Сећам се да сам се вратио у школу после пар дана и дочекале су ме приче како ће 5. окт бити национални празник, како је Ђинђић нови не знам ко, како ће се улице звати 5. октобра и слично. Колико је то смешно из данашње перспективе.

Opoziciona koalicija koja je nastala na talasu hiperinflacije, rata i bombardovanja oličena u Demokratskoj opoziciji Srbije sa svojim studentskim udarnim krilom u vidu Otpora je u svakom pogledu proizvod svoje ere. Ova koalicija vodena je obećanjima da će slobodno tržište obezbediti veći standard života, ekonomski prosperitet i stabilnost, vladavinu prava, demokratizaciju društva i višepartijski sistem. U periodu neposredno nakon pada socijalizma, jednacija je izgledala ovako: više tržišta znači više slobode znači više evropskog puta.
Petim oktobrom je datum koji podseća na ono što je izgupljeno i iznevereno, na greške koje su napravljene i koje se ne smeju ponoviti. Iskrena želja naroda za promenom neće i ovaj put biti prokockana. Najveća lekcija petog oktobra je da smo mi sami jedini garant slobode. Za nju neće garantirati slobodu tržište, ma koliko ono bilo meritokratsko, jer interes kapitala nije interes društva. Za nju neće garantirati Evropa, ma koliko priča o ljudskim pravima, jer je jeftina radna snaga važnija od napretka društva. Za nju neće garantirati politička elita, ma koliko prosvećena, jer su partikularni interesi uvijek važniji od interesa društva. Jedino društvo u kojem čovek sam upravlja sobom, svojom zajednicom i privredom sa fokusom na budućnost može biti slobodno društvo. Ne uzdamo se u spasitelje, domaće ili strane. Oslobodioce ne postoje, već narod sam sebe oslobađa.
Sada, posle 25 godina vidimo da ova jednacija ne samo da nije tačna, već da je dovela do rezultata suprotnih očekivanjima: umesto prosperiteta siromaštvo, umesto slobode normalizacija represije i straha. Suverenitet je prokockan, a Srbija je definitivno smeštena u periferiju svetskog kapitalizma. Za trenutno stanje nisu krivi pojedinci, već sistem koji je ostao isti. Zamena jednog političkog rukovodstva drugim nije isto što i promena sistema. Nastavljenje su privatizacije poceće pod Miloševićem, a demokratski život se nije otvorio za učešće širih segmenata društva. Sa druge strane, intenzivno finansiranje DOS-a od strane spoljnih izvora se moralo naplatiti otvaranjem Srbije za međunarodni kapital. Tranzicija je tražila žrtvovanje. Trebalo je stisnuti zube. Uhvaćen između čekića i nakovnja, nalet nade nastao odbranom ustavne volje petog oktobra se kod većine brzo pretvorio u ražočarenje, a zatim u bes.
Iz današnje perspektive, jedno je jasno—jednacija je netačna, pre svega jer se u njoj ne nalazi formula za izmenu sistema. Za promenu sistema je potrebna opšta demokratizacija; društvena, ekonomska i politička. Preko plenumske i zborovske organizovanja ona čini samu srž studentskog pokreta. Drugo, sistemska promena zahteva napuštanje neoliberalnih reformi privatizacije, stalnih revizija, zakidanja i zanemarivanja zdravstva, prosvete i socijalne zaštite. Treće, promena sistema znači i antikolonijalnu poziciju borbe protiv svake ekonomske eksploatacije, zagadenja prirodne sredine ili kršenja prava od strane drugih država i korporacija. Studentski pokret nije petooktobarski pokret i nema kontinuitet sa njim jer je njegova osnova promena sistema, ali svoj vitalizam izvlači iz istog izvora, a to je nada u promene

sistemska promena zahteva napuštanje neoliberalnih reformi privatizacije, stalnih revizija, zakidanja i zanemarivanja zdravstva, prosvete i socijalne zaštite. Treće, promena sistema znači i antikolonijalnu poziciju borbe protiv svake ekonomske eksploatacije, zagadenja prirodne sredine ili kršenja prava od strane drugih država i korporacija