaja i odnese sve, ali sve listove sa stola u reku Lepenicu koja se odjednom pojavila ispod prozora. Vuče od reke(!) jebiga. Pisac trči, devojka takođe, kupaju se u Lepenici do članaka, kupe listove, kuvaju kafe, i odbacuju usput komad po komad odeće, došli već do Maršića, taman da se poljube al on udara glavom o kontejner koji su ubacila u reku(!) opet ona nestašna dečica s petardama mamu im jebem. I ode sve u Batočinu. On se onda budi u bolnici i kaže: možda sam roman izgubio al sam ljubav steko, ona kaže: i sve što si steko potrošiće neko, tu se ljube u smrdljivoj sobi punoj staraca, starkelje pare oči, upada sestra Antonija koja zgranuta stavlja ruku na grudi i kaže ijuuu! I tu je kraj i kreće neka njanjava muzika a dr Lovčević i dalje ne zna gde su njegove klompe i koje je boje sljezina:

Rečenica koju izgovara narator sveže nadahnut slušanjem nečijeg izlaganja.
Oglašavanje inspiracije.

Mladi američki košarkaš. Rođen u preriji, tamo negde u pički materini, država Misuri ili Misisipi ne zna se, u nekom vigvamu plemena Sijuksa, od oca Crvenog Ludog Konja i majke Jevrosime emigrantkinje iz Čuruga.
Nije mu se svidelo da jaše konje tamo i da pali vatru i pobeg'o jedne noći na istok.
U kanti za đubre, dok je tražio da jede, naš'o neku basketaru i krenuo da dominira na onom strit basketu. Videli ga skauti i ni više ni manje doš'o Tomo u Atlanta Havkse. Da li je to zbog prezimena ili slučajno, nemam pojma.

Bio mali pa zaigr'o pleja. Kažu da su on i Vajdumi Racku bili jedan od najboljih tandema koje je američka košarka i NBA liga ikada imala. Šut za 3 mu fazon 90%, bacanja ne može da promaši, svaka druga tekma ima tripl dabl. Na kladionicama granica za poene mu 35.5 uvek. Al' peder neće da uzima steroide pa neće da ga zovu u reprezentaciju Amerike....

Boli ga kurac. Ode kad je Svecko tamo u preriju kući, kupio svima po jedan televizor tamo, gleda kako se Ameri muče protiv Srbije dok mu one Indijanke puše kurac jedna po jedna. Ćaleta, Crvenog Ludog Konja ne može još uvek da nauči šta su slobodna bacanja, evo već 3 godine pokušava.

Neki Indijanac Sijuks tamo bio mnogo ljubomoran na njega i ubio ga na spavanju. Zakl'o ga nožem. I tako mlada nada Amerikanaca propade i sad kuca sa Svetim Petrom.