Uviđavan, ljubazan. Govori mirno, sa pokroviteljskim osmehom i pogledom koji uliva bezgranično poverenje.
Sve razume, sve shvata, sa svim se slaže. Njegova saosećajnost nema granica.
I gazi preko živih ljudi.
Kafedžija konobarici:
- A jel sine, a de si ti juče na poso?
Ona, zaprepašćeno:
- Ali, čika Ljubo, pa prekjuče sam majku sahranila! Pa i vi ste bili...
- Znam, sine, znam. I bijo sam. I nek joj je laka zemlja. Ama, sine, to mene ne vrši poso. Nema plate za juče. I nemoj više tako, kad te moli tvoj čika Ljuba...
Osoba koju roditelji nisu pravili u krevetu ili na zadnjem sedištu, kao što Bog zapoveda, već po kojekakvim vrzinama i budžacima, naprečac i kriomice.
Ergo i vrzinar bude takav: nedojeban, nedoklepan, zbrzan. Ništa ne ume da uradi kako valja i malo šta može da iščeka do kraja.
- Alo, manijače, gde si upro?! Gde je žvaka, gde je peting, gde je oral?!
- E pusti me sad kad sam se zalauf'o, posle se drpaj sama ako ti treba.
- U kojoj vrzini su tebe pravili, da mi je znati...
-----------------------------------------------------------------------------------------
- Jebem ti 'vaku državu, raskopavaju nov trg!
- Brate, vrzinari su to.
Sediš u raspaloj šrsnaestici dok ona klacka preko raspalog Brankovog mosta prema gradu i gledaš desno u raspad od Beograda na Vodi, jel Brankov most dobio po Branku Radičeviću ili Ćopiću što je sa njega skočio? Odabrali su ogradu plavo još pre 10 godina. Ni na šta ne liči. A gle sad ovaj zelenjak kad masa izađe i masa uđe. Ona crvenokosa je ekstra. Da ima violončelo pa da ga stisne onako nogama dok svira. Haha gle kreten na trotinetu. Električnom. Porez na budale. A jebote kako tunel izgleda kratko, a gore od Mamuta do kraja čumićevog sokačeta ima da se šipči. A fora najjača da kad se zadrži u tunelu na semaforu duže od tri minuta mora da se gasi motor. Ili možda treba uvek kad se stane da se gasi?? Zašto kod doma omladine ima toliko devojaka. Šta rade one. Zašto ulaze u ovaj krš. Ma Karaburma ti je akvarijum. Ima 5000 studentkinja koje žive u kiriju. Plus računi. Nek bude 130 plus 5000 računi. Pa jebote kako ću ja kad budem imao studenta. A kurac, pre ću da nađem studentkinju sad neku. Ako sad jebem, za 19 i po godina student. Strašno. Ladno nisu još sredili Džordža Vašingtona. Pa veće gužve nego ujutru. Šta će da bude kad studenti dođu od prvog oktobra. A krenuće i kiše. Tad svi zaboravljaju da voze. I ono na semaforu kad umesto svi da krenu na zeleno, kreću jedan po jedan. To se kreće kao reka. Svi. E jebem ti kontrolu.
Kombinacija brojeva koji redovno dobijaju na lotou.
- Neš mi verovati, tries pet godina svake nedelje igram istu kombinaciju i nikad ništa - jednom četvorka i to je to.
- Šta mećeš?
- Moj i ženin rođendan, datum venčanja i rođendane dece.
- Stavljaj od komšijine, možda dođe.
- Pravo kažeš, ovi moji svi baksuzi.
Menjaš stare instalacije u kući. Razvlačiš kablove u zidu, stavljaš nove utičnice, prekidače...
Treba ti deset prekidača za svetlo (pretpostavimo toliko, radi lakšeg prikazivanja). Kad ih doneseš iz prodavnice, svi su oni lepi, čisti, ušuškani u one kesice... Svi su isti. Kao jaje jajetu.
Onda dođe vreme da ih postavljaš, da prorade, da počnu da služe onome za šta su namenjeni. E, to je trenutak kada čitava ta priča o jednakosti puca: jedan je za svetlo u predsoblju, drugi za kuhinju, treći za kupatilo... Jedan je stalno u toplom i čistom, ali ga čvrakaju na svakih pet-šest minuta; drugi je na hladnoći, promaji i pod vlagom, a pali se s mene pa na uštap (podrum, šupa); onaj za terasno svetlo još ređe... Itd. Odjednom, ne samo da više nisu isti, nego su im sudbine različite do neprepoznatljivosti.
A od čega zavise te njihove dalje sudbine? Od nečeg banalnog, skoro ponižavajućeg: od toga kojim si ih ti redom uzimao sa gomile. A ti si ih uzimao nasumice, jer je stvarno bilo svejedno, jer su svi stvarno bili isti.
Život.
Kod ljudi je ta različitost još izraženija nego kod ovih čvrakalica iz priče: od samog trenutka kad se dva gameta spoje i nastane čovek, on je jedan, jedinstven i neponovljiv. Ne postoje dva ista, ni u jednom trenutku. Okolnosti mu odrede dalji životni put, neko prođe bolje, neko gore (i, naravno, svima se uvek čini da su drugi bolje prošli od njih) - uglavnom, toliko o svim tim pričama o nekakvoj "jednakosti" između ljudi.
Ravnopravnost? Za nju treba da se borimo, za nju možemo da se borimo i za nju mora da se bori svako ko ima iole mozga, iole obraza i ko iole drži do sebe. Ali, jednakost?! 'Ajte, molim vas, kolika čovek mora da bude budala, pa da se zanosi tim pričama!
Nismo jednaki, nikada nismo ni bili, niti ćemo moći da budemo. E sad, koji nas je to Majstor instalirao i da li nas je zahvatao nasumice, kao ti one prekidače kada si ih ugrađivao, ili je to ipak radio planski i sa nekim smislom - o tome uvek može da se priča.
Pogrdan naziv za najčešće mladu djevojku koja još uvijek u potpunosti nije otkrila sve trikove gracioznosti hoda na visokim štiklama. Kobila ruparica je seoska kobila koja zbog nepravilnosti seoske infrastrukture, pod teretom najčešće korača po putu punom neravnina, gdje joj kopita stalno upadaju u rupe. Takav konjski kas je potpuno nepravilan, pa kobila hoda kao da je pijana.
Poređenje sa mladim djevojkama koristi se jer su mlade djevojke koje tek otkriju hodanje na štiklama nevješte u istom i često umjesto gracioznog hodanja, nabadaju i na ravnom putu, pa neodoljivo podsjećaju na kobile ruparice.
- Vidi male Milene, al' je napupela, pazi sisića i minića.
- Jes' dobra ko brza smrt, ali brate pogledaj je, gazi ko kobila ruparica.
- A?
- Ma vidi je kako se nabila na štikle, nabija dva koraka napred, tri nazad, ko kobila ruparica kad je kočijaš potjera seoskim drumom, u svaku rupu joj kopito zapne.
Pokušati da skreneš fokus sa glavnog događaja na manji i nebitan.
Mama viđu brijezu kako je olistala, lijepa ka Lovćen
- Pani sine jel ti to kozu jebeš kukavče?
Stavljati nekome reči u usta.
- Mislim da su troškovi života previsoki i da ovo ne ide u pravom sme...
- Koliko te plaćaju da mrziš našeg precednika Vučića tako jako?
- Ne učitavaj mi sadržaj, botino - udavio se tim sendvičem dabogda!
Mozak čoveka u Srbiji koji se odškolovao, osposobio da radi i stvara, zaposlio u struci, pošteno zarađuje... Ostao je u Srbiji i primenjuje svoje znanje, a nije otišao "preko".
- Brate, Pera počeo da radi u bolnici.
- Onaj Pera što je završio medicinu? Što govori 4 svetska jezika, živa enciklopedija.
- Taj.
- To je prvi neodliveni mozak u našem kraju.
Iritantni, snobovski, valjda akademski fensi rodjak od "ne znam". Dodavanje još jednog glagola u ušima onih koji ovo koriste verovatno ostavlja utisak finoće i intelektualne superiornosti, dok kod normalnih izaziva želju za nanošenjem povreda ovim prvima.
- E brate, kako se zvaše ona fanfulja iz "Gejmotrona" što ju je Džofri načičkao strelama?
- Ne bih znao.
- A kurac moj u svojoj nozdrvi da li bi hteo?
Krađa.
Novinar: Gospođo Brnabić, da li ste Vi za vanredne izbore?
A.B: Pa znate kako, ja sam uvek spremna za izbore, ako predsednik tako odluči, ali nisam za to da se neophodno prekidaju reformski procesi...
Život u okviru, u prokletoj avliji.
Zona komfora iz koje se veoma teško izlazi, a i zašto bi?
Osećaj moralne, a pomalo i fizičke dekadencije.
Jutro startuje kako običaji nalažu, kafom... gorkom kafom. Neka gorčina ubije osećaj dobrog jutra, da te spusti na zemlju iste sekunde. Zašto započeti dan kako treba, i uopšte se radovati još jednoj prilici da uradimo nešto na ovome svetu, kada nam osećaj gorčine može ubiti želju za svime odmah. Još ako je cigaretica tu, pun pogodak. Smrad iz usta, tvoj smrad od života je upotpunjen.
Možda nismo svesni, ali ta gorčina koju kafa donosi je i naš život.
Krijemo se od sunca.
Koristimo stimulanse da ostanemo budni, da preživimo još jedan dan.
Osećamo gorčinu.
Smrdimo i propadamo.
Život ide dalje, dan se nastavlja. Kafa ostaje, gorčina ostaje. Ne, nije to volja za dokazivanjem... želja da se uradi nešto korisno. To je jednostavno napredak, ili nazadovanje? Hm? Pogled je usmeren, samo napred, u izvršenje zadataka.
Novi vidici? Ne.
Novo znanje? Ne.
Preživimo još jedan dan? Da.
Nova kafa, nova cigareta, stara gorčina. Ista gorčina... od srednje škole, fakulteta, raspada porodice, nemogućnosti formiranja iste. Emocionalne smrti, straha od vezivanja. Gorčina. Uvek ista gorčina. Dan je isti, mesec je isti, godina je ista... sve je isto. Možda se akteri promene ponekad, ali su sve to iste glave, isprane, bez budućnosti, bez prosperiteta, ali sa nekom svojom gorčinom i problemima.
I dan se završava, gorak, usran i smrdljiv. Plovi se u neke druge vode, sa one strane realnog. I dolazi novo jutro, i nova gorka kafa, ali stara gorčina. Bez ikakve volje da se kafa zašećeri a cigara izbaci.
Do kad?!
Taedium Vitae.
Veoma
Iritantna
Pojava
Kojom
Osoba A
Inače debil
Pokušava
Da saopšti
Osobi B
Inače živčano fragilnoj
Neku
Nebitnu informaciju
Tako
Što će
Nakon
Svake
Riječi
Lupiti
Send.
Dabogda poginuo.
Popunjavanje rupa i neravnina na metaforičkom zidu, koje su ostale kao posledica prethodne veze. Vrsta "glet mase" se razlikuje od osobe do osobe - neki koriste kežual jebačinu, neki udomitelje, neki trpaju drogu u venu, neki gledaju filmove itd. Kao i kod pravog gletovanja, proces retko uspe iz prvog puta, pa je često potrebna druga, nekad i treća ruka.
Neophodno je u svakom slučaju, kao što ni okrečen zid kurcu ne valja ako nije izgletovan, bilo kakva buduća veza ili odnos će biti kurac sve dok se ova druga vrsta gletovanja ne odradi.
Bilo koje zanimanje, ako zvuči dovoljno zajebano. Nije bitno da li su izmišljena poput life coacha, ili stara sa novim nazivom, poput menadžera stada, bitno je samo da nađete naziv koji što manje otkriva o tome šta, i da li zapravo, radite.
Reći "Mama, tata, trljam pičku ispred kompjutera da bi napaljeni hindusi drkali" je velika sramota, ali reći "Mama, tata, ja radim kao web-cam model" zvuči kul i moderno. Šta li ona sad to radi, garant neko programiranje (jer sve što zvuči komplikovano je programiranje 1000%).
- E Savo, otkud ti? Nismo se videli od srednje jebote!
- Evo malo, krenuo do grada nešto da završim. Šta ima, kako si?
- E super mogu ti reći, studirala sam hortikulturu, sad radim u jednom eminentom objektu namenjenom za tu vrstu posla, i tako...
- Znači cvećarka si?
- Jao, pa može se i tako reći, ali nije ti to toliko jednostavno... čime se ti baviš?
- Eh, ja sam ti na jednom Work & Travel projektu. Uživam na suncu, nigde ne moram peške, prođem nekad i ceo grad itd.
- Uu pa to zvuči baš dobro! A reci mi gde bih ja mogla da se prijavim za to?
- U JKP, pristigli nam novi kamioni pre neki dan, trebaće pozadinaca sad...
Ono šta je bitno dok pričamo sa komšijom druge vere.
A: ...ma to komšo, kažem ja uvek, jebeš religiju bitno je ko je kak'i čovek. Draži si mi ti od pola komšiluka, bez obzira što si musliman.
B: Pa drago mi je ako je tako. Nego slušaj, pravimo neko slavlje u subotu, dolazi mi i rodbina iz Bosne, pa ako oćeš navrati na piće?
A: Videću, ako budem slobodan dolazim. Odo' sad, vidimo se!
.
.
.
C: Šta ti bi, što si se zadržao toliko?
A: Ma sreo Ramu baliju usput, zvao me na neko slavlje u subotu.
C: Pa oćeš ići?
A: Sti luda bre, da me oni njegovi džihadisti zakolju tamo?!
Povik svih neplaćenih pripravnika, stažista i volontera za vlastiti nemar, nerad i neprofesionalno ponašanje na radnom mjestu. Izgovaran najčešće u trenucima revolta zbog besplatnog rmbačenja ili uslijed namjernog previda za koji mnogo ne mare, jer ne dobijaju naknadu za posao koji rade.
Pošto ih država ne plaća, nema ni realnog metoda da ih kazni sa sitne prestupe koji nisu sankcionisani otkazom.
- Đole, ajmo na pauzu pa malo prošetati do parka na bleju?
- Kako sad, pa moramo unijeti spise u arhiv, pauza nam je samo pola sata.
- Ma bole nas kurci ako zakasnimo sat, dva, nek nam odbiju od plate.
