Solidna anegdota, nekih 0.71 glibana
Ako bu kajzen rekao da brise foruma za sat vremena samo bi ovu temu trebalo konzervirati I sacuvati postove.
Drago mi je da su govnjive anegdote opet u aktivnima, ima većih pobjeda ovdje
Drugar iz osnovne, na ekskurziji u 4. razredu. Išli za Beograd malo zološki vrt malo neko pozorište malo kalemegdan i tako. Sve u svemu u povratku, negde posle šapca. Lik zaspao negde u zadnjem delu busa, sedište ispred šaraga.
I odjednom se budi i vrišti AAAA AAAAA AAAA tri puta vrišti. Okolo se svi iscimali od straha jebote šta ti je. On se okreće bleda faca, mrtav čovek i kaže : Ulito sam se. I počinje da plače.
Lik je pojeo 9 jebenih sladoleda i proteralo ga. Devet jebenih sladoleda.
ух ја бих срао на остале душеке
predlažem da se svi pomolimo za ovog čoveka
Ta opcija se nameće sama po sebi, to se uopšte ne dovodi u pitanje!
AaHahahahhahahhahahah
Haha brat
a mozda da udje u jos neke sobe da se iskenja po dusecima, jos ce manje onda biti sumnjiv
Слушам Дашко и Млађа и Дашко прича како је покварио стомак остригама у Истамбулу. И онда се сетим мог одласка у Истамбул (ово није прича о кењању на краљичином острву).
Истамбул је посластичарница на два континента. Беч није. Има да се једе у Иштамбулу свега. Поучени РТС причама, помислио би човек, да канди све на лој док оџа пробија бубне. Заправо је то морски град, и највише име рибе и плодова мора да се једе. Балик екмек (риба у лебу) је најбоља. И доста је чисто.
Међутим. Једе се и пилав (пиринач, леблебија и пилеце месо). Да плачеш када ти кева то спрема. Али заправо има добар укус. Тамо.
Прво нисам био нормалан да испробам пилав неки дан који није последњи дан (када се путује). Друго: Ако си нормалан једеш пилав у ресторану. Не на месту где се скупљају људи у хаљинама и поздрављају са алахуекбер.
Е толико ја знам турског и арапског да узмем тај пилав. Код аљине. И нуди ми паприка (киселе фефероне). Реко нећу, путујем. Зајеби.
И би подне. И поједем. Ала је добро. Добро је ко да ми је пилав сабљом натрпао Берчек лично.
И не деси се ништа. Пуних 4 сата.
Вече. Прелазим мост преко златонг рога (као мост у Бравосу).
Да ли да поједем нешто суво?
Иде мој Турчин. Гура колица (као она за кокице). У колицима пилав. Дај једну порцију да вечерам. Последња ствар коју једем у Истамбулу. Са папирног тањира. Дај и једно две фефероне, да видим да ли су љуте.
Једем. Паприке... боза. Зна Марко шта ја једем под љуто. Има снимак.
Пола сата касније пењем се уз брдо, на Таксим(ваљда се тако зове). На леђима ми ранац од 50 кила (ко јебени Чех).
Стомачни грчеви почињу.
Истамбул је пун јавних вц ова. Али ко за обрезан курац, нема ни једног уз пут.
Долазим на аутобуску станицу.
Аутобус креће за 45 минута.
Улазим у вц и обавим. Нема светла. Алахуекбер! Излети све из мене. Ударим и ислам гузице (прање место трања). Марамицом руку обришем.
Изађем у чекаоницу. Људи, жене, деца. Сви гледају у мене. Ранац ме не гледа, али чека тамо где сам га оставио. Пошто не може да прође кроз врата од вца.
Аутобус креће за 37 минута.
Поново грч. Жена са дететом у вцу. Ладан зној низ врат. Мрак на очи. Нећу издржати.
Аутобус креће за 36 минута.
Жена излази. Ја на кант пролазим поред ње и детета у вц. Скидам се. Скидање траје вечност. Ко да ме други облачио. Седнем. Опустим мишиће. Ништа. Ни да прднем. Ништа да изађе. Изађем ја из вца.
Ауобус креће за 19 минута.
Нико не улази у вц. Али изгледа ћу ја. Поново грчеви. Ајд сад јуначе немој ући. Уђем. Скинем се. Опет вечност скидања, а у гузици подморнички аларм.
Прднем. Сачекам. Стомак више не боли. Напнем се. Изађе испрдак. Сачекам.
Аутобус креће за 15 минута.
Напнем се. Ништа. Ислам гузице. Рука марамице. Изађем.
Аутобус креће за 11 минута.
Грч! Јак. Сеће утробу. (Да може да се оде до апотеке или да има неки лек, ја бих га попио.) Има радња и у њој турска кафа. Уђем. Нема кафе. Има нескафе 1/1. Купим и боцу са водом. Изађем. Саспем кесицу у грло. Попијем воду (овај лек ради са млевеном кафом).
Аутобус креће за 9 минута.
Улазим у вц. Овога пута лако спуштам панталоне. Ништа. Само сузне очи. Изађем. Не смем да гледам народ у чекаоници. Шта значи ајван на турском?
Аутобус креће за 7 минута.
Грч. Нема назад идем у аутобус. Попусти
Аутобус креће за -1 минут (кренуо је).
Нормалан човек би погледао у ком правцу иде. Али ја имам осећај да ми карамустафа пласира хајдучки колац у позадину. Прође колац до грла и онда нестане.
Аутобус креће за -19 минута.
Очи плачу. Гузица се стила. Леђа се исправила (није Андрић прецизирао, али мислим да тако колац најлакше уђе). Овај пут колац није ни облањан, ни науљен. Цвилим ко Влах Алија: "Убиј ме Бановић Страхињо!".
Прође за само 6 минута.
И тако до Свиленграда, где сам мало заспао. Јеби га, на граници је Турски цариник гурнуо сваком Бугарину гумену рукавицу у гузицу, а Бугарски цариник сваком Турчину. Па је моја гузица упознала спокој двосатног чекања да се заврши билатералном сондирању две суседне земље.