Видите се први пут.Неповерење и резервисаност са обе стране.Погледи вам се сусрећу , испочетка стидљиво и тремарошки ,као да ће нека јаче изражена емоција нарушити тај крхки контак очима.Решаваш да приђеш али наилазиш на повлачење.Те крупне, тамне очи те гледају стидљиво, говоре да желе заштиту ,окриље , пријатеља.Обоје вршњаци по својим годинама. Када се коначно довољно зближите да ти допусти да га извадиш из кутије у којој га је отац донео и ставиш у крило милујући га по глави , а он ослобођен и радостан , пун безграничне љубави према теби , лизне руку и заврти репићем , тада знаш ....
Теби је рођендан и добио си најзахвалнији поклон који ћеш икада добити , највећег пријатеља , који ти је поклонио свог себе , а за узврат само тражи да буде радостан део твог живота.Највећа неправда је што ти никада нећеш моћи да му се одужиш , и што ћеш га надживети , иако сте се спријатељили као деца.
То је Жућа , а он када једном љубав да , то је заувек.

Одговор на ортакову молбу за огромну услугу.

Још једно од оних јутара када жалиш што си се пробудио. Глава одзвања као бас бубањ. Као да не знаш да је због ракије коју од момачких дана истрајно конзумираш свакодневно, осим за славу, тад пијеш своје домаће вино. Жена ти и даље спава. Зет одлази на посао, а унук ће за сат времена у школу. О ћерки и унуци не размишљаш, неће оне скоро. Унука је мала, две године, нека спава дете. Ћерка је само лења. Као да није твоја.

Питаш се како је оној другој ћерки, тамо, далеко, у туђини. Оно, јес' да је Трст био наш, ал' није више. Сад све го Жабар и Словенац, није ни њој лако. Звала те на унуково пунолетство. Вадиш се да нећеш да идеш због тога што си обећао себи и другима да откад се Југославија распала, границу нећеш прећи. А знаш да није то разлог. Како да одеш, кад си без пара. Фабрика пропада полако.

Иста она фабрика у којој радиш још откад знаш за себе. Ти си од оних који су ту фабрику подигли. Да је по правди, сад би већ био у пензији и то као шеф. Ал' џабе, на место шефа су вечито долазили они млађи, способнији. Курац мој способнији. Уче вас ту нешто, а не знају да се матор курац не дрка. Боље да још мало одспаваш, жена устаје тек за пола сата, доручку се не надај за мање од два. Само да има ракије. А и то боље да ти не дају, попићеш. Ако се и не напијеш сад, напићеш се вечерас, ионако радиш трећу, па прву. Трезан сигурно нећеш да издржиш, а и шеф ти претерано сере.

Колико пута си само рекао да ћеш кад ти старији унук заврши школу сести лепо са њим у авион и отићи у три пизде материне, на неко пусто острво, да последње дане проживиш на миру. А како је унуку, кад већ о њему мислиш? Није лако ни њему, туђ народ, туђ језик. Будући пилот. Ни школа му није лака. Од остале двојице унука си видео да нема ништа, барем од тога да буду господа. Овај средњи ће да буде физикалац, наследиће те, јебеш то што је и он тамо, и тамо траже просто физикалисање. Овај што је овде, он је још гори. Неће да постане физикалац само зато што је лењ, на мајку, а од његове школе има још мање него од рада.

Видиш да нема ни мојега од спавања. Одлазиш у кујну, ложиш шпорет и палиш црвену Дрину, прву од јутрос, а само једну од најмање четрдесет које ће да страдају данас, и вероватно још толико ноћас и сутра на послу. Наливаш ракију, можда те прође главобоља. Курац главобоља, знаш и сам да је мамурклук, ал' клин се клином избија.

Испуњава те неки душевни мир. Ти си матор, шта му јебеш матер. Само за децу да има. Деца да буду добро. Сви ћемо ми да помремо за неку годину, ал' деца треба да су срећна. Никад ниси дигао глас или руку ни на једно дете откад знаш за себе. Не иде, како би теби било да те бије неко три пута већи и јачи. Само да су деца добро.

Савез неких људи за које није гласао нико из твог окружења, а опет су на власти. Ова унија је скуп дијаметралних супротности, али је сложна само у једном: како што више, боље и јаче јебати народ небески. Они то раде у лету. Ко нас јебе годинама, јебаће нас опет. Јер народ треба да се размножава, а ионако нам прети бела куга. Народ пристаје не секс јер је силован много пута, још који пут више-мање неће правити разлику. Оваквим полним односом се рађа следећа генерација, подложна за ову накарадну работу. Мада, инцестом је добијена нова, мутирана и дебилнија раса, па све иде лакше.
И тако у недоглед, док се не роди један и каже: е сад је стваааарно доста, мени ово не прија. И усуди се да каже да цар нема одело, већ млати китом како стигне. И не оде преко гране са непуних 20. И буде имао пара за школовање. И прележи све грипове од којих се код нас умире и у 21.-ом веку. И не сасеку га у корену политички противници потпомогнути подземљем. И не издају га најближи. И не полакоми се на пола пута, па им се придружи. И не врбују га стране обавештајне службе. И не ожени доминантну супругу. И може да има децу. И поштен је и непоколебљив. И није лењ.
Е кад се тај роди, нама ће бити боље.

Ручни гас.Једна од главних карактеристика Заставиних возила.Без сауга је готово незамисливо упалити ауто , поготово у зимским периодима.

Док пада увело лишће преко екрана, иде музичка нумера ''Друге се песме чују'', у извођењу Маје Оџаклијевске и Огија Радивојевића (онај лик што пева ону песму ''Можеш ти то, цицо, хоћеш, ал' нећеш да ми даш''). Песма није била ништа мање црне тематике, него било која друга појава деведесетих, па има очајничких стихова попут: ''Куд да кренемо сада кад снови се губе?'', ''Летели смо ми високо, али смо пали потом'', Изгубили смо јасну мету, сви смо некоме криви'' и ''Како смо и ми негде нестали са својим јединим животом''...

Све у свему, тотално скењавајућа песма од које ко тад није пререзао себи вене, може бити сигуран да неће никада.

Чињеница која додатно скењава ствар јесте та што су многи од нас тада били школарци, а серија је емитована у недељу увече, што је сам по себи скењан термин, кад помислиш да мораш да се дижеш ујутру у седам, па у школу, где те чекају надркани наставници, скењани због завршетка претходног дана, осталих срања у животу и завршне шпице дотичне серије.

Легенда каже да статус студента добијаш кад положиш испит, паднеш испит, појебеш колегиницу и бар једном се усереш пре испита. Ок, ово последње и баш није препоручљиво ако се деси на пример пре него што појебеш колегиницу, јер ако кучка зна да си се уср'о, од ње нећеш да добијеш ни скрипту из Дидактике, а камоли пичку.
Што се саме проливчине тиче, једна од његових карактеристика је да те углавном протера десетак минута пре него што кренеш на испит. Научници универзитета Колумбија након вишегодишњег истраживања дошли су до закључка да највећи број студената који одлуче да одустану од испита, то раде јер им се десило да пре одласка на испит обимно фекалишу и да нису у стању да оду до факса, због тога што им је буљсон црвен као павијански рч.
Најчешће карактеристике преиспитног пролива су да смрди више него обично, траје више него обично и шири сенфару више него обично.

Пролазити кроз живот нечујно. Незапажено. изманипулисано.

Ниси ти онај који управља, већ неко изнад. Хијерархија ти је затворила очи, а ти, не трудећи се то да исправиш, лебдиш у ширинама безнађа и ништавила. Своје поступке не бираш, они их бирају. Као Орвелов Велики Брат.
Суштина је да мислиш да си слободан. Али ниси. И нема ти излаза, остаћеш минион система до краја свог бедног живота. Поглед ће ти бити широк колико и вагина невине клинке, али ти се ни тад нећеш потрудити да заиста отвориш очи.
Теби је просек добар. Не смета ти мирис устајале масти бурека који једеш за доручак, и другоразредне кафе коју пијеш на паузама. Добро ти је у нижој класи. Сервирају ти смисао живота, интересовања и циљ. Ти не ходаш бесциљно, већ за њиховим циљем.
А близу су да свој циљ у потпуности остваре.
Испрали су мозгове маси.
Сад ходаш, и надаш се бољем, али ништа не радиш да би томе допринео. Већ, затвореним својим, а отвореним њиховим очима каскаш ка циљу.

Пре неколико година врхунац боравка на интернету (моје и сличних генерација) били су коментари на разне вести, ту си могао да ставиш надимак какав год да си хтео, могао си да пљујеш по било чему или да хвалиш било шта..у то време даил-уп приступ је доминирао, и да сте хтели тешко да сте могли да се пробијете на неке "теже" сајтове.
Затим се кренуло на форуме. Идеални за скривање личности, својих ставова, физичког изгледа, смисла за хумор и осталог. Дугим боравком по тим форумима су се намножили : интернет хулигани, интернет лепотице, интернет паметнице, интернет клошари, интернет алкохоличари...
Када су овакви типови досадили свакоме, фејзбук је постао ИН. Сматрали су да кад ставиш своје право име и презиме нећеш баш бити спреман да глумиш свашта преко жице...али по ко зна који пут преварили су се, људи су постали још дебилнији. Сад свако може да буде шта хоће, девојчице могу да се ложакају да су рибе,док су дечаци углавном хулигани или "фрајери".
И остаје питање шта ће бити следеће?

Мурија у мештовитом пару на дестинацији, рецимо, Палата правде - "Пролеће". Циљ њихове патроле је да мушки припадник људи у плавом импресионира своју колегиницу тако што ће вешто извући што је више могуће пара за пиће, нешто за набости (хе хе) и романтичну шетњу калемегданском терасом уз нежни загрљај и усољени врући кувани. Потпуно је нормално да поштени рабови Божији са великим задовољством финансирају љубавне подухвате својих храбрих заштитника.

Мала добит, профитић, ћар, заувар. Кад не може баш како ти хоћеш и онолико колико треба, смањиш апетите и задовољиш се понуђеним. Још ако је омудина, џабе, без икаквих улагања - то је вајда још слађа.

Симболичан отклон од свега. Зидање баријере од свијета који те је упропастио. Потез којим дајеш до знања свом уму да си се предао. Склопићеш очи и чекати да се деси оно што мора. Сам. Помирен. Тих... Склопљених очију.

Зашто мртвацу затварају очи? Јер му је све једно. Тамо гдје он путује, ништа се не добија на лијепе очи. Мада, мање је језив са капцима преко јабучица. Нама. Њему је све једно, рекох.

Онај ко те гони не хаје за твоје муке. Било да је у питању жив човјек, било да је у питању онај у твојој глави. Борићеш се дакако. Сви се боримо. Неко до краја живота. И онда изгубиш. Од кога? Лоше мислиш. Смрт је побједа. Нема мука јел де?

Склапање очију је побједа. Симболична смрт. Само, склопљених очију можеш умријети милион пута. И сваки пут побиједити. Оног тренутка кад докажеш себи да више ништа није важно, да могу да ти ураде шта пожеле, побиједићеш. Себе. Њих. Постаће небитан онај коме дугујеш. Нека дође, нек ти поломи прсте. Може. Нећеш марити за звјери које ти походе снове. Нека дођу, нек те престраве. На крају крајева, умро си. Шта могу да ураде мртвом човјеку?

Умро си. Склопио очи. Сад иде финта. Научена из видео игрица. Проста. Отвори очи. Прогледај. Родио си се. По милионити пут рођен опет видиш свјетлост. Чујеш звук. Осјећаш мирис. Умро си а ниси сатрунуо, родио си се а не ниси усрао пелене.
Видиш, магија.

А сад склопи очи, предај им се. Па се опет роди и радуј се, јер живот је радост. Дар. Само је некада тешко, зато учи финте да га зајебеш. Као Џорџ Бест мутаве бекове.
Бест је јебао живот.

Зна каквог су квалитета опијати које троши, у добрим је односима са дилером.

Мудрац реда месије. Он зна оно што ти никада нећеш спознати. Превешће те жедног преко воде на 101 начин, без да си био жедан, а потока ни на видику. Можеш бити ментор за докторате из механике, код механичара си само обична овца. Можда си пројектовао нови торањ на Авали, али ниси меродаван да критикујеш симетрију шалунга или густину малтера. Можда си писао магистрат из физике на тему центрифугалне силе, машину за веш можеш само да гледаш и да мислиш да је програматор. А није, бате, видиш да су лежајеви.
Будеш ли се правио превише паметан, навући ћеш мајсторов гнев и тада ће ти муке Малог Радојице изгледати равно лову на лептире, у поређењу са перипетијама узрокованим овим сукобом.
Ако не знаш зашто ти одједном стално искаче главни осигурач, даљинац за ТВ пали климу или мењач крчи при пребацивању у трећу иако си стиснуо куплунг са обе ноге, сети се који си конфликт имао недавно са мајстором и енигма ће бити решена.

Мајсторска се не пориче.

То је то.
Није битно да ли је то кошарка, фудбал, рагби, одбојка, пливање, завршио си.
Никад више тимска игра, осећај кад постигнеш погодак, било да је на почетку утакмице или у последњој секунди. Нећеш више бити гола вода, осим ако не почнеш да пушиш, па после две године пробаш да се попнеш на двадесети спрат. Неће бити плочичца и огромних руку, јер више не вежбаш, сад само једеш и товиш се. Па кад опсујеш ка кочијаш, зато што омашиш сигуран погодак. Или кад тражиш лопту, а они упорно неће да ти дају. Тек то што је осећај.
Победа, па слављење у кафани, лудовање до зоре или губитак, лудовање док сви не попадају. Сада ћеш у кафани бити чешће, али губи се осећај.
Остају ти медаље и пехари, и сећање на прошле дане, које си провео у проводу са екипом, и имао оправдан одлазак у кафану. Сад је све то прошлост, време је да се уозбиљиш и окренеш се неким другим стварима. Али отом-потом.

Кафана. Пијан си, у једној руци ти је цигара, а у другој чаша дебелог шприцера. Почиње. Знаш сваку ноту на виолини, и сваки тон на тамбури. Устајеш. Певаш. Додуше, није битно да ли је то песма о твојој бившој или садашњој драгој, о твојој отаџбини, или само песма коју памтиш јер си са друштвом уз њу постигао свој максимум у пијанству. А ти знаш сваку реч. Ако си сам, зато што су сви твоји другари расути по свету, а ти си упао у неку депресију, загрлиш флајку и правиш се да људи око тебе, који блену, не постоје, нема их. Међутим, ако си са другарима, онда је доживљај потпун. Грлите се, направите круг око стола, и милина. Испуни те нека посебна срећа. И тада ти није жао да даш своју последњу, тешко и рђаво зарађену црвену, и знаш да радиш за минималац, и да нећеш можда сутра имати да купиш да једеш. Али, наћиће се некако, јер све ће бити у реду, и брига те за сутра.

Узвик очајника који се налази негде где не жели бити и радије би појео два килограма песница него да настави да обитује у том простору и времену, па је одлучио да се крајње маштовито самоубије тако што ће бити искултуриран до смрти.

Сликовит израз за жену мелескињу. Довољна тамна да не буде обична белкиња, довољно светла да не буде гара са својом карактеристичном позамашнијом гузицом (гурманс онли), она је недосањани сан сваког младог јуноше који открива чари порнхуба и бразерса. Ретка господа која тај сан и досања, о њему џентлменски не прича, већ се на питање само насмеши, испије свој бурбон, и завали у фотељу.

Прост и једноставан одговор девојци, која очекује Бреда јебеног Пита, у 3 ујутру усред кафанчуге, али се не може похвалити својим изгледом.

А ти, пијан.

Хармоникаш на свадби који се увек гура тамо где су гастарбајтери и пунишићи како би накупио што више пара.