Фраза упућена ономе који се стално жали на болове и на неке којекакве болести.

Прилошка одредба за време.
Користи се за опис честог понављања неке, углавном јако ириртирајуће радње, која се одвија и чешће од ''с времена на време''. Најпознатији по њеној употреби је ''Боске'', стари, добри и препоштени лик који обитава у скоро свакој екипи.

Сленг.
Значи да је нешто пример из уџбеника.. Сликовница је проста ствар која се ради по основним правилима, без одступања..

Живи доказ да овоземаљски закони имају много велике рупе и области које чак нису ни препознате, а камоли адекватно третиране.
Најчешће чиновник, достигао плафон каријере оног тренутка када се запослио, заузима једно место у заједничкој канцеларији, ефективно користан можда 20% радног времена. Преосталих 80% радног времена треба некако потрошити, а у ту сврху најчешће служе разговори. Е, то је домаћи терен Отрова који седи.
Равним гласом, са очима на пола копља и осмехом блажене, непоколебиво неуздрмљиве тупавости, не скрећући поглед са монитора (на коме је пасијанс или неки порно сајт), укључиће се у сваки разговор који се покрене, да би окружењу, осуђеном да трећину свог живота проводи у његовом друштву (годишњи одмори, државни празници и викенди се не рачунају), широкогрудо даровао нову дозу онога што се, наследно или његовим личним трудом, годинама једино и накупљало у њему: отрова. Јер, логично, из нечега (некога) може да изађе само оно што у њему постоји, не може оно чега нема унутра.
На сваки помен нечијег имена, такви одмах исповрте нешто непријатно о тој особи, што нема везе са актуелном темом разговора, а иначе је (било тачно или не) одавно општепознато. И што је лепши контекст у ком је тај неко поменут, то је и њихова реакција бржа - да се, далеко било, не наруши концентрација нематеријалног угљен-моноксида који ревносно шире око себе, а коју просто осетиш чим се ухватиш за кваку врата иза којих знаш да седи неки такав Отров који седи.

Почетак хваљења прошлих времена, без обзира на то каква су она стварно била. Некад је заувек прошло а тада је било до јаја, само добре ствари су се дешавале, сви смо се зезали и радили шта смо хтели. Некада није био пара али ми нисмо били декинтирани, некада смо ишли у школу и било нам је врх - а школу смо избегавали на све могуће и немогуће начине, некада је посао који смо радили био дебела 'ладовина - а свакога дана смо на њега кукали, некад смо били са рибом која је, како данас тврдимо најбоља коју смо икада имали - а растали смо се на са њом уз море зле крви и тешких сцена. Некада смо били тако фит и у топ форми да смо могли да потрчимо брже од Усаин Болта - а блејали смо за компом и игрицама на тек откривеним пентијумима 22h днено.
"У моје време" је пуки продужетак описаног хвалоспева. У моје време је све било кул, јер је само време било такво. Рокенрол је био жив, дували смо ганџу на улици а пандури су само хтели да нам се придруже, све рибе су биле наше за разлику од ових данашњих дронфуља, играо се фудбал (што је додуше тачно), знао се неки ред, није било толико срања и свега и свачега као данас.

Зајеб лежи у следећем: некад је, у ствари САДА, то неко "моје време" је заправо САДАШЊЕ време, оно пролази, и за тили час из памћења ће ишчезнути све ружно а остати само школа у којој нам је врх, посао који је дебела 'ладовина, риба са којом смо а која је у ствари најбоља коју смо имали, ми који волу реп можемо да ишчупамо а ширимо дупе седењем за компјутером...
И тако дан за даном, свако садашње време бива проглашавано за живо срање а за само пар месеци живота, зависно од околности, постаје нешто најбоље што нам се икада у животу дешавало.

Изрека коју упућујемо ортаку у ситуацијама када је врло несигуран у своју оријентацију у простору, иако је оно што тражи веома лако наћи.

У граду једно, а у селу, нешто сасвим друго.

Углавном се користи за категоризацију потенцијалног зета. Јеби га, градско дете. То научило на градски живот, дрво у животу није исцепао, нуме да оре и дрљачи, не слуша Микија Гајића, носи розе, закашље се кад пије ракију(коју обавезно гаси), а пије је само кад мора, тј. само кад дође у тазбину. Пази на исхрану, краву видео једино на слици, печење не једе јер је масно, да не помињем да никад није приклао свињче, јер се онесвести чим види крв. Кад треба да се промени сијалица, зове мајстора.
Не иде по кафанама, јер је, јелте, он фин дечко који не залази по биртијима. Слуша само Жељкове, и зна по једну песму Томе Здравковића и Мирослава Илића. Не зна да игра коло. Пре ће он да умеси славски колач него поједине снајке.

Никад од њега домаћин какав се тражи!

То је онај осећај, када вас особа( углавном женска) доведе до ивице нерава и лагано вас шутне у дупе. Долази до бујице беса, након које вам не преостаје ништа, осим да изговорите реченицу која се налази у наслову.

У већини случајева претња буде остварена.

Савршен одговор малог падобранца када му другар слављеник пребаци што му је купио безубог Тираносаурус Рекса код Кинеза.

Просечан тинејџер,члан генерације рођене у току распада братско-јединствене државе који мисли да је са својих 18 година по познавању и разумевању музике комбинација Петра Јањатовића и Сајмона Кауела.За сваки правац и песму који воли има образложење.Реп је за њега више од речи,јер је бруталан и даје праву слику друштва са свим манама,без улепшавања.Марчело је апсолутни јунак,јер његове риме секу као нож,дочаравајући трулеж малограђанштине и ужасе национализма на књижеван начин - сигурно најпаметнији млади стваралац и кантаутор данас.Духовни отац,чија се реч поштује више од оне васељенског патријарха,чији су интелигентни и софистицирани стихови сама дефиниција музике - уз примесе карактеристичног хумора је наравно - Ђорђе Балашевић.Сви који га критикују су само љубоморни и не разумеју шта хоће да каже.Добро је и заволети пар евергрин хитића типа "Све још мирише на њу" или тренутно популарни албум Кикија Селендрића и то употребити у сврхе влажења усмина другарица по журкама.Од метала ништа посебно,јер је то у принципу драње и урлање,али ако неко пита,зна напамет "Nothing else matters" и "Fear of the dark" и то су антологијске песме.Народњаци - сачувај Боже!Они би требало да "смање тај гас",што каже духовни отац.То што се наш јунак у паузи пробе за школску приредбу веселио уз "Авлије,авлије" и хармонику,није битно,битно је да у следећој прилици у мало одабранијем друштву изјављује да је Тозовац "одвратни старкеља који је одсвирао своје" и добија одговоре у стилу "Тако је,брате" и "Ако си му рек'о,царе".Електронска музика је супер,јер је ритам ненадјебив,а Гета је "највећи отац који објашњава".Гранд певаљке су зло,али ако ситуација налаже,није фрка запевати "Био си ми све,главни лик из серије".Статуси на фејсу пљуште од срцепарајућих стихова који измамљују брдо лајкова,почевши од "Нисам више луд да верујем..." до "Без тебе не могу,с тобом ми није лако".Иде се на предстојећи концерт Клептона,а химна је "Лејла"(бацила си ме на колена).Реге је добар само кад има ганџе,ал' Боб Марли је поштено институција.На питање шта се слуша,обавезни одговори су - све и зависи од расположења.

Игнор. Одјебатив завијен у украсни папир са машницом да се просто обрадујеш што си га добио. Хумор који ниси ни знао да имаш коначно је изашао на светлост. Да ли?

Илити: "Create your character". За многе гејмере најбитнији део РПГ игрице, јер, подразумева се, од самог изгледа јунака са којим се играч идентификује зависи и доживљај у току игре.

Постоје различити типови јунака и углавном се праве тако да личе на играча или да изражавају неку његову особину. Грубијани не штеде на ожиљцима из борбе и тетоважама и мрким погледима, и преферирају варварине и патуљке са убитачним секирицама, док се убице меког срца опредељују за светлу таласасту бујну косу и беби плаве очи доброћудног праведног хероја или хероине, често човека или вилењака. Клептомани бирају ониже јунаке брзог погледа, гипког тела и лепљивих прстију, шуњала са луком и стрелом или малим пиштољима. (већ према врсти игре)

Но, понекад играчи бирају јунака супротног пола да би се дивили његовим бицепсима спреда (девојке) или гузи отпозади док јунакиња трчи опасана кратким бодежом или експлозивом, што већ зависи од тога да ли се игра Скајрим или Фолаут 3 (момци).

Кад се одреди пол, онда тек настају праве муке. Пред вама лежи милион избора: облик главе (округли, троугласти, срцасти, бундевасти, звездасти) , дужина и боја трепавица, шминка, сенка, маскара, ајлајнер; облик очију (хоћете ли конвексне или конкавне очи), боја дужице, боја зенице, боја беоњаче, боја обрва у односу на боју косе, месната набрекла уста и бабурасти нос или танка злобна горња усна и прћасти уображени нос; фризерај: дредови, реп, кика, чирокана, ћела, паж; боја коже: црна, жута, аватарплава, бебирозе, ванземаљскозелена кожа; женствена троугласта или рмпалијска четвртаста брада, готово невидљиве уши или Дамбо полетна варијанта.

Ако сте на почетку, авај, одабрали расу која није људска, чекају вас додатна подешавања у виду боје и издефинисаности крљушти или пак дужине репа, мекоте и густоће крзна. Само стварање карактера полако почиње да подсећа истраумираног гејмера на онај чувени виц о слању писма и пролонгираној куповини коверте који се завршио реченицом: "Е за ово говно ми је требао тоалет папир!"

Особина великог броја људи, који немају храбрости да дају свој суд о нечему, јер се боје да не буду црне овце. Често се могу наћи и целе групе следбеника, неког или нечег, а да при том нико од њих не воли то нешто или тог неког. Јбг, важно је бити у тренду.

Наш човек,пише србски,зна све од тога ко ради касирку Гоцу ,преко аутомобила,националне и свецке историје до како локалних завера како му комшија Стојан помера међу(иако зна све о њему јер му ради жену) тако и до оних свецких(како је Трамп Путинов човек).

Веома корисна функција оперативног система Виндоуз у случају да изгубимо неки важан податак, фајл, или нам систем прогризе тројанац.

Свако је ову функцију бар десет пута пожелео и у животу. Да се врати на стање од пре два дана, три месеца, десет година, и исправи грешку, тако што је никад неће ни направити. Међутим, кад би та функција постојала, онда живот не би могао да ради оно што јако воли, да нам држи муда у преси, стално нас враћајући у прошлост, кад је "трава била зеленија, и светло сјајније", да се питамо да ли смо и шта могли другачије и боље да урадимо и да ли би нам живот сада био лепши да јесмо. Некако се увек наметне позитиван одговор. Увек нам ово сада не ваља, а да је само у тих неколико случајева било другачије (односно, да је постојао System Restore), све би било боље и лакше.

Да ортак из улице није за време средње школе по 15 сати демонтирао бомбе на Дасту 2, можда би сад у 28-ој години био пред крај неког факултета и запослио се у државној фирми, уместо што чеше муда поред компјутера у пожутелим гаћама. Можда.

Оправдања "био сам пијан, не знам шта причам", код мислећих људи не пију воду, јер ми имамо један једини мозак, коме алкохол само уклања инхибицију и усиљену пристојност коју и иначе не осећамо. То је, иначе, један од честих разлога да се пожели System Restore. Да друг из клупе није ономад на журци рекао оној плавој с којом се дописивао да "има сису, друга јој не треба, ко скакаоница у Гармишу", можда би и добио нешто више од шамара. Можда.

Да се Маја Радодајка није удала за Пецу Фалконеа, снажно потпомогнута Аудијем А4 и новим крпицама из Заре, можда не би завршила као штићеница сигурне куће и самохрана мајка. Можда.

Стеге све више притискају како време пролази, све оне се претварају у бесконачни низ пропуштених прилика, нула и јединица, прохујалих уторака и четвртака. А за реп и даље не можемо да се ухватимо, јер поменута функција враћања система не постоји. Може се остати вечито заробљен у мору хипотеза "да сам ово, да сам оно, да сам пекар...". А може се и наставити даље. Али, човек са неким стварима од раније никад није начисто.

Дешава се сваки пут приликом уласка новог "станара" у наш дом. Акција масакрирања штеточине настаје приликом промене локације актуелног глодара, када неко од чланова породице спази пацова како трчкара са једног места на друго. Тек се при оваквим акцијама види ко у породици вози трактор, а ко отвара капију.

Мото на визитки краљице техеранизма. Икона стихоклепачине. ПриМадона.

У сваком месту и у свако време постоји једна таква. Кад си млад, неискусан и жељан, трсио би сваку, реално. Да кажемо, да (као) имаш и неки укус, па су ти трећина габори, следује да ти је симпатично 2/3, а лепушкасто пола. Оно што називамо ''добром рибом'' заузима отприлике 1/4 девојачког живља, а врхунска је тек свака двадесет пета.
Али ова је ван конкуренције. Она би лагано ушла у ових потоњих 4% врхунских, да хоће. Не, она је ортак, воли спорт, посебно баскет, хоће да ти помогне у спремању испита или попије чашицу домаће ракије са тобом кад ти је тешко на души, спрема страобалне палачинке и мути ванземаљску нес кафу, носи просту, углавном спортску гардеробу којој сама њена фигура даје дозу грациозности, ретко се шминка, а нове технологије и социјалне мреже скоро да и не користи. Манири и кућно васпитање се подразумевају. Једном речју, здраво једно, и лепо, домаћинско чељаде, од доброг оца и још боље матере.

И тако, док са екипом блејиш у башти популарног кафића у главној улици, намах примећујеш да жагор замире, да се и мушко и женско мува лактовима и клима главом у истом правцу.
У мору шетача, она ХОДА! Одлучно и самоуверено, а опет нежно и похотно у исто време. Сама.
Тај део улице је блага низбрдица па штикла њене сандале прва додирује врео асфалт и прави невидљиви цунами који неопажено помера запањене посматраче и креира почасни шпалир пред њом. Бат њених корака потире басове из околних звучника, а благи поветарац опседнут мирисом њеног тела, дражи ноздрве и голица машту немих очевидаца сирове лепотиње. Она носи дугу, белу, памучну хаљину до глежњева, која јасно оцртава складне, дуге ноге, сливене са бедрима испод атлетске задњице. Одатле почиње танани струк, са једва видљивим стомачићем, изнад кога, уперене ка месецу, поносно гледају извајане дојке натпросечне величине. Публика коју је прошла, сада већ може да види да је хаљина отпозади отворена и да нема трагова брусхалтера нити осталих помагала, што мушкарцима несвесно разјапљује чељусти и додатно рогачи очи. Рамену су широка, равна и гола, благо препланула. Руке се нехајно, али опет равномерно и правилно привијају уз тело док хода, као да раде по специјалном програму развијеном при НАСА-и. Врат као у газеле, бео и меснат, са простом, ручно прављеном огрлицом од посребрене жице на коју је необавезно нанизано некелико месечевих камена. Дуге, смеђе косе једноставно везане у реп, тако да открива малене, перфектне ушне шкољке, са две обичне, повелике, сребрне алке. Мало истурене браде, на којој почивају пуна, благо накарминисана уста, са уочљивим зарезима при врху горње усне, као црвеним фломастером исцртаних. Лицем без пудера доминира благи осмех који наглашава хармонију чела, носа и образа на којима бљеште два смарагдно-зелена ока, упадљиво наглашених маскаром испод зифт-црних, танких обрва.
Тренутак њеног проласка корзоом се памти и препричава касабом, тачно до оног момента, када се појави нова ''та''.

Најчешћа дилема која се јавља пар сати после завршене славе.

Реченица мог ћалета којом је изражавао згражавање над сваком врстом музике коју сам слушао.