Okej, nadam se da je ova poslednja recenica zajebavanje?
Е, да, заборавио сам.
Хвала им, ХВАЛА ИМ неизмерно што ме нису уписали у обданиште, већ сам васпитаван код куће, а не од стране неких сељанки од васпитачица.
Jimmy Choo, za sta primas Oskara?
Pa onako. Želeo bih da je zezanje, ali to me zaista frustrira ponekad. Jebena radnička klasa. Nisu čak ni niža srednja.
Mars, trolujes.
Porodični duh bi trebao da nadvlada socijalni položaj. Inače, to nije porodica. Materijalizam je ubica duha.
Moji nisu uspeli. Ja sam nevaspitana osoba.
Ne trolujem. Samo sam napaćena duša i niko me ne razume.
Није. Ти си баш фин и културан.
Само си понекад дегутантан у пичку материну.
Reče on :P
Valsinarb - imaš dovoljno godina da sebi možeš da iskrojiš drugačiji put u životu i ostvariš ono što ti je možda falilo proteklih godina. Nikad nije kasno da učiniš nešto za sebe. Ova tema je upravo otvorena iz tog razloga. Da vidimo da nismo sami u svojim problemima, ali i da nije sve tako crno. Ima mnoooogo ljudi čiji su roditelji bili siromašni, ali su ipak svojim trudom, radom i čvrstom voljom uspeli da nađu pravi put u životu. I još jedna važna stvar, samo polako i ne na silu i po svaku cenu.
Ja sam ubedjena da on troluje.
Zajebite sa spemovanjem.
ja sam čist primer deteta kome su roditelji pružili sve, vaspitavali normalno, možda čak i preterano želeli da od mene stvore akademskog građana i fino vaspitanu devojku.
oni danas ne znaju čime se bavim, vide da mi je ok, da imam pare, da ne pravim sranja i mislim da su se pomirili sa time da idem nekim svojim putem, i dala sam im do znanja da ne treba ništa da me pitaju.
ono čega se uvek držim zahvaljujući vaspitanju je da nikome nisam dužna i da ne pozamljujem pare.
možda im zameram, a to je samo u nekim trenucima slabosti, što nisu bili još ubedljiviji kad je škola bila u pitanju, pošto sam tako žilava i odlučna bila da ne idem dalje od gimnazije, e, nekad mi je žao što nisam završila nešto jer kad vidim kakva ološ maše diplomama bude mi muka.
Pinch me and call me a bitch, ali ti si Valsinare Milan-Nešto iz Paragova, a ako nisi, stvar je iz moje perspektive tada čak nešto gora...
Dobri postovi, ja sam mojima samo zahvalan do neba za svako traženje zabave u nemaštini, i izbegavanje gladi nadsrpskim slalomima, menjaću im pelene kad ostare bez pogovora. Za sve u čemu su pogrešili - mogu ili da njih okrivljujem za to i živim sa sobom takvim kakav jesam, ili mogu to da pokušam da izmenim, a tada više i nije važno kako je bilo pre. Stoga, samo zahvalan, za sve što ne valja ispaštaju sami, mi smo nesrećnoj generaciji naših roditelja jedina prilika za opravdanje postojanja.
@Burzum: Ok, to nije radnička klasa, to je ispod granice siromaštva. Nije TOLIKO dramatično. :)
Ali to sam napomenuo kao sporednu frustraciju.
Glavna je ta što je moja porodica oduvek totalno disfunkcionalna. Poslednjih godina i ne toliko. Mada, više me i boli uvo jer samo komuniciram s mamom, ali kad sam bio malen - ostavljalo je žešće posledice na mene.
Ali cekaj, zar zaista krivis svoje roditelje sto su bili radnicka klasa i nisu mogli da ti sa finansijske strane vise pruze? Stvarno to mislis?
U suštini, kad malo bolje razmislim, ja se ne sećam ni jedne lekcije svojih roditelja u bukvalnom smislu reči, tipa "Sine, vidi ovako u života, nikad nemoj bla bla.." više sam ja sledio njihov primer. Sam učio. Ako ništa drugo voleo bih da ličim više na mog oca. On nije nešto posebno uspeo u životu, radi kao policijski službenik, nije neki preterani naduveni intelektualac, nema neki veliki krug prijatelja i društveni ugled, ali ima principe, i voli porodicu, vezan je za mene i brata. Ja bih voleo da svoju decu volim i vaspitavam kako je on mene.
Keva, keva šta znam... Ona je bila uvek tu da mi pomogne oko formalnog obrazovanja, da sakrije neko sranje koje sam napravio od ćaleta, od nje sam doduše nasledio neke loše karakterne crte, tipa moj sangvinički temperament i neke paranoične napade. Ona je nekako više to vaspitanje prepustila mom ocu. Zameram im što me nisu gurali kao ostali roditelji na neke vanškolske aktivnosti dok sam bio još mlađi, mada ipak ne znam koliko na to imam pravo imajući u vidu ekonomski aspekt, to više zameram sudbini koja im je dala tu ulogu, u ratu, preseljenju, gubitku kuće i tim svim sranjima koje su pratile njihove živote poslednje godine dvadesetog veka.
Moji roditelji su užasni roditelji. Naročito tata. U stvaru, samo tata. Složio bih se sa ovim gore:
Jednostavno ga mrzim.
Plus, siromašni su. -.-