Termin kojim se u svakodnevnoj komunikaciji označava etablirana, hronična ili trenutna popularnost, vrednost i, na kraju krajeva, cenjenost određene stvari, ideje, osobine, predmeta i, uostalom, svega onoga što ovo veliko sranje koje nazivamo Život čini još težim za prebaciti.
Jebiga. Mog'o sam odmah da napišem "ono što se ceni", al' onda ne bih imao telo defke, štaš.
- Komšo, kakvo ti je to čudo, bre??
- E, komšija, to ti je kurdski jurišni ovčar, 700 eura štene, od svih sorti najviše na ceni, hehe...
- Aha, aha...Ma, samo ti njega drži podalje od ogradu, mislim, da ga ne do'vati ovija moj Džeki, džaba Kurdi, džaba 700 euri...-------------------------------------------------------------------------
- E, brate, čestitaj mi!
- 'Si konačno skin'o kmra, a, hahaha?
- Duvaj ga, bre, majmune! Ma, popunio ceo album sa SP, 'nači, jeb'o sam mu kevu!
- Pa, znam ja da ti nisi jeb'o, tebreks, opušteno... A to da si debil što se ložiš na smrdljive sličice fuzbosa - debil si.
- Brate, ae tiću, molim te, 'nači, popunjeni albumi su uvek na ceni, 'nači, ko zna koliko para mogu da dobijem za njega za, tipa, dvadesetak godina...
- Ja ću ti reći, matori - NULA. A znaš zašto? Zato što si jebeni Gogolj i zato što tripuješ da će se za dvaes 'dina iko zainteresovati i za tebe, a kamoli za tvoj usrani album!
- Dobro, brate, videćemo...27 godina kasnije,
N.N spiker:...po rekordnoj ceni od 357.000 eura. Ekscentrični sakupljač albuma izjavio je da je vrlo brzo postigao dogovor sa prodavcem raritetnog primera albuma iz 2014.godine, u šta voditelj ovog programa nimalo ne sumnja...
Prc. Moša.
Teatralni uzdah razočaranja situacijom koja je obećavala a, usled nepredviđenih okolnosti, zaršila kao potpuni fijasko.
Ugledaš tlo, proceniš da nema šansone da nije plodno. Već vidiš sebe kako ubiraš plodove, a ono zaraženo, ni korov da uspe. Ne lezi vraže.
- Matori, ko te udesio?
- Bio juče na Perinoj žurci, a tamo Mara i njen telohranitelj. Drmnem ja par ljutih da se podmažem, priđem im, šmekerski se nakezim i kažem: kad ti ovo već ne možeš da opališ, prepusti meni, ali avaj, Telohranitelj mu je samo glup nadimak. Prcaju se sve u šesn'est. Složio me ko oblandu.
________________________________________________________________
- Šta se drapaš, majmune, na javnom smo mestu?
- Zbario sam Enu konačno, mislio sa'ću joj skinem mrak, ali avaj, izgleda se aktivno pustila u promet, ima celu paletu boleščina.
I tako dalje.
Što su tri tačke u pisanoj formi, ova poštapalica je u usmenoj. Koristi se kada i te kako znamo o čemu govorimo.
- Je li, je l' onaj tvoj momak ima istetoviranog isusa na plećki? Nisam mogla da ne zapazim kad sam vas slučajno, ovaj, prekinula...
- Misliš kad si slučajno donela kolače u pola dva noću i zaboravila da kucaš?
- Neću ja da se mešam... Nego, da on nije neki sektaš, manijak i šta ti ja znam?
- Ima istetoviranog Džona Lenona, zaboga, veruje u slobodu duha i življenja...
- A, pa sve je to lepo... A da ti ja dam ipak onu moju amajliju da ti nosiš, mislim za ne daj bože?
Prisjedati na muku. Dodavati so na ranu. Dodavati ulje na vatru. Dodavati benzin na vatru. Dodavati kerozin na vatru. Dodavati hlorid-trifluorin na vatru!
Žena: Alo, skloni noge sa stola! Je l' te tako učila majka? Pa ti si još i obuven?! Ne na tepih, danas sam ga brisala, odmah se izuj! Ma ne izuvaj se tu! Bježi u hodnik!
Muž: Pa dobro, šta da radim? Da letim do hodnika?
Žena: Nemoj da se praviš pametan, odmah da si oprao noge, pred kumom nas brukaš, sram da te bude!
Muž: Neće kum zamjeriti, njegova jedna noga vonja k'o mojih šes'!
Žena: Pazi šta pričaš, to ti je kum! Jao, kume, oprosti, prolupao je u posljednje vrijeme.(prividno primirje u trajanju od par minuta, u vazduhu miris opranih nogu, i to sapunom, blagostanje)
Kum: Je l', kumo? Je li on često ovakav pred gostima?
Muž: Jao, kume, jebemudan, ne pljuj u poparu, nemo' sad da raskidam kumstvo!
Retoričko pitanje koje postavljaš sam sebi sa ciljem da se nateraš da odigraš potez koji nije dovoljno promišljen. Autosugestija koja treba da te natera da pomisliš da to što radiš ne košta ništa - ne povlači posledicu. I uglavnom je istina. Ali samo u tom trenutku...
To da itekako može da košta uglavnom shvatiš prekasno.
''Ma jebaću je bez kondoma, šta me košta.''
----------------------------------------------------
Holandija - Jugoslavija '98.Mihajlović: E, da šutnem ja penal?
Stojković: Pa ne znam, možda je bolje da...
Mijatović: Šutnuću ja, šta me košta!
----------------------------------------------------
-Nema više rakije, šta će pijemo sad?
-Ima, kupio ja Zozovaču. Pićemo to, šta nas košta.
Kreneš tako da razmišljaš. Razmišlja ti se. Iz čista mira. Nemaš pametnija posla. Jutro, ti besposlen, majka opet gunđa kako si čarape razbacao po podu i ništa nisi uspremio. Odmahuješ rukom, dok po frižideru tražiš sendvič od juče. Našao si ga, izlaziš iz stana, odmotavaš celofan dok krećeš preko ulice. Dok prelaziš ulicu, auto te zamalo pregazi. Vozač u odijelu kreće da viče na tebe. Ti samo odmahneš i nastavljaš dalje.
Kreneš tako da razmišljaš o današnjoj nadnici. Dobra dana u zla gospodara. Ko će još crnčiti 10 sati danas? Tako ti i treba, kad nisi upisao faks. Ne, žurke su bile bitnije i upravo sada shvataš zašto je sve tako loše ispalo. Nema veze, dobro si se proveo, biće valjda nekad bolje. Pa da, nećeš valjda čitav život da crnčiš na mješalici, zar ne? Dok šetaš ulicom, ugledaš jedan par, srećan par kako šeta.
Kreneš tako da ramišljaš o njoj, i o svemu što nisi rekao. O svemu što si joj rekao. I o njenom šamaru one večeri kad si se pijan ispovraćao na njenu crvenu haljinicu. Put te navede kraj njenog stana, sjetiš se nekih lijepih trenutaka iz srednje. Kreneš da joj pokucaš na vrata i staneš. Eeej, pa ona je udata žena. Ima dvoje djece, muža inžinjera, a i sama je diplomirani ekonomista. Šta ona ima da priča sa glupim fizikalcem. Nastavljaš dalje. Vidiš par beskućnika.
Kreneš tako da misliš o nekim bezveze stvarima i shvatiš da živiš dobro. Moglo je biti i gore. Mogao si da završiš na ulici, ali nisi. Ma... Iz ove perspektive, ulica i nije loša. Ma ko zna. Ko zna kako je sve trebalo da se desi. Ko zna... Staješ.
Kreneš tako i nestane ti zemlja pod nogama dok te u naručje dočeka ledena voda.
RTS 1:
- Dobro veče, ovo je drugi dnevnik Radio Televizije Srbije, moje ime je Petra Cvijić. Trenutno imamo situaciju na Pančevačkom mostu, gde se nalazi naš reporter Mile Novaković. Mile, da li se čujemo?
- Da, Petra, evo, upravo stojimo nedaleko od mesta zbivanja. Naime, jedan mladić je danas došao na most, prema očevicima, stajao tu još od pre podne. Jedan od njih je pozvao policiju, oni su došli, međutim, mladić i dalje stoji nepomičan. Trenutno mu prilazi jedan od policajaca iz pregovaračkog tima i... O Bože... Upravo je skočio u Dunav. Spasioci su već krenuli po njega, ali... Vraćamo se sa najnovijim informacijama uskoro. Sa Pančevačkog mosta, Mile Novaković.
- Hvala Mile. Nadajmo se da je mladić dobro. U ostalim vestima, gledaćete...
Najkulturniji odjeb.
Ne želim, neću, ne interesuje me, ali sam dovoljno čovek da te ne oteram u pičku materinu.
- Jel' imaš nešto isplanirano za večeras?
- Šta znam, verovatno ću da sedim kući, pustim neki film, jebem li ga.
- Ćeš sa mnom i Marom u Bigz, svira Nežni Dalibor?
- Pozdravljam.
Krajnji stepen negadljivosti muškarca kad je seks u pitanju. Obično se radi o osobi koja je frazu "od birača nema jebača" shvatila isuviše ozbiljno, pa ne bira šta će se naći na njegovom seksualnom meniju i pod kakvim uslovima.
- Ajde, samo malo da ga umočim, smrznuo se nešto jadničak, samo malo da ga ugrijem, molim te...
- Ma bježi tamo, nisam raspoložena!
- A de, samo malo, čisto da se prisjetim kako to izgleda...
- Ma ne mogu, dobila sam, nema ništa od toga!
- Slušaj, miko, radi majstor Dragan i na crveno, samo se prekrsti i pomoli Bogu. Ajde, skidaj gaće, nemoj fosna da radi!
Cvi oni koji na bini stoje iza Borisava Đorđevića, poznatijeg širim narodnim masama kao veliki, nedostižni, ultrasrbin, Bora Čorba. Za većinu onih koji se izjašnjavaju kao obožavaoci "Riblje čorbe" potpuno nepoznati, misteriozni i, na kraju krajeva, nebitni ljudi, jer svako može da lupa u gitaru ali da peva kao Bora - nikad. Muzičari koji su dali nemerljiv doprinos muzici benda, gotovo jednak kao i pomenuti frontmen, a koji za to nisu dobili nikakav kredit. Takođe, muzičari koji su svoj talenat i umeće stavili u službu čoveka koji je njihov hard rok bend godinama poseljačivao i na kraju ga pretvorio u oblik koji ima danas, kada je prosto sramota izgovoriti da "Riblja čorba" i hard rok imaju nešto zajedničko. Najzad, muzičari koji su svesni da je njihovo vreme odavno prošlo i da više nemaju energije da nešto promene. Uostalom, i jedini razlog zašto i dalje stoje iza Bore Čorbe.
Miroslav Miša Aleksić - Basista, osnivač benda. Rođen i odrastao u centru Beograda, imao pristup stranim rokenrol pločama kada Jugoslavija nije znala šta je gramofon. Sedamdesetih proveo neko vreme u Americi, prisustvovao koncertu "Led Cepelina". Po povratku u zemlju, obogaćen iskustvima, osnovao hard rok bend "Es-o-es" (koji će, nakon što im se Đorđević pridruži, promeniti ime u, šta drugo, "Riblja čorba").
Miroslav Vicko Milatović - Bubnjar, jedan od osnivača, pored Aleksića. Jako mlad, vođen zvukom "Blek sabata", započeo karijeru u hevi metal bendu "Born" a nakon raspada se priključio Aleksiću. Jedini koji je pokušavao donekle da ispolji svoj talenat projektima sa strane, ali su svi prošli nezapaženo, u senci matičnog benda.
Vidoja Džindžer Božinović - Gitarista, bendu se priključio nakon što je Bajaga, svestan da će celog života ćutati i svirati akorde onako kako mu Bora naredi, napustio bend. Rođeni brat velikog Zorana Božinovića iz progresivne "Pop mašine". Svirao u hard rok super grupi, "Rok mašina" i "Dah"-u. Čovek koji verovatno ni danas ne veruje šta svira i šta ga je snašlo.
Nikola Zorić - Klavijaturista, jedini u bendu muzički obrazovan, nije ni bio rođen kada je bend osnovan. Čovek koji se, nakon poslednjeg velikog koncerta "Riblje čorbe" u Areni 2013, još uvek pita šta radi sa svojim životom. Njega i njegov solo bend, sa kojim je nastupao kao predgrupa, publika je izviždala i negodovanjem oterala sa bine, jer ga niko nije prepoznao.
Da, ovo su ljudi koji sviraju "pao sam u sevdah ko šljiva u govno", "praziluk mi iz dupeta viri", "zašto uvek kurcu sviram" i još sijaset drugih "hard rok" pesama i koji bi, da su mogli da vide šta će danas nastati od njih, izvršili harakiri još '85.
Narodski izraz ostao od starina kada se vršidba obavljala volovima ili konjima, na guvnu. Kako su se pastuvi koristili za ostale teške rabote poput oranja i tegljenja tereta, a i neke, ne tako teške, poput produženja loze i paradiranja po vašarima, kobile su bile prve na udaru. Posao nije bio lak tako da su seljaci svaki put pre vršidbe imali problema da uhvate neku kobilu u gomili onih koje su spokojno pasle po livadi. Najsporija i najbaksuznija među njima bi obično završila privezana za kolac, vrteći se vasceli dan u krug, gazeći nogu pred nogu i odvajajući slamu od dragocenog zrna. U žargonu označava nekog ko je ni kriv ni dužan izvukao deblji kraj zbog svoje maleroznosti i nesposobnosti da utekne iz, po njega loše, situacije.
Noć, dva momka šetaju kroz školsko dvorište. Jedan od njih paleći cigaretu pri svetlu upaljača ugleda dobro poznat predmet kome tu nikako nije bilo mesto. Lagano podiže špric sa iglom sa zemlje i pokaza ortaku. ,,Jebeni narkomani, tu će ujutru čeprkati deca", promrlja ovaj. ,,Baciću ga u kontejner preko puta, ovde su sve kante odvaljene", reče drugi. Krenuše lagano ka kapiji kada iznenada, kao iz zemlje, ispred njih iznikoše dva pandura. ,,Dragane, to su ona dvojica na koje se žali ceo kvart", reče jedan od njih, ,,drži ih!" Njegov kolega uhvati za rukav mladića sa špricem i škljocnu lisicama oko njegovog zgloba. Krenuvši rukom u kojoj je bio špric ka policajcu mladić povika: ,,Ali mi nismo ta dvojica, našli smo usput, krenuo sam da bacim u..." Udarac u glavu ne dopusti mu da završi rečenicu. Dok ga je svest lagano napuštala, uspeo je još da vidi ortaka kako pruža ruke ka drugom policajcu i sebi u bradu psuje njihovu nesrećnu zvezdu koja ih je navela da, mimo uobičajene trase, uhvate prečicu kroz školsko dvorište.
Košarkaški sleng za iznenadno povlačenje korak unazad pri čuvanju igrača koji pokušava da poentira okrenut leđima ka košu u trenutku kad zapne k'o sivonja ne bi li se izborio za poziciju i pogodio, a sve u cilju da isti tresne na parket i razbije se kao pička.
Katić, Kaatiiić, ide leđima ka košu, njegov standardni napaaad, iiiii, Sokolov mu je izmakao stolicu, zabode Raško nos, krenula je nafta iz parketa u dvorani Uniksa!
Previše si trom. Život ti je monoton. Želiš promene?
Okreni pedalu na životnom bajsu malo jače. Zaverglaj. Ako si se zaglavio u blatu, biće malo šlajfa, jelte, ali opet je rešenje verglanje, samo malo napornije, ali uvek se isplati.
Samo matore drtine imaju pravo da voze taj bajs polako, jer, njima je još malo kraj trke, kočnice su im zakržljale, pa da bi lakše zakočili malo i uspore. Ali gde si ti? Nisi ni do pola došao, tur de lajf nije tako kratak, niti jednostavan. Mnogo još rupa i uzvišenja moraš da prođeš, ali zapamti, mili moj, posle svakog uzvišenja ide jedna nizbrdica, gde možeš da odmoriš noge. Zar ne?
Što kažu naši stari ''preko preče naokolo bliže'', zato, ne traži prečice, piči pošteno pa dokle doguraš. A do kraja ćeš stići sigurno. Veruj mi.
Ja sam sve to prošao, i znam da ti je teško što me više nema. Uradio sam sve što sam mogao, i koga god budeš pitao za mene, svi će ti reći da je tvoj stari bio ljudina. A zato što znam kak'i smo mi, lenčuge u krvi, treba nam jak motiv da bi nešto počeli, zato ti, sine moj kažem...
Dodaj malo vergla...
Odlika posebnog soja. Dok tatini sinovi bespoštedno rasipaju mastilo po sebi, iscrtavajući goblene i poljsko cveće, prekaljeni morski vukovi, svoje uspomene čuvaju prvenstveno u srcu. Za njih je svaki ožiljak spomen bivstvovanja, svaka bora preturena godina ili kakva kvarna muka za vratom, i shodno tome ne osećaju potrebu da sopstvena stradanja oglašavaju na doboš ili nude putem javnih licitacija.
-Deda, koje more je najteže pokoriti?
-Ovo. :Stavlja ruku na prsa: Ko je naučio da splavari sopstvenim krvotokom, ne treba se matica bojati.
Dobroćudni i otvoreni prema svima. Svjesni svojih, ali i ograničenja drugih. Pa zaboga, tu smo da se pomažemo, zar ne?
Automat je stvoren da nam služi, stoga nema razloga da ga ignorišemo. Samo se treba spustiti na njegov nivo jer umije da bude baš blesav ponekad.
- Pripremite se za ulazak u kružni tok koji je udaljen 300m. Izađite na drugi izlaz.
- Vidi li ko kružni?
- Ja ne.
- Ni ja.
- Pripremite se za ulazak u kružni tok koji je udaljen 100m. Izađite na drugi izlaz.
- Đe ti je kružni, milu ti majku. Nema kružnog!
- Izađite na drugi izlaz.
- Đe da izađem? U livadu?
- Preračunavam. Polukružno se okrenite tamo gdje je to moguće.
- O da ti jebem sve, đe da se okrećem na punoj!
- Polukružno se okrenite tamo gdje je to moguće.
- U livadu? Evo, skrećem!
TRAS!
- Jesi li srećna sad?
- Stigli ste na odredište.
To je to: rešio si da skineš kamen sa srca, dotle je došlo da si saopštavanje uvežbavao pred ogledalom.
Dok te je karikatura iz stakla gledala licem paralizovanim od straha, poput pevaljke koja pretera sa botoksom, sam si sebi delovao jadno i neuverljivo.
Ali, to te nije omelo. Nećeš odustati. C. Pretrpećeš sve optužbe, vrištanje i gađanje (odabraćeš mesto bez vaza i noževa, za svaki slučaj).
Razumećeš sve. Ne bi voleo da je obrnuto, nikako.
Istrpećeš sve uvrede i psovke - zaslužio si, mada znaš da nisi toliki gad, ti se sebe nikad ne bi odrek'o - pa to nešto mora da znači!
Govoriš... Čini ti se da nije prebledela, al' ko će znati od onog trosloja pudera. Nastavljaš... Nema reakcije.
Nepromenjena faca, kao da si upravo saopštio da ideš da šetaš kera. Onda bi te bar upozorila da pokupiš Flafijevu kakicu, šta će komšiluk da pomisli? Kako si mislio da predvidiš reakciju žene koja tepa govnima?
Završio si. I dalje isto - ni muk, ni disanje ne čuješ.
Vreme je da presečeš tišinu, nesigurno izgovaraš ove reči, naizgled tako proste, a opet ti treba večnost da ih izgovoriš.
I, sada, dok govori to nešto, razmišljaš o onome ko je izmislio da iskrenost uvek donosi dobro... I jebeš mu sve živo i neživo.
- Ja ne znam kako da ti kažem ovo, veruj mi da mi je teško, ali ja već duže vreme spavam sa kolegom s posla. U početku je bilo bezazleno, ali mislim da osećam nešto prema njemu.
-
- Reci nešto zaboga.
- Ja sam gej.
- Ne šali se, ja sam ozbiljna, razumem te, u šoku si i povređen...
- Prcam se u bulju, šta ti nije jasno? Od osamn'este aktivno, a od pre šest meseci sa tvojim najboljim drugom.
Floskula koju uglavnom koriste stariji ljudi kako bi klincima indirektno stavili do znanja da, iako sada vode miran i idiličan porodični ćivot, to nije oduvek tako bilo, bili su i oni nekada mladi i razuzdani, ali posao, žena, deca, jebiga, morali su kad tad da se smire i skrase i uplove u mirne luke bračnih voda.
Ipak, predanja o događajima iz njihove mladosti ostaće večno da žive u pričama i prenosiće se generacijama s kolena na koleno.
- Ćale, daj ključeve od kola.
- Mrš.
- A daj, imam sastanak, kiša lije, neću valjda peške po devojku da idem?
- Ohoho, sastanak, pa što ne kažeš sinčino moja, evo ključevi od kola, evo 200 dinara za piće i još 200 za kondome. I nemoj da radiš ništa što ja ne bih xexe.
- A šta si ti to radio? Stric mi pričao da si bio bubuljičavi štreber, da nisi pio, nisi pušio, nisi izlazio, da ti je keva bila prva i jedina devojka koju si imao i da si plakao od sreće kad ste se prvi put poljubili jer si mislio da ti je to ujedno i poslednji put. Tako da me interesuje, šta si ti to tačno u mladosti radio?
- Jebo sam ti majku. Ostavi ključeve.
Večiti žal za davno izgubljenim vremenima. Nešto ukorenjeno u biti svakog čoveka.
Možemo biti milioneri, jebati zvezde sa estrade, imati vilu na Kipru, voziti BMW-a, uvek će postojati to "Kako se nekada živelo". To vam je rođaci urođena nostalgija. Što bi Nikola Kojo reko stalno ta priča kako je nekad nešto bilo bolje.
Sa urođenom nostalgijom obično dolazi i urođena potreba da se novim generacijama ispriča o starim dobrim vremenima i onome što oni nikada neće imati.
2014 godina - Ma ovi sjebaše državu, ova omladina nema nikakvu budućnost. Ovako nije bilo za vreme Slobe. Kad se samo setim kako se tad lepše živelo....
1999 godina - Kad se samo setim kako se živelo za titovo vreme, a gledaj sad. Ovaj Milošević sjeba državu totalno, svi nas mrze zbog njega. Nemamo mi nikakvu budućnost.
1975 godina - Pre čovek nije morao da bude član partije da bi dobio dobar posao, a gledaj sad. I ako se učlanim u partiju da im udovoljim ne smem u crkvu da idem. Ma idi bre ovako nekada nije bilo, pre smo živeli slobodno.
1925 godina - Ova tehnologija neće ništa dobro da donese. Gledaj ti ovo, sad umesto kočija voze kola. Još malo će i čoveka da naprave na mašinu. U moje vreme nije bilo ovih govana, živelo se ljudski.
1885..1743...1664...............................1099....650......250........124.......
Početak vremena, rajski vrt
Adam: Al sam se smorio ko zmaj. Ceo dan spavam i jedem voće, da bar imaju neke ribe pa da jurim nešto, nego ova moja jedina u celom univerzumu. A ni ona neće da mi da, nego ceo dan bleji sa onim životinjama. Kad se samo setim kako je nekad bilo bolje.
Bog: Kad nekad, ti si stvoren pre nedelju dana, ovo je početak vremena.
Adam: Ma znam, to me jebava urođena nostalgija.
Još jedan dokaz tvrdnje da je kretanje brzinom većom od brzine svjetlosti sasvim izvodljivo, kao i činjenice da je moguće biti na dva mjesta u isto vrijeme. U mislima, naravno.
- Sama?
- Aha.
- Eto mene.
- 'De?
