Kobe, nije ovo tema za mene. Nekako mi je previše ono boemska. Ja sam više taj eksplozivni tip.
- Добар дан.
- Како се зовете?
- Први.
- Молим?
- Први, рекох.
- Зашто тако.
- У свему сам први. Неке ствари други одраде много боље од мене, али тек после мене. Ја нисам егзекутор. Ја сам идејни творац. Свега. Свега што видиш.
- Како то? Откуд то?
- Лепо. Није тешко. Само треба посматрати ствари око себе. Свет. Људе. Животиње. Олује и облаке. Све. Све већ постоји, само треба да се искористи.
- Па шта сте патентирали?
- Ништа и све. Све што су смислили и открили Нобел, Ајнштајн, Тесла, Прохоров, Пупин, Флеминг, Лоренц, затим и Фишер, Габер, Паулинг и Робинсон, Бор и Коперник. Хемингвеј, Андрић, Киплинг, Бекет, Неруда, Хесе, Блекмор, Гилан, Пејџ, Ози, Брус и остали. Све, све што постоји. Ја сам свуда и увек. Све проистиче из мене и све се завршава ту.
- Звучиш као Бог. Јеси ли ти он? Или не?
- Нисам. Не верујем у Бога. То јест, знам да не постоји.
- Како?! Никада ниси осетио присуство више силе. Силе која је једноставно ту. Која ти спасе живот и која уради то нешто, нешто што ти значи? Зар ниси?
- Јесам. Али то није Бог. То је живот.
- Молим? Шта мислиш, зашто се баш теби десило да видиш ствари које други не виде? Лупаш!
- Наравно да знам. И једноставно је. Покушај да погодиш.
- Не знам. Реци ми. Не видим друго решење сем Бога.
- Или нећеш да видиш?
- Можда си у праву, можда и нећу да видим. Мора да је Бог.
- Управо си дао одговор на моје питање. Нећеш да видиш. А ја гледам. Све је ту. Одмах поред тебе, поред мене. Све тајне света су заправо јавне тајне. Само треба гледати и слушати. Али људи окупирани свакодневним проблемима то не желе. Само да знају. Свет би био много лепше место.
- Не верујем. Грешиш. Зашто је баш на Њутна пала јабука, а не неком другом? Зашто?
- Зато што је Њутн седео под јабуком и посматрао. Посматрао свет око себе. И нико не каже да неком другом јабука није пала на главу. Али једноставно, тај неко није знао, хтео или желео да посматра то на прави начин. Њутн је то знао.
- Шта је са Теслом? И осталим великанима? Тесла је веровао, знаш ли то?
- Наравно. Одрастао је у породици верника. Увек постоји утицај. А и сам Тесла, чини ми се да је веровао у Бога, али не у религијско схватање истог. Постоји разлика. И то велика.
- Каква?
- Дуга је то прича. А можда ћу неки други пут имати времена.
- Где ћеш?
- Да посматрам. А до тада посматрај и ти. Видећеш о чему ти говорим. Поздрав.
- Чек...
Е да, Смарко, ако хоћеш икога да наградиш, награди. Не мораш мене. Мени се само пише. Волео бих да ова тема остане и да је не закључаваш (наравно, без награде, од сутрашњег дана). :)
Ево неки лик на б92 кара Хали Бери, живот јој избија. Мислим филм је, али замисли да гола Хали Бери седи на теби и претвара се да свршава све у 16 у 3 ујутру. Не знаш да ли би био срећан или се скењао јер добро глуми. Пу.
Јебем, а она нек глуми колко хоће, боле ме цкура...
Да, у исто време снимиш порнић и љубавну драму. Цкура?
Никад од тебе бачје неће бити.
Убио сам тему. :( Или нема креативних?
Slabo ima budnih, a još slabije kreativnih u ovo doba.
Ноћ је мајка креативности.
Znaš ja imam snažan umjetnički izraz ali malo vuče na erotiku pa nije za ovu temu.
EDIT: Opet nemam đe drugo da pitam, pa me interesuje bi li mi obrisali definiciju sa naslovom "Da pa'ne pod Ostrog ne bi preživio"
Јесте, баци га овде (уметнички израз, да не дође до забуне).
Kasno pročitah ovo iz zagrade. Sad moram monitor da brišem.
Наравно да не бисмо ако је квалитетна.
Interesovalo me je jer može neko shvatiti uvrijedljivo. A boli me briga kako prođe, meni bi bilo dosta da stoji tu.
E ja odoh ljudi. Za kraj samo da kažem da s namjerom pođoh u veliki grad i ostavih za sobom svoje rodno mjesto i da na rastanku majka grlila me dugo i rekla: "Čuvaj se sine i piši nam često." A ja sam počeo da lutam, ja više ne znam s kim. Vjenčavao sam se i razvodio s kafanama velegrackim.
Седим за столом у облаку густог дима. Опрезно окрећем главу у страху да неко не гледа шта радим, иако за то нема потребе. Поноћ и месечина. Инспирација на врхунцу. У глави тече савршена мелодија великог дела. Нешто што ће са трона скинути све до сада смишљено. Текст. Све је ту. И све је савршено. Још једна шљивовица, чисто да речи лакше клизе низ руку. Па још једна да се одржи такво стање. Чашице једне за другим падају пред устима уморног песника. Рефрен. Како и шта? Лагано, али сигурно. Експлозија осећања и свака ствар преслушана и свако осећање икада доживљено пролазе кроз мене. Рефрен је оно што остаје у глави и што песму доводи до нивоа култа, па и квлта. Фантастична хармонија звука и текста, као што и мора да буде. Рађа се савршенство и скица коначно добија свој облик. Трансформација из ружног пачета у лабуда. Понестало ми је салвета. Тромо и неспретно позивам келнера и говорим му да ми донесе још једну туру и још неку салвету.
Контуре постају тамније и јасније, тело фантастично извајано попут тела рандом бразилске лепотице.
Значајни интервјуи, фантастичне критике, концерти, аплаузи, "фанови", сарадња са великим музичарима. Све је ту. И све то због једне песме. Тек тако. Преко ноћи. Нисам сигуран да је то оно што сам желео и нисам сигуран да је то оно што желим. Једноставно, љубав се полако губи и уступа место некој мешавини обавезе и потребе, јебене навике. Лоше, јако лоше. Гитара постаје оруђе, а престаје да буде инструмент. Девојке падају једна за другом, али то није то. Није то то, јер нема оне за коју мораш да се помучиш, нема оне за коју си сигуран да је са тобом због тебе. Сви прате сваки твој корак и сваки твој корак пролази детаљну анализу не би ли нашли нешто да оплету по теби, да те испљују и да од хероја учине звер. Продају те без твоје жеље и знања. Ко је пријатељ, а ко не? Све је тако јебено подемећено и недефинисано. Језиво.
Шездесет ти је лета и решио си да се повучеш у неку припиздину и одмориш се од одвратног света. Унуци, деца и сви остали полако заборављају на тебе, обилазе те само кад немају шта паметније да раде и кад треба кеш да им се стави у индекс, ђачку књижицу или у извод из матичне књиге рођених. Превелики контраст. Огромна промена. Више ниси сигуран да ли ти недостаје она лудница или не. Треба ти особа којој главно звање није "моја жена" и која ти је пријатељ. Журка монотоније изједа твој мозак и постављаш себи питања типа "шта би било кад би било". Шта да ниси постао звезда? Шта да си цео живот радио у некој просечној фирми или негде другде и да си стекао пријатеље за које знаш да су ти пријатељи? Шта да си цео живот живео обичним животом? Нећеш да се враћаш на сцену, али то ти је једноставно потребно. Мораш.
Uh, ah, boli l' te majko?
Uh, ah, ne boli me sine.
Eo jedan haitu. Ovaj, haiku.
U sobi duva promaja
Muve mi govnave laptop
Češem levo jaje
http://vukajlija.com/forum/teme/318-pesnicko-cose?strana=1
Evo ti to za stihove, valjda je Smare na to mislio.