Priča o cvrčku i mravu

Svima dobro poznata pripovetka o vrednom mravu koji je čitavo leto proveo u mukotrpnom radu, i cvrčku koji je za to vreme svirao i lenčario. Kada je nastupila neminovna zima, siroti cvrčak zakuca na vrata vrednog mrava da izmoli malo hrane, ali ovaj ostade gluv i slep na njegovu muku, primećujući kako je letos, dok je bilo vreme, trebalo da sakuplja letinu i uloži napor kako bi preživeo.

Ova priča je, zapravo, u najkraćim crtama načelo protestantske etike : "Vredni i trudoljubivi bivaju nagradjeni, lenji i nesposobni pate". Životna filozofija koja u najvećoj meri isključuje Hrišćanstvo jer je sama srž i osnova na kojoj ovo počiva - milosrdje. Čitav 21. i dobar deo 20. veka počivaju na ovoj tezi, zahvaljujući čemu danas imamo čovečanstvo koje je u najvećoj meri sebično, gramzivo i bezobzirno.

Epilog : zavejan snegom, cvrčak skapava kraj nekakvog kontejnera, dok mrav, s druge strane, guta bromazepane i laudanum, oblači se u ženu i gura vibrator medju guzove, pati, očajava i naposletku reže vene u toploj kadi, jer zima je duga, a život pod zemljom bez ljudskosti i zabave je, i pored sveg izobilja, nepodnošljiv.