Prijava
   

Žoharke

Pripadnice ofanzivne andergraund subkulture, obožavateljke panterametalike i zvuka viskofrekventnog urlikanja, konzumenti kozmetičkih preparata drečavih nijansi plave i ljubičaste, kao i odevnih predmeta sličnih dezena i neobičnog kroja. Danju spavaju, noću puše, piju, mrču i stvaraju nove polne bolesti. Kod običnih penzionera izazivaju strah, paniku i insomniju, kod bivših vojnih lica i pripadnika db-a prezir, agresiju i povišen pritisak.

NENJ TEKST MESSAGE
-Roki, otključaj vrata, dolazim s nekim ribama za deset minuta-

...klik-klak...

- De si, kume! Ovo je moj drug Marko, ovo je Tina, ovo je njena drugarica... Kako beše?
- Orhideja.
- Drago mi je, ja sam Marko, mada me možeš zvati Fikus, čini mi se da ti to više odgovara.
:Orhidejin nemi pogled:
- Okej, drugari, cepajte vi, šalite se, volite se, Tina i ja idemo ovamo da joj pokažem modele demokratije po Lajphartu.
- Aj, živi bili.

- Orhidejo, oćeš popiti nešto, da te pita čovek?
- Apsint. Može i votka.
- Apsint? De apsint da ti nađem? Imam tu neku domaću, ima vops... Vinjak ima.
- Može vinjak.
- Uuu, svaka čast. Vinja koladu ili finjak? U stvari, nemam fantu, tako da nem...
- A?
- Kažem, nemam fantu, samo koka kolu.
- Ma ja ću vinjak, ako imaš.
- Čist?
- Pa da.
- U, sestro, ne bih ti ja to preporučio... Izvolte.
- Stavi tu.
...
- Znači Orhid...
- Je l' imaš soma?
- Kakvog soma?
- Soma dinara.
- A, to. Imam, što?
- Daj.
- Šta da dam?
- Šta, oćeš da ti pušim?
- ???
- Ćeš da ti drkam? Može i u pičku, ali samo s kondomom, imam osip, mora da je neka bolest opet.
- Šta koj kur...
- Ajde, posle možemo da nabavimo krek, znam gde ima za soma i po.

   

Ko da te Konami krstio

Uglavnom prećutna opaska, na nečije recimo ''neobično'' ime.
Nastala je na osnovu Konamijevog neimanja licence, te davanja svakojakih imena igračima u PES-u.

- Aleksandar drago mi je.
- Fajazdehulin Pimpekagović drago mi je.
- Ko da te konami krstio.
- Molim?
- Khm, drago mi je, izvolite sedite.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------
------------------------------------ VOS tim PES edišn:--------------------------------------

--------------------------------------------Gonlfzo--------------------------------------------

----Fekzbalukmakijak-----Johy Kubajerb------Enelim of teh worthl------Dagid

--------------------------------------------Agvilni----------------------------------------------


--------------- Dveki avod-----------------------------------------Chalez----------------

-------------------------------------------Teh Prolf--------------------------------------------

-------------------------Ankrev Aklovk -------------Gluksi svok---------------------------

Reservs:
-Shvahlan
-Rehve
-Bvdlga (on je ionako ko da ga je Konami krstio)
-Marakveloulios
-Belokp
-Lugdin Čalk
-Nikna 92
-Zlokvin Mlugnaj
-Driti dravf
-Muln Uvktd owkm 18
-Egvektikar
-Bukzum
-Wlite

   

Ko je sad konobar?

Trijumfalno pitanje koje se postavlja svima koji ti se smeju kada si uporno drugi ili treći i kada te neko uvek pobeđuje, a onda kada dođe trenutak da razvaljuješ i melješ sve pred sobom, tada samo uz izuzetno namršetenu facu postavljaš ovo pitanje, a niko nema odgovor, jer je svima jasno da su ti takvi kao oni i dali motiv da budeš šampion.
Pitanje je nastalo zbog svih onih koji su se kurčili dok je Đovak pobeđivao i prozivali Rafu, Federera i Mareja da su konobari koji skupljaju tanjire za drugo mesto, a sada Đovak već počinje da dobija ozbiljnu kolekciju istih i do kraja godine, moći će sve goste na slavi da posluži u tim tanjirima.
Naravno nije Đovak kriv. Mi smo govna.

Kraj meča na US Openu. Đovak i Marej prilaze mreži da se pozdrave.

Đovak: Good match Andy.
Marej: Yeah. Ow Đovak.
Đovak: Yes?
Marej: I got message for posterdžije on Vukajilja.
Đovak: What message? I'll tell them.
Marej: Ko je sada konobar motherfuckers!

   

Kad god doš'o, doš'o si pre Šanzama

Izraz koji se lagano odomaćuje na VOS-u i ulazi u pravi sleng, jer možeš i pola sata da zakasniš ali stižeš sigurica pre Šanija.

Kamenje, Ada Ciganlija. 18:15h

Johnny Kurajber: Jel krećemo? Šes i petnajs je.
Fejz: Evo da popušimo još po pljugu, taman Marvelj kasni, pa da ga sačekamo, javio mi se.
Agilni: Pa kada dolazi?
Fejz: Za deset minuta.
Marvelj: Evo me ljudi. Izvinjavam se što kasnim.
Enemi: Ma nema frke kad god doš'o, doš'o si pre Šanzama.
Deki: RASKANTAPOCEPOAĆEMO VAS!
Andrej Arlovski (dupli nalog): Ma jes' pon'o niveu ti?
Drti Dvorf: E ajmo, al' prvo da nađemo onog klinca što mi je ukr'o loptu.
Zoki Munja: I da ga zgazimo viljuškarom, taman će do tad i Šanz doći.
Bebop: BLAAAAAARGH!!!
Ludi Čak: Bebop dao signal. Idemo.
Ninka: Ajmo ljudi NINČI MI SE!!!
Burza Maradona: Ajmo bre. JA JEMEEEEEEN!!!

I posle tog borbenog usklika, ljudi kreću da se sklanjaju besnom čoporu s puta, a Šanzama još nema.

   

Jabuka, Banana, Kruška i Peščani sat

Ako je sudeći po voluminiziranom vokabularu današnjih modnih dizajnera, stilista, personalnih trenera i pedera uopšte, u naslovu su nabrojena četiri osnovna tipa građe kod žena. I dok u svetu visoke mode od pripadnosti jednom od navedenih oblika zavisi ne samo konfekcijski broj već i čitava karijera jedne mlađahne manekenke, u "običnom životu" čitave horde ženske čeljadi se sve više i više okreću verovanju da će ih "ramena u ravni sa kukovima", "definisan struk" ili "delikatni gležnjevi" determinisati za ceo život, neretko i po završetku istog.

U epohalnim tumačenjima samoprozvanih stručnjaka u ovoj dubokoumnoj tematici - čije tekstove obično objavljuju tako fabulozni časopisi kao što su "Cosmopolitan", "Vogue" i "Perfex" - nailazimo na tako introspektivna proročanstva-uputstva koja nalažu da jedna "jabuka", na primer, nikako ne sme da nosi crvene cipele, jede gibanicu i uda se za muškarca koji ima manje od tri automobila. S druge strane, njena koleginica "banana" može da jede Bifteck "a la Balzac" dvaput nedeljno u "Maderi", ugađa svojoj deci "Pertini" jebenim igračkama i nosi prugaste "Burberry" šalove ali zato ne bi trebalo da jaše konje, nosi brus sa korpama i kuva ručak preko vikenda.

Svim ovim i sličnim životnim mudrostima, školovani pederi i osvedočeni ženomrsci uče naše drage majke, sestre, devojke i supruge a one, sirote, valjda u šoku od svog tog noblesa i zaslepljene nestvarnim bleštavilom silnih repriza o avanturama četiri kuravele u Njujorku i ne uspevaju da se opsete priprostog života kojem inače robuju. Slušati jebenu Snežanu Dakić najmanje mož' da pomogne...

Ne znam kako vi, drage i poštovane kolege moje, ali ja na čitavu ovu stvar gledam kao na jednu lepu veliku voćnu salatu dok peščanim satom merim vreme koje mi je potrebno dok istu ne pojebem...pardon, pojeDem. Prijatno.

   

Mogu je trojica jebati, a da se ne sretnu

Preteča debljine. Devojka koja svojim koračanjem stvara tektonske poremećaje, a teoretičari zavere je lično drže krivom za havariju u Fukušimi, jer se sumnja da je plesala uz ritmove ''Muzike za ples'' baš u trenutku prvog zemljotresa. Njena bestijalna pojava čini da Majk Tajson i Muhamed Ali izgledaju k'o obični školarci, a čudovište iz Loh Nesa u poređenju sa ovim kuriozitetom u pojmu neoblikovane ljudske mase ostavlja utisak savršenog komšije. Njena kćerka, bacačica kugle za svoju majku kaže da je veoma okretna, te da joj je potrebno svega 100 m2 prostora kada odlazi od kreveta do frižidera i nazad, te da su majčine ambidekstrozne sposobnosti posebno došle do izražaja otkad je počela da praktikuje konzumiranje bureka i ćevapa istovremeno.

Kada ne radi kao sparing partner sumo rvača, upražnjava honorarni posao kao izbacivač u klubovima, a Mišelin joj plaća godišnju licencu jer je koristi kao maskotu. Urbana legenda kaže da ju je Gradska uprava zaposlila kao štit od sunčeve toplote, plativši joj da u vrelim danima stoji na gradskom uzvišenju stvarajući hlad nad gradom. Priče da će se ispuniti proročanstvo o junaku koji će biti dovoljno hrabar i vešt da stupi u seksualni odnos sa bićem koje bez problema opslužuje trojicu još se nisu obistinile. Tu filantropske osobine pojedinca ne pomažu; jedino magnovenje uma ubogog mladića koji nije svestan u šta se upušta, ili hektolitri alkohola koji će i đembeloj omogućiti da u svojoj unutrašnjosti oseti nešto drugo osim ćevapa.

- E, Sale, pazi k'o ulazi.
- Šta, ko?
- Ma gledaj kod vrata.
- Šta da gledam, jebote?! Sve je crno u radijusu dva i po metra. Ko je ušao, jesi ti p'jan?
- Ama pogledaj malo bolje, ''to crno'' je đembela Milica.
- Aaa, a jebote? Brate, šta je ono?!
- Ćuti, moronu, nemoj da te čuje! Znaš da je Dragana isprebijala.
- Nije ni čudo. Njena ruka k'o moj torzo. Što ga je mlatila?
- Ma Dragan je muvao onu malu Aleksandru. I ona reče da je najbolje da idu na dupli spoj, da povede nekog ortaka za Milicu. A Dragan ni pet ni šest kaže da ne zna koga bi poveo, jer Milicu mogu trojica da jebu, a da se ne sretnu. Onda mu je Milica spucala kroše i ubacila ga u kontejner.

   

Spekulativni motiv roditeljstva

Predviđanje budućnosti i uloge roditelja karakterističan za skoro sve mlade ljude. Nekad kad zabodeš pivo u parku, a pored tebe prolazi mladi ćale i šeta klince, desi se da počneš da zamišljaš sebe u toj ulozi. Ili kad čuješ komšijsku decu ujutru u šest kako histerišu što još nije počeo Sunđer Bob. Tad uveravaš sebe kako ti to nećeš da dozvoliš. To je to.
E sad, postoje dve glavne karakteristike vezane za ovaj fenomen:

1. Svako sebe zamišlja kao do jaja roditelja, a decu kao do jaja decu. To je tako po difoltu.
2. Nelagodnost koja se javlja kod muških spekulanata, a vezana je za žensku decu. Nema ništa gore nego da zamisliš svoju adolescentnu ćerku, pripitu i u društvu napaljenih tinejdžera. Svašta ti prođe kroz glavu.

- Brate, razmišljam nešto skoro... Znaš li ti kakav ću ja otac biti?
- Kakav?
- Najbolji! Deca će me obožavati, prosto vidim to.
- Hehe, a i ja sam razmišljao o tome. I ja ću da budem baš do jaja ćale.
- Hehe. Kad klinac poraste malo, pa igram fudbal s njim. Pa uzemem godišnji, odvedem ženu i decu na more. Pa se kupamo tamo, vodim klince na sladoled, učim ih da plivaju...
- E, to ti je život.
- Da. Pa posle kad porastu, vodim ih u školu, pomažem im oko domaćeg. Pa usmerim dete ka sportu, da se razvija pravilno. Verovatno neko plivanje, tako nešto. Hoću i da budu samostalni. I posle isto tako, neću da im branim da piju i puše. Neka ih, tako sam i ja kad sam bio mlad.
- E jes, da puše.
- Pa šta, brate. Provaliće oni da ne valja to.
- A šta ćeš ako budeš imao samo žensku decu?
- Što?
- Pa, brate, ono... Zamisli imaš sina, pa ga vidiš kako šeta neku curu. Sve ti dođe milo. Pa još dođe kod tebe i kaže ti: Uh, ćale, kako sam jebao onu malu noćas! Hehe, sin je to!
- Hehe, istina...
- A zamisli dođe ti ćerka tako, pa ti kaže: Uh, ćale, kako me Peca odvalio od kurca sinoć, još me pička boli!
- Dobro, bre, seljaku jedan! Pa nećeš tako s detetom da pričaš! Jebote, kakav si ti retard...
- Ja ti ozbiljno pričam. Zato ja neću žensko, samo muško. Tebi svejedno?
- Normalno.
- E, a zamisli onda dođem ja za vikend kod tebe s decom. Nismo se videli deset godina. I tu roštiljanje, piće, zajebancija, a ovaj moj mali uvati tvoju ćerku i ubije je od kurčine, tako da joj...
- Alo, bre! Ti gledaš da ti razvalim tu vilicu poganu?!
- Šta ti je?
- Šta šta mi je! Šta šta mi je! Koga da jebe tvoj sin!?
- Brate, ti si puko. Zajebavam se, koj ti je kurac!
- Pa šta se zajebavaš s tim, nije to za zajebanciju. Jebote...
- Ti ko da istina imaš ćerku.
- Ma jebi se.

kraća pauza

- On da jebe moju ćerku...
- Još razmišljaš o tome? Rekao sam ti da sam se zajebavao.
:imitirajući glas sagovornika: - Moj sin jebe, njenjenjenjenje, jebač, njenjenjenjenje.
- C, koji si slepac.
- Ti si slepac. Tvoj sin jebač! Na koga?! Na tebe? Ti si jebao zadnji put dok još evro osamdeset dinara bio! Sledeći put ćeš da jebeš kad opet bude bio osamdeset dinara! Znači nikad!
- Puši kurac, jebala te deca.

   

Pacovi prvi napuštaju brod

Klasična izdaja od strane glodara ruke koja ih je hranila, na čiji su brod ušetali kao slepci, a sada, kad isti tone jer su ga išibale strahotne oluje i prebili talasi, gnusni siktavi stvorovi hrle ka drugom.
No, kapetane, nemoj da te to brine. Neka ti je oko uprto u pučinu i nek ti se srce ne smežuri od straha k'o u preplašene ptice pred njenom veličinom. Životna plovidba je surova, paluba često klizava, puna burad ubrzo splasne svoje zalihe. Jedan je tvoj brod, ali ako ga nemilosrdni Posejdon načne, moraš preći na tuđ i postati slepi putnik, no ostati dostojanstven do kraja jer nisi rođen kao pacov već kao kapetan. Nikada nemoj dozvoliti da brodolom uništi čoveka u tebi i pretvori te u mizernu živuljku koja podlo grickajući tanji užad te je nemoguće vezati čvor. I kada poslednji, razume se, budeš polazio sa svoga broda, kormilo isčupaj i ponesi sa sobom, a ne žali za sidrom i jedrima, dovoljno je pamtiti ih.
Nek ti je dobar vetar verni pratilac a mirna voda najveći prijatelj, brodovi ionako nisu baš najbitniji. Ono najvažnije jeste doći do luke večnosti, ako treba plutajući, plivajući, rveći se s talasima koji dave i uranjaju, koji tuku i pune usta i oči solju, ali preći ceo put kao čovek i nestati s penom što zatire postojanje.
A pacova je uvek bilo i biće ih.
Neka te pučina ne utopi pre vremena, a kad do toga dođe - videćeš njuške svojih izdajica obešene o bezdan i tvoja će duša oslobođena prhnuti put galebovih krila.

Kapetan: Brod tone ''drugar''! Umeš li plivati?
Jedan od pacova: Ne umem, al' sakriću se u tvoj džep!
Kapetan: Bojim se da nećeš, ja poslednji silazim, pacovi prvi napuštaju brod.

   

Da li ste pronašli Isusa?

Greška u koracima; zajeb u fundamentu.
Fraza kojom Jehovini svjedoci prodaju svoju čupri naivnom narodu, istovremeno rizikujući da lako podlegnu zajebanciji.

- Dobar dan.
- Ćao.
- Da li ste pronašli Isusa?
- Ne. Jes' ga vidio slučajno?
- Molim??
- Tražim ga od jutros. Eno stari gleda ispod kreveta, mater i sestre sam poslao u kuhinju da provjere da nije tamo. Nekidan se isto izgubio, tri dana smo ga tražili, men' se noge odsjekle. Voli tako da se šeta oko zgrade pa odluta. Babu smo poslali prije pet sati da vidi je l' u dvorištu, još se nije vratila. Sad i nju moramo tražiti.
- S takvim stvarima ne valja se šaliti!
- Ti si prvi počeo. Da ste malo pametniji i organizovaniji ne bi kucali na vrata svešteničke porodice... Vozdra nubaro!

   

Ćirilična zavera

Umrlice na paklama cigareta da se pišu ćirilicom, da Albanci i stranci pocrkaju iz neznanja.

   

Izdrkotina

Do jaja nadrkan lik. Svakog časa kao da se sprema za masovni pokolj. Sve mu ide na nervne završetke. Sve ga iritira, žena, deca, fikus, komšija, gavran na grani, tašta pa čak i pande. U fazonu je, pobiješ govna i gotova stvar. A često je i u, šta mi se koji kurac obraćaš, tripu.

Dobar dan Petroviću. Lep dan danas. Imam jedan poslić za vas...
- Kakav lep dan u pičku materinu? Samo što ne skapasmo ovde od vrućine. Samo neki posao i posao i posao. Ne može čovek na miru da popije kafu na poslu... Šta me ti gledaš bre ćoravi? Gledaj u svoju roze sveščicu dete ti jebem.

Odlazak kući

- Vidi ovog magarca što se parkirao. Sve ću mu gume izbušim. Mali ko je ovo parkirao ovde?
- Ne znam čiko.
- Jebo ti čika mater... Šta radiš ovde kad ne znaš ko se parkirao?! Mrš kući.
...
- Ženo stigao sam. Ne pitaj me ništa. Nije mi dan. Ček, zašto je ručak hladan koji kurac?
- Sad ću ti ga podgrejem. Polako.
- Šta polako? Nema polako! Ajde svi me jebite u dupe. Šta vas dvoje mamlaza gledate to? Kakve su to kurcoglave svinje na tv-u? Da li ste vi normalni? Ajde idite negde i drogirajte se pička vam materina neotesana.
- Nemoj da me psuješ Milojko...
- Ne seri bre debela... Daj onu rakiju da se smirim malo...
- Nema je više. Popili gosti.
- Imali smo goste? Ko dolazi u goste na ovu krizu? Mamu im jebem da im jebem. Nek bar donesu nešto kad dolaze tuđe da piju. Biće mrtvih vidim ja...

   

Pareidolije

Poremećaj percepcije. Živahne, čudnovate, fantastične, voljno izazvane iluzije koje se javljaju pri posmatranju nejasno definisanih ili nepostojanih i prolaznih slika. Kako početak, tako i kraj ovih opažanja u potpunosti je voljno kontrolisan.

Otpočnemo odnos, kakav takav… Više nikakav, no ‘ajde. Ponekad se čini u redu da ga prihvatim sa osmehom i pridružim ti se u suludoj igri za koju znam da nikuda ne vodi. Uostalom, zašto bi svaka igra morala da ima svrhu? Tu i tamo se ipak setim da vreme neminovno protiče dok se mi zavitlavamo. Svako traženje forme zahteva vreme, tešim se. Naročito kada je neko tako originalan kao mi.

Ponekad ti svejedno zameram takav način igre. Znaš da živim po planeru. Jednog dana ću ga simbolično spaliti. Znam koliko ga ne voliš.
Možda je najpametnije da okončam čekanje. Da pustim kamen niz brdo.

Avaj, u poslednjim trenucima svog ambivalentnog konflikta ipak odlučujem da se vratim u već odavno izgubljeni meč. Sta fali da otplešemo jos jednu rundu, kada smo već do ovde stigli? Shvatiš ponekad da me povređuješ u banalnosti kojom opervažiš svaki naš razgovor, pa naprasno odlučiš da nestaneš. Ostaviš me samu pitajući se kuda si nestao. Kliše je pozdraviti se pri odlasku.

Znaš da mozeš da sve u trenu ispraviš.

Nenadano se vratiš nekoj besmislenoj formalnosti, pritom rušeći sve one snove koje sam dotada gradila. Kažem "gradila", jer je to uvek bio privid zajedničkog građenja. Ti nikad ne učestvujes. Ne znam čemu svo čekanje. S vremena na vreme u tvom kukavičluku i nemogućnosti da mi kažeš jedno sasvim jednostavno "ne", nazrem iskru osećanja. Pomislim da ti je stalo. Uvek se javiš tek toliko da mi poremetiš mir i podsetiš me na sve ono sto osećam prema tebi. Mozda ne treba da ti svaki put ushićeno odgovaram. No, kasno je sad.

Kako sam?
Pitaš ovlaš.

Uvek bolje nego ti, jer ti si uvek loše. Teško je biti dobro, znaš? Lako je biti loše. Ali ja i to prihvatam, ne osuđujuci te. Ludilo je alter ego svake genijalnosti. Hajde da našu priču pretočimo u film. Šta kažeš na to? Ti, uostalom, tako divno pišeš... Ja ću biti neko ko će znati da iza plašta autodestruktivne depresije koji nosiš, uoči tvoje beskrajno vredne dragulje. Ti ćeš znati da u meni vidiš nekog ko sanja iste snove.
Znala sam da ćeš to prihvatiti.
Ti si zahvalan na mojoj sposobnosti da u tebi vidim mnogo više od lepih očiju. A ja sam zahvalna, što sem divnih očiju ti zaista poseduješ mnogo više. Kokonstrukcija. Uspevamo da pripovedamo nama svojstvenu priču. Zajedno pronalazimo smisao. A smisao je, uostalom, tako jednostavna reč.

Ipak, uvek zaboravljamo da u našu priču upletemo ono što oni, koje često znamo da osuđujemo (tvrdeći da su za nas isuviše plitki) zovu “realnost”.
Zapravo ja sam zaboravila. Pa sam zaboravila da ti priznam, a onda sam vremenom bivala sve uverenija u to da ono, što razumniji od mene nazivaju iluzijom, zaista postoji kao objektivno. Ti si mi davao opravdanje da u tako nešto verujem. Bivalo je sve tegobnije da išta izustim. Da posumnjam. Jer na kraju - mi smo drugačiji od svih ostalih. Sumnja bi bila greh prema nama.
Bila sam uverena da su ljudi izmislili termin "iluzija" da bi poremećajem nazvali ono što im je neshvatljivo. Prihvatala sam da u nejasno definisanim slikama uočim viša osećanja.

A onda si mi pomogao da ih fiksiram i u trenu mi je bilo jasno sve.
U tom trenutku, pareidolija je prestala.

Prestala. Privremeno. Dok se nje opet ne uželim.

   

Čaplin

Odraz vremena početaka. Nemi i crno - beli film. Kada se govorilo onda kada se imalo nešto za reći. Kada su misli bile čitljive iz oka, iz pokreta, mimike ili gega i kada su iste zaista bile crne ili bele, lako razabrate, lako proniknute. Ljudi su se dijelili na dobre i loše, umesto današnjih sivih.

Čaplin je ideal. On je onaj koji ne želi da prianja svetu, da se povinuje. Stvaralac skitnice, po sopstvenom liku. Sitan čovek, velikih pantalona, uzanog tukseda, ogromnih cipela, i opet malog šešira, uz štap i brkove čini gomilu kontradiktornosti koje on čini skladnim do savršenstva! Perfekcionsta zna da savršenstvo ne postoji, ali proglasiće Čarlija limesom.

"Sjajan komedijaš! Obožavam Čaplina, plačem od smeha", reći ćete. Čarli je klovn, komedijan, lakrdijaš ako hoćete, ispuniće vam vreme i približiti usne ušima i sada, toliko godina otkako ga nema, da i vi nekad čujete iskren i nekontrolisan zvuk sebe ne brinući kako će odjeknuti.

Ljude je najteže nasmejati. Njemu je uspevalo da čitavoj planeti zagreje srca. Postojao je kao suprotnost drugom čoveku sličnih brčića, sa kim je delio popularnost. Crno - beli svet, zaista.

Danas, kako vreme prolazi a ja starim i bolje spoznajem svet, shvatam Čaplinovu tragičnost. Njegov osmeh, to je razigrani, nesvakidašnji, skoro neprirodni osmeh klovna čiji je cirkus svet, a audijencija sav narod. Njegove oči su bistre, plačne, njegovo srce osećam u sopstvenom dlanu pri svakom pokretu tog malog tela, nezaštićenog, nesviknutog na svet i na ljude...

A pokreti su poezija. On svakog udostoji podizanja šešira. Krivog štapa, bušnih cipela, pohabanog kaputa i pocepanog cilindra, sa limenom tabakerom punom opušaka od cigareta, sa podsmehom iz očiju prolaznika, on ne odustaje od sebe, od svog puta i načina. Čarli ne pokušava da bude kao oni, on je takav kakav je, i svesan sebe, skitnice i propalice koji je nedostojan ljubavi i poštovanja! I pored toga, on će dati poslednji peni slepoj devojci za cvet. Dostojanstveno će odbijati da mu drugi plate večeru iako mu prete batine...

Pravoj ljubavi nije važno da li je uzvraćena. Zato je i prava. Bistra i nehajna. On zavoli brzo i lako, a opet jako i zauvek. Zauzvrat, ne očekuje ništa... Jer zna, ljudima je ljubav mala, a on sem nje, nema šta mnogo da ponudi. Novac dođe i ode. Potreban je samo da čovek preživi. Da, samo. Jer ono što čini čoveka nisu bezvredni papiri koji danas ni krivi ni dužni znače sve ono što u čoveku postoji ili ne postoji samo po sebi.

Maniri i šarm, gegovi i humor, iskrenost i poštenje, nadasve ljubav, sve upakovano u skromnost, dakle sve ono od čega je satkan taj tužni pajac velikog srca, koji je bio previše svesan lošeg u ljudima, ali koji im je ipak dao celog sebe.

Čaplin je smešan samo u slučaju kada nisi on... Čaplin i pored zakrpe na srcu koja je veća od neranjenog dela, hrabro ide napred. Život je kratak, što čini svaki trenutak dugim. On se tuče sa jačima od sebe da bi odbranio slabijeg, dete, psa ili ma kog...

Zagledaj se nekad u njegov osmeh i oči, u njegove cipele i štap, u linije na njegovom licu. U ljubav bez stražnjeg izlaza i plana, i očekivanja. U njegov sopstveni svet radijusa njegovog koraka... Onda zagledaj u sebe. Ako pronađeš nešto od toga, pa ma kako sićušan trag to bio, ti si dobar čovek.

   

Kasni mi

Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose.
Grom iz vedra neba!
Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre.
A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.

- Halo?
- Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno.
- Ooo da, znam.
- Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI!
- Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna?
- Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao!
- Dooobro, polako. Samo bez panike!
- Ne paničim!!!
- Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m?
- Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga!
- Halo, halo...Jelena?

Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako...
I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam...
Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san.
Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje...
Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm...
A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju.
Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!

- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.

I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.

   

Fejsbuk građanska inicijativa

Prepoznatljiv oblik ziljavštine na pomenutoj društvenoj mreži. Nastaje tako što se drljivi neandertalac odluči da oko sebe okupi izvesnu grupu (uglavnom prvo i naglasi željeni broj) sličnih mu ziljavih čovekolikih bića. Onda on uzme pa napravi grupu, nadene joj ima po cilju kome teži i počinje da vrbuje, da traži istomišljenike. U sebi on vidi revolucionara, Simona Bolivara postmodernog društva, Čea virtuelnih prostranstava, Nemezu sa terazijama zdravog razuma. Međutim, zanos slobodarskog duha će brzo splasnuti, čim prvobitni cilj bude ispunjen.

- Daj da pokrenem inicijativu za štampanje novčanice od sedamsto četrdeset dinara sa likom Borivoja Šurdilovića. Sramota da takva legenda jugoslovenske kinematografije, takava vedeta povišenog pritiska i simbol preokreta sudbine nema nikakav oblik zahvalnosti od strane vernih obožavaoca! Idemo! "Osamsto jedanest ljudi koji misle da NBS treba da štampa novčanice od sedamsto četrdeset dinara sa likom Borivoja Šurdilovića".

Malo kasnije

- brate ja te podržavam svaka čast pozdrav iz sirogojna
- Hvala brate! Znao sam da nas ima još! Idemo još osamsto devet!

Mnogo kasnije

- O, skupili smo devetsto ljudi! OOOOOOOO! Brate, šta će da bude sad? El će stvarno da štampaju pare?
- Nemam pojma.
- Šta da radimo sad?
- Otkud znam... E pogle' stavili klip Đoković uči Nadala srpski! Hahahaha! Kako moćno! Da šerujem?
- Šeruj!

   

Prepička

Doš'o red da se definiše i ova retka zverka. Dakle,...
Prepička. Pička na kvadrat. Najfinija riba međ' ribama. Žena-ubica i još mnogo toga. Jednom rečju - kapitalni primerak idealnih proporcija. Najviša kategorija jebozovnosti, boginja požude, ekspert za vođenje ljubavi i stručnjak za lepotu. Dokaz da i Bog i Đavo postoje. Naravno, i potpuno neuhvatljivo i nedostižno biće. Nju jebe samo najveći frajer, ženi ćelavi mafijaš iz kraja dok ekskluzivno pravo na nedeljno ispijanje kafe u nekom urbanom kafiću ima isključivo njen najbolji prijatelj, koji je ujedno i gej i neki modni kurac. Plodna je koliko i autonomna pokrajina Vojvodina ( ako ne i više ) i zato decu izleže ne za 9, već 6 meseci. Obzirom da joj zbog njenog apokaliptično-božanskog fizičkog izgleda i ribarska mreža stoji elegantno, jedna Prepička se i ne trudi previše oko sopstvenog oblačenja - naime, čemu to. E sad, kada bi sve ovo makar i malo bila istina, mi, muškarci na Zemlji, uopšte ne bismo znali za postojanje ljubavi. Zato, neka vam te vaše Prepičke, uzmite ih slobodno. Ja ionako VOLIM ovu moju nakazu...

- Uuuuu, brate...divi ovu prepičku što prolazi...
- Brate, jesi li ti ikad voleo...?

   

Kolabiranje poznatih čim stignu u zatvor nakon izrečene presude

Svakodnevna pojava svuda u svetu, koja kao da je postala neki trend kod poznatih i uopšte nije vezana za posao kojim se bave. Samo je bitno da su poznati.

Totalni mejnstrim. Bilo da su upitanju diktatori, pisci, sportisti, pevaljke ili biznismeni, jednostavno oni čim im se izrekne presuda, i pristignu na služenje kazne, nevažno da li je pet dana u Padinjaku ili doživotna u čuvenom egipatskom izleištu za kršioce zakona zvanom Torah, čim kroče u ćeliju, koja je da se razumemo daleko bolja od ćelije u kojoj je moj drugar Kiza i guli petardu zbog valjanja horsa, njima odmah počne pritisak da pada, manta im se u glavi i na kraju kolabiraju.

Naravno, svi svetski mediji to odmah objavljuju, postaje se još poznatiji i onda se lade jaja u zatvorskoj bolnici koja je kudikamo bolja od ćelije, ali nije to zbog uslova urađeno, nego zato što je kolabiranje stvar koja je kod selibritija pitanje prestiža i nikada neće izaći iz mode.

Neki se i sažale na njih. Mene baš boli kurac.

Stražar: Ajde ulazi unutra đubre jedno.
Legija: Opet mi dovodite nekoga u ćeliju. Jeste vi normalni bre? I ovu dvojicu jedva mogu da svarim. Ajde dobro ovaj Keba makar zna da peva pa je zanimljivo, ali šta da radimo sa ovim ćelavim degenom. Samo kuka kako je hrana loša, kako je njemu loše od te hrane.
Dr. Feelgood: To su četiri bele smrti...
Legija: Ćuti bre!
Stražar: A Boki 13 kada ti je bio ovde. Tad nisi kuk'o a?
Legija: Ma šta je on bio ovde. Za godinu dana je četiri puta kolabirao, desetak puta se upišao dok je spavao i bio ukupno deset meseci u zatvorskoj bolnici, a i nisam mogao ništa jer se Keba zaljubio u njega, pa mi bilo glupo. I od tada peva samo tužne pesme, pa je dodatni smor.
Keba: Srce pišeeee suzamaaaa, pesmu rastankaaaaaa........
Legija: Eto vidiš. Samo balade. A ko je ovaj bre što si ga doveo?
Dr. Feelgood: I čime su ga hranili? Grozno izgleda.
Stražar: Pa naš čuveni glumac Ivan Bosiljčić.
Legija: Nikad čuo. Mada ja sam već duže ovde. Kebo?
Keba: Plavo oko plakaloooo jeeee
Legija: Ovaj je puk'o skroz. Ćelavi?
Dr. Feelgood: Ovaj nije bio moj klijent. Vidim da ima dva procenta masti na sebi i po tome znam...
Legija: Marš u ćošak nakazo ćelava. U kom filmu si ti igrao?
Ivan Bosiljčić: Pa ja sam sa Slobodom. Igrao sam u serijama...
Legija: Ma gde si ti igrao? Ti glumac? Ajde kolabiraj, pa da čuje narod za tebe.
Ivan Bosiljčić: Šta da uradim?
Legija: Kolabiraj bre!!!
Ivan Bosiljčić: Aaaaah.....TUP!

B92 Vesti.

Živana Šaponja Ilić: Dobar dan, moje ime je Živana Šaponja Ilić, a ovo su najvažnije vesti dana.
Muž Slobode Mićalović i povremeni glumac, Ivan Bosiljčić, kolabirao je danas u zatvorskoj ćeliji u koju je poslat da služi dvogodišnju kaznu zbog toga što je falsifikovao diplomu sa Fakulteta dramskih umetnosti. Ivan je smešten u zatvorsku bolnicu sa povišenim pritiskom i odmah je priključen na infuziju. On je inače treća poznata ličnost koja je kolabirala u dva dana. Prvo je kolabirao Bašar Al-Asad, bivši predsednik Sirije, pa Lejdi Gaga nakon presude zbog polnog opštenja sa životinjama na javnom mestu, a za njima se to dogodilo i našem Ivanu. Kolabirala je i Snežana Dakić, takođe u zatvoru, ali ona i pored tog pokušaja nije toliko poznata pa ćemo je podvesti pod vesti o ljudima koji su kolabirali zbog vrućine. Otanite uz B92, pratićemo stanje svih poznatih ličnosti i o tome vas prvi obaveštavati.

   

Šturmundrang

Prevedeno sa nemačkog: Sturm und Drang - oluja i nagon. Ovo je umetniči pravac nastao u četvrtom kvoteru 2. epohe Vukajlije. Odlikuju ga izraženi kultovi: ličnosti, osećanja i prirode.
Intelektualci iz vremena šturmundranga nazivani su divljim ili burnim genijima. Težili su originalnosti, neobuzdanim osećanima i idividualizmu do krajnosti.

Najpoznatije pripadnici šturmundranga, nakon dekreta (tajni naziv dokumenta: petak 13.), bivaju proterivani i otad imaju poštovaoce mlađih naraštaja i infiltriranih okultnih grupacija koje tu i tamo naprave reakciju.
Neki od istaknutijih pripadnika su:
- JTU, Jelena Tihi Ubica, Kir - Jeca "Jebiga, zavisi koja ličnost je u kom trenutku aktivna, mada se i ove 3 mogu podeliti na bar po 6 komada. :)" by Stefan Kostić
- Cara™ veliki prirodnjak i zastupnik Darvinove teorije: jedi ili budi pojeden (sa par gramatičkih izmena).
- Stefan Kostić, koji se zalagao za priznavanje osećanja i emocija u svetu, iako je kasnije prekinuo veze sa ovim pokretom i zasnovao takozvani Kulen klacisizam.

   

Prokleta kurva

Nastavnica iz čijeg predmeta imaš manje od 3 :)

   

Cugcvang

U orginalu Zugzwang ("prinuđen da napravi potez" nem.). U šahu, i u igrama sličnog tipa, oznčava situaciju u kojoj je igrač koji vodi, prinuđen da napravi potez, a svaki potez vodi porazu. Da nije na njega red da vuče figuru, pobedio bi, a ovako gubi bez obzira na odluku.

U životu cugcvang je situacija koja mora da se prepozna što pre, jer jednom kada nastupi, analogno šahu, svaka sledeća odluka je uzaludna. Jedina opcija je prihvatanje poraza i početak nove partije. Dubljom analizom partije možeš da shvatiš kako si došao do kaveza u kojem si zarobljen, ali ne možes se izvaditi. Da bi se istinski izvukao, moraš priznati poraz. Kako zbog sebe, tako i zbog saigrača, jer teranje protivnika da sedi za stolom i igra igru koju je dobio i koja se razvlači nikako nije fer. Naravno, ima i onih čija je satisfakcija da ti uzmu sve figure, i sateraju u ćošak, takvi nisu vredni. Takođe, upamti, budi pažljiv ako igraš sa istim protivnikom, zna tvoja otvaranja, tvoj stil, tvoje misli. Zna tebe. Promeni protivnika ako moraš. I obavezno zapamti šta je igrao, to je važna lekcija.

Negde u mislima u sekundi koja se razvlači u večnost, u beskončnosti sabijenoj u momentu.

- Sećaš se one večeri krajem septembra?
- Kako ne? To mi je najlepše veče života.
- A bioskopa? Dva puta ste gledali onaj glupi horor, mnogo se plasila.
- Da, i toga se sećam. Sećam se i odeće, i parfema, i svega. Ne podsećaj me više.
- Boli?
- Znaš i sam. Na kraju krajeva, ti si ja.
- Pa šta ćeš sad? Da je nazoveš? Ili da izađeš i da se nadaš susretu? Znamo gde se kreće.
- Ne... Ne znam. Ispašću očajnik ili uhoda...
- A ako ništa ne uradiš onda ćeš se večno pitati šta bi bilo.
- E, šta bi bilo da sam ono veče rekao ono? Ili onaj dan prećutao ono drugo? Bilo je grešaka još ranije.
- Onda znaš šta ti je činiti. Nov pristup, nova taktika, novi list.
- Ne... Nema više listova, vreme je da otpočnem novu knjigu.
- Predaješ se?
- Znaš i sam da je gotovo. Neću da lažem i tebe i sebe, niti da mučim i nju i nas. Ali pamtim partiju, ipak je bila partija života.

:Teška srca obara kralja:

#282
+12319
77
definicija