Rečenica koja zapravo znači: To služi za ukras. / To se ne dira. Čitav asortiman posuđa ( čaše, šoljice, tanjiri...) skuplja prašinu u vitrini, jer obični ukućani - smrtnici ne smeju da ih koriste, to je samo za goste. Za njih se čuvaju i zalihe alkohola, sira, domaće pršute i slatkog od šumskih jagoda. Za goste samo najbolje.
Majka: Branislave, 'de si poš'o sa tom čašom?
Branislav: Što? Samo sam sipao sok...
Majka ( kroz zube ): More, vraćaj tu čašu 'de si naš'o, to je za goste!Muž: Je li, ženo, 'de bi ona šljivovica, nešto me grebe u grlu...
Žena: Eee, to ne dam, to je za goste, uzmi strepsils ako te grebe!
Nick je ono što ti misliš o sebi, dok je nadimak ono što obično jesi, sviđalo se to tebi ili ne.
- Žabac koji ti je nik na forumu?
- Kazanova, a što pitaš?
Redovna stilska figura u ruralnim sredinama. Njime se iskazuje divljenje prema nekome ili necemu i pri tome "na kocku" stavlja sopstveni zivot. Ova stilska figura predstavlja najvisi stepen divljenja.
E ako sam dvoje lepsih na svet video........... e ne gledao nista vise!
Razmišljanja koja su vezana sa svim i svačim, sem sa onim što učiš.
''Deliktna sposobnost fizičkog lica je sosobnost da lično i sopstvenom imovinom odgovara za prouzrokovanu štetu.'' Hmmm, kad smo već kod štete, baš me interesuje koliko Miki ima da plati za popravku auta, sve je polupao na njemu. Al kad je mamjmun, pa se svaki put napije ko pička. Uuuuh, pička, njam njam. Ja i desetak crnkinja, joj majko, al bi bilo penetracije, do svitanja. Kud pomislih na svitanje, sutra moram u pola 7 da ustanem, jbmt komšiju dosadnog, i mene glupog-Hoću komšija, pomoću ti sutra šta god ti treba. Što nije rekao da moram da ustajem sa petlovima, kurac bi mu moj pomogao. Petao...Pile....Jooooj, kako bi sad dobro došlo jedno pečeno pile i krompirići, uuuuuh! Doduše, pojeo bih ja i pljeskavicu kod one sisate Jelene, jes' da nije neka, al se isplati platit osrednju pljeskavicu da vidiš vrhunsku sisu. A kolka je sinoć Zoka ispao sisa, znači, svi za stolom su obrnuli barem po 2-3 ture, jedino on nije, a nije da nema para. U jbmt, kad se sjetim koliko sam ja sinoć potrošio, dodje mi da se ubijem. A i bolje da se ubijem, nego da učim za ove ispite. U JBMT, ISPIT-''Deliktna sposobnost fizičkog lica je sosobnost da lično i sopstvenom imovinom odgovara za prouzrokovanu štetu.''
U Srbiji gajbice predstavljaju najbolji dokaz u postupku dokazivanja porekla imovine.
Istražni sudija: Kako ste vi Miroslave zaradili milijarde u trenucima kada je zemlja propadala?
Miroslav: Pa radeo sam sa gajbice na kvantaš u Kruševac i Trstenik.
Istražni sudija: Ovim nedvosmisleno zaključujemo da je ovaj čovek nevin.
Poslednja instanca kategoričnosti. Odbijanje svake saradnje, i svakog dijaloga.
-Ljubavi, ajde, evo idemo na onaj koncert?
-E pa sad baš neću, kad si ispao takav.
-Dobro, ajde, idemo tamo gde si htela da idemo za tvoj rođendan?
-Ne.
-Restoran?
-Ne.
-Pozorište?
-Ne.
-Ljubavi, nemoj da si Priština, daj da nađemo kompromis.
Ocena kvaliteta slike mobilnog telefona sa katastrofalno lošom rezolucijom kamere.
-Aj uslikaj me.
....KLIK....
-Da vidim...šta je ovo, sunce ti jebem? Pa ispao sam kao zaštićeni svedok!
-Jebiga, malo memorije, pa sam prebacio na slabiju rezoluciju.
-Slabiju rezoluciju?! Pa s’ ovom slikom mogu ladno u Hagu da svedočim! Užasno!
-Ne seri, Nevene Boškoviću...
Kada negde pukne vodovodna cev.
-I nećete verovati dragi gledaoci, u Borči je opet pukla vodovodna cev!
Inat koji je pretrpio sve faze razvoja i došao do terminalnog stadijuma - negiranje i spostvene inicijative.
Neizostavni deo srpske trpeze koji je devedesetih stekao kult misterioznog - mog'o je vremenski da putuje.
Ja u prodavnici:
- Je l' ima 'leba?
- Nema.Sutradan:
- Je l' ima 'leba?
- Ima od juče.
- ?!?!
Majka je imala običaj da mi priča da moram da pojedem sve iz tanjira jer deca u Africi gladuju, ali mi nikad nije rekla da moram da dovršim pivo jer u Africi ima žedne dece.
To je sapunče istrošeno skoro do kraja, koga spajamo sa novim upravo otvorenim sapunom. Po sistemu da se ne baci.
"Fail" serija RTS-a iz 1992-95. godine, još jedna u dužem nizu. Nastala je kao domaća aluzija na američkog "Policajca sa Beverli Hilsa", što se i napominje u prvoj epizodi. Zamislite situaciju: granica zatvorena, hiperinflacija nikad veća, kriza u svakom sektoru društva, besparica, uz samu granicu sa Srbijom besni krvavi rat... i televizija jedva spaja kraj sa krajem. I sada, postavlja se pitanje, šta državna televizija može da učini da se narod makar nedeljom uveče malo opusti od svakodnevnih trzavica? Odgovor je: da snimi seriju u kojoj ima svega osim realnosti. Pa makar i na staroj celuloidnoj traci, obzirom da je uvoz video-kaseta (odnosno magnetoskopskih tejpova) zastao.
U seriji je glavni junak policajac Boško Simić, koji na najspektakularnije načine uspeva da reši svaki slučaj, bez obzira na naređenja nadređenih. U realnom životu, neki pandurski džulov lično ne bi žrtvovao ni nokat na malom prstu zarad nekog slučaja, ukoliko mu ne narede, a verovatno da bi ga i tada mrzelo da pomeri guzicu.
Taj isti Boško Simić živi sa petoro dece iz četiri braka u svom stanu na Petlovom Brdu i izdržava ih od svoje policijske plate. Nijedna žena nije uzela ni jedno dete kod sebe, iako sve pojedinačno daleko bolje zarađuju.
Te iste žene su, bezrezervno, ujedno i najbolje prijateljice međusobno. Zajednička osobina im je ljubomora i strah da se Boško ponovo ne oženi.Takođe, sve te žene, iako su vidno sve daleko obrazovanije od Boška, pristale su da se udaju za pukog policajca.
Sve je gluma, pa tako i Voždovac glumi da je Petlovo Brdo.
Kada god glavni junaci zaustave taksi, zastaje im jedan isti taksista- Zoran Cvijanović, koji se, ako treba, i iz Zemuna teleportuje na Petlovo Brdo.
Što se tiče dece, sa izuzetkom Branke Katić, sva su neviđeno nevaspitana.
Ona-što-je-igra-Katarina-Radivojević je nezrela, da iako dobija za zadatak da plati struju, vodu i telefon, kupuje dečku gitaru, usled čega porodica ostaje bez osnovnih komunalnih potreba. A i Boško, gde joj dade pare...
Mlađa kćerka zapela pa hoće konja. I hoće konja. I hoće konja. I to ne bilo kog konja, već nekog koji je za klanje, koliko je star. Boško jedva nekako uspe da joj ga nabavi (zbog toga je čak i zaglavio u zatvoru, ali nema veze, ubrzo je izašao), a ona umesto da se trka, posle izjavi kako samo hoće da kaska sa njime okolo. I umesto zasluženih batina, otac joj na kraju biva neviđeno srećan...
David=no comment. I debilna deca su dobila svog delegata na TV-u.
A i Ona-što-je-igra-Branka-Katić je super. Studira violinu i uda se za taksistu. Nemam ništa protiv, ali kada se tako nešto dogodi u realnosti, protrčaću potpuno go svojim krajem, pod punom krivičnom odgovornošću.
Crnogorci izledaju kao da su stigli iz Teksasa.
Pored svoje 4 bivše žene, Boško je uspeo da smuva i jednu psihološkinju, jednu lekarku i dansku ambasadorku. Još malo pa sustiže Čaka Norisa.
Konačno, i Beograd i Srbija izgledaju nenormalno dobro i uglancano u seriji, a radnja kao da je smeštena jedno pet godina ranije, kada se ipak znatno bolje živelo (btw, i muzika liči na onu iz "Alf"-a, koji je par godina ranije bio hit).
Kako su to režiseri u jedno Biblijsko doba uspeli da postignu, mora da se proučava na svim Dramskim akademijama.
Old skul dorćolska fora za prikupljanje sredstava od slučajnih prolaznika.
Veče je, bezbrižno se spuštaš Zmaj Jovinom, kad ispred tebe izleće klinac, 10-12 godina plafon, i pita te da li bi kupio ciglu koju drži pred tobom u rukama. Pogledaš malog musavog prcvoljka, nasmeješ se i prošišaš pored njega, dok te on, za svaki slučaj, još jednom pita: "Da li ste sigurni?" Nakon što to uz osmeh još jednom potvrdiš, iz okolnih štekova izlazi nekoliko manje naivnih lokalnih baraba koje ti prethodno pomenutu ciglu daruju besplatno - u vugla.
Sledeći put daješ klincu 50 đunti i brišeš, blago ubrzanim korakom, dok prolaznici sa funjarskim osmehom gledaju u drečavo narandžasti kvadar u tvojim rukama. Izbijaš na Cara Dušana, kad na tebe naleće entuzijastična devojka sa šarenim čestitkama u rukama:
- E, ćao, hoćeš da kupiš čestitku, skupljamo novac za decu iz Zbojštice!
- Hoćeš ti da kupiš ciglu?
