Meni su neverovatno zanimljive kao antropološka pojava.
Ja u tim slučajevima obično bijem ženu/pišam sa terase na glave prolaznika da iskalim bes i izrazim žal zbog smrti voljenog bića.
Ono što hoću da kažem-svako ima pravo da žali kako god hoće dok to ne ugrožava druge. Ako ću da plačem, kmezim, slinavim, radiću to bez ikakvog ustezanja i boli me kurac dal će drugima to biti patetično.
Не.
Само ћутање. То је много веће поштовање покојнику него било какве речи.
Очито још ниси доживео смех на нервној бази.
Dr Jankoviću, postaješ patetičan u svom stoicizmu...
То ми и јесте био циљ.
Све је подложно патетисању. Ја сам живи доказ тога.
Lol
Pa i meni kad je umr'o deda ja nisam narikao, odcutao tu, sve to stoji, ali jednostavno je neko za pokojnika bio veoma vezan i pukne u trenutku i rasplace se, to ume da bude jace od nas samih.
Pazi, ne kazem ja da ce neko kad je tuzan u duzem periodu zbog dugova, il' smrti nekog dragog da provede nedelju dana placuci, al' ja govorim o momentu, uctivije je suzdrzati plac maksimalno, pustiti suzu a ne narikati (i da narikanje je vise gluma nego prava tuga, al' ne uvek). Evo, skoro je neko od meni bliskih osoba zaplakao zbog voca, naisla oluja i sjebala visegodisnji, krajnje generacijski trud, i sta da radis u takvom momentu? A tek da ne pricam o osobama sa kojima ljudi provedu ceo zivot, svakome moze da se desi da jednostavno pukne da se isplace i da se vrati u normalno stanje.
Проблем је у онима који ''пуцају'' иако нису били везани за покојника.
Ту се слажемо.
Е то је проблем: што се ми оријентишемо само на једно и после смо очајни кад нам нешто уздрма то једно. Али, јесте фрустрирајуће кад ти се труд сјебе у моменту, и сам то осећам доста пута.
То стоји. Оно што мени смета је кад неко неће да прихвати да живот иде даље.
Meni kada sam baš sjeban dođe da se smejem. Valjda je to odbrambeni mehanizam. A ponekad mi stane knedla u grlu zbog glupih stvari, recimo kada pročitam novine, dođe mi da plačem i to iskreno da plačem.
Takvi ljudi obicno sami sebe odvedu u propast pre ili kasnije, da li depresijom, alkoholizmom ili necim drugim, sasvim je nebitno.
pa samo plakanje kad si tuzan je glupost!
to je ustvari kukanje nad sobom i neka zamisljena obaveza da places na neke stvari. A sta ako se meni ne place zbog necega sto obicni ljudi placu?
Kao sto ajvar rece, kada mi je sranje sa svih strana, onda sam najsmesniji, najnasmejaniji i najveseliji.
Samo teranje sebe na plakanje jer si tuzan pravi jos gore sranje a obicno ide u paketu sa glumom i foliranjem
@Giga Da li ce neko plakati kad je tuzan il' se smejati, to je vise stvar licne prirode. Nekome se aktiviraju odbrambeni mehanizmi, pa potiskuju, negiraju, neki jednostavno imaju veliku dozu samopuzdanja pa im problemi dodju kao manje prepreke, pa je sve tranquila i manana.
Potpisujem. recimo, ja sam ispala negativac jer nisam plakala na dedinoj sahrani za razliku od mog brata koji se nekako ''nakanio'' nakon određenog vremena i mojih sestara od tetke koje su lile suze bez prestanka. Deda je oboleo od Alchajmera, dok sa još bila vrlo mala kao i one pošto su otprilike moje godište, već je krenuo opasno da se gubi, posle mu se stanje toliko pogoršalo da je deset godina proveo u krevetu, ne znajući ko je i šta je. Čovek se mučio i boravio u našoj kući (sestre su ga možda videle tri puta u tih deset godina), jer ga nisu primali u dom za negu. Negovali su ga moja tetka i otac, deset godina, svaki dan, i sami su oslabili svoj imunitet, večito su tu bili neki lekari, posle su ga pred kraj ipak primili u dom za negu i ubrzo je u tom domu nakon godinu dana i umro. Sad, kažem te tetkine ćerke su plakale, pa im se i moj brat pridružio i jedna baba je došla i rekla: ''Pile moje, vidi se ko je bio dedin unuk.'' Život mi se zgadio tu. Čovek se bukvalno mučio, niko od nas ga nije poznavao kakav je nekad bio i ti sad tu kukmavčiš što se smrt konačno smilovala i poštedela ga daljih muka? Patetika nad patetikama.
Ma ljudi svi smo mi patetični kad je naša guzica u pitanju, svi smo na nešto slabi. Odvratnost patetike je da svoju intimnu slabost prema nečemu nastojiš podeliti celom svetu.
I to otprilike udarajući u zurle i fanfare ne bi li što više ljudi čulo.
ha, ajd nek neko lupi printskrin na ovo Patetiko, ime ti je aurora072
Meni je najgora patetika kad u američkim filmovima uporno ponavljaju I'm so so sorry!
Meni je patetika kad neko u raspravi govori ''Ja POŠTUJEM to ali..'' sve iz razloga da bi ublažili svoje mišljenje i da prepirka ne bi prerasla u nešto više.
tipa: ''Svako ima pravo da radi šta hoće, imaju prava homosi da se trpaju u dupe, JA POŠTUJEM to, al ne moraju javno da se eksponiraju''
ili ''vidi kako si se nagruvao kao da si gutao steroide, JA POŠTUJEM TO, al ne bi nikad da izgledam tako...'' umesto da lepo odma kaže ''vidi kako si se naduvao nezdravo od tih steroida odvratno izgleda''
Sindrom tačinga je još gori, pjer. Ono kad se grle...
Zamisli dođeš starcima, priznaš da si napravio teški belaj a onda te oni zagrle.
Da li je to ikad iko doživeo na ovim prostorima?
edit a da je završio barem s vrtićem kao uzrastom.
Иср'о сам бетон кад сам ово видео.
http://vukajlija.com/var/products/posters/201103/82780/uzmite-naftu.jpg?1301802036
A sta treba raditi? Da se kezim, il' glumim nekog kul lika? Zar to nije foliranje? Covek place kad je tuzan, il' bar nema snage da se smeje. Jednostavno smo takvi, mimika je drugacija kad je covek srecan i kad je tuzan, drugaciji je pogled, sve je drugacije, nema tu mnogo mesta glumi.