Nije baš preterano logično, ali tako se kaže u narodu. Kada ste sa nekim ko preterano žuri i vi ne možete da ga pratite, ili vi žurite pa vas ne mogu da prate, velika je verovatnoća da se pomenu konjske trke: "Gde bre žuriš? Pa ne idemo na konjske trke." Što se mene tiče, ako kreneš na vreme na konjske trke, možeš da ideš i polako kao i u pozorište. Tu je uglavnom nastala zamena, tako da se u narodu odomaćio izraz "ne idemo na konjske trke", umesto "nismo na konjskim trkama".

Pojava koja sadrži niz akcija i reakcija. Nalaziš se u klubu, alkohol te polako uzima pod svoje i u jednom trenutku skontaš avion-ribu. Kreneš konjem na kraljicu, startuješ je i naravno ispušiš. Vratiš se ortacima, resartuješ se od cuge, prilaziš istoj ribi i startuješ je ponovo. Ovo se može ponavljati sve dok se ne pojavi njen dečko ili najbolji ortak koji nad tobom izvrši šat daun ili dok tebi samom ne padne sistem usled konzumacije.

Za kratko vreme preći veliku razdaljinu, malom brzinom.

Moji koraci odzvanjali su praznim hodnikom dok sam pažljivo hodao u tami. Korak po korak, polako i sigurno, išao sam ka svom cilju. I bam! Saplećem se o klompu,padam i izbijam sekutiće. Bol ne osećam,nista ne osećam...tu ja samo užarena strast koja me tera napred.
U kući je bio mrak. Možda je nestalo struje, a možda su je i isekli zbog neplaćenih računa, mrak to nije zanimalo,on je bio tu da se pobrnine da ne uspem. Ali džabe, ništa me nije moglo zaustaviti. Ni klopma,ni luster u koji sam upravo udario, ni ta veličanstvena zavesa noći koja bi neke sa manje srca vec odavno odvratila i poslala na spavanje. Ali ne i mene. Ne! Mnone je gospodarila jedna strašnija sila. Obozula me je, stavila pod svoj povodac, terala bičevima napred. A ja sam išao,korak po korak polako i sigurno. I bam! Uspeo sam, nekako sam se provukao kroz plašt tame i dosao do svog cilja. Nesigurno otvaram ta mala vrata zbog kojih sam toliko propatio, i koja su uspešno sakrivala moje čežnje,snove i želje. Ali ne više! Ne,ne,ne! Sada sam tu,uspeo sam! Konačno, završiću to!
Uspevam da pronadjem nož i krećem da sečem....i odsecam pola prsta. No, ne smem dozvoliti da me to omete sada kada sam ispred kapija svog raja. Vođen višim silama, uspevam da završim svoju svetu misiju bez daljnjeg samopovređivanja. Uspeo sam, došao sam do toliko željenog parčeta torte. Halapljivo navaljujem na njega, nesluteći da ću petnaest sekundi kasnije umreti usled gušenja svećicom.

Eto, polako dogurah do tih četrdeset godina... dobro, nisam ja lično, al' gledam da će biti tako. Daleko su tridesete, ali još dalje dvadesete. Neki zli jezici bi rekli da si mator, al' ne, nisi ti mator, ti se spremaš na to, ušao si u drugo poluvreme i te šeme. Op! Rima, poluvreme-šeme, vidi malog. Ček', ček', da se vratim na temu. Da ne pucam po moralu ovih +40, nećemo o tome kako se polako bližiš penziji, kako tukson prestaje da te sluša, malo-malo pa ste u nekoj zavadi i to.
Elem, te četrdesete i nisu tako loše, imaju one svojih prednosti... npr. nikad više nećeš dobijati kaznu za prekoračenje brzine, jebiga, više ne juriš da kupiš neku mašinu, sad samo ono, Punto Klasik na rate, eventualno, Škoda Jeti, mini džip, 'iljadu šesto kubika, registracija ništa, potrošnja ništa, a možeš da vučeš tastu višnje kad završi berbu. 'Ajd da se ne udaljavam od teme... više ne moraš da zajmiš pare da izvedeš neku cicu, jebiga, žena tu, nema puno mrdanja, eventualno, tablić sa kumom subotom uveče. Nema više jutarnjeg mamurluka, sad smeš da se napiješ samo na slavi kod nekoga i to ako ti je baš, baš blizak prijatelj il' rođak. Kad smo kod toga, tu je i žena, ima ko da vrati auto, prc! Eto kurac taksistima, znali da oderu kad vide da si pijan, pa ti još ostavi broj, da te odveze ujutru do kola, banda! Ima tu još lepih strana, ali ovo su neke od bitnijih...

Konstatacija koja se obicno pojavljuje u ranim jutarnjim casovima,kad posle burno provedene noci vidis samo krevet.U takvim situacijama dosta ti je alkohola,kafana,zurki(i svega sto ide uz to).Glavni motiv ti je da se nekako dovuces do kuce,ako imas para,sve ce biti mnogo lakse(hvatas prvi taxi,nije iskljuceno i da pojedes nesto uz put)a ako ne(posto si predhodno popijo sve u gradu) put do kuce bice prava avantura.Dakle stavis ruke u dzepove pa polako uz put mozda imas i srece da naletis na nekog ko je kolima a fura u tvom pravcu.

Prvo pijanstvo u životu.

Osoba koja se protivi ustajanju u pola 6, iako zna da mora da se ide u školu. Alter ego iliti drugo ja, može po naravi da bude veoma gadna. Gadna narav se često ispoljava bacanjem jebenog mobilnog telefona, koji ti zvoni već po deseti put, po sobi. Posle bacanja telefona nastupa mrzovoljno odlaženje do kupatila. Alter Ego zamenjuje pravu osobu sve do pola deset, onda polako sve dolazi na normalu, samo da bi se idućeg dana sve opet ponovilo.
I posle se profesori pitaju zašto ne znaš lekciju ili zašto si loše uradio kontrolnu iz fizike!

Prvi porok. Počeli ste sa nekoliko nevinih partija Street Fightera da bi celu noć zaglavili igrajuće Golden Axe. Zatim ste krenuli da je uzimate u sve većim dozama. Više niste išli u vrtić. Majka se pravi da ne primeti vašu ovisnost. Kasnije se krenuli na jače stvari. Pojavio se Sony. Fighting Force vas vraća u onu istu nirvanu kada ste prvi put probali Segu. Ali sve to traje privremeno i krenuli ste i na PC igre. Predozirali ste se par puta sa Diablo II i iako ste vašoj majci obećali ,dok ste bili u bolnici na rehabilitaciji, da će te prestati, niste mogli. WarCraft III vas je polako povukao ka WoWu. Danas, posle gotovo 15 godina samo ste senka. Neki to zovu nolajfer. Vi se tešite da ste gamer.

Znaš da ti se ne piše dobro. Ruke podrhtavaju i gube snagu... Knedla koju si progutao veličine je betonske kugle za demoliranje zgrada. U gaćama više ne osetiš džordža. Sklupčao se do pikto-dimenzija, a svoje pratioce uvukao kao u neku pećinu. Ionako si androgena muška devojčica, sad da te neko i uhvati za međunožje, tražili bi ti kliću. Bez zajebancije. Tvoja krv sve sporije dotiče do ekstremiteta, iza leđa osetiš dah smrti. Polako se vucaraš, već polumrtav do svog egzekutora. Više ništa ne osećaš... Zadnje reči pred smrt čitaš sa usana svoga sudije:

U životinjskom carstvu neke životinje mokrenjem obeležavaju svoju teritoriju koju čuvaju životom..dok se u teretani za obeležavanje teritorije koristi peškir..zašto?
Iako bi svako normalan pomislio da ljudi dolaze u teretanu da bi vežbali..nije tako..takva vrsta polako izumire,sve je više onih koji rade po principu 2 skleka-hemija..2 zgiba-hemija..
dakle postupak je sledeći..bace se peškiri na sprave i zatim se skuplja u sredinu kako bi se razmenila iskustva o steroidima i od kojeg te najmanje peckaju ledja i najmanje se smanjuje polni ud.
NAPOMENA:Peškir neće biti uklonjen sa sprave dok se ne završi seansa o hemiji.

Vode poreklo još od antičkih vremena pa sve do danas.
Danas one izgledaju ovako: borba počinje tako što se društvo prvo bori kako da skupi dovoljan iznos da kupi gajbu Lav piva, nakon toga počinje borba ko će ući u trgovinu izvaditi hladne lavove iz frižidera i zameniti za one tople koji su već u gajbi i platiti tu gajbu. Ozbiljnija borba počinje rasporedom osoba koje će nositi gajbu do oderđene destinacije gde će se piti. Pre same pijanke odvija se borba za neku on onih hladnih piva u gajbi. Polako se javlja i borba sa mjehurom i destinaciom pražnjenja istog, nakon određenog vremena bez borbi polako telo počinje da se bori sa gravitacijom, a i jezik pruža otpor i neke reči ne uspeva da izgovara kako treba. Iznenada se javlja borba za zadnju pivu u gajbi. Ako je društvo brojnije, sve gore navedene borbe se ponavljaju zbog sledeće gajbe ali sa mnogo više galame. Jedna od težih borbi je kako isprazniti drugu gajbu jer više nema mestu u želucu iako su oči još gladne, borba sa gravitacijom je sad pet puta teža, mjehur stvara nove probleme, zadnja borba sa gajbom je ko će je vratiti u prodavnicu. Na putu kući je borba sa snom i borba sa nekim lavovima iz želuca koji žele da izađu van. Pred kućom je borba sa ključaonicom, na krevetu vas čeka borba sa sobom koja se okreće pred vašim očima. Ujutro je borba sa onim drugm lavovima jer sad oni svi žele napolje, a ostatak dana je borba prevelikom glavom i sa samim sobom.

04:00-04:30
Penzioneri polako ustaju da bi kupili prvi hleb iz pekare koja prva otvara u gradu. Ako je dan kada se deli penzija, ustaju sat vremena ranije.
05:00-05:30
Prva smena. Radnička klasa, klasični šljakeri koji odlaze na svoje slabo plaćene fizičke poslove.
07:00-07:30
Učenici, pojedini studenti, zaposleni u malo bolje plaćenim zanimanjima.
08:00-09:00
Deca, druga smena i oni koji budu probuđeni od strane penzionera koji se vraćaju sa hlebom.
12:00-15:00
Studenti, nezaposleni sa raznim stepenom obrazovanja i treća smena.

Ono sto sve cesce vidjamo na koncertima AC/DC-a, Iron Maidena, Durkwood Duba (ovoj sam prisustvovao) i ostalih bendova cija muzika ne prilici ovakvom vidu "uzivanja" protiv kojeg nemam nista, ali koji postaje sve nasilniji i retardiraniji i ljudi pocinju da ne kontaju poentu svega - da se dobro izgurate,po koji put i udarite, ali nista drasticno, a ne da zamisljate da ste na Pelenorskim poljima medju Rohirimima i Orcima... Dovoditi devojku, ili ne daj boze decu, ukoliko ste neki sredovecni postovalac kvalitetne muzike, polako postaje glup potez, osim ako necete da slusate bend sa zadnjih redova tribina...

Svaki čovek teži sreći, i mada često nema jasnu predstavu šta bi ona trebala da predstavlja. Uglavnom vidimo na tv-u kako bi ona trebala da izgleda, u spotovima lepih i uspešnih pevača i pevačica, dokumentarcima o holivudskim glumcima, putopisima o Bora Bori i Azurnoj obali..Gradimo karijeru, dižemo kredite, vijajući svoje velike snove, i sve smo više umorni, depresivni, osećamo se neostvareno i nezadovoljno. Polako, počeli smo mnogo više da cenimo ono što drugi imaju, i zaboravljamo vrednosti onoga što imamo mi, tu i sada. Ono čije vrednosti postajemo svesni tek kada bez toga ostanemo.

Krajnje zanimljiva situacija u kojoj obicno ucestvuju dva majmuna(starija momka majmunske gradje) i jedan slucajni prolaznik.Dogadja se sledece:dva momka u kolima traze koga ce da tuku(provokaciju ce sami uciniti),k'o porucen ispred njih ide jedan slucajni prolaznik.Tu dolazi do zapleta, momci u kolima sviraju obicno sviraju prolazniku,prolaznik se sklanja u kraj,a onda majmuni zaustavljaju kola i izlaze,polako se krecu ka prolazniku sa samo jednim ciljem,izudarati coveka.Ostalo je istorija,medjutim ne mora da znaci da ce momci iz kola ispuniti zeljeni cilj.

Napokon naći pravo rešenje za neprijatan miris nogu.

Stan koji obično prvo čuješ na ulazu u zgradu, osetiš kad se popneš na sprat i vidiš tek kad dodješ do vrata. Higijena je iz njega izbegla, a stvari se dovedu u red kada gazda dolazi po kiriju, i delimično kada se nešto privodi. Jednom rečju, zreo je za svaku postojeću inspekciju.

Kuhinja je u takvom stanju da vas je i mister Muskolo prokleo, osveživač joj odavno ne pomaže, a javlja se ideja da sudove bacite i kupite druge. Frižider je progovorio. Kreveti su nenamešteni, knjige i papiri su svuda razbacani, fotelja nije u funkciji od silnog veša koji je na njoj, zavese su požutele, a u kupatilo komotno možete da zatvarate čudovišta da malo i ona osete strah.
Tepih polako postaje jednobojan, paučina može da posluži kao mreža za odbojku, na ormanima prstom možeš da ispišeš "Obriši me", ostavu ne otvaraš da ti nešto ne bi palo na glavu, a veš će se odneti na pranje kada se konačno utvrdi na koga je došao red da ga odvuče do perionice (pregovori su počeli pre dve nedelje, i njihovo okončanje se ne očekuje dok se ne ostane bez čistih gaća i čarapa).
Stan se uvek sredjuje odredjenim danom, sutra, a jedino dobro u svoj toj priči je što uvek pred slučajnim gostima možeš da okriviš ovu dvojicu..

Mistična savitljiva podloga sa koje se pravi potencijalni odraz ka košu sopstvenog uspeha. Figurativna trambolina koja svojim korisnicima pruža latentnu ali idealnu mogućnost da preko njene neupadljive ali skokovite površine odskoče u visine sopstvenih karijera. Nezaobilazan i pomalo mistifikovan termin kada je ambicija rendom homo-sapiensa u pitanju. “Mistifikovan” jerbo pomenutu dasku može predstavljati apsolutno bilo šta; od slučaja do slučaja zavisi da li će to biti, na primer, pozicija jednog kopir-majstora ( onaj što kopira; prim. prev.) u mnogoljudnoj kompaniji čiji je pravac poslovanja obično nepoznat njenim zaposlenim ali dakako “ima neke veze sa export-importom”, šalter dimenzija 2x3 metra za potrebe javnog sektora koji - ukoliko se preživi - obično vodi u nešto veći radni prostor ( 4x3; prim.prev.), ili polni ud pretpostavljenog, direktora ili debelog i najčešće ćelavog producenta - zvanog "Bolero" - koji se nekako i dâ preživeti ali ne i zaboraviti.

Uglavnom, sve su to tipovi motki kojima naši kandidati za svetlu budućnost postaju Bubke svojih profesija, odistinski ostvarenici vremêna uloženih u sebe sâme. Mada i ja serem previše...

Elem, za sve one koji u svojoj trenutnoj poslovnoj realnosti žele nešto više od titule "malog od palube", potrebno je reći "hop!" veoma strpljivo i polako i verovatno nekoliko desetina hiljada puta pre nego konačno i upali. Izvestan period kaljenja im, razume se, ne gine...

Kod njega nema frka, panika...
Prvo rakica, pa cigarica, pa dokazi o važnosti njegovog zanata na ovoj planeti, još jedna rakica i cigarica naravno...
Onda polako počinje da se prikrada veš mašini i ni poklopac nije skinuo, a već zna šta je!
Auuuuuuu Programator!
Ceo dan rasklapa, sklapa, lepi trakom, kritikuje kvalitet vode...
Dok mu dolivaš 10-tu čašicu, već ražmišljaš od kojih para da kupiš novu mašinu!?!

Kad ono na kraju dana, ženska čarapica zaglavila bubanj!

Platiš mu 20e za delove, jer ruke nije hteo da naplati i mrtvog pijanog ga izguraš iz kuće.