Emisija na TV Pinku, pažljivo osmišljena kako bi izmamila osmehe, a boga mi i podstakla na žučne rasprave i razbila mnoge tabue. Dragulj ove televizije, neprevaziđeni predstavnik svega što bi ona trebala da podržava, odobrava i gura u narod kao svojevrstan kvalitet. Posebno bih izdvojila "rialiti" momenat u samoj ideji, koji uvodi spontanost, stavlja pošten, prosečan svet pred kamere, gde nam je jasno omogućeno da sopstveni narod sagledamo iz jednog sasvim drugog ugla, ugla čoveka vanvremenske empatije i ljubavi za sve koji su spletom nesrećnih okolnosti ostali uskraćeni za zadovoljavajuću količinu razuma.
Takođe, istakla bih i to da je emisija dodatno oplemenjena pravilima koja žene, kao čuvari, inventar i verne sluge svakog srpskog domaćinstva poput kerova, postavljaju nakon što uđu u svoj novi dom, jer normalno imaju prava na stimulaciju, i time nam omogućavaju da jasno spoznamo, zatvorimo krug... uokvirimo... svu prizemnost koja isijava iz naših plamtećih okica, dok razmišljamo o tome da li je bolje prvo ostrugati šerpu žicom, ili je daleko pametnije odmah je ostaviti da se kiseli.

dobiti unuke ili postati deda.

Vidjao sam tog cicicu ispred lokalne prodavnice, sedeo je uvek u drustvu postara i ispijao pivo. Uvek samo jedno. Polako, natenane, onako kako stariji ljudi to znaju, sa uzivanjem i merakom. Iskusno, ne dozvoljavajuci mu da se ugreje ali ne naiskap. Pogleda malo zanesenog i praznog. Postari su se menjali a on kao da to nije primecivao, uvek bi odvojio pola sata dnevno da postara casti pivom. Kad bi ispio pivo, ustao bi, pogledao u nebo i rekao "odoh za poslom".
I onda sam cuo pricu.
Pre ko zna koliko godina Postarov najbolji drug je bio mlad. I lep i visok, iz ugledne kuce, radan i vredan, domacin, prilika. U selu i u okolnim selima je bilo dosta udavaca ali on je mislio da je za njega devojka iz grada.
U to vreme telefon jos nije stigao u selo i on je toj devojci pisao. Svakog dana.
Svakog dana je i ona njemu odgovarala, po jedno pismo. Svakog dana je postar njega nalazio,zviznu bi kroz prste, mahnuo i doviknuo "ajde da bacis pivo, stigla posta". On bi preskocio tarabu, nakrivio sajkacu, nabacio osmeh i zagrlio postara kao brata najrodjenijeg. Uzeo bi pismo kvrgavim, radenickim rukama i obojica bi se zaputili do zadruge. Tad bi ispijao pivo nabrzinu, kao na iglama, uporno dodirujuci kovertu iz dzepa, kao u nekom strahu da je ne izgubi. Onda bi odlazio ispod kruske, u hlad, otvarao pismo i citao ga, ponekad i po pola sata. Ne daj Boze da mu se neko u tom trenutku priblizi. I tako mesecima.
Resio da se zeni. Napisao pismo u kome je devojku obavestio da ce doci sa roditeljima, kako i dolikuje, samo da ona kaze kog dana.
Nije mu odgovorila. Ni sutradan, ni prekosutra. Ipak je postara pocatio pivom, nije on kriv sto ovi iz varosi ne rade svoj posao.
Opet je napisao isto pismo, samo je dodao da se nada da nije bolesna ili tako nesto.
Opet mu nije odgovorila. Opet je postara pocastio pivom.
I dalje casti postara pivom i ceka odgovor, iako se devojka iz grada odavno udala za nekog kog su njeni hteli.

U skladu sa opšteprihvaćenim mjerilima i vrijednostima, našeg čovjeka je moguće počastiti i učiniti ga zadovoljnim, jedino dobrim punjenjem želudca, bez obzira na njegovo imovinsko stanje. Za sve ostale časti, on će ti duboko i sa osmjehom zahvaliti, al' ako ga nisi nahranio i napojio kako valja, osjećaće se uskraćenim i pokradenim.
Svadba, sahrana, vjeridba, slava, krštenje, seminar, diplomski, rođendan i ostala okupljanja, počinju i završavaju - krkanjem. Ako čorbanac nije dovoljno začinjen, rakija i pivo nisu dovoljno ohlađeni, prasetina nije ispečena kako treba - ispušio si, i džaba ti tvoja diploma kad nisi "niki domaćin".
Vjerovatno su nam naši preci u nasljeđe ostavili viševjekovnu glad pa dolazimo na svijet sa urođenim shvatanjem da nema većeg bogatstva od punog stomaka, naročito ako smo do punjenja istog došli besplatno.

Radnja koja označava ultimativni nadhedonizam na srpskim slavama, preslavama, razvodima, venčanjima, puštanjima iz zatvora, ispraćajima u vojsku i drugim tradicionalnim dogadjajima. Dolazi posle krajnjeg stadijuma iznemoglosti od gladi, a kome sledi krajnji stadijum iznemoglosti od sitosti.

Dovesti do orgazma devojku koja svršava skvirtingom. Radost koju prosečnom jebaču donosi mlaz ove tečnosti ekvivalentan je mlazu nafte koji iskopa fizički radnik na naftnoj bušotini u Norveškoj.

U našem narodu se zna:
Reći da je doktor pametan - to je pleonazam . Reći da je doktor glup - to je oksimoron .
U ne tako davna vremena doktor je uz popa bio jedini školovani koji je imao dodira sa prostim svetom. Polubožanstvo u čiji se sud ne sumnja, kome se prva jabuka i najlepše jagnje prinose na žrtvu.

Njegova inteligencija se nije toliko ogledala u tome što nikad ne pogreši dijagnozu ili način lečenja, već u tome što nikad ne pogreši u pogledu količine časti i masti koja mu pripada.

Zato se izraz glup si ko doktor koristi kad hoćemo da nekome stavimo do znanja da smo provalili da se samo pravi nevešt da bi dobio bolji deo kad se deli nešto dobro, najčešće kad je hrana u pitanju.

Sisa koja je navodno “huligan” i jos manje “navijac” kluba za koji “navija”.Divi se do granica besmisla svojim vodjama(vodje i jos poneki nisu picke da se razumemo,oni imaju muda da idu muski 1 na 1).Kurci se I sepuri kao da je citav grad njegov kada ide sa svojim drustvom,tada moze svakog da bije,cak I one sto su malo manji od njega.,Ide sa svojom grupom uvek kada treba da bude neka tuca gde se ne zna ko koga bije i ko koga bode nozem i kove palicom,jer,boze moj,nije on lud da izadje sa nekim jedan na jedan pa da ga neko ubije,bukvalno.Kada je sam,mali nikakvi beznadezni kvazi huligancic je miran ko grinja I ne sme da kaze nikom ni jednu jedinu rec.
Ali kada je sa svojim drugarima onda moze nekog I da isutira dok lezi na zemlji I da ga cak malo I zakaci nozem ili palicom.
Zbog takvih picki me je i sramota da se nazovem navijacem.
SAMO PICKE BODU.

Lik koji trenira neki sport i u društvu ne pije pivo i ne puši jer nije zdravo, već poručuje koka kolu ili sprajt. Ćutljiv je jer ne zna šta bi rekao, ima velike bicepse koje rado pokazuje, dobrodušno se smeši i uvek ima u društvu extra ribu. Iako ga mrziš jer nema pivski stomak kao ti nego pločice i ima pored sebe takvo parče, ne može da ti ne bude simpatičan jer je dobar, ograničeno duhovit i neinteligentan. Iako on trenira samo fudbal, a ti si do svoje 16-te trenirao vaterpolo, košarku i veslanje, ne treba da ideš sa njim na basket jer bi te odvalio i bez potrebe ti podgrejao komplekse koje već imaš zbog njegove extra ribe, novog džipa i njegove nepresušne sposobnosti da časti celo društvo.

Najzajebaniji lik u karate/borilačkim filmovima. Živi negde izolovan od ljudi, neretko u nekoj vukojebini i to u kolibi u stanju poluraspada. Ni sa kim ne komunicira, niko ne zna ništa o njemu. I majstor je neke borilačke veštine, naravno. A onda se jednog lepog dana sprijatelji sa nekim Amerom (uglavnom maloletnim) i od njega napravi pravu mašinu za menjanje ličnog opisa i izmeštanje unutrašnjih organa i kostiju. Ne zna ni on zašto je baš njega odabrao da mu podari to znanje, ali eto, rekao mu neki unutrašnji glas. To funkcioniše tako dobro da mu usadi ne samo fizičke veštine, već su izgleda Ameri pogodno tle (usled sve te demokratije i širine obrazovnog sistema valjda, jebem li ga) za prihvatanje i japanskog koda časti, pa i tu posle uči Japance kako se primenjuje.

Rečenica upućena gostima koji upravo izlaze kroz vrata od strane vrlog domaćina. Diskutabilno je, što nije glasila "Ostanite još malo" kada su se gorepomenuti dragi gosti izjasnili da je kasno i "da bi trebali krenuti"

Period od Nikoljdana do Jovanjdana.

Škrtica, stipsa, čovek koji bi se jebao za pare. Ciganina najpre išutira kad isti prosi za 2 dinara, pa mu onda kaže da bi trebao da nešto da radi, da bi zaradio neki dinar. Za rodjendane nikada ne daje više od 100 dinara, ali i tad gunđa jer misli da je to previše. Kada ga časte, izmišlja se sa Martinijem, nekim preskupim vinima i tako dalje, ali zato kada on časti, najviše što možete izvući je 0.5 l kisele vode ili neku tursku kafu u zaboravljenom kafiću, ali uopšte biti čašćen sa njegove strane je prava retkost i to se proslavlja. Ako ti slučajno zatreba 10 dinara, naravno da će reći da nema, ili da mu je novčanik u jakni i slično, ali ćeš ga već u sledećoj situaciji videti da broji crvene i ponekog jevreja. Vrlo iritantna pojava.

Popularan naziv za višecevni raketni lanser u drugom svetskom ratu. Ili u današnje vreme u mirnodopskim uslovima paket piva od 2 litra.

Pakovanje durex kondoma=2e...hm a sta raditi sa njima,znaci idemo ispocetka,izlazak u grad...taxi=5e,ulaz u diskoteku=5e,3piva za zagrevanje=6e.Zagrejao si se i ostao kratak za 18e a durex i dalje u dzepu...ok,prelazimo na fazu u kojoj pronalazimo "razlog"kupovine durexa...aha sebi 4 X 50ml whiskey-a=12e,"razlogu potrosenih 2e na kupovinu pakovanja durexa" 4 X martini bianco=10e.Dobijamo cifru od 22e,a to je vec 40e.Ok...srecno se zavrsilo,nastavak sledi u stanu,sto opet znaci jos 5e za taxi,jos 2e za jos jedno pakovanje durexa(da se ne bi brukali),jos 3e za vino,i dolazimo do cifre od 50e.i to sve u slucaju happy end-a.
Druga varijanta... sedis kuci,lupas gluposti na vukajliji,i za te pare narucis kurvu kod koje je durex gratis(mozda nije bas durex ali koga je briga kad kuca casti).

aga koji se popišao na Srbiju.

Pogrešno je nazvati štekare šljamom. Šljam je svaki čovek koji se bavi ratom, samo što je štekara to na vreme shvatio. U borbi ne postoji čast, čast je precenjena. Voditi rat nije nešto časno, rat nije časan, rat je očajan i mračan i gajiti iluzije o časti u ratu je besmisleno. Da li je ratnik na konju manje častan ako napada pešadinca? Da li je Aleksandar Veliki nečasno postupio jer je koristio podli, lukavi trik sa drugačijom formacijom vojske, nikad pre korišćenom do tada, u bici kod Gaugamele?
Jedini cilj ratišta jeste da protivnik bude onesposobljen do te mere da više ne predstavlja problem. Kada to imamo na umu, možemo li kriviti štekare, koje u potpunosti koriste svoje borbene mogućnosti?

Ne, gospodo, možemo samo kriviti sebe što nismo dovoljno strateško-logističko-taktički potkovani da možemo da im pariramo.
I što se nismo i mi uštekali.

Realnost je takva da živimo u zemlji u kojoj ako nisi sin nekog tajkuna ili nemaš neku dobru vezu za posao, možeš samo da se slikaš sa svojom diplomom i ožališ godine provedene u sticanju iste ( osim ako nisi studirao pedagoški fakultet svi znamo zašto ne brini ). Ideš okolo po konkursima ljubiš guzice ( sitem random ) ali ne nezadovoljavaš kriterujume ( nemaš viška rupu i ne nudiš šefu oral na pauzi ). Šta dalje, ostaje ti da razmisliš dal da pljačkaš nešto, da švercuješ, ali ne ti si patrijahalno vaspitan dečko, akademski gradjanin, imaš neki kodeks časti i na kraju šta, završiš na Kalenić pijaci valjajući kinesku robu i povrće sumljivog porekla. Moliš boga da ne naleti neka budala s faksa, da te ne prepozna, ali naravno to se mora desiti nemoj nikad da zaboraviš život je kurva.

Nasuprot ustljenom verovanju koje govori da je ovo salonski primer pesimizma, u današnje vreme totalne besparice kada je žickanje postalo umetnost koja će omogućiti prživljavanje ili prživanje -jebem li ga , ovo je klasičan znak optimizma .
Ovo je skil profesionalnog pijanice koji svojom polupraznom čašom čeka žrtvu u najmračnijem delu kafane. Kada žrtva bude dovoljno opijena svojim bolom i alkoholom, on tad' stupa na scenu. Pretvara se u uvo i postaje jako dobar sakovornik bolom skrhanom čoveku. Sve dok ovaj ne dodje na ideju na naruči novu turu i časti svog novog ''prijatelja''. Tada se priča vrti, ture okreću, i sve tako do fajronta...

Kada vidis dva mlada naci skinheda, prave samozvane Srbende, kako se sepure ispred tebe u jaknama sa grbom Srbije, navijackim salovima, pricaju o Hitlerovim dostignucima, crtaju svastike po zidovima, a u ruci nose 2l Coca-Cole.