Jedinka koja je izuzetno sklona povredama. Baksuz.
Čovek kojeg gospođica Fortuna baš i ne voli previše. Bolje rečeno, zadaje mu nevolje kad god je to moguće, bavio se on nekim ekstremnim sportovima ili nečim bezazlenim, baš poput šaha. S obzirom da je odmalena sklon povredama, i da je veoma često provodio besane noći po bolnicama, ne svojom krivicom, ovakav lik ne želi preuzimati rizik, tako da više često ne želi obavljati ni najnormalnije aktivnosti sa društvom. Takvi poput njega se često pretvore u debeljuce koje po čitav dan surfuju netom, verovatno zato što jedino tu aktivnost ne smatraju preterano opasnom po sebe.
- Ajde idemo mi šaha igrati, hoćeš sa nama? Kapiram da ti se tu ništa ne može desiti.
- Neka hvala, preskočiću, treba onaj sat tući stalno, nije to meni sigurno.
Old skul fora za proveravanje stadijuma alkoholizma do kojeg je stigao potencijalni trsitelj, a možda i otac dece gospođice koja izvodi test. Koristile su je namazane devojke pre 30 i kusur godina.
Podrazumevalo se da taj vinjak neće da popiju, a znale su o kakvom je muškarcu reč ako i on naruči isti ili popije njen rubinštajn.
Fora je počela da oživljava pod uticajem današnjih devojaka koje piju više nego muškarci, ali sa sasvim drugim ciljem - kako bi se što pre uletvale i mogle da slušaju ili uopšte gledaju muškarca sa kojim su izašle.
Proleće '76. godine, kafana "Kriva sisa", opština Knić
Kelner: Izvolite!
Dragana (u sebi: baš da vidim da l' će da nasedne): Ja ću jednu kiselu vodu i jedan vinjak.
Milisav (u sebi: Uuuuu, kurvo! Gde baš Rubinštajna nađe, majku ti pokvarenu. E pa nisam ja sis'o vesla, znam za jadac): Ja ću kiselu vodu i kafu. Alkohol ne pijem.
Dragana (U sebi: Hm, ovaj neki baš fin, ne pije. Daću mu.).
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Proleće 2012. godine, kafić "Marabu", KragujevacKonobar: Izvolite!
Milica (u sebi: Jao, samo da se obeznanim što pre. Jeb'o me konj kad izađoh sa ovom smarajućom rugobom!): Dupli absint, nepaljen!
Stefan (u sebi: Uuu, ova 'oće da se jebe noćas, to bre! Jaooo, kakav sam ploditelj): Daj i meni isto.
Baba koja se prošvercovala u busu.
- Radomire, danas sam se otela kontroli.
- To mi kaži! Dajde onu Viagru iz špajza sadodmasad!
Rudarenje sa malom alatkom. Kren'o u jebačinu bez kurca.
- Jesi počeo?
- Šta jesam počeo? Jebem te već pola sata, ogulio sam kurac!
- Ne znam, bogami, ja vidim samo da ti mene udubi sa tim stomakom, ostalo ništa ne primjećujem.
Reč se koristi u dečijoj igri ledeni čikica, nabiješ bulju uz zid kažeš kućica i ledeni ti ne može ništa. Ali ima i slučajeva kad se koristi u tvorzi, mada, ipak kućica tada ne pomaže.
U zatvorskoj ćeliji jure se dva lika, kad jedan pribije bulju uz zid.
- E, sad mi ne možeš ništa!
- Nije ovo ledeni čikica. Ovo je erotski čikica, hehehe, JA JEMEN !
Sasvim normalno pitanje koje mortus pijani domaćin postavlja drvoredu tuja dok, nalakćen na jednu od njih, baca peglu.
Drvo se na drvo oslanja.
Tako 'e! Amin!
Univerzalni razmrsivač svih komplikovanja.
Kraj dodavanja. Nema replike!
Miloš: Rasporiću ga matere m'!
Lazar: Ne'aš ti tu šta! Nego, jes' ti jebo onu kosooku djevojku?
-------------------------------------------------------------------------------------------------------
Oče naš koji si na nebesima da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao i nebu, hleb naš nasušni daj nam danas i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim i ne uvedi nas u iskušenje no izbavi nas od zla! Ne'aš ti tu šta!
Izraz, koji, i ako se to na prvi pogled ne bi moglo reći, nema nikakve veze sa selom. Može ga koristiti svaki čovek bez obzira da l' je sa sela, iz grada, iz Beograda, unutrašnjosti ili sa Kosova.
Naime, izraz služi da se izbegne korišćenje eufemizama, to jest da se stvari nazovu pravim imenom.
- Brate, svidja mi se ona Jelena, a pošto je ti znaš reci mi kakva je ona devojka?
- Pa, dobra je ona, samo eto malo je slobodnija.
- Kako to misliš "malo slobodnija?"
- Pa eto, voli slobodan život, neobavezan seks i tako to.
- Brate, u mom selu se to kaže kurva.- Aj na pivo, prodao sam juga Miletu čepu za cveklu, 300 mi dao sada a još 200€ mi daje kad primi platu. Dobar neki čovek, samo mi se čini da voli da popije.
- To tvoje "voli da popije" se u mom selu kaze pijandura. A šta misliš, što ga zovu Mile čep? I platiću ja pivo, pošto ćeš od tih para dobiti samo kurac da isteraš oči.
-E jbg...
Feng-šui pojedinih baba sa prostora balkanskog poluostrva. Nezavisno od sadržaja šerpi, prijeđašnje smatraju da se po obavljenom ručku sve to treba zajedno utrpati kako bi se održalo bratstvo i jedinstvo kuvanih jela.
Unuk: E baba, je li ovo da se prospe?
Baba: Ne diraj to!
Unuk: A, ovo kerovima?
Baba: Ma to je za sjutra, samo malo da se podgrije.
Unuk: Pa jesi baš morala ražnjiće da mi pobrkaš sa pasuljem i punjenim paprikama?!
Nekada davno, u galaksiji dalekoj, kada se s' brda na brdo dozivalo na prelo najvažnija stvar na odeždi svakog preldžije koji je hteo il' da se ženi il' samo da sobali kojekakvu rasnu miradžiku u kuruze bio je kolir. Arahični izraz za kragnu na košulji koja je morala da bude savršena, da se vidi iz kakve kuće preldžija dolazi i u kakvu kuću će potencijalna mlada da se uda, što je snajperisala staramajka dotične iz žbunja za vreme 'vatanja u kolo od strane budućih mladenaca. Kolir mora da bude čist, beo i prav. Ništa crnilo oko vrata od tegljenja bukve iz zabrana, ništa pokrivljeni špicevi od gunja, ništa džiberski raskopčano jedno dugme previše, sve mora da bude kako treba.
Pošto je to vreme prošlo da se osvrnem današnjim danima jer opet ja znam najbolje i imam veoma neskromno mišljenje. Što se šulje tiče i kragne ništa se nije promenilo, jednostavno kada pređeš određeni broj godina moraš da je imaš sve i da ti je draže da subotom uveče izađeš u starkama koje si kupio 2005. na ekskurziji u Parizu u lokalnoj anarhotriperskoj radnji i Led Cepelin 2 majici. I ako ideš u lokalnu kafanu sa namerom da se odelješ od vinjaka k'o nezdrav moraš da obučeš košulju, ako ideš u lokalni klub da slušaš ortake čiji repertoar znaš napamet i ubeđen si da bi bolje sam odsvirao sve instrumente i otpevao sve pesme od njih-moraš jebeno da obučeš kragnu. Zašto?
Zato što nećeš jebati bez kragne i tu ne mislim na snošaj uopšte, svejedno da li si pošao sa ciljem da insertuješ nispe u vadžajnu i da li si uopšte to i uradio. Jednostavno ne'š jebat'. Jer nisi dostojan onih koje vrede a one koje bi i mogao jednostavno nisu vredne toga jer ne poštuju šulju što znači da ne poštuju ni same sebe što dalje znači da nisu vredne ni "Mož' se mrdneš loma, ne vidim prenos Fenerbahčea" obraćanja. Šulja je oličenje pedantnosti, truda i samopoštovanja kod muškarca i svaki trve mužjak mora da se nosi time. Odelo bi bilo sledeći nivo ali nažalost nije adekvatno za sve prilike dok je kragna uvek prihvatljiva. Ispoštuj sebe, pokaži da imaš jajo, da nisi slina, da si u životu kao što je tvoja košuljica: tvoji stavovi su oštrih uglova kao tvoja kragna, savršeno znaš šta želiš kao što je ona savršeno ispeglana, uredan si i na mestu kao što je ona uredna i umesna i žene će to da nanjuše i pocepaju te k'o Garfild vruću lazanju.
Još jedna mudrost od mene, nikada ali nikada ne treba nositi tri tipa košulje. Prva je najgora i to je ona kojoj marka vrišti na sisi i unižava te kao ljudsko biće kojem je odežda važnija svega a takođe te okarakteriše i kao nekoga ko osim što se gleda u ogledalo duže od nevine mlade voli povremeno da se krne i u dvojku.
Druga je roze košulja, to ne stoji dobro nikome jer je jednostavno gej. Ta sranja o tome kako treba pravi alfa da bi nosio roze je sranje i nema veze s' vezom, još se nije rodio taj kojem dobro stoji roze košulja a voli žene i tačka.
Treća je oblik nošenja dotične ustvari, a to je mladomajmunisanje sa raskopčanim dugmadima da se obznani obraslost poprsja i da do znanja imanje istih takvih dlačurina i na preponama. Pravi muškarac to ne radi, košulja to sama kaže i nema potrebe za takvim ispadima džiberovanja.
Nosi košulju i ona će nositi tebe.
Ustaneš oko 11. Odeš i skuvaš kafu. Sam, dakako, jer su svi drugi ukućani na poslu.
Ti nemaš posao, jer ne možeš da radiš tek bilo šta, a za ono za šta jesi kvalifikovan treba veza ili pare. Kad nemaš matore koji imaju veze ko tvoj drug Stanko. Kreteni jedni! Ceo život se nešto kao bakću, a jedan pišljivi posao ne mogu da ti srede, da radiš ko čovek, da budeš svoj.
Srčeš kafu i polako se budiš. Razmišljaš da bi stvarno trebalo da sedneš već jednom da kreneš da učiš za taj ispit. Ipak imaš 28 godina, a ostalo ti je šest ispita do kraja fakulteta, treba i to dati, kad si već ovo do sada.
"Jeste, stvarno bi trebalo, i imam i volje da učim, ali meni nije dobro!"
Naravno da nije. Gledao si onaj sajt sa simptomima i dijagnozama, i, sudeći po svemu, imaš ili loše srce ili ti je kondicija slaba. Mogla bi da bude i kondicija kad po ceo dan sediš u kući, ali šta ako je srce? Kad malo brže hodaš ili kad malo duže hodaš, počinješ da gubiš dah i moraš da staneš, nije se sa tim zezati. Ipak ne bi trebalo da se naprežeš previše. Tebi je najteže.
Telefon zvoni, drug te zove. Našao je sezonski posao. Kaže da se rmbači, ali zato za par dana možeš da zaradiš stotinak evra.
"Pa jesi ti normalan?! Znaš da me kičma zeza bre! I ti me zezaš sa takvim stvarima, ko da ja ne bih voleo sto evra da imam sad u džepu! Ajde zdravo bre!"
Nerazumni skot! Kao da mu nisi pričao sto puta dok ste pili pivo po parkovima kako, sudeći po svemu što si video na Internetu, imaš kičmu koja je u procesu degenerativnih promena. A otkad je Đinđić naredio doktorima da stegnu zdravstveni fond, tebi neće da konstatuju da si bolestan. Svuda idu pare, političari imaju po petsto hiljada platu, al kad treba za nekoga ko je stvarno bolestan, onda nema, nek crkne.
Samo kada bi mogao da odeš iz ove smrdljive zemlje! Svi su korumpirani, niko se ne brine o tvojoj dobrobiti! A morao bi neko nešto da uradi, i da gleda tebe, ipak si ti građanin ove zemlje. Dužni su da se brinu o tebi, zato su tamo gde su. Stoka jedna!
Zove te majka, pita da li si seo da učiš. Izdereš se na nju. Dabome. Ko da ne zna da ti nije dobro. Ko da joj nisi sto puta objašnjavao koji posao treba da ti nađe. Ko da ti voliš da sediš u kući po ceo dan, da te oni maltretiraju po ceo dan i nipodaštavaju te. Ko da ti sad ne bi voleo da imaš platu od jedno četrdeset hiljada, pa da ti je sve potaman.
"Uhhh, što nemam neku šemu da odem iz ove smrdljive zemlje, da nađem neki dobar posao tamo gde će znati da me cene!"
Pališ TV. NA RTS stota repriza serije "Vruć Vetar".
Epizoda u kojoj Borivoje Šurdilović, lenji hipohondor u ranim tridesetim, koga od penzije izdržavaju baba i ujak, u potrazi za boljim i normalnijim poslom, gde će da poštuju i njega i njegovu ličnost i prava, ode u Nemačku gde mu se od poslova nudi da šiša kučiće ili da masira babe. Ili da jebe babe.
Smeješ se po stoti put, jer je serija odrađena fenomenalno, ne shvatajući suptilnu ironiju.
Sedi u neudobnom sedištu skoro čitav dan. Jedini put kada protegne noge jeste kada čisti bus, ima pauzu za obrok i kada pali kući. Stalno se vrpolji, sa bedra na bedro i namrgođenim pogledom gleda cestu ispred sebe. Znojavim dlanovima dodiruje kruti volan. Udiše vazduh u kom se prepliće benzin i gasovi, mirisi raznih ljudi i svež vetar koji na mah ispuni njegovo radno mesto. Otežano diše kroz široki nos i neprestano, sa prezirom posmatra svoj glomazni stomak.
Zašto ima ovoliko ljudi? Zašto se toliko deru? Zašto je ovolika gužva? Zar ne može bar jedan dan, da bude kako treba? Ovo su česta pitanja koja postavlja sebi.
"Sedim u ovoj kabini 16 sati dnevno, a jedva imam para za decu, ženu i sebe. Da mi nije njih, jedinih osoba koje volim, poludeo bih"– njegov učestali monolog.
Ovaj posao je fizički i psihički težak,a takođe je i vitalan za društvo, ne razumem zašto ga niko ne poštuje? Kada me ljudi pitaju čime se bavim i kada saznaju odgovor podsmevaju mi se i misle da sam tupadžija ili prostak. Zašto su oni pametniji od mene? Zato što su se sticajem okolnosti( putem veza, šlihtanja ili nelegalnog sredstva) stigli do višeg staleža? Ja bar znam gde pripadam i ne zavaravam sebe zabludom da sam za nešto bolje.Briše natopljenim peškirom, koji se nalazi oko njegovog vrata, znojavo i naborano čelo i kao da time tera ove zle misli.
Na semaforu, kada čeka zeleno svetlo, nasloni se maljavim podlakticama na volan, zavuče ruku u vlažnu kosu i žmureći uzdiše. Kada je pauza, da drugom kolegi da preuzme, a on se na glavnoj stanici šeta, puši pljuge i posle toga jede. Pa se opet vrati na posao. I tako iz dana u dan, u nedogled,do smrti.
Vraća se kući istim putem. Kada god prelazi preko pešačkog u glavi mu se kao blesak munje javi ideja: “Što me ne udari neki auto, pa da crknem”. Ali ta misao, brzo tinja i nestaje kao iskra.
I ko zna dokle će on živeti ovim životom?
Zvanična spika jedne providne pričice. Tu je da zameni gorku istinu i učini je koliko toliko jestivom.
-Sve je to šminka ej bre. Pa ja sam proš'o sito i rešeto, valjda znam!
-Pa valjda
Pao pod uticaj droge, kao i mnogi pre njega koji sada sede na nebeskoj klupi, baš kao Pikac.
Tipovi poput njega imaju mizeran život, pun patnje i boli, ne vole društvo, verovatno zato što su nekada, kao klinci pokušavali biti deo tog društva, koje im je momentalno uručilo šut kartu bez trunke razmišljanja ili žaljenja. Od tog momenta počinju da mrze ljude, bili oni prema njima dobri ili loši. Čame u tmini, i nadaju se boljem sutra, koje po svemu sudeći po njih nikada neće doći. Eventualno, kada im se u glavi upali lampica, i skapiraju da im život polako ide u provaliju odlaze u loše društvene krugove i pokušavaju da se sprijatelje sa ljudima koji su u istoj, ako ne i goroj situaciji nego oni. Skoro svi im daju isti savet, taj da moraju probati drogu, jedino im ona može ublažiti enormnu bol koju osećaju svakog dana, što i čine, pošto ne vide svetlost na kraju tunela. No, tu nastaje problem. Više se ne mogu kontrolisati i polako se pretvaraju u ovisnike. Neki od njih pronađu društvo, pa čak i srodnu dušu, a neki dožive istu sudbinu kakvu su i mislili da će doživeti, međutim bitno je samo jedno, svi imaju isti kraj priče. Nestaju sa ovog sveta.
- Sećaš se Danija? Išao je sa nama u osnovnu.
- Naravno čoveče, kako da ga se ne sećam, lik večno bio zatvoren, nije pričao ni sa kim.
- Onda se sećaš i šta je bilo sa njim kasnije?
- Pa da, našao je boga u igli, jebiga, ali je i bogme i klinkicu našao sebi, znam da je rekao da će je ženiti. Što, šta je bilo sa njim?
- Eh, jedno je sigurno, a to je da je neće ženiti.
- Otkud sad to? Ne shvatam na šta ciljaš.
- Brate, jebiga, umro je.
Jedan od najzanimljivijih običaja smišljen da bi se alkoholisalo. Kada se kupi krava/auto/stan/bicikl/motor/ovca/spejsšatl, kada se dobije ćerka/unuk/vozačka dozvola/diploma/budžet, kada se uradi bilo šta što za sobom povlači robno-novčanu ili robno-robnu razmenu, pa čak i kada se svinjče kolje, srpski seljak, domaćin ili uzorni građanin mora da za komšije, rođake, poznanike, prijatelje, lokalne političare i pripadnike javnog reda i mira pripremi najmanje 5 litara žestine i 50 litara vina da bi izmirio potrebe Alvaluka. Inače, Srbin poštuje alvaluk! Sve čini za Alvaluk!
Pera - Brate kupio sam telefon preko EmTeEs-a za dinar!
Kiza - Alvaluk!
Pera - Koji crni alvaluk? Šta radiš to?
Kiza - Zovem Crnog, Džonija, Daksa, Aleksu i Mariju da dođu sad na alvaluk!
Pera - E da ga jebem! ĆALE!
Ćale - Šta je bre pička ti materina neradnička?
Pera - Ajde, dolaze na alvaluk ortaci daj neki keš da kupimo nešto.
Ćale - Opa! Alvaluk! Ženo, peci kafu, zovi kuma i rodbinu!!!
