ХАХАХАХАХАХАХХА
Ја узмем онај за паштету. Више боли.
Ja sam negde pri kraju puberteta,bubuljice nikad nisam imao,možda samo 2-3 tokom celog puberteta.
U osnovnoj je bila ista situacija kao i Đimijeva,svi su bili slepci tako da sam samo možda sa jednom osobom ostao u kontaktu,oni su mene smatrali za čudaka a mene je boleo tukidid za njihovo mišljenje.
U srednjoj sam progovorio i postao malo socijalniji,ali opet i dalje misle da sam čudan zato što se otvaram samo ljudima koje odlično upoznam dok ove ostale koje ne volim,odjebavam pri bilo kojem pokušaju komunikacije.Imam jednog drugara iz detinjstva,i 3 iz škole,i sa njima sam uvek super,dok ovi ostali,dođu i prođu.
Od roditelja,samo me je ćale shvatao. Keva me je čak jednom prilikom i izbacila iz kuće(oterala kod ćala,zato što su moji razvedeni),zbog tih naglih promena raspoloženja i konstantnog povlačenja u sebe. Ili je čak pretila da će da me ispiše iz škole kad sam bio prva godina(zato što nisam pametan poput moje sestre za filološku gimnaziju) Tek tad,kad sam otišao da živim kod ćala,sam uspeo da potisnem to neko ludilo tako što sam otkrio da sam talentovan za crtanje i time sam se zanimao kad god bi me uhvatila neka nervoza.
I da,tokom tog pubertetskog ludila sam počeo da slušam Mejdene,Tul i Metaliku,lek za živce posle nekog repa koji sam slušao u osnovnoj.
U pubertetu sam se povukao u sebe i slušao vagino balade. Tako je ostalo do danas. :))
Jesam ja oduvek delovao pričljivo, ali povučen u smislu da sam retko kome mogao da ispričam šta mi se dešava. Tačnije, nikome.
Ја кад ми тако дође, узмем нож и одем на Бирфест.