Pio sam.Tj. pijem.
Nisam nikada imao te izražene bubuljice, ni po licu, ni na leđima. Nisam ni bio debeo, ni konformista, nisam ni mrzeo te "kul likove" itd.
Samo sam pre puberteta bio dosta društven, a kasnije kako je vreme odmicalo postao nedruštven i mizantrop.
Ja se jedino sećam da u pred pubertetskom periodu, dok su drugi dečaci brijali ono paperje da bi izgledali starije, ja sam molio Boga da imam gomilu bubuljica po faci jer sam mislio da je to kul i da ću da izgledam starije.
Пих, мени је све кул, не обраћам пажњу баш на то.
Никад нисам био посебно друштвен, а овај други део реченице је моја прича.
A joj, pa ne znam, nisam imala bubuljice, nisam bila gadna, bila sam skroz simpatican djevojcurak, nisam imala nikakve komplekse, sise su mi narasle jako rano i jako puno, al sam se za razliku od drugih cua koje su se tog stidile, ja time ponosila... obozavala sam sto imam velike sise :)))
nisam imala neke depresije velike, znala sam se navece kad legnem tako malo isplakati uz neku pjesmu, uuuuuuu i daaaa, kad se posvadjam sa momkom i kad mi nije ni do ceg zatvarala sam se u ormar i plakala...... hahahhahahaha (jbt totalno sa zab na to)
drustvo sam imala predobro, i dan danas se druzimo i jako volim.... bile smo glavne u nasem malom gradu i bilo nam je mnooooogooooo dobro, a i danas je :)))
Током пубертета, највише ме је тангирало то што нисам јебао. Али не то што нисам јебао било шта (могао сам да јебем, али никад нисам био дај-шта-даш тип људи), већ то што нисам јебао оне које сам хтео да јебем. Глупи клинац. Касније сам сконтао колико је то у ствари небитно. Био сам рошав од чибуља, ал' ме то није много дотицало, пошто сам знао да је привремено и био сам у праву, пошто ми је то трајало негде до седамнаесте. Нервирало ме је и то што нисам имао кинте, тј. што нисам био у могућности да зарадим довољно кинте за све што ми треба, а то није много. Са 16-17 година сам почео да радуцкам, али то је углавном била сића.
На моменте сам био јебена емо пичка док сам ишао у средњу. Штавише, пар људи ме само по томе памти, јер сам нон-стоп 'патио' за једном девојком коју сам идеализовао до надљудских размера, а то је било зато што је нисам познавао и нисам хтео да чујем ни за једну другу. Кадније је све то пало у воду кад сам је боље упознао. Ал' дуга прича.
Друштво? Друштво ми је било шит док нисам завршио основну школу, све сами ретарди. Нисам се малтене ни дружио с неким посебно. Само с пар људи, и то се данас кајем што сам се с њима дружио, али авај, нисам ни имао избора. Зато је до јаја било у средњој школи. Нисам много био под утицајем осталих људи с којима се нисам дружио, пошто имам обичај да се изолујем и поставим баријеру између себе и људи које не желим. Зато су неки тад, можда оправдано, стекли утисак да сам чудак. У сваком случају, имао сам срећу да се дружим с људима с којима сам се дружио, не знам шта бих радио да ми није било њих. Данас ми је жао што нисам у најбољим односима са двоје-троје њих.
С родитељима нисам био у посебно присном контакту након своје триаесте/четрнаесте године. Ћале углавном није био ту, мајку сам виђао слабије него раније, пошто сам био заузет својим неким активностима, па је и она мислила да сам чудак. Није имала разумевања ни за који вид мојих потреба и мог понашања, била је у фазону 'Само ти узми књигу у шаке и све ће да буде океј'. На новогодишње вече 2002/2003. ми је обећала да ће да ме води код психијатра, јер сам га прекардашио. А прекардашио сам јер сам се понашао као најгори емос, то већ поменух изнад. Зато мислим да ћу се ја, као родитељ, другачије понашати кад моје дете буде у том периоду, да нећу да фејлујем као моји родитељи.
Ovo je gotovo isto kao kod mene. U srednjoj sam se družio sa određenim ljudima, dosta sličnim meni. Samo što nisam "emo", nego sam samo asoc. Ne volim ljude mnogo, prija mi bar par sati samoće dnevno. To stvarno loše utiče na moj život, ne jebem ništa i tako to, ali jebiga...
u sunce ti dzimi, ti si bas opsiran... tebi je mater rekla da cete voditi kod psihologa, a mene je moja odvela.... svaki petak u drugom i trecem srednje blok cas sam sjedila kod skolskog psihologa, pila sok i jela keks dok mi je on pricao nebuloze koje sam ja znala cijeli svoj zivot... i dan danas kad me sretne taj psiholog pita me nebuloze i kaze mi kako mu je drago sto se ponasam zdravo :DDD
Xantas, Џими, иста ствар и код мене. Хтела кева да ме води код психолога, али нисам ја хтео. Сад кад сам у овом периоду, не волим да се дружим, волим да будем сам, волим тишину. Многи ме избегавају јер се не волим дружити, ал' јеби га.
Је л' то само Вукајлија врви од антисоцијалних људи, ил' су људи генерално такви? :)
Jebiga, 5% ljudi su asoci, čini mi se. Ja sam inače teški flegmatik, pa je i to uticalo.
Ја мислим да се овде налазе кул људи који нису схваћени од стране других.
Од 25 нас у разреду, само ја посећујем и имам профил овде, пар њих посећује, остали или не знају шта је или мрзе овај сајт. А кад их све боље погледам, нико није нешто посебан, нити имам поверења или било чега у њих. У то сам се уверио.
nije dzimi ja sam bio ok...
otprilike u tom periodu (14ta do 18ta) sam se najaktivnije bavio plivanjem, pa i nisam divljao, nit bio asocijalan, nit imao depresije i ostala sranja... mislim verovatno je i bilo nesto al se ne secam, sto znaci da nije bilo strasno :)
cak sam uspevao i da kresnem retko al zato lose, stavise vrlo rano sam prvi put, pa nisam nesto mnogo zamisljao i idealizovao to :)
Хм... Је л' ти то имплицитно покушаваш да наговестиш како си ти кул у односу на своје другаре из разреда? Шта ако они за тебе мисле исто? Да си некул, особењак? :) Мисле да си смор, идеш им на рацкуа...
ja ne da nisam asocijalna nego prstim od pozitivnosti i zelje za druzenjem, okruzena sam sa puno ljudi uvijek, a opet zavrsila kod psihologa.... jbg svi mi imamo neke svoje filmove u glavi, samo su kod nekog oni ocigledni jer zive u skladu sa njima a neki ih kriju ko zmija noge ziveci pod nekim maskama govoreci ovim drugima da su ludi
Нисам ни ја идеализовао секс. Идеализовао сам ту особу духовно. :)
Meni to bio do jaja period. Kao i ovaj sad. Nisam patio, nije me 'vatala depresija, imao sam do jaja društvo... Trenutno nemam nikoga, jebiga, takva tura. Ali promeniće se to za nekih 20-ak dana, nadam se.
Nisu mi jasni ljudi koji su bili u fazonu "samo da prođe što pre". Pa u čemu ćeš da uživaš nego u srednjoj školi i lađenju jajaca? U biksnovanju prednjeg trapa? Pubertet je vrh. Preporučio bih budućim naraštajima da uživaju i kuliraju. Ništa više.
Лепо каже човек, био је...
Ја мислим да мене сад тек дрма пубертет. А можда и не... ја сам изгледа тај део живота прескочио... или још није дошо.. у јеботе... ма био је, израсле ми длаке, ваљда се то тад дешава, а?
Немој да се љутиш, ал' мене много плаше људи као што си ти. Тако ти екстра позитивни, насмејани људи, нон-стоп окружени другим људима који су такође супер срећни и весели. Јебемлига, није ми то никад било природно. Можда зато што сам често најебао од таквих. А можда зато што сам смарач. Ко ће га знати...
Neki su ga prošli, neki su u fazi prolaženja, a neke to tek čeka. Daklem, ex pubertetlije, podelite ovde vaše tadašnje ludilo. Kako ste se ponašali i da li ste sebe mogli da prepoznate? Kako ste reagovali kad ste ušli u taj svet menjanja svog fizičkog izgleda i psihe? Prva ejakulacija/menstruacija? Kad ste odjednom počeli da primećujete stvari koje do tada niste, kao na primer, da imate klempave uši, bubuljice, ili bradavice po telu. Ili neke nedostatke koje samo vi vidite?
Zatim, raspoloženje koje se menja brzinom svetlosti. Ja se sećam da sam pogledao jedne noći u mesec i počeo da cmizdrim kao malo dete. Posle 15 minuta sam shvatio zbog kakve gluposti sam počeo da plačem i počeo da se smejem kao da sam naduvan. Da ne idem dalje.
Zatim, položaj u društvu. Period kada ti društvo postane ikona i najbitnije ti bude šta ono radi i kako se ponaša da bi mogao da se uklopiš. Ili si u toj priči vođa, a ako nisi, onda si konformista. Najbitnije ti je u životu da se ne izblamiraš. Ako ti se to desi, svi te ismevaju i ti se povlačiš u sebe jer te niko ne voli. Takozvana pubertetska depresija. Mrziš sebe jer si nikakav, bubuljičav, debeo i niko neće da se druži sa tobom, dok gledaš neke kul tipove koji imaju i društvo i ribu i najradije bi ih pljunuo posred face iz čiste ljubomore. Ili kad pokušaš da pričaš sa roditeljima, oni te o'lade rečenicom "ljudi nemaju 'leba da jedu, a ti to nazivaš problemima, ne seri tu".
Kako ste izlazili na kraj sa sobom u ovom periodu? Kakav biste savet dali pubertetlijama? Kako su vaši roditelji izašli sa vama na kraj i kako biste se ponašali kada dođe taj period i kod vašeg deteta u budućnosti?