Последњи димни сигнал људскога рода.

Опружио се колико дугачак, ужива, и не размишља ни о чему у животу. Све му равно до Косова, ма каквог Косова, до Крфа. Да падају бомбе не би устао ни прозоре да позатвара. Евентуално ако се неким случајем промува до продавнице, ако нема кога да пошаље да му купи пивкан, једва би се и за то наканио. Боли га уво за кризу на Блиском истоку, што је порасла инфлација, па и шта су вечити радили за викенд. Пустио коња на испашу, незаинтересован ни за шта, практично, ландарају му муда за све.

Женски оргазам недостижан? Треба пропишати крв да се клића у коло ухвати? Ма какви. Лаж и превара. Знају оне како да ти сува курца останеш, а да себе подаре са прегршт оргазама. Оставиће те са плавим јајима и незнањем да им је кроз вулву вишеструко пропутовао ужарени воз.
Знале су оне шта је сила трења и пре но што ју је неки Грк нејебичар дефинисао. Обавију ножице питонским стиском и наложе бобана претворивши га у погодан терен за мало клизања. Кренеш да скидаш мајицу. Статива. Она већ бледа и дрхтава, устаје да испуши цигару, каже боли је глава. Боли је уво за то што те је напустила онако узјапуреног да патиш. Лепо њој, агонија теби.

Потез сваког квати метереолога у покушају да открије у којем смеру ветар дува приликом извођења слободног бацања у кошарци.

Особа чије бивствовање на овом свету је некада значило свима много, док данас би сви да га мећу на гиљотину. Некада веома успешан младић, што у животу, што међ женама, трансформисао се у окорелог пензоса, коме је драже рећи не, но бацити један осмех, макар кисели. Омражен је код нових станара зграде, док сви из његовог доба се окупљају код њега на поподневној кафици, уз "Београдску хронику" и надметање са једнако подлим и досадним пензо-комшама у ТВ Музичкој слагалици.

Препознатљив по свом пурпурно-изшараним баде-мантилу у ком се креће по стану, по силажењу сваки дан у подрум, доле до мајстор Жилета да га напуши јер, којкурац је нестало светло у лифту, који је прављен још док је Тито био у Африци и зашто забога и побогу, опет блеје шприцеви и кисела вода на првом спрату.

Вечити контраш, одбија све. Жена му је умрла још кад је Ћосић био председник. Вечити комуниста, поносно држи слику Тита на миљеу на ЕИ Ниш телевизору. На њему никада није пребацио на Пинк или у скорије време Прву тур... српску телевизију, јер то је комерц. Иако је завршио економију, давне шесетпрве, радио цео живот у Црвеној Звезди као контролор радника. Из стана једино излази кад је ванредно стање, да би купио Политику, јер само Милан Џаврић може лепо да напише разлог зашто је доврага Геј парада одржана.

Углавном су дебели, задригли, чупави или ћелави, мада има изузетака. Једно им је заједничко, а то је да обавезно носе неки пецарошки прслук. Ова особа је из неког разлога постала то што јесте, зарађује силне паре сликајући нпр. добре рибе и сврставају се међу уметнике. Курчеве уметнике. Некад је човек морао да се добро надува, да би добио инспирацију, умаже бојама, наслика нешто, одсече себи уво, умре, да би га 150 година после тога прогласили за уметника. Док се ова створења сврставају међ' уметнике због слика направљених једним притиском на дугме, а све то са фотоапаратом који вреди као моја гарсоњера на ободу Новог Сада.

У тренутку када сви светски економски стручњаци не могу ни да предвиде колико ће велике последице да изазове ова светска економска криза, али се сви слажу да ће последице бити јако тешке и погубне, у земљи Србији на брдовитом балкану јавља се један мали економиста под надимком Мики Маус и сав срећан и усплахирен прогнозира велику корист Србије од ове економске кризе. Након два месеца у Србији народ види да ће ова економска криза не само погодити, већ и бацити на колена српску привреду и народ, уопште, али мали Мики још увек седи у влади и ужива, не мислећи ни на шта и молећи се да што дуже ужива у благодатима тапацирунга под својом гузицом.

Пола-пикавац, пола-цигара. Цигарета коју си силом прилика морао да угасиш после пар димова, јер твој клошарски новчаник не може да подржи баханалије као бацање пола цигаре, поготово не после Динкићевих акциза.

Грчки филозов стоичке школе. Ученик Клеантов, целог живота пропагирао Зенонова учења. Кад је ишао у средњу, било је ин и урбано да се просипају форе из грчке митологије, па су га зајебавали јер се звао исто као неки Хрисип од Пелопа у кога се краљ Лај (који је био и познати инструктор вожње) заљубио и једног лепог поподнева му скинуо гаће и обљубио га анално, те је Хрисип од Пелопа од блама покушао да се убије. Хрисипа је болело уво за све то, пошто је, је л' те, био рођен са сребном кашиком у устима и нон-стоп је био наварен. Једног дана му власти наместе зврчку и разбаштине га, па се Хрисип пресели у Атину. Тамо је почео да пискара. Кажу да је био такав скрибоман да није могао да издржи да оде у клозет да кења, а да не напише неколико мисли на тоалет папиру. Тај је, бре, сопствену девојку истетовирао од главе до пете својим филозофским мислима. Значи, како прође улицом, тако му из џепова испадају папирићи. А нема шта није писао - озбиљне филозофске есеје, књижевна дела, песме, приче, пошалице, чак је и своје дефке читао на агори. Болело га је уво за све, веровао је у судбину и говорио да свака случајност има тајни смисао. Зато је у свему налазио инспирацију, па још кад се надува - хумору никад краја. Још је тад трава била легална, па си могао да је гајиш у дворишту - рај на земљи. Једном се био тако добро устондир'о да га је био блам да оде жени кући, те се определио за стондилозу, али у подруму нашао само неко вино. Седне он у ладовину испод смоквиног стабла, сипа оно винце, засвира џитру и запева блуз. Уто му се појави његов магарац (који је иначе волео блуз, па би га увек слушао). Хрисип му дадне мало оног винцета да попије, а магарца увати алкохол (никад није пио човек, шта ће), те магарац поче јести смокве с оног дрвета. Хрисип поче да се смеје као нездрав, а уз то је био и наварен к'о бог, одјекну Атина громогласним церекањем, па га стрефи срчка, те премину тог лепог поподнева, лета господњег двеста и неке пре нове ере.

Опис издржљивости и квалитета ципела. Толико су стамене и непромочиве, да су зајебале Албанску зиму и сметове 1915. године. Ципеле које је немогуће уништити колико су јаке и непробојне. Кап воде не може да се домогне унутрашњости услед неосвојивог зида од коже са друге стране.

Албанке су све оне зимске гојзерице и цокуле које немају рок трајања, грубе под рукама и изузетно ружне, али способне за сваки терен. И у ватру да их ставиш, неће изгорети, само ће поцрнети. Носе се и по 10 година. Светогрђе је бацити их у ђубре после свих тих година служења и верности. И када дође дан њихове пензије, оне се остављају у плакару са осталим ципелама да поносно стоје и чувају улазни праг, као дедина Албанска споменица окачена на клин у зиду.

Време после којег почиње вршење неке радње.

Шницла надпросечне величине.

Занимљива и, заправо, веома административна еуфемистика одслужења затворске казне од стране кривог људског бића или, пак, групе истих. Одгулити. Одлежати своје. Рехабилитовати се. Изаћи.

Јер ако се зна да у Србији, изузев тешких криминалних дела, за све остале "повреде закона" дан у бувари пред судом вреди 500 ђунти, ово "платити дуг" делује и превише буквално, ако мене питате. Поготово ако ти се у фиоци у предсобљу нагомилавају неплаћени рачуни и порези, казне за паркинг, мртви БусПлус и рахитични леви фар на Пунту...док си рату за кредит, пак, последњи пут платио још много пре него што ће један усплахирени јешица улетети у античку клаџу у Јерусалиму и бацити буву момента "Сте чули што се Назарет појачао преко лета? Имају неког бека што хода по води...".

Тај урођени нам ген за самоодржањем. Пробали разни да га униште, модификују, па ништа. Србин, брав један, живи свој живот да преживи. Како? То није толико битно.
А кад дође фрка, у улици Акација дешава се чудо: брав постаје надчовек!
Проћи ће голготу, ожалити мртве и изгубљено, вратити се назад у редуковано стадо, па опет исто. Само од нуле.
Неће се много бринути шта је довело до страдања, нити ће извући наравоученије и пазити да му се грешке не понове. Јок он. Само ће на трен начуљити уво из ког правца допире звук меденице са овна-предводника, те покорно опет савити главу ка земљи. До следећег срања...

Израз који ће у будућности, у складу с напретком, бити потпуно бесмислен.

Сељачка лепота је врста лепоте на коју су се палиле наше бабе и деде. Обично би баба извадила неку излизану црно-белу слику и рекла: "Живадин (тамо неки локалац из села) је био много леп човек." Ви би сте погледали слику и приметили да лепи Живадин има једно уво клемпавије од другог, пет предњих зуба и мало накрива уста. Онда би сте бацили поглед на последње издање часописа "Лепота и здравље" и видели Бреда Пита са потпуно супротним характеристикама. Исто важи и за дедине приче о до јаја рибама. Данас се на сељачку лепоту углавном пале сељанчице и сељаци. То је лепота у стилу: румени образи, крезуби осмех с жути зуби, прогенија, хипергенија, клемпаве уши, али оно што је најважније - добар домаћин/домаћица.

Онеспособити некога на кварњака, пиздински као Брут (не мисли се на дезодоранс) Цезара (не мисли се на негативца из Алана Форда). Јебо ферплеј, рачуна се само крајњи резултат. Бацач песка је особа коју је и мајка раније избацила из пичке, јер је знала да носи говедо у себи. Љигав поступак љигавог створења. Лош трип. Особа онеспособљена на овај начин може само да га подудла осим ако није јебени Жан Клод Ван Дам.

Како ћемо? Лако ћемо. Газимо преко мртвих и пуца нам стојко за то. Низак ударац, испод појаса. Док од појединих људи муда поцрвене, приликом сусрета са бацачем она поплаве. У преводу, најебао си. Поента је избегавати сваки контакт са стоком.

Бацити песак у очи, забости нож у леђа, па затим пуцати неспремном и ненаоружаном несрећнику у главу. Јебига, живот је неком мајка, а неком маћеха.

Цитат из најпоучнијег цртаног филма емитованог код нас. Шта би било кад би било? Јер, да је Душко скренуо лево код Албукеркија, не би било Хасан сецкати? Реално, кога боли уво? Све што није сада, или је прошлост или се није ни десило. На будућност можеш да утичеш, али је прошлост непроменљива. Овај секунд кад прође, нема га више. Тај се не враћа.

Паламуђевина обично стиже из уста средовечне, а неостварене особе. Само да му је ћале био буџа, да је уписао оно што воли, да је онда узео кредит, прихватио онај посао, отишао преко гране, смувао ону рибу. Само да није ушао у онај трамвај, да је пазарио у продавници преко пута, да је купио друге новине, да није кликнуо на овај линк...

И баба да има курац, не би развијала коре за гибаницу, него би побијала прошће.

Овај симпатични римовани израз указује на огромно богатство.

Кад се лик попне на вр' брда извади мобилни и дерња се у њега да чује другог лика са другог краја брда у такмичењу ко ће пре да сруши мобилну мрежу гласурдом.