Da ste pisac ili pesnik, o čemu biste pisali prvo? (ako već to jeste, o čemu pišete?)
Rekli o sajtu
Da. Definitivno ima dobrih fora, svaka čast onima koji ih smisliše. Respect Vukajlija.
MyCity Forum · 4. Februar 2009.
Da. Definitivno ima dobrih fora, svaka čast onima koji ih smisliše. Respect Vukajlija.
MyCity Forum · 4. Februar 2009.
Pisao bih o propadanju kulture i morala u nasoj zemlji]
voleo bih da bude nesto na nalika na ovu pesmu:
"Atomsko Sklonište - Umro je najveći mrav
Najveći mrav u mom vrtu
Umro je od srčane kapi
Svi mravi tuguju,
Isplakaše sada
Suza već dvje, tri kapi
Umro je vidjevši ljude
Kako bezbrižno lažu,
Umro je vidjevši ljude
Kako bezbrižno kradu
Umro je kad su sa vrata
Otjerali starog prosjaka
I kad je čuo pred školom
Psovke gomile đaka
Najveći mrav u mom vrtu
Umro je od srčane kapi
Svi mravi tuguju,
Isplakaše sada
Suza već dvje, tri kapi
Umro je vidjevši ljude
Kako bezbrižno lažu,
Umro je vidjevši ljude
Kako bezbrižno kradu
Umro je kad su sa vrata
Otjerali starog prosjaka
I kad je čuo pred školom
Psovke gomile đaka
Svi mravi tuguju
I meni je žao
Jer zbog svega
Što je vidio
Mrav će dospjeti u pakao"
Ja bih pisao psihologiju o zmajevima, goblinima, orcima i ostalim monstrumima...
Da kažem o čemu pišem pa da mi mazneš ideju!? Nikad!
O ljudima u mom kraju, ovom delu Srbije...
VRATA I VOZ
Šum. Brava se pomera. Vrata podrhtavaju. Zatim se umiruju. Sve se utišalo. Voz, verovatno, ništa više.
Osećam se kao E. A. Po; možda očekujem gavrana? Ne, očekujem bilo koga, a svaki put kad vrata zadrhte poželim da neko pokuca i uđe. Uzalud. Redovno se ispostavljalo da vetar, potpomognut tutnjavom vozova uzdrmava tle... i kuću... i vrata.
Ali, ja sam optimista. Kad- tad, računam, pojaviće se posetilac, zakucaće. Pozvaću ga da uđe. I, ući će. Divno. Ko bi to mogao biti?
Zamišljam lica putnika koja zure iz kupea vagona voza. Gledaju u tamu... i u kuću pored pruge. Vozovi prolaze zajedno sa svojim stanovnicima. Oni me ne vide. Ni ja njih. Ali, ja njih mogu zamisliti. Oni mene, ne! Njihova pospana, umorna lica gube pojam o vremenu. Kad će stići, gde, koja je sledeća stanica? Gutam njihova uobičajena pitanja, pokušavajući da otkrijem odgovore za svakog ponaosob. Najmlađi će stići... kad stignu; sredovečni stižu u zagrljaj voljenih ( da ne kažem- bračnih) drugova; starima je svejedno koja je sledeća stanica ( oni imaju još samo jednu pred sobom. To znaju i sami. )
Ponovo šum. Vrata se blago zatresoše. Ponoćni voz. Znam to i bez gledanja na sat. Doduše, on kao i obično kasni. Da li će ikada snimiti film na mojoj, tačnije, mom delu, pruge? ( Indijana Džons skače sa vagona i kotrlja se prema mojoj kući. Izbegava metke. Kuca na vrata. „ Slobodno“ , kažem, i on ulazi sav zadihan. Kamera hvata i mene. Svi su iznenađeni. „ Pa ova kuća bi trebala biti prazna“ , već čujem glasove. „ On nije bio predviđen scenariom!“ ON sam ja, naravno. Možda je scena trebala biti uzbudljivija ali ovako će bar biti spontanija, realistična, stvarna) . To bi bilo savršeno. Moj život na tromeđi- scenario, fikcija, stvarnost. Prestajem živeti... selim se negde u neiskorišćene kadrove filma. Kakav beg od svega! Smotan u trake koje će biti bačene, isečene, samlevene. Poslednja uloga.
Ah, mašta. Uzalud gledam u vrata. Voz je prošao. Sve se ponovo utišalo. Ponovo mi na pamet pada gavran. Ali, ne, to nije isto. Gde bi Poov gavran sleteo? Šta bih ga pitao? Kakav bih odgovor dobio? NIŠTA ( NA KUB) .
Čekam sledeći voz. Teretni. Očekujem ga za četrdeset pet minuta. Ako ne bude kasnio... ( uvek kasni... prepun je tereta. ) Ne mogu zamisliti ni lica putnika. Ali... tu su mašinovođe! Mogao bih... U stvari... zašto ne bih... ( Ne, suviše je ludo! ) ... Ma, uradiću to! Izaći ću, i skrenuti šine ka mojoj kući. Misle da ovde niko ne živi. Zašto? U stvari, imaju razloga, trošna je, uvek zamandaljena, bez ikakvih znakova života. Ali, ja POSTOJIM! Videće oni mene. Imam vremena da upravim šine ka kući. Neće stići da reaguju. Udariće svom snagom. Tone i tone srušiće se na mene. Preturaće po ostacima. Pronaćiće me! MORAJU me pronaći! ( A žrtve... ne... )
A zašto ne bih preneo kuću na šine. Proći će kroz mene i nastaviti put, ne skrećući sa šina. Ali konačno će me primetiti. Možda će voz usporiti, i poneti me sa njima. A ako me razbiju... ništa zato. Uveren sam da će me neko videti, možda čak i slikati ( ako mu je aparat pri ruci) . Već vidim sliku u novinama i TV- u; ruševine kuće... moje raskomadano telo kljuca gavran... Bičem ga teraju sa mene... videće me svi... konačno...
Šum. Težak. Teretni voz je već stigao. Zakasnio sam! Ništa zato. Sutra. Da, sutra ću to sigurno uraditi. Videće oni mene... Svakako će me videti... bar mašinovođe...
Šum se ponovi... ( Samo prolazi prokleti vozu) ... vrata podrhtavaju... ( sutra će me prokleti stanovnici voza videti) ...
Vrata se otvaraju... ( nemoguće) ... otvaraju se sasvim... Ko... ? ( Samo da ne bude Indijana Džons sa svojim gavranom) ... Mucam...
- Izvolite... Ko- ko je... ?
(P:S: dragi vukajlijaši, častim zbog odličnog uspeha)
Imas predvidjene teme za ovo
Jeste, i da se pofalim, tu temu sam ja otvorio! Dobro, to nije za pofalu, temu je umrla i prije no što sam je otvorio, no reko' samo da rečem.
Dobro, ne duri se, posetiću i temu koju pominješ, al' nešto ste mi neozbiljni tamo:)
Ne durim se,nego te upucujem gde treba.Sto se mene tice mozes da postujes gde hoces,a ja sam bila fina pa sam te uputila.:D
A ja sam bio lijen pa ne dado' link.
sledeća pričica je u ćošetu za prozu...
Pisao bih erotsku fantaziju i modernu filozofiju nesto slicno kao ovde http://vukajlija.com/epistemologija-hermeneutike/84758
O sexu, naravno. Tu mi je mašta najbogatija i rečenice same ispadaju.
Ja uglavnom pisem o seksu,o zenama,o gradovima i cirkusu(posebno o cirkuskim igracicama).
Ja bih pisao o Uoardu, eventualno papiru, ali prije Uordu, ekološkije je.
o tome kako su svi muškarci (sem mog oca i drugova) svinje.
O sebi
O čoveku koji ne može da umre, svakog dana se ubija opet da bi se osetio živim, postaje zavistan od toga. Devojka, narkomanka, koju je on spasao od samoubistva živi sa njim. On joj donosi drogu, to je njegov način kontrole nad njom, ne želi da bude napušten. Ali to se dešava, i on tone u paranoju i ludilo. Postavlja se pitanje koliko toga oko njega je stvarno. Da li on želi da to bude stvarno...
Ubaciću možda negde na kraju i ludog naučnika i gorilu sa ljudskim mozgom...
vincent.......prevazisao si i mene sa ovim idejama,a veruj mi imam bas zajebane...
Obozavam da pisem i to me jako ispunjava...Kroz pisanje uglavnom koristim svoj zivot ili zivot meni dragih ljudi.Cesto cujem neku pricu pa mi dodju razne ideje.Cenim u pisanju najvise realnost,ali desi mi se kao npr. u skorije vreme da mi se pisu fantazije.Pisem pesme,price i evo gotov mi je i treci roman.Jednu knjigu pesama sam izdala,a za 4 meseca cu izdati roman i jedva cekam:)