Ona je kafanska konobarica od tri'est tri godine. Njeno ima se pravilno izgovara "SlOađa". Razvedena je, ima vanbračno maloletno dete i radi u seoskoj birtiji Monako. Ojače građe, nikako debela, utegnuta u crne helanke. Crna kosa poput lavlje grive se spušta preko majice sa dubokim V-izrezom koja jedva održava njene pozamašne dojke kao ukrućene goropadi. Na nogama sandale, platforme od plute koje nose samo srpske medicinske sestre i kafanske konobarice.
Slađa je 'oćna, ali Slađa ne da svakom. Uđeš u kafanu, teškim korakom noseći brdo problema na leđima. Sedneš, izdahneš. Naručiš sebi piće, Slađa pije vinjak. Sa Panasonik linije milozvučno peva Ipče Ahmedovski. Seda ti za sto, popričaće sa tobom poput brata ti. Slađa ima završenu osnovnu-i-po školu: osnovnu i dva razreda trgovačke, ali ima životnu mudrost Zaratrustre, iskustvo Marka Pola i smirenost Patrijarha Pavla. Uvek je sa osmehom, ali poznaje život, život koji ju je gazio i nije je štedio. Iznad obrve ima ožiljak koji je podseća na bivšeg muža Žiku, kamiondžiju sa ogromnom trbušinom koji lako zamahne ručurdom, i ranu na desnoj plećki od noža skakavca, ali Slađa se nikom nikad nije žalila na svoje probleme.... Ne, Slađa sluša druge. Selom kruži legenda da se ne zna broj krava i teladi koje su čičice nakon stočne pijace štetovali kod nje u kafani, kao i o broju razbijenih glava seoskih lola od strane njihovih žena, kada bi se muževi o uranku vraćali od Slađe. Ali seoske žene nikad nisu dirale Slađu, Slađa je feng šui u selu, doktor Sigmund Frojd, garant stabilnosti njihovih muževa, samim tim i porodice, pa i sela...
Slađa nije osoba, Slađa je institucija. Da Slađa ne postoji, trebalo bi je izmisliti.
Masonska subliminalna poruka kako je gej okej. Po pravilu se koristi kako bi se ohrabrio saigrač prilikom promašenog slobodnog bacanja u košarci ili penala u fudbalu, ili prilikom ulaska na teren.
Reakcije na ovu pojavu se razlikuju od slučaja do slučaja, neki su toliko oguglali da ni ne primećuju šljapkanje po dupetu, neki se osećaju bitno kad im se kapiten pozdravi sa dupetom, dok se neki toliko zbune da ne znaju kako je ispravno da reaguju u takvoj situaciji.
Pojava koja je slična slučajevima kada se momci ljube u obraz prilikom pozdrava, samo što se šljapkanje još nije proširilo van terena. Hvala Bogu.
- Biće bolje, brate! Pljas!
- Koji ti je kurac, čoveče, šta me spenkuješ po bulji?
- Pa ono, ohrabrujem te!
- Ohrabrim te ja danglom, mani se tih pederskih fora!
Konstrukcija kojom sagovornik pokušava da u svoje izlaganje unese neku zen-notu i doda kašičicu misticizma. Pritom je glup k'o točak, a od iskustva ima... nema ništa. Kao subjekta u ovoj rečenici trpa koga stigne. Sve kurva do kurve.
- Joooj, prodaše me Finci na tiketu, mamu im jebem onu laponsku!
- Neka su kad nisi htio da me poslušaš! Fino sam ti govorio - treća finska liga je kurva, a ti ništa...- Opet nisam uspio da izmjerim brzinu atoma!
- Neće to ići tako lako! Veliki hadronski akcelerator čestica je kurva...
- Šta mi ti pričaš, ti si ovde čistačica, jebote!- Jeb'o. Platio. Zasp'o. Probudim se, kad mi nema novčanika i ručnog sata!
- Tako ti i treba kad se petljaš sa prostitutkama! :pogled u daljinu: Prostitutka je kurva.
- 'Ajde? Nisam znao...
Ultimativni revanšistički spust ribi koja nas je odbila na drzak način.
- Ćao. Znam da se zoveš Marina, a prezime me ne zanima, jer nosićeš moje uskoro. 'Ajmo napolje, ovde je buka.
- Pali, seljaku! Otkud ti uopšte ideja da mi se takav nikakav obratiš?!
- Jebiga, pogledao sam sve ribe u klubu i zaključio da ovakav samo kod tebe imam šanse.
Jeb'o al' platio.
- Čujem kar'o si ?
- Ma dovedem ja malu na gajbu, završim pos'o, kad mi ona kaže 20 jura.
- Znači samofinansirajući?
- Taj rad.
Je jedan jako nezgodan Trenutak u kome bez reči možete da dosta kažete o sebi, da ispadnete sve od najvećeg šmekera do najvećeg šabana. Naime, izašli ste u grad na kafu, vino... sa super devojkom ( koju pak ne poznajete baš najbolje) I prilazi vam slatka cigančica koja kaže: Kupi bato devojci karanfil!
E sad jebem li ga kako ja da znam šta devojka misli o tom karanfilu, i da li u opšte voli cveće i to još karanfil, možda i voli, a možda će da misli da sam mentol što sam kupio od organizacije koja navodno krade cveće sa groblja i prodaje po ulici, možda i kradu ko zna, možda će da je bude neprijatno od ostali gostiju i još hiljadu situacija.
...Nekada je to verovatno bilo romantično...
... Možda je i danas...
Mada, činjenica: to je svakako jedna rupa u Matriksu, jedan bag koji se javlja u kafićima, restoranima...
Lik koji je prevodio obične i dugometražne crtane filmove za RTS/RTB, tipa Nindža-kornjače, Hi-men, Snorkijevci itd.
Verovatno bi za mene izbledeo kao totalno arbitraran član TV-redakcije, da mi nije ostala istetovirana u sećanju neprijatna situacija koju bi obavezno spominjanje njegovog imena na kraju svake epizode stvaralo u idiličnoj porodičnoj atmosferi u mojoj kući, pogotovo pošto se ono "k" na kraju prezimena često nije ni čulo.
Čovek je kriv za mentalnu sliku nabreklog, pozamašnog spolovila, koja nam je putem najmasovnijeg tadašnjeg medija redovno bila servirana svako veče.
(Glas sa TV-a):
"...prevod: Emil Kurcina(k)", (sa nepostojanim "k")-(Moja baba): -Ju-ju-ju! Sram ih bilo, gde je otišao ovaj svet...
-(Moj mlađi brat): -Aaaaaaa, KURCINA!!! Hahahahaha, rekao je KURCINA!!!
-(Ja): -(crvenim, jer sam mnogo stidljiv)
-(Moj mlađi brat): -KURCINA, KURCINA, KURCINA-NA-NA!!!! (oduševljeno skače po sobi)
-(Keva): -(uzima varjaču da bi ga trankvilizovala)
Podrugljivi naziv za "zdravu hranu", odnosno musli, one karefeke od heljde i integralne štapiće, jer neodoljivo podsećaju na hranu za kućne ljubimce.
- Idem po burek, s čim ćeš?
- S kurcem!
- To što si nervozan mogu da ti natrljam pesnicom po faci!
- Izvini, neću burek. Prebacio sam stotku i ova moja beštija mi uvela sankcije, nema više masno matori. Moram na dijetu.
- Hahaha Pa dobro bratac hoćeš da ti kupim kivi ili tako nešto, a? Hahaha.
- Zajebavaj ti, zajebavaj... Uzmi mi, imaju one neke, kako da ti objasnim... Kao keks, al od neke trave, žitarice šta li, sa suvom šljivom punjenom kikirikijem...
- Pečenim ili prženim?
- A?
- Hahahhaha.
- Ne seri brate, što me jebeš više, ili mi uzmi to ili nemoj, evo ti sto dinkića.
- Ma beži bre, sam si idi po taj viskas, blam me živi pojede od pomisli da naručujem to.
Virtuelna zamena za livadu, ulicu, šumu... I sva ona mesta gde su se dečaci nekada igrali.
Šta mi se motaš tu po kući? Što ne pikaš malo fudbal sa ortacima?
Ma ne radi net a u pikaoni nema mesta.
Kakva bre pikaona! I ovako imaš metabolizam mrtvog konja!
Na ti ova lopta I murš na livadu!
Savet sagovorniku u kome se ogleda želja za pojačanim intenzitetom radnje koju obavlja.
- "Alo, di-džej, pa ne čuje se ništa ta muzika ovde... daj mu ga malo po zvučnicima!"
--------------------------------------------------------------
- "Daj, bre, sinak... daj mu ga malo po gasu, ako misliš da stignemo ove godine na more!"
Uvod u prozivku.
Izgovara ga lepo vaspitan narator, koji ima nameru da vas pripremi na negativnu konstataciju na vaš račun.
"Mislim nemoj pogrešno da me shvatiš, ali tvoja keva kolko se jebala u mladosti, ti daj Bože da si Zorkov."
Možda i najpravičnija (kamo sreće da je jedina takva) formulacija u našem zakonu. Ukoliko si napadnut, naravno da imaš pravo da se braniš, ali samo ako podjednakom merom uzvratiš, to jest istim oružjem. U teoriji zaista izvanredna, samo da nije te puste realnosti koja nam smeta da uživamo u svom nadrealizmu i proklete prakse. Bilo je polemike da se ukine posle slučaja dede od nekih 70-80 godina koji je potegao utoku na nožem naoružanog provalnika od 30 godina starosti i zaglavio robiju, ali nije došlo do izmene jer bi prava lopova bila narušena. A to ne smemo da dozvolimo da se desi!
Ne, kad provalnik upadne, bićemo civilizovani kao Atlantiđani. Samo da voda ne nadođe, majkumu...
- Dobar dan. Srećan rad. Kako ide?
- O, dobar dan, hvala. Evo teško, mučim se sa ovom bravom već dugo. Obično to brže odradim, ne znam kako ovo ovako... Da l' je ovaj lik lud ovo da montira.
- Ja se zaista izvinjavam što Vas uznemiravam u poslu, ali da niste Vi slučajno provalnik koji upravo pokušava da obije moju kuću?
- A, ovo je Vaša rezidencija? Oprostite, nisam znao, primite moje iskreno izvinjenje za onu formulaciju u vezi brave.
- Nema veze, to me žena naterala da montiram, ja nisam bio za to. Znate, i ja se sa njom mučim. Bravom, to jest, mada ni žena nije daleko od te tvrdnje, a imam ključ.
- Uh, da Vam nisam u koži! Ja to samo jednom, sada, a Vi svakog dana. Joj, gde mi je kultura? Ja sam Zvonko Kalauz, provalnik. Izvolite moju vizit-kartu.
- Drago mi je, ja sam Petar Gedora, automehaničar. Oprostićete moju indiskreciju, ali da niste slučajno naoružani?
- Ah, ne, ja sam fini gospodin provalnik, samo otuđujem Vaše stvari. Jedino ovaj pajser, ako se računa...
- Jao, pa nemam pajser pri ruci da se sada fizički obračunamo. Jedino ako biste me pričekali da trknem do podruma, imam tamo jedan, pa da počnemo.
- Naravno, nema problema. Ne uznemiravajte se ni ako je pajser rđav, primio sam tetanus nedavno. Neću morati dugo da Vas čekam, nadam se?
- Ah, pa to Vam ne mogu obećati. Da budem iskren, nisam baš najsigurniji gde sam ga ostavio, moglo bi da potraje. Ali Vi slobodno uđite, raskomotite se, skuvajte kaficu, potrudiću se da brzo dođem.
- Dogovoreno. Da pristavim i Vama kaficu?
- Uh, baš bi moglo, legla bi mi jedna onako fino. Bez šećera, moliću. Posle, ako hoćete, umem da gledam u šolju, pa kad sve to završimo, šta kažete tada na obračun?
- Vrlo rado, čekam Vas sa nestrpljenjem.
Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.
Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.
Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.
Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.
Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.
"E budalo pijana, na drugom si spratu bio.", pomisli dok je ležao u bolničkoj postelji sa nekoliko preloma. "Otkomanda, prijatelju, okreći list, menjaj ili se nadaj da će sledeći put biti više spratova."
Dobio je nož u zatvorskom dvorištu jer je krivo pogledao jednog nadrkanog robijaša. Otkomandovan na pravo mesto, poslednji dah ispusti dok mu je krv tekla kroz sedu kosu, nikad vrelija, žureći što dalje od svoje prošlosti i senki života koje konačno popustiše svoje okove.
Fudbalski izraz za strateško planiranje minimum dva kola u napred. Po nekoj trenerskoj proceni još u prvom kolu koje sledi, igrač sa jednim žutim kartonom mora da napravi i drugi, kako bi prespavao sledeću utakmicu i bio spreman za mnogo ozbiljnijeg protivnika. Ovakva vrsta strateške igre uglavnom se primenjuje kad se u nizu dobiju najmanje dve slabe ekipe, nad kojim se i sprovodi strategija poznata pod imenom "čistiti kartone". Pored čišćenja kartona vežba se i uklizavanje ali i faulovi na sredini terena ili daleko od svog gola.
- Mile?! Majku ti jebem, na šta to ličiš?!
- Ne znam treneru... hmmm... pa rekli ste...
- Šta sam rekao?!
- Pa da danas... hmmm... čistimo kartone.
- I?! Šta si ti uradio?!
- Očistio dva kartona Hajnekena kod Veselinke u kafani, celu noć sam bio tamo... hmmm, majku da nemam.
Beo si da belji ne možeš biti. Dobio si posao jer nisi bio za neku školu, a čistokrvni si Austrijanac. I deda i pradeda su ti se tukli u ratovima za slobodu svoje otadžbine, protiv neke tamo pretnje. Živiš ponosan na svoje nasleđe i tradiciju. Počeo si da piješ pivo sa 7 godina i od tada ti ni jedan obrok nije prošao bez njega.
Kao malog su te učili da štediš, mada si ti to i sam znao, tako da danas poštuješ svaki evro. Jedeš svinjetinu iz inata, iako ti se ne sviđa. Živinu nisi pojeo u javnosti od 15. godine, kada te je kelner pogledao kao govno jer si naručio ćuretinu. Kupuješ artikle samo od austrijskih proizvodjača, jer znaš da ništa drugo nije kvalitetno.
Leči te stari porodični lekar, jer ne veruješ lekarima u bolnici. Za droge ne želiš ni da čuješ. Jednom nedeljno se napiješ od piva sa svojim plavim prijateljima, koji su ti prijatelji jer su vam se porodice poznavale u ono doba, a niko se u međuvremenu nije drznuo da počne da se druži sa mešancima ili strancima. U školi su te učili nemačkom, ali sa prijateljima pričaš na austrijskom, jer njime stranci nikad ne mogu da ovladaju. Toliko se trudiš da sopstveni jezik iskriviš, da više ne znaš ni da zapišeš to što si rekao.
Posao ti se sastoji iz pritiskanja dva dugmeta. Jedno zatvara i otvara vrata, a drugo pokreće voz. S vremena na vreme se čuješ na razglasu, kada obaveštavaš putnike da voz kreće. Jedva trpiš svoje zanimanje. Znaš da se iza tebe nalazi sve što mrziš. Zarađuješ za život tako što pomažeš strancima da ti osvoje glavni grad. Sve trpiš do nedeljnog viđanja sa prijateljima, kada konačno možeš da progovoriš na tu temu i izraziš svu tu mržnju. Prijatelji te podržavaju dok se ne raziđete. Posle toga se svako vraća svom životu.
Takav život vodiš dok te mržnja, alkohol i masna hrana ne stignu i ne umreš od infarkta u 70. godini. Umireš srećan jer ti ponos ne dozvoljava ništa drugo.
Najmanja količina šampona dovoljna za jedno pranje kose pre nego što se ambalaža skroz isprazni. Ono gusto na dnu što se razvlači i do 5 minuta dok ga ne streseš u kosu ako pre toga nisi okrenuo naopačke. Majke mi.
- Mala, jebaću te muški večeras, istrošila si mi celog svrška!
Šta god naglas izjavili, ono što novopečeni roditelji upućuju deci kad bi želeli da ih se otresu i ostanu malo nasamo.
Reklama za margarin "Sunce".
retardirano dete: Mama, gde je "Sunce"?
tata: U frižideru, zlato!
retardirano dete: A gde je Sunce?
mlada mama (nesposobna da spremi svojoj deci nešto bolje od margarina): U frižideru, SREĆO! (već počinje da pizdi)
drugo retardirano dete: (ne nalazi margarin koji je u sred frižidera)
mlada mama: (otvara frižider. predajući im margarin kao da je sveto pričešće, horski sa retardiranim podmlatkom ) "Sunce je u frižideru!"
tata i mama: (smeškaju se i zaključavaju u spavaću sobu)
***
subliminalna poruka: jebite se, jebemo se
Improvizovati. Snaći se u nedostatku alata i završiti neki posao. Pokazati kliker i dokazati da um caruje.
1 - I tu ti ja krenem u spiku sa njom. Častim je jedno piće, drugo piće, izljubimo se, malo se 'vatamo, pa sve ispočetka.
2 - I jesi kar'o?
1 - Jesam, al' čekaj polako, ispričaću ti. I taman kad sam hteo da je pozovem na kres ja se setim da su mi matorci gajbi, kola na popravci, a da su svi zavučeni ćoškovi u kraju puni pajdomana.
2 - Pa kako si je onda jeb'o?
1 - Pomoću štapa i kanapa.
Katanaćo. Ne primiti gol. Prepustiti posed lopte. Ne upuštati se u kontre. Igrati bunker. Na gol manje.
Ređati poraz za porazom, uz poneki remi. Osuđen na ispadanje, na propast. Na poslednje mesto u beton ligi.
Biti zadovoljan sa 0:1, jer, zaboga, moglo je biti 0:3.
A samo se poraz pamti, gol-razlika se ne računa u životnoj utakmici. Revanša NE-MA!
Ofanziva je bila u punom jeku. Praštalo je na sve strane. Više nije bio siguran sa koje strane doleću granate i meci. Zario je glavu među kolena i jednom ruko čvrsto pritiskao šlem. U drugoj je stezao brojanicu.
''Samo da prođe, samo da prestane'', mislio je. Ljudi su vikali, bilo je prometno u rovu. Učinilo mu se da se njemu neko obraća, ali, u magnovenju, nije razaznavao reči. Dugo su bili na ovom položaju i u rovu se osećao sigurnim.
U međuvremenu, kapetan je naredio napad i najednom je ostao sam, još čvršće stiskajući brojanicu.
Njegova četa je izvršila juriš, bila odbijena i sada se već, desetkovana, haotično povlačila. Vojnici su preskakali rov, prvo manja, pa onda veća grupa. Zvuk borbe je bivao sve slabiji, dok sasvim nije iščezao. Ne zna koliko je prošlo pre nego što se konačno usudio da se uspravi.
Miris ilovače pomešane sa mirisom sveže krvi je postao nesnosan i poželeo je da što pre izađe iz te žive grobnice.
Gore, na ledini, sve je izgledalo drugačije. Skidajući šlem i otresajući prašinu sa lica, na horizontu je ugledao veliki hrast. ''To mora da je zapis'', pomisli, i podiže pogled ka vedrom nebu. Udahnu duboko, te zatvori oči. Nije više mislio ni o čemu.
Da jeste, primetio bi neprijateljski pozadinski vod koji je pratio svoju jedinicu u nadiranju. Krupni kuvar je opalio kratak rafal iz šmajsera.Dok je nekontrolisano padao natrag u rov, imao je vremena samo za jednu misao:
''Šteta što ranije ne izađoh iz rova. Dan je tako lep. Bio...''
