Питање које сваки човјек постави себи безброј пута, у оним ситуацијама које нам живот сервира, дајући нам испит који полажемо сами пред собом. Одговор је обично за све нас исти. Наше мишљење о нама самима постаје аксиом.

Bosanac je... Bosanac je tipični dobroćudni veseljak. Štono bi rekli - duša od čoveka. Vazda nasmejan, spreman za šegu, za dobru kapljicu i za druženje. Patentirao je sevdah. Zna kako da uživa za sve pare.

Kažu, Bosanci su glupi. Ne, nisu glupi, no su samo naivni. I to su naivni upravo zbog svoje dobroćudnosti, jer svakoga koga upoznaju vide kao jarana i kao najrođenijeg. Stave ga pored sebe za astalom, odnose se prema njemu kao da je život za njih dao. Loš čovek dobra dela okuži svojim rečima. Tako i naš Bosanac postade najednom glupak.

Bosanaca više nema. Posle prvog ispaljenog metka su nestali. Jednom kada nešto pukne duboko u srcu, kada se onaj jastuk što ga dušom zovemo raspori, tada više povratka nema. Rasturila se raja na sve četiri strane sveta. Rasturili su se zanavijek, iako su mnogi i dalje jedni pored drugih.

Oni što Bosancima i dalje sebe nazivaju, oni su i dalje dobroćudni, veseli i gostoljubivi. Zadržali su ono najbolje. Šta će, drugojačije ni ne znaju, a ni ne žele da znaju. Ono su što su i to se ne može promeniti. Samo, ima u njihovom osmehu nešto, u njihovom pogledu i njihovom smehu: ima neka nit, neki ton, neka sjena - sjena sećanja. To sećanje je spomenik koji niko u budućnosti obilaziti neće.

No, Bosanac će se uvek nasmejati onako gromko kako ume (specifičnim smehom dobričine) i udariće brigu na veselje. Šta će čovek drugo, no sevdačiti - problema će uvek biti, zato će i popit po još jednu - za sreću.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Не синко, није ти то исто као сиромаштво. Сиромаштво је само финансијско стање које може бити проузроковано разним факторима на које човјек не може утицати. Чист дефицит новца, без кога у данашње вријеме не можеш. Нешто из чега се можеш извући радом, упорним трудом и јаком вољом. Не мораш се никада потпуно извући али битно је да се бориш, и свеједно ћеш га побиједити.

Биједа, то ти је нешто друго. То ти је оно хронично одсуство духа, полетности и менталне снаге које обузима човјека. То ти је порок, баш као и ова ракија. Једном када ти се увуче у кости и потекне крвотоком, готово га је немоће избацити. Паразит који се храни твојом енергијом и твојом душом, болно је унакажава. Знам, људи га мјешају са сиромаштвом јер најчешће долазе под руку, па те заједно, онако неимуног схрвају и униште.

На биједу се једноставно навикнеш. Предаш се ништавилу око себе, допустиш животу да се игра рингишпила са тобом, никада не улазећи у отворену борбу са својим демонима. Повучеш се без отпора, кривиш зле људе и гору судбини, кривиш живот. Тада те обхрва и сиромаштво, туга, несрећа.Тако синко, само уништиш најфиније дјелове себе, претвориш се у оног вјечитог незадовољника кога си до скора презирао. Дође старост, а ти јаднији него икад, са вагоном неиспуњених снова. Наравно да онда сви желе да се врате у прошлост, да живот скрену другим током. Али мало морген, онда то није живот већ научна фантастика...

Зато синко, устани сада и полети у живот, бори се до последње капи дамра и не дозволи да те обузме биједа. Никада не устукни ни пред чим, обухвати живот објема рукама и научи да побјеђујеш сам себе...

Скуп категорички уређених размишљања о себи и својим могућностима; спознаја својих унутрашњих особина и емоција ради успостављања коначног поретка у својим мислима и срцу.

Јебига, није лако бити свјестан сам себе. Некако, кроз живот научиш да размишљаш о другима, да им налазиш мане и врлине, да им замјераш или им се дивиш, а да не гледаш себе. Превише смо себи дубоки и мистични да би морали да размишљамо и о себи. Не поред ових свих невоља које нас свакодневно засипају као пахуље децембарског снијега. Тако, једног тренутка дођеш у ситуацију да се ти се читав живот сведе на ход на танкој жици, са које сваког тренутка можеш да се склупчаш у бездан; да окончаш без икаквог смисла и разлога. И без икаквог противљења.

Е прије него што се то деси треба наћи себе. Не онако како то говоре лоши психолошки приручници, књиге са сјајним корицама или досадне ТВ емисије, него онако истински. Да постанеш миран са самим собом, поносан на сваки свој поступак и да истински заволиш себе.

Спознати себе значи да у потпуности одредити своје лимите, и бити срећан због тога. Не лагати себе да можеш доста далеко, не трудити се дохватити немогуће.

Имати мишљење о свему а да о мало чему имаш појма је лоше. Једноставно, људи то не воле. Мислити да си најбољи фудбалер у друштву ако једва знаш да шутнеш лопту. Возити мецедеса и сматрати се бољим од свих оних који једва скупе за офуцани Голф 2. Свирати Црног лептира и одмах желити да склапаш локални бенд. Прочитати Злочин и казну и желити написати роман. Слушати Блок аут и тиме се осјећати већим и паметнијим од свих који слушају остало. Јебига, не иде. Једноставно, тражити ствари у којима си добар да би на тренутак задовољио своју потребу за самопоштовањем и осјећајем вриједности. Пад је неминован и врло болан.

Не дозволити другима да те спутају. Имати довољно поштовања за друге, неупоредиво више за себе. Проговорити онда када осјетиш да је пријеко неопходно, али проговорити гласно. Да свима зазуји у ушима. Фурати оно што искрено волиш и не бринути за туђа мишљења. Наћи праве особе крај себе које ће ти помоћи да се осјетиш јаким , сигурним, вољеним. Ни у једном тренутку се не осјетити немоћно, извући из себе најскривеније атоме снаге и борити се. Отарасити се ситних комплекса, болесне сујете и мањка самопоштовања. Е то је умјетност...

Muški polni organ.

Бити џентлмен значи бити истински мушкарац, бити Прави Џентлмен, доћи до одређеног нивоа понашања и живљења који подразумева интегритет и заслужено поштовање. Нешто чему би сваки примерак мужјака који је престао да сиса палац и отарасио се едиповских жеља да сиса кеву требало да тежи.

Посебно код нас на Балкану. А још посебније због постојања руралног мита о Балканцу као мачо Тарзану, јебачу и "фрајеру", који иначе не постоји. Ако игде има мање мачо мушкараца онда је то у нашим крајевима, стога балканци као стереотип уопште и не постоје. Фејк искарикирани шовинизам са примесама пичкопаћеништва се не рачуна у мачизам.

Џентлмен није господин, господин може да буде свако ко искешира довољно за Хуго Бос одело или је спреман да прода бубрег не би ли му италијан фегетлија по мери сашио сако и упарио кравату са гаћама. Да су господа џентлмени, имали би пуну скупштину истих, али нажалост ако би смо скупштину називали по томе ко у њој обитава, могли би комотно да је зовемо и штала.

Прави џентлмен мора да буде оличење равнотеже у свему. Да балансира на десној нози док левом шутира кретена у дупе, у једној руци да има књигу док другом показује средњи прст систему, једним оком да гледа напред а другим да мерка конобарицу. Мора да буде свестрана особа, способна за све али не и спремна на све. То разликује дилеју која покушава да пробије главом зид од џентлмена који заобиђе зид, узме пнеуматски чекић, сруши га а онда се врати и прегази преко њега. Џентлмен у животу ради оно што воли али тиме не угрожава друге, не смета и не смара о томе. Веома је важно не бити смарач, не досађивати својим ставовима када нико није питао за њих, не дробити увек о истим темама и не силити са духовитошћу. То је одлика Правог и ту се добро оцртава она равнотежа што сам је споменуо. Бити наметљив када треба али не стално, имати смисла за офанзиву и дефанзиву, тактичност је џентлменска врлина.

Још пар ствари морам да споменен у вези џентлменовања, једна је веома важна, а то су жене. Истински Прави поштује жене, ту се разликује од Балканца који је и даље заљубљен у своју маму јер она зна да ујутру воли прженице са бабиним џемом и кафу са једном и по кашичицом шећера и најрадије би се оженио мамом или женом која је подобро емулира. Дакле, поштовање према женама је основа односа са њима. И да се не схвати погрешно, да нагласим, поштовање а не лизање дупета ради добијања приступа међуножју супротног пола.
Да би неко био Прави Џентлмен, мора, нажалост тако је, да има само једну жену. Зашто? То је једноставно питање са компликованим одговором. Да би се разликовао од остатка мушке популације и да би остао концентрисан на важне ствари не сме да ландара к'о муда за вепром. Од тога боли глава, није хигијенски а нема ни смисла. Концентрација је важна јер се тако фокус преноси на друге важне ствари у животу, а то жена може да постигне са Правим. А и супер су жене, понекада дају смисла бесмислу, понекада одузимају смисао свему али зато увек, увек пријају.

И задња ствар у ионако предугачкој беседи је поштовање. Поштовање не као усађен рефлекс учтивости који бесмислено подсећа на некадашње идеале и обрасце понашања већ поштовање као одраз здравог разума и културе. Да дам један баналан пример: Уђеш у ГСП, седнеш, до тебе два старца дрве о томе како је омладина искварена, дрогира се и генерално курцу не вреди, онда те један од њих погледа "устај коњу, ја сам четресшесте био на радној акцији" погледом. Е сада, таквој багри не треба устати да му живот овиси о томе, није лепо бити фин према дебилима који те без упознавања окарактеришу лоше, бесмислено је и нимало логично. По мени, не би било културно устати таквом човеку јер реакција на некултуру треба да буде сам још већа некултура, бахатост а ни физичко насиље не би било на одмет. Што опет доводи до једног обрасца којим би џентлмен требало да се води. Ко тебе каменом ти њега никако хлебом него пиштољом или бомбом. Не око за око него глава за једну длаку са дупета. И по мени, то је скроз исправно и поштено. А треба да функционише и у другом правцу, ко теби џак ораха, ти њему два џака ораха догодине када твој орах роди. Џентлмен је бољи према онима који су добри према њему и гори према онима који су лоши према њему.

Толико.

Повремени, потиснути, накарадни осјећаји који се јављају код људи који, уморни од живота, незадовољни собом, доживљавају својеврсан слом; из најдубљих слојева душе извлаче све своје невоље, пропала надања и недосањане снове, измијешају их као шпил карата и избаце кратко на сто...

Egzotičan izraz koji upotrebljavamo za osobu koja se stalno premišlja oko nečega. Ona je spora i nepreduzimljiva i propusta očigledne prilike koje su došle k'o "kec na jedanaes'".

Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.

Tehnološki usavršena prodaja magle uz promenu agregatnog stanja iste.

Израз који се користи за дјевојку која даје само важним и богатим људима. Штулићева Крвава Мери. За њом слинаве сви локални дрипци, клинци у пубертету и матори импотетни деспоти, продубљујући своје стадијуме загорјелости. За све који немају џеп дубљи од њене похлепне и грамзиве руке, хладна је ко бабине ноге. Прићи да јој платиш пиће исто је као да дођеш у цркву, бациш на икону 20 кинти и помолиш се Богу да добијеш на кладионци. Узалудно. Само ће те одјебати као да си шугав, јер у твом џепу нема довољно пара ни за њен аперитив...

Стара словеначка марка телевизора, најприсутнија у домовима широм бивше Југославије. У почетку је на црно - бијелом екрану приказивана црно - бијела слика идиле и благостања у земљи. Омасовљавањем производње телевизора у боји, и наше очи су почеле да гледају на дешавања кроз призму свих боја: нетрпељивости, сукоба, етничког шаренила. Свједох великих успјеха и неуспјеха бивше државе.

Не знам шта је , никада је нисам имао...

У тренуцима када покушавам да сачувам коју пару и не платим бус, натакарим се на свакојака стоперска мјеста и чекам. Палац горе, ранац на леђима, путничка торба поред мене и полу - блентава фаца на лицу.

Не знам, можда ми се само чини, али као по баксузлуку, и аута ријеђе наилазе. А онда селекција: "Овај је пун, овај вози РАВ4, овај вози пребрзо, овај вози ЈУГО 45, можда ће се покварити у путу, овај вуче алу-профиле на корпи"...И тако у недоглед.

А онда трачак наде...Наилази ГОЛФ 2, празан, иде споро и као да гледа у мене, упалио жмигавац. Прст горе, правим најпитомију могућу фацу.

Ништа, само показа руком,нешто промрмља (као да сам га могао разумјети), скрену неколико метара иза мене.

После предугих два сата чекања, упућујем се ка станици, плаћам станичну услугу и карту код најскупљег превозника, јер сам на све остале аутобусе закаснио..

Onaj zajeb od osjećaja koji nam se javlja u teškim trenucima i samoći, kada oko nas vlada apatija ili ludilo, izmješano sa našim unutrašnjim melanholičnim stanjem . Bijedan pokušaj da se uzdignemo iznad svakodnevnice i ljudi koji nas okružuju, iznad svih sitnih i tako nevažnih situacija koje nam se dešavaju. Misao koja nam pruža onaj sladak osjećaj samoljublja i samovažnosti, da makar na trenutak, za sebe, pomislimo da smo centar univerzuma...

Као тврда столица-једва чекаш да је се избациш из себе.А кад је коначно искењаш сконташ да ти чак и сопствено говно смрди.

Izraz koji se koristi kada se nekome stavlla do znanja da treba da se mane nečega,da se ne miješa gdje mu nije mjesto.

Нигдје друго није могао да нађе ангажман, покуњио се и дошао у Србију. Па да,чуо је приче да су Срби зајебан, насилан народ који не воле неког са малко тамнијом бојом коже.Долази као на ослужење затворске казне, тихо и опрезно, загледајући се око себе и посматрајући лица.

Чудно, сви су некако љубазни и срдачни. И људи на аеродрому,и заступник амбасаде, и пролазници. А шта тек рећи о таксисти који га је хтио готово пољубити када му је овај дао напојницу од 20$. Примјетио је да га жене непрестано загледају испод ока и смјерно му се смјешкају. Ихх, па није овде толико лоше...

Начин на који јебе студент физике.

Rečenica koja se odnosi na nekoga ko je počeo neki uzaludan posao ili nešto slično.
Ista je spasonosna kada se o nekome objašnjava nešto što jedan od sagovornika ne može da skonta...