Zaljubljen sam u tu devojku (Anomalija se zove). Bili smo zajedno šest godina...Planirali smo da živimo zajedno, dao sam joj i ključeve od peglice...mogli smo da budemo srećni, ali prokleta sudbina, bezobzirna i surova, opet se isprečila....
Jednog jutra je došla, uplakana. Stavio sam je na krevet i surduknuli smo po jednu rčovaču, a onda sam joj dao ratluka od slave. Posle pola sata, kad se smirila, počela je sa govorom koji je uništavao moje snove silno i oštro, kao đus vodka maloletnicu.
"Slušaj", rekla je. "Imam nešto da ti kažem". Tišina u pauzama je kao užareno koplje prodirala u moj čeoni režanj. "Ja...Postoji nešto što ne znaš o meni".
"Ja odlazim", pošaptala je jedva čujno.
"A šta je sa mnom?", viknuo sam besno. Šta je sa svim onim danima kad smo zajedno jeli truo nar i terali priplodne neraste?" "Zašto", pitao sam, "zašto odlaziš?".
Nisam više mogao da podnesem napetost. Pukao sam i uzviknuo "ANOMALIJA, MI KORASON! NIJE MI BITNO ŠTA JE BILO PRE! JA TE VOLIM! Tvoja prošlost me ne zanima, postoji samo sadašnje vreme i ja i ti u vremenu tom".
I onda, onda je rekla nešto što je ceo svet kakav sam znao poput cunamija raznelo i iz temelja istavilo i obrnulo. "Ja...Ja sam potomak Atile Hunskog. I ne brijem rč". Ostao sam skamenjen. Svaki atom mog tela sledio se u čudnoj, dotad neviđenoj panici. U meni su buknuli parališući plamenovi koji su me pekli dok od mene nije ostala samo ljuštura. Zaćutao sam.
Izašla je na moja vrata jutros, i od tada više nisam isti. Ne znam da li sam mogao nešto da učinim, ali...jednostavno...više je nisam gledao istim očima...Otkako se vratila iz Kambodže...To više nije bila devojka koju sam zavoleo...
Ја сам ретард. Спичио од Лозничице до Осечине бајсом. (неких 35 км)
За два сата то спичио. Грче ми се ноге, не мог да устанем из кревета.
За два сата то спичио. Грче ми се ноге, не мог да устанем из кревета.
Osečina, gde je to? lolololo
Grče mi se noge, hahaha!
Хајде мори дан-два, љубав да ти дам ја.
Извуци наравоученија из тих песама.
Трудим се, није да се не трудим... :))
Ову што је сад на репертоару и не знам. Јее напредак. Са' ће Светлана, осећам.
Па каже: јабадаба а ти вила, све бих дао кад би моја била.
За онекоји су се касније укључили, Немо нам преноси шта се слуша на Егзиту.
Знам ту ствар. На неком немилом догађају од рођендана су испирали са том песмом, а ја био пијан. Трипова' сам да сам Фред Кременко.
Троношчићу, то је кад се крене ваљевским путом од Лознице...
Aj naruči od Sinana - Miko druže moj!
За два сата то спичио. Грче ми се ноге, не мог да устанем из кревета.
Ja sam spicio 50 km (od toga 5 kilometra uz veoma strmo brdo) za 1h30min :)
Samo sto kad sam ustao sa bicikle hodao u ritmu okretanja pedala...
Нећеш ми веровати, ал' к'о да си знао шта је на репертоару.
Nemo da kenjaš?
hahah
EKV je za emose!
Сад ја кажем тролололо
ЕКВ је зиљав.
Ukuvala sam se. :( Osećam se k'o kuvana noga. Ili kao kuvana kaka. Buđavo.
Бућни се, у Мораву! Ал' узми ону гуму за пливање, ако немаш ТУ гуму, а ни кинеску радњу, онда напумпај тракторску и пичиииии! :П
Da se izjadam? Ispalila me. Baš mi je do jaja :D Pustiš moderne Mejdene i boli te kurac.
Jednog jutra je došla, uplakana. Stavio sam je na krevet i surduknuli smo po jednu rčovaču, a onda sam joj dao ratluka od slave. Posle pola sata, kad se smirila, počela je sa govorom koji je uništavao moje snove silno i oštro, kao đus vodka maloletnicu.
"Slušaj", rekla je. "Imam nešto da ti kažem". Tišina u pauzama je kao užareno koplje prodirala u moj čeoni režanj. "Ja...Postoji nešto što ne znaš o meni".
"Ja odlazim", pošaptala je jedva čujno.
"A šta je sa mnom?", viknuo sam besno. Šta je sa svim onim danima kad smo zajedno jeli truo nar i terali priplodne neraste?" "Zašto", pitao sam, "zašto odlaziš?".
Nisam više mogao da podnesem napetost. Pukao sam i uzviknuo "ANOMALIJA, MI KORASON! NIJE MI BITNO ŠTA JE BILO PRE! JA TE VOLIM! Tvoja prošlost me ne zanima, postoji samo sadašnje vreme i ja i ti u vremenu tom".
I onda, onda je rekla nešto što je ceo svet kakav sam znao poput cunamija raznelo i iz temelja istavilo i obrnulo. "Ja...Ja sam potomak Atile Hunskog. I ne brijem rč". Ostao sam skamenjen. Svaki atom mog tela sledio se u čudnoj, dotad neviđenoj panici. U meni su buknuli parališući plamenovi koji su me pekli dok od mene nije ostala samo ljuštura. Zaćutao sam.
Izašla je na moja vrata jutros, i od tada više nisam isti. Ne znam da li sam mogao nešto da učinim, ali...jednostavno...više je nisam gledao istim očima...Otkako se vratila iz Kambodže...To više nije bila devojka koju sam zavoleo...
Е, ово се зове јадање! Свака част.