Написао у првом средње, зове се "Неволим школу" (граматичка грешка је намерна):
U dvanaest sam ustao, mada nisam treb'o,
U školu sam došao, za užinu se greb'o,
Tri kontrolna imam, to ne mogu da podnesem,
Ima kući da me mlate kad kečeve donesem.
Pomoći mi neće ni štreberka iz klupe,
Kada pomoć tražim, šutne me u dupe,
Profa kada vidi da puškice gledam,
Bez pogovora traži kontrolni da predam.
Dobio sam keca, čas napokon proš'o,
Nisam puno čekao, jer je drugi brzo doš'o,
Na jeziku stranom sada brljam test,
Ako dvojku dobijem, to biće dobra vest.
Sada kući vraćam se, drug mi nešto sere,
Kad kažem za keca, ima ćale da se dere,
Al' kečeva još ima u rukavu mome,
Kada ih izvučem, ima kosti da se lome.
Нема у мени ничега, свега ми некако фали,
Векови журе а ја сам тај секунд који чека,
Свет овај, небо ово, узалуд су ми дали,
Овде се крвави цекин уздиже изнад човека.
Нема у мени снаге оних из минулог доба,
Залутали сам удар што хладан челик клепа,
Једина извесна стаза води равно до гроба,
Где врлост није мана и правда није слепа.
Нема у мени наде великих, божијих створова,
Ситно сам слово у тужној оди овога света,
Рођен у сени доље, у царству крша и корова,
Где ништа осим пакости не уме да процвета.
Нема у мени порива тих исконски мудрих људи,
Злураде мисли моје пожњех из трулих поља,
Ово је колевка патње, у њој се данас будим,
Где нико више не зна шта су времена боља.
Ја једем чоколадицу с ваздушним мехурићима,
и пијем густо пиво што се пени,
и жваћем хлеб ваздушаст да се топи у устима,
и лекове што праве лажљив простор у мени.
Ја гледам празан програм и ништавило реклама,
и гласам за оне што их ни пљунуо не бих,
и слушам ретке познанике и приче међу нама,
и трудим се да не пљунем у лице себи...
Али...
Ова је Ракија пуна и стварна, и љута је, од праве Шљиве,
Човек је тресао, па је пекао, Човек што се зноји усред Њиве,
и пржи мозак, али бар испуњава проклете телесне шупљине...
Баш сам пијан, баш сам пијан, баш сам пјан, баш сам пјан!
Али пссст... Не реците ником: НАИМЕ, ЈА РАКИЈУ ПИЈЕМ САМ...
Овде је шупље место да се каже: Пијанац, Олош, Шљам...
Буђење
Устај ми устај, јутро је грануло!!!
Устај, зечеви скакућу!
Засвирале су трубе проклетства:
Добро ти јутро, злато моје!
Зрело је Сунце на твоме рамену,
звер гладна твог меса на доручак гре...
Добро ти јутро, добар дан,
птичице проклетства певају!
Осмехују ти се: ексери и дрво,
крстови и спори блех оркестар.
Устај ми устај, злато моје,
јутро ти је последње грануло!!!
Opet ja, opet svracam ti u snove
Samo daj mi ruku da te vodim negde daleko
Tamo gde je stalo vreme, gde nigde nikog nema
U mene imaj poverenje, osmehni se, volim tvoj osmeh
Budi srecna
Jer kad sa mnom si, tad sve nestaje
I samo tebe vidim, I samo tebe zelim
Ne pustaj mi ruku, osecam da odletecu
Daleko
A ti ces ostati sama, da me cekas.
Vecno.
Ево пар мојих. Неке сам писао негде на форуму раније, неке нисам. Немам појма. Она последњу знам да јесам.
Реке илузија мени те носе.
Њихов жубор. Из даљине глас.
Осмех твој.
Осмех мој.
Једна реч прекида другу.
Једно слово враћа смисао.
Један тон.
Нова мисао.
Срце полеће у секунди.
Тело на месту остаје.
Пораз у првој рунди.
Ноћ чудна постаје.
Поглед у висине.
Далеко изнад звезда.
Мисли разбистри.
Опет их помути.
Песма славуја.
Прича Толстоја.
Кап по кап,
Облак сумње настаје.
Тишина мајског јутра,
Необичну стрепњу шаље.
Једна реч лечи ране.
Нема је.
Да ли близина раздваја,
Или даљина приближава?
Хиљаде питања.
Нигде одговора.
У чауру сакријем осећања.
Навучем маску,
Да се не види право лице.
Мрачне улице описују тренутно стање.
Немир и страх, неприметне убице.
Једна реч прекида другу.
Једно слово враћа смисао.
Један тон.
Нова мисао.
Ветар рата снажно дува,
Смрт на врата тихо куца,
Велики брат малог чува,
ватра јака, камен пуца.
Борбене трубе одзвањају кроз ноћ,
Војнички марш одјекује тротоаром,
Око мене спустила се поноћ,
Зуби цвокоћу стрепњом старом.
Земља на крв мирише,
За идеале се гине,
То је посао лак,
Да ли ће неко о нама да пише,
Или ће пак, да нас поједе мрак?
Прсти судбине стежу нам врат,
Тренутак слабости животом се плаћа,
Да ли ће нас и даље штитити брат,
Мало нас се кући враћа.
Беда као со на рану,
Песма стара у круг се врти,
Опет гледам своју сахрану,
Опет на корак до смрти.
Разум се од поноса мути,
Стално изнова гинемо к'о кретени,
Да ли ћемо победничке звуке чути,
Да ли ћемо назад, некој драгој жени?
Кроз тмину одјекује крик ужаса,
У помоћ зове, иако без наде,
Хвата се за сламку спаса,
Зашто Бог односи животе младе?
Ветар рата снажно дува,
Смрт на врата тихо куца,
Велики брат малог чува,
Ватра јака, камен пуца.
Покретна трака исписује речи палих бораца,
Први пут са дозом тешког схватања,
Још једна жртва црног лептира,
Харонов џеп отежава.
Слика удаљених предела пролази данима,
Разарања древних градова постављају темеље вечних кошмара,
Шинска возила приносе жртву непознатим бићима,
Даљина као оштрица сече смисао живљења
и шаље ме у наручје порока.
Још једна ноћ проведена над нотама старих домова,
Само да ми зачини отворене ране,
Још једна ноћ и страх од осврта,
Осећај у мене упртих погледа,
Тешка осуда и уједи гладних џукаца.
Кренем назад, а не знам куда,
Оно што тражим је негде далеко,
Можда у рају, а можда поред пута,
Емоционална уцена, растројство у лудило претвара,
Осећај у мене упртих погледа,
Тешка осуда и уједи гладних џукаца.
Сам попут старих вукова.
Квази моралисти причају приче,
оплакују људе незнане и знане,
секу вене, куну Бога,
али се ниски разлози крију иза тога.
Реч по реч,
потресан састав изнуђује сузе,
ако си искрен има да висиш,
још једног анђела небо узе.
Све добрица до добрице
и душа до душе,
од толико "људи" припадне ми мука,
чекају да неко познат умре,
па онда сваки почне да кука.
Како добити парче пичке,
осећајност сматрају за врлину,
свака победа захтева жртву,
зато ће у огледалу гледати слину.
Смрт је крај, све пре ње не важи,
какве везе има што је био олош и гад,
ипак он је погинуо млад,
какве везе има што га ниси волео,
његов је нестанак некога заболео,
он је био песник, несрећна душа,
свима је жао, док их неко слуша.
Квази моралисти причају приче,
оплакују људе, незнане и знане,
секу вене, куну Бога,
али се ниски разлози крију иза тога.
Da nisu oči samo za plakanje
Da nije jezik samo za laganje
Da nisu usta samo za pljuvanje
Da nisu misli samo za prljanje
Da nije žena samo za silovanje
Da nije Bog samo za psovanje
Da nije dijete samo za zlostavljanje
Da nisu snovi samo za sanjanje
Da nije novac samo za kockanje
Da nije škola samo za bježanje
Da nije ruka samo za prošenje
Da nije drugačiji od tebe samo za ubijanje
Da nije nož samo za klanje
Da nije uže samo za vješanje
Da nisu pravila samo za kršenje
Da nisu uši samo za bušenje
Da nije ulica samo za stanovanje
Da nije srce samo za lomljenje
Da nije bračni partner samo za varanje
I nije ova pjesma samo za bezvezno čitanje.
paz se ti valdemare da joj ne padne na pamet da izgugla pesmu i nađe te ovde:D
Joj sunce ti jebem, stao si joj na muku kao gazda :)
Urinalija
Voda iz klozetske šolje
Prosuta po podu
To snažan mlaz urina tvog
Razneo je vodu
Po celom kupatilu
Žute kapi prigrliše bezbojne
Obojiše ih
Na pločicama klozeta
Svetlucaju pod blještavom sijalicom
Što bubuljice naglašava
Voda iz klozetske šolje
Prosuta po podu
Ne bi to bilo grozno
Već divno
Da ja ne moram to da brišem
Написао у првом средње, зове се "Неволим школу" (граматичка грешка је намерна):
U dvanaest sam ustao, mada nisam treb'o,
U školu sam došao, za užinu se greb'o,
Tri kontrolna imam, to ne mogu da podnesem,
Ima kući da me mlate kad kečeve donesem.
Pomoći mi neće ni štreberka iz klupe,
Kada pomoć tražim, šutne me u dupe,
Profa kada vidi da puškice gledam,
Bez pogovora traži kontrolni da predam.
Dobio sam keca, čas napokon proš'o,
Nisam puno čekao, jer je drugi brzo doš'o,
Na jeziku stranom sada brljam test,
Ako dvojku dobijem, to biće dobra vest.
Sada kući vraćam se, drug mi nešto sere,
Kad kažem za keca, ima ćale da se dere,
Al' kečeva još ima u rukavu mome,
Kada ih izvučem, ima kosti da se lome.
ТО СТОРМО! ♥
Нема у мени ничега, свега ми некако фали,
Векови журе а ја сам тај секунд који чека,
Свет овај, небо ово, узалуд су ми дали,
Овде се крвави цекин уздиже изнад човека.
Нема у мени снаге оних из минулог доба,
Залутали сам удар што хладан челик клепа,
Једина извесна стаза води равно до гроба,
Где врлост није мана и правда није слепа.
Нема у мени наде великих, божијих створова,
Ситно сам слово у тужној оди овога света,
Рођен у сени доље, у царству крша и корова,
Где ништа осим пакости не уме да процвета.
Нема у мени порива тих исконски мудрих људи,
Злураде мисли моје пожњех из трулих поља,
Ово је колевка патње, у њој се данас будим,
Где нико више не зна шта су времена боља.
Au, Valdemare, ovakvim sonetom bi se i France Prešern ponosio :D
Evo od mene jedna sentimentalna, jedna roditeljska.
--------------------------
Godine
Kroz par besanih noći,
demona i andjela prošlosti,
potisnuta legija će ponovo da kroči,
evo nas opet, samo ja i ti.
Dečja silueta,
razdragani smeh,
neuka za zlobu,
premlada za greh.
Pod jednom zastavom čuvan,
daleko od crnila i bledila,
al' život u svim pravcima duva,
prava putanja nije jedina.
Spališe mu zastavu,
puče barjak na dva dela,
pukotine odjednom nastanu,
razdvoje srca, duše i tela.
Čuvam tvoju tajnu, mali,
kome se smešiš, za koga je mač,
ne brini, nikad neće znati,
bitno mi je samo da ti znaš.
Obe su zastave jednako vredne,
al' nejake dovoljno kad pritisne tama,
ni blizu jake spram one jedne,
što se jednom davno vijorila nad nama.
Čuvaj moju tajnu, mali,
tu retku sliku u mojim očima,
te dane kada nismo znali,
kakvo zlo u tmini počiva.
Šta Prešern, Petrarka, bre! :)
Ја Сонет Ракија
Ја једем чоколадицу с ваздушним мехурићима,
и пијем густо пиво што се пени,
и жваћем хлеб ваздушаст да се топи у устима,
и лекове што праве лажљив простор у мени.
Ја гледам празан програм и ништавило реклама,
и гласам за оне што их ни пљунуо не бих,
и слушам ретке познанике и приче међу нама,
и трудим се да не пљунем у лице себи...
Али...
Ова је Ракија пуна и стварна, и љута је, од праве Шљиве,
Човек је тресао, па је пекао, Човек што се зноји усред Њиве,
и пржи мозак, али бар испуњава проклете телесне шупљине...
Баш сам пијан, баш сам пијан, баш сам пјан, баш сам пјан!
Али пссст... Не реците ником: НАИМЕ, ЈА РАКИЈУ ПИЈЕМ САМ...
Овде је шупље место да се каже: Пијанац, Олош, Шљам...
Буђење
Устај ми устај, јутро је грануло!!!
Устај, зечеви скакућу!
Засвирале су трубе проклетства:
Добро ти јутро, злато моје!
Зрело је Сунце на твоме рамену,
звер гладна твог меса на доручак гре...
Добро ти јутро, добар дан,
птичице проклетства певају!
Осмехују ти се: ексери и дрво,
крстови и спори блех оркестар.
Устај ми устај, злато моје,
јутро ти је последње грануло!!!
и гласам за оне што их ни пљунуо не бих,
и слушам ретке познанике и приче међу нама,
Ovo ti je kobjasn, da sam žensko popušio bih ti.
Ah, i ja bih ponekad, samo da mogu da dovatim :)
Имала је нека статистика да годишње погине преко двије хиљаде мушкарца у покушају да сами себи попуше курац.
http://www.antoranz.net/CURIOSA/ZBIOR2/C0210/21-QZC02066-BAB3369p434Uroboros.jpg
Opet ja:
Opet ja, opet svracam ti u snove
Samo daj mi ruku da te vodim negde daleko
Tamo gde je stalo vreme, gde nigde nikog nema
U mene imaj poverenje, osmehni se, volim tvoj osmeh
Budi srecna
Jer kad sa mnom si, tad sve nestaje
I samo tebe vidim, I samo tebe zelim
Ne pustaj mi ruku, osecam da odletecu
Daleko
A ti ces ostati sama, da me cekas.
Vecno.
Ево пар мојих. Неке сам писао негде на форуму раније, неке нисам. Немам појма. Она последњу знам да јесам.
Њихов жубор. Из даљине глас.
Осмех твој.
Осмех мој.
Једна реч прекида другу.
Једно слово враћа смисао.
Један тон.
Нова мисао.
Срце полеће у секунди.
Тело на месту остаје.
Пораз у првој рунди.
Ноћ чудна постаје.
Поглед у висине.
Далеко изнад звезда.
Мисли разбистри.
Опет их помути.
Песма славуја.
Прича Толстоја.
Кап по кап,
Облак сумње настаје.
Тишина мајског јутра,
Необичну стрепњу шаље.
Једна реч лечи ране.
Нема је.
Да ли близина раздваја,
Или даљина приближава?
Хиљаде питања.
Нигде одговора.
У чауру сакријем осећања.
Навучем маску,
Да се не види право лице.
Мрачне улице описују тренутно стање.
Немир и страх, неприметне убице.
Једна реч прекида другу.
Једно слово враћа смисао.
Један тон.
Нова мисао.
Смрт на врата тихо куца,
Велики брат малог чува,
ватра јака, камен пуца.
Борбене трубе одзвањају кроз ноћ,
Војнички марш одјекује тротоаром,
Око мене спустила се поноћ,
Зуби цвокоћу стрепњом старом.
Земља на крв мирише,
За идеале се гине,
То је посао лак,
Да ли ће неко о нама да пише,
Или ће пак, да нас поједе мрак?
Прсти судбине стежу нам врат,
Тренутак слабости животом се плаћа,
Да ли ће нас и даље штитити брат,
Мало нас се кући враћа.
Беда као со на рану,
Песма стара у круг се врти,
Опет гледам своју сахрану,
Опет на корак до смрти.
Разум се од поноса мути,
Стално изнова гинемо к'о кретени,
Да ли ћемо победничке звуке чути,
Да ли ћемо назад, некој драгој жени?
Кроз тмину одјекује крик ужаса,
У помоћ зове, иако без наде,
Хвата се за сламку спаса,
Зашто Бог односи животе младе?
Ветар рата снажно дува,
Смрт на врата тихо куца,
Велики брат малог чува,
Ватра јака, камен пуца.
Први пут са дозом тешког схватања,
Још једна жртва црног лептира,
Харонов џеп отежава.
Слика удаљених предела пролази данима,
Разарања древних градова постављају темеље вечних кошмара,
Шинска возила приносе жртву непознатим бићима,
Даљина као оштрица сече смисао живљења
и шаље ме у наручје порока.
Још једна ноћ проведена над нотама старих домова,
Само да ми зачини отворене ране,
Још једна ноћ и страх од осврта,
Осећај у мене упртих погледа,
Тешка осуда и уједи гладних џукаца.
Кренем назад, а не знам куда,
Оно што тражим је негде далеко,
Можда у рају, а можда поред пута,
Емоционална уцена, растројство у лудило претвара,
Осећај у мене упртих погледа,
Тешка осуда и уједи гладних џукаца.
Сам попут старих вукова.
оплакују људе незнане и знане,
секу вене, куну Бога,
али се ниски разлози крију иза тога.
Реч по реч,
потресан састав изнуђује сузе,
ако си искрен има да висиш,
још једног анђела небо узе.
Све добрица до добрице
и душа до душе,
од толико "људи" припадне ми мука,
чекају да неко познат умре,
па онда сваки почне да кука.
Како добити парче пичке,
осећајност сматрају за врлину,
свака победа захтева жртву,
зато ће у огледалу гледати слину.
Смрт је крај, све пре ње не важи,
какве везе има што је био олош и гад,
ипак он је погинуо млад,
какве везе има што га ниси волео,
његов је нестанак некога заболео,
он је био песник, несрећна душа,
свима је жао, док их неко слуша.
Квази моралисти причају приче,
оплакују људе, незнане и знане,
секу вене, куну Бога,
али се ниски разлози крију иза тога.
Uuuu Remenski dobro ti je ovo, svaka cast.
Хвала. :)
Prolazi oluja
"grmi, sijeva, strah me
molim se Bogu
vedro, suncan dan
u glavi vec vidim drogu"
Još jedna.
Kontaš?
Da nisu oči samo za plakanje
Da nije jezik samo za laganje
Da nisu usta samo za pljuvanje
Da nisu misli samo za prljanje
Da nije žena samo za silovanje
Da nije Bog samo za psovanje
Da nije dijete samo za zlostavljanje
Da nisu snovi samo za sanjanje
Da nije novac samo za kockanje
Da nije škola samo za bježanje
Da nije ruka samo za prošenje
Da nije drugačiji od tebe samo za ubijanje
Da nije nož samo za klanje
Da nije uže samo za vješanje
Da nisu pravila samo za kršenje
Da nisu uši samo za bušenje
Da nije ulica samo za stanovanje
Da nije srce samo za lomljenje
Da nije bračni partner samo za varanje
I nije ova pjesma samo za bezvezno čitanje.