Pesničko ćoše
Rekli o sajtu
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.
Put
Svaki dan u samoci
kao logor je,
i cekas dan kada kraj ce doci
tesko je.
Kazes da volis,
zelim da vidim kako je to,
kada ce proci ovo ludilo
Zarobljen od straha pustam
krik do neba,
zeleci da ocaj bude muk
u ovoj noci beskraja.
Pokazi mi put i njime cu poci
osvetli mi stazu u ovoj noci
ajde da se i ja oprobam...
pesma se zove:
------------------------------
Kurde, vrati se, ovce tvoje ne mogu bez tebe
Mili Boze cuda velikoga,
Kad se sjase na sajt Vukajliju,
Fejsbuklije i n00bovi drugi,
Vukajliju sajt da upropaste,
i da drugi postanu modovi...
Tu JTU nije rad otporu,
Probleme on neke svoje ima,
Nit je sevast, on pluseve skuplja,
Tu ni ARTE nije rada kavzi,
n00bovi joj avatare ljube,
Al je rada sitorinja raja
STO ZULUMA TRPETI NE MOZE!!!!!!!!!!
kaizen kurdu sitnu knjigu pise:
"Lose vreme pobratime kurde,
Dodji kurde da banujes stoku,
Da se defke dobre ne izgube,
Iz modova djavole da teras..."
A kurd njemu odma odgovara:
"kaizene pobratime mili,
ban na n00bu nista ne pomaze,
no ti uzmi krupnu sacmu pobro,
krupnu sacmu i bagremov kolac,
idi n00bu na kucnu adresu..."
CENZURA
Pesmu cu da zavrsim drugom prilikom...sta mislite?
Sve osim tebe je irelevantno…
te neskladne strofe su Ti, verovatno. ^,^ Divno.
KRVAVA SVADBA BIMA ŠEĆERBEGOVIĆA, VOJNIKA NIMARA I MUDRE BULE PRIBILOVIĆ STELE
Reptilijum zapjevaše krhko, na Zagrablju u smiraju dana
sa grobalja dolazahu prosci, odjeveni kako treba samo.
Azurno se osmjehnuvši tada, pogleda me mlada, nasmija se,
želec dugo prosipati zjemun brkovima od suvoga zlata.
Zatim mlada, nužno, kako treba, ćuleć uši, dugo veselivši
netremice, podrobusi samo, od miraza tacno kako treba.
Kada svati svatiše da odu ostadosmo sami kako treba,
zapinjasmo noge u bunare malaksalo poljubivši mladu.
Otac rece zborno ali kratko, da se ipak postelja pripremi,
majka ipak, ćutnuvši priznade svoju tajnu nikome neznanu.
Mili sine, od mustira blago, silo moja, vrhunski slavuju,
imaš ženu neptunskoga lika, da je srece maštovite ruke.
Odajuvši danas svoju tajnu, pohlepno ti dostavljati znadoh,
mnoge rijeci svrle i nejake, mnoge rijeci, nužno kako treba.
Idi sine ti na svoju ruku u gradove đe ti mira nema,
đe se kose do prkana nose i đe noge Belvedere grade,
đe su mnogi propali topuzi, đe tragovi sa ljudima zbore,
tamo nadji mudroga sokola, oni će ti objasniti stvari.
Kad to čudoh, zamislih se hajno, na put valja spremiti Kemala,
moga konja Kema La Fontena, što ga cuvah za prilike ove.
Uskliknuvši lako ja Kemala, ja od kuće uputih se lasno
prema gradu što ga kaza majka, đe se kose do prkana nose.
Riba leti, neumitno skviči, Kemal gleda, konju nije jasno
ni čovjeku ne bi bilo jasno, ali riba ne hajući ode.
Sva su brda govoreći mudro, do grada me dovaliti znala,
pjevać pjesmu srebrnu po sebi, milozvučno stigosmo na cilju.
No nas ispred zaustavi Lovro sav usijan od silnoga straha
recitujuć poznatu tiradu abnormalnih pjesama iz grada.
Sve mi bješe apsolutno jasno, sve bijaše kako kaza majka.
Tu su mnogi propali topuzi, tu se kose do prkana nose.
Ja napojih Kema La Fontena, moga konja srebrnijeh kasa
oskvrnice potražih sokola što ga zovu osnivacem svijeta.
On se na to promeškolji samo, prepoznavši mene po koljenu,
pa mi reče premudrijem glasom da se vratim u Džepinje malo.
Ja se stadoh zapinjati š njime, prevalivši preko usne osmijeh,
ja kroz suze zapitah ga jarko dal me draga neposredno vara.
On mi rece ogromnijem tonom, začudivši moja mala usta
da je vjerna ka tica na grani, što me čeka nužno kako treba.
Al mi reče još bjesedu jednu nakrcavši vinom svoja usta,
da mi draga do trinaes nece đetetovih doživjet godina.
Ja ga pitam što sa time misli, dal uvredu stvara prema meni
il to nosi kamen preko srca, gorki sokol, osnivacu svijeta.
On prdnuvši nasmija se nježno, prema meni iskonskom vrlinom,
ispisujuć životne stranice drage moje umirućeg sunca.
Ja od njega odstupiti znadoh, kako samo ratnici hodaju,
lakše nego pretposljednji vihor šadrvanom što lutaše gradom.
Kemo bješe završio objed - malo soli i malo strpljenja,
nužno čekav moravši me tada, nije niđe išao iz grada.
Čim me viđe obradova sebe tužnim stihom poput mladog prosca,
Privoljevši mene premladoga da zaplačem kao Aligrudić.
Ogromnijem skokom kako lasta doslovice stigoh u Džepinje,
đe me draga neumitno čeka kraj ponjave i stara mi majka.
Ja obiđoh mudroga sokola što ga zovu osnivačem svijeta,
iskra mi se bješe ugasila, voljni moment kod njega je bitan.
Mnogo priča nikakvijeh laži, malo zvuka a više bjesede
on mi reče napuklijem zvukom,što otvarać njegva blaga usta.
Ne mrdnuvši samo ludo svatih,mojoj dragi od suvara zlatu
smrt prilazi tužno kao vatra do trinaes đetetovih godina.
Kad to čude starinom mi majka, reče snasi filigranskim pojem,
ćeri moja snaho od malena, moraš ići ti na svoju ruku,
kod staroga vojnika Nimara, što se bavi vradžbinom i bolom
što ga ljudi u prsima nose, neka čara, a neka i plati,
svojim srcem vradžbinu da slomi, da poživiš dok ti srcu drago.
Idi lako, vrati se polako, naći ćeš ga podno brda plava,
đe no more kušujuci paja.
Starac starcu na livadu kuje, ode draga pustinjak je bodri,
da pronađe vojnika Nimara, da izliječi njene bijele grudi.
Svuđ je grupa mahnitijeh pasa, što lajuvši, stručno, iznenada,
dragoj brzo dodijahu puti, stade naglo da ispušti vodu,
u bunare đe je zemlja prazna.
Parazitskom grbom koja štuje,
vraćamo se psima od ranije, koje draga prekinuti znade,
pišanijem što ga Bog poslade.
Dakle grupa mahnitijeh pasah, nebulozno forsirahu fintu,
da se draga izgubi na putu.
Vojnik Nimar, sumnjičavi laik, stari vojnik, od čelika Nimar,
gordim kašljem poziraše dragoj, da ga nađe u turskom gradu,
đe se klapa naizvan pomijeće, pjevajući i štujuci dugo.
Ona nađe vojnika Nimara, sa plasmanom najnižega ranga,
u fotelji od vrućega bakra, đe je čeka vradžbinu da skine.
Tuna Nimar okrenuvši drago, poče lako vradžbinu da stvara,
izjednuvši pol' kile duhana, da izliječi njene bianche grudi.
Uspjehnuvši da izliči dragu, isisavši njene tople grudi,
spasi dragu od sigurne smrti.
Draga pita: "Čime li se plati?". Da li Nimar zauzima blago,
il to vojnik očekuje račun, dugotrajnih draginih patanjah,
što mu draga isplatiti mora u naturi od suhoga blaga.
Gola draga pred Nimarom pade, gola draga pod vojnikom mora,
Nimarove tlapnje da utuli, tijelom svojim od labuda plava.
Čime Nimar iskoristi dragu, na koljena pade preda njome,
od silnoga ushićenja dugo, u klompe se zaklinjaše svoje.
"Ja sam Nimar, vojnik od malena, Nimar vojnik od tisuću ljeta,
što m obrve zauliču same, poput nečeg tužnoga što smeta,
što mi smeta, što mi mira ne da, mira ne da, ti mi budi žena!"
On zaprosi njene bijele sapi, njene ruke i njenu dobrotu,
svojim srcem, krupnim od vrline, on zavolje svaku njenu dlaku.
Daj da svadbu uglavimo odma, dok ti muže ne saznade bruku,
da s' udaješ za mene Nimara (iako si ti vec evo pet-šes godina udata za njega, pa se ne moš nikako udat za mene, dok se prvo ne razvedeš od njega).
No se vraćam desetercu samo, štono sam ga zaboravit šćio,
pričajući kao gorki soko, pardon Nimar, Lovro prepošteni,
vjerni Kemo, kraj ponjave majka, stari odža, što riče sa tornja,
mali Drecun, prelijepi Sava, Džeko frajer iz prethodne pjesme,
Gajo, Popaj, Mašut i Mikica, no mi dođe da prekinem spisak,
Brko žurni što popravlja laste, male laste i još manje knjige,
Oktoihe i ostale stvari.
Abdul, Peša i taj mali Njeguš, što se bave prodajama časnim,
izvarednom prodajom na trgu, prelijepijeh riba iz Japana.
Opštinari što lukavo predu, stojać dugo na krovu od bašte,
šturi Vrsut, što posmatra sneno, vlasteline, proklete im žene.
Šura Vladan, od Gorniča grada, njegov sine Lutovica Bane,
prelijepa Sojka od jabuke, najžešća je kad popije malo.
i još trista poznavadoh druga, s vrlinama za pjesmu podobnim,
no pominjat, za to vrijeme nije, viti Lapus s ogromnijem nosom,
što sjedlava svakog osim konja.
Avdušina pominjati neću, jer mi takav bezrazložno smeta.
On zakaza svadbu u utornik, prvijenac do sudnjega dana,
cifra velja, ma mu nije strana, petnaestak hiljada svatova,
sa oružjem i svakim načinom.
Kad to čudoh, uvrijedih se mnogo, zato kaznit valja mi oboje,
što se žene u utorak danu.
Sine Bimo, sjetuje me majka, ti pokupi do osam hajduka,
i devetog nekoga Bogdana, pa Marcana baš ti ako treba,
što slikaje kroz Cetinje glavno, il' ti uzmi Zvonka ili Juga,
što se tuče poljanama strmim, Turce ganja, prosipajuć' zjemun,
brkovima od suvoga zlata.
Il angažuj Diklića Bogdana, ili Dragu Diklića po sebi,
slavuj Dragu, okinutih krila, ali pardon, on ti nije Bogdan.
Neka oni upute se k svadbi, da prkose, živote im uzmu,
da izvrše genocid nad svadbom.
Ja angažuj Bogdan Simonuti, brata Tripog, čelo violine,
klavir svira, dusa mu je strana, instrumenat što ga svako znade,
stara dusa, od drveta blago, sačinjena samo od metala,
i legura nama neznanijeh, od plastike i papira masnog.
Ja posladoh devetak topuza i devetog Bogdan Simonuti,
a ja kuci zabidoh se hrabro, ne želeci da krvavim glavu.
Boj se desi u moru golemom, dok konj nosi na sebi ratnika,
đe plivajuć zadišahu teško.
Glava viri, noge su u vodi, tako konji plutaju u boju.
At je svaki istisnuo vode iz moraljah dugih i plavetnih,
od težine svoje onoliko, koliko je vitez težak bio.
Kad je vitez poginuti znao, konj odahne kao Fendak ptica,
mitska ptica od stotinu kila, štono jede svašta oko sebe,
i Fendake druge za večeru, te viteze đe se š njima svade.
Bojna bješe krvava i časna, pobili su devet placenika,
i deveti Bogdan Simonuti, petnaestak hiljada sabaljah,
i na kraju samoga Nimara i ženu mi moju i njegovu,
mudru bulu Pribilović Stelu, što udade sebe oba puta.
No pogibe do osam hajduka, vojnika mi plaćenih za pare,
što Nimara i njegove svate, ubijaše lasno poput struje.
Prvi bješe Katolica Mili, čudan junak kockastoga stasa,
što profilom podsjeća katune, na poštene radnike iz grada.
Za njim gine Pustahija Šerif, junačina iz Novoga Sada,
od tri metra, i još tri frtalja, prijateljski mjereno u hladu,
ubicama đe se mjere mjere.
Treći pade Padavicar Jole, mudra glava Višnjicevskog lika,
prepotentno ubijaše svate, dok ga svati ne ubiše stvarno.
A četvrti Marušiću Pavle, slavni Pavle, najzgodniji ribar,
štono su ga ribe upoznale, kroz budvanske pećine i jame.
Keršovani Baćko poginuvši, korektno se oprosti sa svima,
na samrti izgovarać riječi, čvrste, mudre, i sa puno takta.
Šesti umre Keršovani Imre, čim vidjevši brata na postelji,
on se zbuni bratovijem smrtom, pa ga svati sacekaše tadar.
Uzburka se plavetna grobnica, kad ubiše Felipe Montena,
španjolskoga građana bez mane, plaćenika za velike pare.
Zadnji danu, ispuštaše dušu, dugo, sjetno, Šobajicu Džemo,
brkat, vitak, ali mrtav ipak, on se tada povuče u tami.
Vrativši se u Džepinje malo, Bogdan ranjen u obije noge,
pričać dugo, govoreći kratko, opisa mi ove strašne ure.
Pričaći vam ovu anegdotu, pogibije što se svadbe tiče,
poruku vam ostavljam u vidu, ove pjesme debilnoga texta.
Al' poruku shvatili ste mnogi, viđu lijepo đe je žena laka,
i đe ljubav stavlja se na probi, naježi se mene svaka dlaka,
te se desi pogibija svaka, ja ti velim pričuvaj se braka.
K R A J
(VALA VIŠE JE I VRIJEME)
Novinar Pribilović
Lađo
& Špiro Katalinski
AUH
Glupa pesma
Blago onom koji znanja nema
jer u znanju opasnost se krije,
intelektu naglo pada cena
mada nikad skup ni bio nije.
Kome glava iznad mase štrči
često čvrge izdobija prvi,
a još ako ispred rude trči
okupa se u sopstvenoj krvi.
Nekad beše sad se pripoveda
um caruje, snaga valja klade,
sad se uči tako, radi reda,
a klada se u valjanje dade.
Sve prolazi, al' glupost je večna,
tako beše, tako će i biti,
rasa ljudska da bi bila srećna
u školi će gluposti učiti.
Јадни Африканци
Иде крдо слонова,
Газиће нас понова.
Ко преживи причаће,
Прегажени скичаће.
Зашто су нас газили ,
И скроз унаказили?
Можда желе гмизавце,
Или неке љигавце.
Хоће царство љигавих,
Један слон да направи,
Сви од њега бежите,
За небо се вежите.
Vise nego potrebna
Retko pišem pesme i prosipam stihove,
I zamišljen sednem da gledam u zidove.
Jos ređe pokusavam da nekoga zavolim,
Srce svoje uspavam pre nego što zaboli.
A tebe cesto uočim kroz sve što nedostaje,
Sa sobom se suočim i vidim da postaješ . . .
Više nego potrebna a nemam šta da dam ,
Jer tako si posebna ko nijedna koju znam
divno...
Hvala ...
Књига неписаних правила
Свака моја реч нестаје
Полако губи се
На путу ка теби
Чак и задња нада престаје
Полако умире
А како и не би?
Ти си обрисала све
Све моје поруке
Све те наивне речи.
Ма шта покушала сада
Само једно
Нећеш моћи да спречиш.
У књизи неписаних правила
Ставићу цело
Поглавље о теби
Да нико не може да избрише
То што ја
Према теби осећам
Прошлост је оставила отиске
Као ожиљке
На лицу данашњег дана
Они су ту али се не виде
То ћеш схватити
Када останеш сама
Ти си обрисала све
Све моје поруке
Све те наивне речи.
Ма шта покушала сада
Само једно
Нећеш моћи да спречиш
У књизи неписаних правила . . .
http://www.youtube.com/watch?v=m3otzUbZFR4
Pesma o lepoti
U vremenu novom, novi običaji,
da bi nešto vredelo mora da se sjaji,
a što više sjaji, to više i vredi
na lepoti niko ne treba da štedi.
U tom svetu uspešnih svi zu zgodni, lepi,
ružan mnogo više od otkaza strepi,
nije bitno znanje, iskustvo još manje,
sve greške na telu, mora da se smanje.
Preparati skupi za telo i lice
od umornih žena prave lepotice,
a plastični hirurg čini sto čudesa,
bogate i ružne oslobađa stresa.
Lepota se ceni i za nju se gine,
ružne lepi često gledaju s visine,
ni lepota više iznutra ne stiže,
šminka svakodnevno poverenje diže.
Šminkaju se oči, šminkaju se usta,
veoma je važna trepavica gusta,
eto tako nekako sad izgleda stanje,
ne vidi se ni lice, a duša još manje.
O tom se ne misli jer to bore stvara,
ko će još sa dušom svojom da se smara,
o njoj će se misliti tek kad vreme dođe
da se Bogu jedinome na istinu pođe.
Ljubavne jade
Tesko mi je sad u dusi, moja mala ne zeli da pusi
Aj ne zezaj moja mala, vidis da me boli glava
Stavi svoje usne slatke, na sredini moje patke
Pa pomeraj levo desno, ali radi to bas svesno
Moja patka tebe voli, mene moja dusa boli
Zar to ne bi bilo krasno, da ga pusis meni slasno
Evo stavljam malo slaga i malo belog svoga blaga
Da i tebi bude slatko, e sta doceka moja patko!
I ja bih tebi isto hteo, jezikom bi svuda pleo
Samo ajde ljubi kitu, a ja tvoju slatku pitu
A i lizi malo muda, jezikom ti moras svuda
Aj ne budi mala luda, to su samo moja muda!
Vesele se moja muda, vidi sada ovog cuda!
Mala radi kao luda, ljubi,lize ona svuda
Alo stani dal si luda, odose mi sada muda!
Proteza to je bila, odose mi jajca mila.
Ludi Psihijatar
Samo da rečem da sam proba' da napišem pjesmu, i to nekol'ko puta, al' ne ide. A znam i što ne ide. Ne ide zato što se pjesme pišu iz srca. Zato ću ja da pođem kod hirurga da mi otvori srce, jado moj, riječi onda ima da pršte ka' sperma po licu mlađahne Japanke u bukake pornić.
Mesjo,ne moras pisati ljubavne pesme.Napisi neku pesmu u kojoj ces popljuvati drzavu,sponzoruse,kurve,politicare...
O boze Ludi,al si bezobrazan!Pornicaru jedan!:D
Bila jednom tri praseta mala,
koja bi se za podvarak dala.
Prvo prase je lenčuga bila,
pa na Singidumu je papke svila.
Drugo prase je bilo lenjost još veća,
pa se na Megatrendu smestilo ko sa smeća.
Treće prase je bilo vredno i radno,
pa ga zato otpuste 'ladno.
I dok su prva dva ladila jaja,
treće je bilo u bedi bez kraja.
I onda jednog li lepog dana,
dođoše vukovi privatizacionog klana.
Prva dva praseta se usraše žešće,
jer ih vukovi pozivaše češće,
da sa njima rasprave vode stalno,
gde li su se njihove pare sakrile davno.
A treće prase ubode li sreću,
i nađe li lepog zlata vreću.
I dok su prvu dvojicu vukovi skuvali,
trećeg su oni zbratimili pa posle oduvali.
Na kraju vukovi uvek pobeđuju...
Nisam nicija!
Svaki je kod mene tip sa sifrom,
pod etiketom i pod cifrom.
Tebe sam stavila ispred svih,
ali shvatila sam da nisi jedan od njih,
kada je djavo dosao po svoje
i premestio te iz brojki u srce moje...
Zarobljenica
Svaka pomisao na tebe je
po jedna kap iz slavine bola
koja pada na tlo,odjekuje
i budi me iz uzaludnih snova
Okovao si me lancem cutanja
magijom vremena oduzeo dah
Sunce i nebo obojio u crno
Svaku nadu pretvorio u prah
Jedino me lazi spasavaju ropstva
koje me ceka kad bi istinu znao
Ja sam cela laz-da pretvoris me
u istinu sta bi dao?!
Pre cu da robujem lazima svojim
Nego da ti priznam sve,pa onda
da ti robujem i da te se bojim
Ti ne mozes moju jedinu zelju ispuniti
Jer tebi je sudbina osecanja ukrala
Ti si samo moj dzelat
u cije sam ruke upala
Ja sam samo tvoja zarobljenica
Za koju ne znas i bas te briga
koju mucis,a ne ubijas
Kojoj sudis,do koje ti nije stalo
tvoja bolesna razbibriga
Samo igra bez pravila
gde se pobednik unapred zna
Ali,ja ti prkosim i smejem se
Zivim kao da nisam ranjena
Shana i Lija pesme su vam jako lepe, baš mi se sviđaju. :D