Dobijaju se na osnovu ''predrasuda koje imamo o pojedinim narodima''.

Претварање човека у одговарајући пријемник, зависно од облика информације коју треба да прими.

Ubica inspiracije. Zlo koje ne dozvoljava dolazak genijalnosti po redu vožnje na moždani kolosek onako kako to čini WC šolja, Sveti gral briljantnih ideja.

Delimično otvoren prozor, takozvani kip. Pri ovakvom otvaranju, položaj prozora podseća na položaj ruke esesovca entuzijaste koji je upravo dobio unapređenje u Gestapu.
Prozor se ovako otvara samo reda radi, jer je protok vazduha minimalan, a sve u strahu od smrtonosne promaje. Tako su se u ovom izrazu sreli dva srpska zakleta neprijatelja - promaja i nacizam.

Почетак и крај. Ако имаш среће. Мада не мора да значи. Мој се стари родио на патосу поред шпорета. Не фали му ништа. Вози кипера, куне државу и моју мајку што је родила дебила који се не шиша. Сврати некад поред пута, помузе државни камион, прода нафту и обрадује фамилију новим тевеом. Некад је знао да нас обрадује шунком тако. Јебига, била инфлација, радовали смо се мањем. Елем одох далеко.

Четири ногара, пар дасака и душек. То ти је кревет. Мој би га ђед склепао за пар сати колико је прост. Узео аљине, напунио сламом, метнуо преко буковине и Бог те веселио. Просто. Е па није. Кревет није прост. Кревет је најбитнија ствар у твом животу. Кревет те прати цијелог живота. Гдје год пошао. Кревет. Удобан, тврд, прљав, непостојећи. Ма и ледина је кревет.

Да ли му икад придајеш важност коју заслужује? Сумњам. А требао би. Ту се родиш. Он те окријепи кад се вратиш мртав уморан са посла. Он те успава кад дођеш урољан као стока. По њему си повратио. По њему си пишао док те још увијек болио курац за све, и једина ти мисао била да једеш и спаваш. Можда си и јебао на њему... По њему си скакао кад те неко трећи изнервира. Ту си плакао... Није правио питања. Тек би понекад шкрипнуо да те потсјети да није од камена.

Он ће те и испратити тамо гдје нема кревета. Кад милионити пут склопиш очи, он ће ти први рећи збогом. Ујутру ће осванути као и увијек. Али ти нећеш отворити очи по обичају. Милион и први пут нећеш се пробудити. И ето. Док пуцнеш прстом растанете се, а да ниси ни био свјестан колико сте били блиски. Кревет стари. Можда га запале после тебе. Сумњам да ћеш се бунити. А требао би. Тамо нема кревета. Има облака. Жуљаће. Знам да оће. А и бојим се висине.

Ђед се родио у збјегу, стари на патосу, ја на кревету. Вјероватно су зато одувијек више цијенили кревет од мене.
Лаку ноћ. И не шкрипи јебем те у слезену.

Apstiniranje od igara na sreću i kockanja.

Zvuk koji se oseća sa svih strana istim intenzitetom, duh starih vremena koji jecaju jer se više nikada neće vratiti. Prošlost koja stoji na prašnjavom zemljanom putu u starom kaputu, sa odrpanim koferom svoje prošlosti, koja nas sa suzama u očima gleda do kraja života. Niti se vraća niti odlazi, tu je, posmatra nas tim očima rasplakanog deteta i ne da nam mira. A uvek se sažalimo, proradi nam savest i ponovo to radimo, okrećemo se i gledamo uplakanu prošlost. Zarobljena u sećanjima, poznaje samo nas, ali ništa ne može protiv naše volje, nego eto, tu je. Stoji uramljena u našim sećanjima i podseća nas na sve naše greške koje smo napravili i koje tek treba da napravimo.
Prošlost koja je i dalje tu, sva ta sećanja, tu su, baš gde je to i kako je nekada i bilo. Nisu nigde nestali ti ljudi, tu su, samo za nas nevidljivi. Ako nismo pogledali na vreme retrovizor nećemo ih više nikada ni videti, jebeš mu mater.
Huk prošlosti nas razneži, te kolone izbeglica emocija i svega neizgovorenog izleti iz nas kao nezrela ptica iz gnezda, ali za nas prekasno…nismo na vreme bacili karte. Samo smo ih bacili na sto, eto, čisto da se vide, sada kada su bezvredene i kada je igra gotova.

Kada se gastarbajter vrati u svoje selo da se oženi.

Duboka država.

Tip veoma dugačke muške jakne koja se vuče maltene do poda. Naziv dobila po bivšem treneru Arsenala koji ih je stalno nosio.

Skupljanje godišnjih zaliha dezodoransa i gelova za tuširanje.

Kada zaboraviš koji ključ iz snopa otvara bravu pa probaš svaki.

Seks za vreme menstruacije.

Stavljena je tačka na jednu epohu. Nema više kevine kuhinje a posledično, ni jela na kašiku, koja iznuđuju eskivažu tog obroka ukoliko te isti podseća na traume iz detinjstva i ujnu koja nakon obroka obliže i brkove. Nema ni tih nekih sitnih udobnosti roditeljskog doma poput ćaletovog deranja na televizor kad tekma krene u smeru suprotnom od očekivanog. Nema više ni švecinog poluretardiranog kerića koji oduševljeno bulji u veš mašinu koja se šeta po stanu dok centrifugira.

Jer ti sada, ko-na-čno, živiš sam. Štono kažu sad si ekonom svoga dobra, pritom potpuno nesputan mogućnošću da ti neko bane u sobu dok poliraš kacigu.

Moš mislit, taj dugo očekivani osećaj slobode se vrlo brzo isprao i ostavio priično gorak ukus u ustima. Ushićenje povodom apsolutnog odsustva bilo kakvih ograničenja i civilizacijskih normi koje bi mogle sprečiti, recimo, pišanje u flašu koju držiš kraj kreveta jer te mrzi otići do ćenife je iznenađujuće brzo isparilo. Društvo ne zoveš kod sebe - delom jer su se poženili, a i gde da ih smestiš, u svoja 4 kvadrata ? Jok, vi koji ste izmakli bračnim okovima jer vas nijedna neće, ste sada klapa samostalnih sivih sokolova kojima je plata magacionera dozvolila let iz roditeljskog gnezda u pravcu Sunca, i vi u maniru civilizovane gospode se izvoljevate zapijati u birtiji. Privođenje riba ? Ne preterujmo.

Ono što je, dok je još bilo u domenu mašte bilo tvoje malo kraljevstvo, sada je nešto veoma slično svinjcu. Društvo ti za ono malo časova kada ne rmbaš da bi platio svoj penthaus od 4 kvadrata čiji zidovi pamte Rankovićev pad, ili ne spavaš pravi buđ koja se onako svojevoljno kultivisala usled tvoje sklonosti da redovno čistiš prostor u kom obitavaš. Suvi obroci iz pekare su već dovoljno naškodili konzistenciji tvoje stolice, a bogme i frekvenciji iste na dnevnom nivou.

Ipak, nije sve tako crno. Počinješ uviđati da od goreg može gore pa se ta odluka da počneš živeti sam svejedno može ispostaviti kao sudbonosna - sve ono što si tokom većeg dela svog života uzimao zdravo za gotovo počinješ neizmerno ceniti. Nad čistom WC šoljom vršiš apoteozu, toplo i kuvano jelo se više ne preskače. Ni boranija.

I tada ti posle par decenija sprcanih u dupe, iz iste te gujsce dođe u glavu da nije sve onako kako može izgledati na prvi pogled, da život nije holivudski film, i da si poprilično nesposoban da se staraš sam o sebi. A samoevaluacija je bitna stvar, dakako. Skapiraš da se, jebiga, život neretko sastoji iz kompromisa, i umilnim glasićem večitog apsolventa filozofije moliš ćaleta da ti pomogne oko selidbe stvari u gnezdo iz kog si potekao. To je što je, a osećaj kad navučeš čiste gaćerone uz lavež one idiotske džukele iz hodnika zaista nema cenu.

Елегантнији назив за позамашни женски деколте.

Ljudi puni kompleksa pozdravljaju svakojake budale ne bi li se culo da oni dolaze iz tudjine i da su puni para.
Placem kada to citam, plasim se sta ce biti sa mnom, zivim u Nirnbergu.
A dok su ziveli u Batajnici nisu nikog pozdravljali.

Golubovi koji su ranije bili jato, pre nego što je došao stari čika sa mrvicama.
Ljudi funkcionišu na istom principu.

Kada je devojka zgodna ali ružna u faci.

Једини човек који воли да од девојке добије ногу.

Sredstvo za ulepšavanje muškarca