A kako možeš da tvrdiš da niko od nas nije pisac ?
ja sam objavio jednu zbirčicu pesmičuljaka... lirskih, na sramotu moje crnogorske polovine :)
Ни абера Брусе , боли те кита. И ја сам Црногорац па чак и овај пост куцам у паузама писања једне пјесме , лирске.
Pa cu ponoviti ono sto sam napisao:
Dakle, ne tvrdim nego mislim i to sa ogradom, kao sto si mogao da procitas. Nauci da razumes napisano.
Достојевски је, ако се не варам, поједине књиге писао да би узео кинту за отплату коцкарских дугова. Многи писци су говорили да је стварање мукотрпан и дуг посао. То како су Буковски и Николетић стварали, само је један пример.
Ја имам неку своју збирку песама, кад имам инспирацију углавном пишем поезију и не иде ми лоше. Али нешто не волим да другима показујем своја дела, к'о што неко рече, пишем за своју душу. Мада ко зна, можда некад будем објавио :)
Гузата Клара је била велика мацола тешка скоро десет кила, направљена у једном комаду од челика, одлично балансирана јер је са једне стране била глава тешка пет килограма док је остатак тежине био распоређен у велику дршку и четвртасту јабуку која је сама тежила два килограма, са огромном дршком која је повезивала и једно и друго која је тежила три килограма. Само оружје је било потпис чувеног ратника Јана Кларса који је чекић назвао по својој покојној жени Клари коју је спичио комад гвожђа у главу док му је помагала у ковању самог оружја. Додатак Гузата је дао само због велике јабучице која је била велика као шака - а не због уврнутог хумора јер је његова жена имала мало дупе.
Гузата Клара је ломила све редом, од сељачких глава до витешких кацига које су се удубљивале и пуцале под милим звуцима тешког челика који је ударао о други челик. Комадићи мозга и лобања су увек прскали тај огроман маљ који се кретао необично брзо с обзиром на чињеницу да је то био пролепшан комад гвожђа тежи од самог ђавола. Можда је то било због Кларса који је своју снагу стекао носањем клавира декадентном племству које је оргијало над њима. Ипак Јан Кларс је махао Гузатом Кларом без проблема као да је био у питању јастук, на ужас својих противника на бојном пољу који су гледали одебљалог онижег човека како изводи пируете са огромним чекићем као плесачица са комадом дрвета.
Други ратници нису знали како да рукују са гузатом, дивили су се Кларсу који је махао са њом без проблема док су они само стајали са стране и били љубоморни што ни са обичним мачем не могу да изводе оно што може он са тим чудом.
Ima Jim Butcher (poznat po serijalu Dresden files o čarobnjaku detektivu) na svom blogu školu zanatskog pisanja, najbolje step-by-step uputstvo kako da izgradite pitku i čitljivu priču koja se može lepo prodati. Za one koji imaju nameru da pišu "ozbiljne romane", Umberto Eko je napisao traktat o svom pisanju "Imena ruže" koji je objavljen u onom izdanju što je besplatno deljeno na kioscima kod nas (mislim u izdanju novosti), ne znam gde se drugo može naći, ali je takođe objašnjeno koje korake treba preduzeti za ozbiljno pisanje romana koji "drži vodu" i ritmom i sadržajem (kao primer je upotrebio razgovor Adsoa sa Vilijemom dok hodaju uz stepenice - merio je koliko stepenika je potrebno preći za taj razgovor i prema tome odredio visinu biblioteke).
Opet, ovo su samo dva viđenja istog procesa. Uzmite ih cum grano salis, što bi rekli Latini...
E, sad kad smo vec ovde, da ja postavim pitanje na koje me odgovor zanima:
Je l' li moguce i dalje pisati i izdavati pod pseudonimom, a ne pod svojim pravim imenom?
proveri u Matici, ne sećam se traže li ličnu kartu za CIP...
Рђа ће да постане нова сензанција !
Jbt izvukoh ovu temu iz naftalina. A tek sam sad skapirao da je nikada nisam pročitao do kraja, tačnije da zapravo nisam video odlomke oblakmatorog...
Oblače, ja bih se složio sa Džimijem (iako se retko slažem sa inferiornim bićima) oko većine stvari što ti je rekao. Ja bih ti dao malo grublje mišljenje, ako se ne ljutiš.
Odlomci su previše kratki da bi se doneo neki realniji sud, ali se meni ne sviđa tvoj stil nekako. Tačnije mislim da ti je stil teško sranje. Zato mogu samo da se nadam da ti je koncept priče, kao i sama ideja ok. Ali sa ovim stilom će sve što napišeš biti sranja.
U delu gde opisuješ njegovu zaljubljenost u Klaru, zapravo zvučiš otrcano i prozirno. Dok, opet, u delu gde ukazuješ na to da je siroče bez igde ikoga, vređaš inteligenciju svakog potencijalnog čitaoca koji pre toga nije bar dva puta pročitao delo Marijane Mateus. Jer ne treba tako brutalno da crnaš njegovu nesrećnu kob, niti njegovu osećajnu stranu. A , sa druge strane, pišeš nekako ĐAVOLJE dosadne rečenice i ponavljaš se u jednom kratkom odlomku od par rečenica, što je zabrinjavajuće.
Što se poezije tiče, to stvarno nije za javno prikazivanje. Ajde, pisanje će ti možda i poći za rukom ako budeš realan i daš sebi vreme da pronađeš svoj stil, a ne da zvučiš kao bleda kopija nekolicine različitih pisaca u jednom kratkom odlomku. Ali poezija ti je brutalno sranje. Ozbiljno. Nije ni za narodnjak. Batali.
I, na kraju, videh tvoju uverenost da si genijalan i da će tvoja knjiga biti čudo. Nisi.
Genijalce zabole patka za tuđe mišljenje i ne pate za pažnjom. To su osobine mediokriteta.
Pozdrav
E, da... prošlo je dve godine. Završi li to genijalno delo?
Ja sam napisao roman (prvi deo velicanstvene trilogije), koji ce jednog dana postati mnogo poznat i tako zbrinuti generacije mojih potomaka...:)
I evo sad, naprimer, taj roman se svideo svakome ko ga je procitao (osim mom Ujaku, ali to je plus dodatni). Nije to nista pretenciozno, pisano je da se dopadne svakome ko voli SF, Horor, jebacinu i tako te stvari. I sta bih ja imao od toga da ga objavim ovde? Treba da se cepim nekome, da organizujem promocije u klubovima i tako ta sranja, onda ce neko da me gotivi a neko da me (vecina) maze govnima, a da zaradim pare od toga, ocu al u kurcu...
I onda sam krenuo da ga prevodim na Engleski (do sad su mi dve price objavljene na Engleskom, za jednu nisam dobio nista osim slave i zena, a za drugu sam dobio 20 USD i jedno stampano izdanje knjige), ali jedno je prica a drugo roman, i kad ga prevodim, ja ga u stvari ponovo pisem da bi zvucao kako treba, a nemam vremena, a pisem i nastavak i tako jebiga...
Medjutim... Desile su se druge neverovatne stvari. Posto je u tom romanu bilo dosta mojih zivotnih iskustava koje glavni lik prozivljava, (normalno nista nije doslovno prepricano iz stvarnosti, samo neki detalji ubaceni), posto sam ga zavrsio pre osam godina, poceli su da mi se ostvaruju neki planovi koje je imao lik iz knjige u stvarnom zivotu. Polako ali sigurno. E sad koja je to projekcija jebemliga... Zato i pisem nastavke VEOMA pazljivo.:)
Inace, size romana je sledeci:
Otac glavnog lika, osamdesetih godina kada je to bila opsta moda, pravi vikendicu u dolini Ibra, posto nije mogao da se sporazume sa Stricem oko parceta zemlje u rodnom selu. Ima dva sina, stariji posteniji (22 godine) i malo pglu, i mladji pametniji i drkadzija(18 godina). Mladji pocinje da koristi vikendicu kao mesto za privodjenje riba, i usputni krivolov sa najboljim drugarom. Medjutim pri jednom takvom izletu, u povratku drugar prevrce Nivu na krov i gine u neposrednoj blizini vikendice. Napravi se celo sranje, nadju im oruzje, i ovoga isteraju iz skole. On dolazi kuci, uzima pasos i pare koje je skupljao za nove gume, i odlazi kod tetke koja drzi kupleraj u Hamburgu. Posle nekog vremena uspeva da se dokopa posla kao neka vrsta IT strucnjaka (jos u vreme 8086 procesora) u domu za gluvonemu decu, i na kraju zavrsava u multinacionalnoj kozmetickoj kompaniji, koja koristi kompleksne (za to vreme) racunarske sisteme. I tako on putuje kolima po celoj Evropi jer mu se sefica (sisata engleskinja) plasi letenja. Jugoslavija se raspala u medjuvremenu, i on je uvek pazljivo obilazi. U Nemackoj mu od tetke stize vest da mu je Otac umro, a cuvsi se sa bratom koji je u medjuvremenu postao pandur, saznaje da je Otac insistirao da ta vikendica pripadne njemu. Prolazi jos neka godina, i on pocinje da vidja stvari koje mu deluju poznato, svoje stare jakne na ciigancicima u Italiji, svoj kasetofon u gastarbajterskoj kafani u Nemackoj, pocinje da cuje muziku koju je nekad snimao na kasete na radiju u kolima, i onda shvata da mu se prividjaju samo stvari koje je su po njegovom secanju ostale u vikendici. Sve te epizode postaju neopodnosljive i pocinjuu da izazivaju fizicku patnju. Konacno odlucuje da mora da se vrati tamo i rascisti sa svim sto ga muci, i onda krece prica da se odmotava, i vidi da nista u njegovom zivotu nije bilo slucajno.
Ko hoce da me maze govnima, ja cu da mu posaljem roman da procita. Najveca kritika koju sam dobio je da treba jos jebacine.
Šalji to u pvt ovamo, neću da te mažem govnima jer si komša al ću da kažem ako mi je sranje.
Pa bre ocu, a jel moze to ovde u PVT ili mora na mail? Ima 300 strana nije malo u doc. formatu...
I slobodno raspali po onome sto ti se ne svidja. Al ti ces da prepoznas i neke lokacije hehe...:)
saću ti šibnem mejl na pvt
torazulu pošalji i meni. Poslaću ti mejl na PVT.
Takođe pišem knjigu, malo sam stao poslednjih dva, tri meseca, ali planiram da opet agresivnije krenem. Naravno Avatar je glavni lik knjige :)
Jedva cekam da to procitam!:)
EDIT: Poslato
Reče svojevremeno Tode Nikoletić (pesnik za decu): "Mene često pitaju kako pisati pesme. Ja uvek kažem lako, uzmeš 30 slova, papir i olovku i napišeš pesmu." Ako to ne umeš da radiš sa takvom lakoćom - nemoj ni pisati.