Osoba za koju veoma malo ljudi zna, selo, eventualno dva, i njegovi rođaci. Retko ide u grad, uglavnom zbog obaveza koje, od napornog seoskog radnog dana, jedva ispuni. Prilično je zatvoren tip osobe, stidljiv je, i ne priča nešto mnogo sa drugim ljudima.

Ultimativna pičkojebina za sve vukajlijaše i neiscrpan izvor osoba koje služe za inspiraciju, dragim nam vukajlijašima. Kada neko dođe iz Pržogrnaca taj neko je ultimativna seljačina, ne zato što su Pržogrnci selo, nego jednostavno tako se ponaša.

Ispušiti za radno mesto u gradu. Vratiti se na dedovinu kad sve lađe potonu i kad je to jedina i zadnja opcija da se preživi. Bukvalno zadnja, u pravom smislu te reči. Naravno uz ovakav postupak ide priča kako se voli selo, kućni prag, mir, čist vazduh i ispijanje piva ispred prodavnice. Što mora svet da zna da smo mi propali i da zapravo to moramo. Ko ih jebe!

Mužijak kokoške, inače pripitomljena vrsta ptice koja se obično nalazi na selu. Tamo ima eventualno po jedan u kokošinjcu i ukoliko se pojavi drugi dolazi do borbe za teritoriju i kvočke.
U Beogradu, čvrst pokazatelj izreke da je "Beograd samo jedno veliko selo" i uspešni budilnik u najluđa vremena.

Na kurac se popeli. sony, kese od cipsa, prazne flase, i smrdljive carape svuda okolo. Mozda se i okupaju za petak, kad svaki krene u svoje selo...
Do tad trpis i nadas se da je ta fleka na tvom jastuku stvarno od belog sleza.

On je obesio kosu o klin. Martinke dao ćaletu da mu se nađu kad krene u štalu a majicu Blek Sabata keva koristi za pranje prozora. Pogazio je reč a onda se dodatno iskenjao po njoj, čak se nije ni okrenuo da vidi remek delo.

Klupicu u parku zamenio je splavom. Dia sa Markom Bulatom a umesto printa Motorheda nosi print fejk Dolče i Gabane iz Kuala Lumpura. Ne bi to ni bilo strašno, odrastanje jebiga, da ovaj specimen ljombera sada ne pljuje po svojim nekadašnjim saborcima u rokenrolu. Hoće da napravi distancu između sebe sada i nekada, ipak je važno šta će selo da kaže.

Nadam se da će satara Osmog putnika 2 da ga stigne.

Vrhunac hvalospeva samom sebi.
Ostao iz perioda socijalistickog rada i vremena heroja sa zlatnim vencima.
I narodnooslobodilacke borbe. One u kojoj su i partizanke krvarile.
Svako selo, ma svaka mahala imala po nekog heroja kome su celnici zdusno podizali spomenik ne zaleci drzavne tj. narodne pare.

Radodajka. Nju zna celo selo. Za njom se i balavurdija okreće. Ne postoji pripadnik muške populacije u mestu koji je bar jednom nije omlatio. Žene joj u duši zavide i mrze, a javno je ogovaraju nazivajući je raznim pogrdnim imenima koja gore pomenutu ne dotiču, čak joj i imponuju.

Jedini vid zabave kod babe i dede na selo. Iako u početku na ovo čudo gledaš sa velikom dozom potcenjenosti, vrlo brzo se hvataš za ovo kao za slamku spasa nakon par dana teranja ovaca, plašćenja sena, muže krava itd...

Francuska reč koja znači izvini. Kod nas se našla u širokoj uptrebi posle odlaska velikog broja gastrbajtera na rad u Francusku. Pri dolasku u svoje rodno selo masovno su koristili tih nekoliko naučenih reči da pokažu svoju "kulturu" pa je ponekad dolazilo i do veoma smešnih situacija.

Situacija kada si mnogo mnogo gladan, a iz raznoraznih razloga nisi bio u prilici da ništa prezalogajiš ceo dan, i zbog toga se osećaš kao sidom zaraženi Etiopljanin koji je poslednji obrok imao marta prošle godine kad je njegovo selo posetila Andjelina Dzoli.

Mesto izolovano od spoljnog sveta. Kad prođes tablu koja obeležava ulazak u selo, zaboravi sva pravila i spremi se za jedan sasvim drugačiji svet u odnosu na onaj na koji si navikao i u kome si odrastao. Tamo raste bostan od čet'res' kila, krastavci od metar i po, svinja od sto kila daje dvesta kila mast, krave daju i do 60 litara mleka. Ujutru. I predveče jos 15-20. Ovo ukazuje i na geografsku izolovanost, sto će biti objasnjeno u primeru.
Meštani koji odu u drugo selo ili grad, najčesće pijačnim danom, prepoznaju se čim otvore usta. Karakterističan akcenat i izrazi koje su svojstveni samo njima nedvosmisleno ukazuju na to odakle su. I pričaju. Puno. Mnogo. Glasno. Veoma iskren narod, nemaju nikakvih tajni pred drugima. Šta ako ceo autobus čuje da je Milka Conetova ostavila muža i pobegla sa kondukterom iz susednog sela? Pa, 'ajde, živa duša...a sve je za ljude. Pa, onda priča o gazda-Stevanu, kad ga napali u seoskoj kafani da časti jer mu se sin ženi, a on stipsa, da izbegne neplanirani trošak, drekne: "- Ne jebem ništa, dok snajka ne uđe u kuću!"
Tamo nikad nije dosadno, iako selo nema više od 250 domaćinstava. Iz te malobrojnosti verovatno i dolazi njihova prisnost i otvorenost, naime svako svakog poznaje i to obično od malih nogu. Pa do groba.
Specifični su i po stilu oblačenja. Što više boja, to lepše i interesantije. Moto je da se svaka boja sa svakom slaže i uklapa.
Inteligencija je u srazmeri sa godinama i iskustvom, tako da srednjoškolci iz ovakvog mesta dobijaju nadimke poput Ovčevina, Tuta Bugarin, Vr-Vr, Belo Prase, Taksi Kanta, Sisoje i slično. Kasnije se ti nadimci menjaju u gazda-Stole, Đole Francuz, Rade Moravac, Mita Farmer, Student, Cvikeraš...

Tokom ranih 60ih godina prošlog veka kada su televizori bili skupi, a samim tim i retki, obično je postojao jedan te-ve prijemnik u celoj mesnoj zajednici ili selu koji je bio u vlasništvu najimućnijeg člana iste (čitaj: najveća komunjara). Pošto je postojao sam jedan od ovih aparata celo selo bi se sjatilo u tu jednu kuću da se prati Dnevnik ili neka utakmica, a gazda bi uredno svima naplatio gledanje - iliti gledarinu. Početkom 70ih su već počeli masovnije da se prodaju, te je ovaj vid uslužne delatnosti iskorenjen...

... Ili ipak ne?!

Mesto u kom se još uvek naplaćuje gledarina je mesto gde kad vide auto donose vode da ga napoje, a lekar stiže na 40 dana. Toliko zaostali da imaju jedan televizor, koji je neki gasterbajter poslao svojim matorcima koji ubiraju prihode ovako.

Mesto do kojeg ne vozi ni jedan bus. Mesto koje nije na karti. Mesto koje je bogu iza kosmodiska. Mesto gde Tito nikada nije umro.

Mesto gde se još naplaćuje gledarina.

pored vec opsanog znacenja od strane drugog autora, ovaj izraz ima jos jedno znacenje - šorati ili ici u šor, izaci u selo i obilaziti seoske kafane i bircuze!
Izraz sam cula u jednom macvanskom selu (gde se koristi svakodnevno), a verujem da se koristi i u vojvodjanskim selima.

Devojka iz grada dovedena na selo kod momkove familije. Kada dođe vreme da momak upozna devojku sa roditeljima, rodbinom, komšilukom i odvede je na selo svi se sjate da vide novu snajku. Devojka prolazi kroz proces procene, obično zatečena i nespremna na ono što je čeka. Familija odmah počinje sa ispitivanjem snajke, ko su joj roditelji, čime se bave, jel bilo ludaka u njenoj familiji, šta poseduje od nekretnina i zemlje... Zatim iskusne babe i tetke procenjuju jedrost i plodnost devojke. Koliki su joj bokovi, da li će lako rađati decu, da li je dovoljno podgojena, kakvog je fizičkog i zdravstvenog stanja. Nakon toga je vode u kujnu "da pripomogne" gde se ispituju njene kulinarske sposobnosti. Naravno i "snajkina kafa" da se proba pa da vide "dal` mož` da s` uda". Radoznale komšije zaviruju sa svih strana, iz bašte, preko ograde, iz žbunja, sa ulice, da vide snajku. Tek nakon celokupne parade familija dečku prenosi svoje utiske.

Predstavljaju grupu izuzetno saosećajnih ljudi. Zbog niske cene maline u svetu nikada nemaju zaradu, šta više, stalno su na gubitku, ali eto, dolaze u selo da obrana malina ne bi propala (čist primer čovekoljublja). Njihov težak, ali plemenit posao najbolje ilustruje primer koji sledi...

Minijaturno je nesto sasvim malo ali nema toliko upadljiv efekat kao kad odete u rodni kraj,selo ili bilo gde ,gde niste bili od malih nogu....pa sve ono sto je predstavljalo citav svet postaje tako malooooooooo,npr.krenite od kapije..... :)

Životni blagoslov, kad svi muški iz sela odu u vojsku da se bore (ako još bude neki rat pa svi izginu), a tebi ne daju u vojsku jer imaš ravne tabane - ostaje ti celo selo puno žena da čuvaš, a one o tebi brinu jer si im jedino muško.

Srpski fenomen koji je zadnjih nekoliko godina u velikoj ekspanziji. Cilj ijada je da se promoviše određena hrana/piće, da se promoviše određena opština/selo, da Ministarstvo turizma ima šta da ponudi strancima, da Srbi imaju još jedan razlog za prežderavanje i pijančenje.

Tip jebača. On jebe sa namerom da devojka zatrudni. On je svestan da je već zašao u godine i da mora da se ženi, pa njemu je već trideset dve, a šta će i selo reći... On ne može da bira, jer je samouk, ruke su mu ispucale od rada, ima mali stomačić od piva, koža mu je ispucala od sunca, elokvencija mu je misaona imenica, a nije ni on kriv, jednostavno okruženje u kome se on kreće nema potrebu za tom veštinom. On odabere žrtvu, najčešće neku neiskusnu maloletnicu koja misli da će se to veče okoristi seljačićem koji joj plaća već peto piće, a ne zna da će nju to piće više koštati nego njega. Kada je obavio posao-posadio svoje seme u pijanu maloletnicu(njegovu buduću ženu) spokojno se vrati u selo i strpljivo čeka. Za dva meseca biće pozvan od strane pobesnelog oca neiskusne maloletnice koji će zahtevati od njega da uzme njegovu ćerku za ženu, i tu je njegov posao oko ženidbe završen.